недеља, 17. јануар 2021.

Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kako se ovih dana, barem u mom kraju, pored one izazvane koronom nametnula i ledena izolacija (usled temperatura u minusu i snega koji-je-lep-samo-dok-se-posmatra-kroz-prozor), uslovi za povratak na sever (više nego ikad sličan onom Martinovom iz donedavno rivalske serije) bili su kao poručeni. Već treću sezonu zaredom, autori „Vikingapraktikuju da (prilično megalomanski) osmisle ciklus od dvadeset epizoda, koji bi zatim podelili na tzv. polusezone A i B. Prema toj logici, ovih dana ponovo aktuelna šesta B je, zapravo, deveta klasična sezona (?), čiju posebnu težinu nosi to što se saga konačno završava. Priča se ovoga puta preselila na novu stranu sveta, što je sa sobom donelo rizik nepodnošljive lakoće promašaja (u ideji dosta zanimljive) teme. Sa naročitim uzimanjem u obzir veoma razočaravajuće prethodne (pete) sezone, čak i protiv volje javlja se poređenje sa već spomenutom „Igrom prestola“, uz pitanje neće li i ovo biti jedna od isprva kvalitetnih serija koje su, tokom godina, degradirale i siže i likove, zaokružujući sve (ne)zadovoljavajućim krajem? Za navedenu zapitanost je u ovom trenutku još rano: i dok se ovih dana većina gledalačkog sveta bavi velikom završnicom, osvrnula bih se na prvi deo šeste sezone, odnosno, napravila pregled zbivanja na televizijskoj adresi VI/A (ili 6a, ukoliko se tako piše). Ne mogu da izbegnem asocijaciju na oznake razreda u školi. Jesu li ponavljači naučili lekciju i mogu li dobiti prelaznu ocenu, ovoga puta?

* Napomena: moje recenzije i pregledi svih prethodnih sezona serije (1-5) nalaze se na staroj blog stranici, OVDE.

Epizode 1-4: Master(s) of Puppets

Početak (i baš tako se povratnička epizoda zove, „Novi počeci“) izgleda unekoliko poetično, poput sasvim druge priče, iscrtane mapama, egzotičnim pejzažima nekog udaljenog, nepoznatog sveta. Proterani Ivar / Ajvar (Alex Hogh Andersen), kao Isus ili Marko Polo, zarastao u kosu i neobrijan, krstari Putem svile. U tim trenucima nalikujući detetu, istinski fascinirano posmatra čuda poput začina raznih boja, lepih orijentalnih devojaka, majmunčića, zmija, papagaja u šarenilu tržnica.

Da je brada od tri...meseca tek spoljašnji znak promene, pokazuju trenuci pojačane podozrivosti na to da je uhođen, što se veoma brzo ispostavilo kao dobro služenje intuicijom. Čim bude kročio u šume Kijevske Rusije, koja je sva u snegu kao sa praznične razglednice i ponajviše bliska Severu iz „Igre prestola“, pašće u klopku tamošnjeg kneza Olega zvanog Prorok.

Dok zbačeni kralj i samozvani bog ne zna kako da se ponaša u nepoznatoj sredini, novi vladar Kategata brzo podleže sličnoj zbunjenosti. U maniru verovatno svakog nosioca promene prilikom svrgavanja represivnog režima, Bjorn (Alexander Ludvig) objavljuje da će narod odsad imati odrešene ruke i sve slobode koje se daju zamisliti, dok dotadašnja osvajanja namerava da potisne u korist povratka trgovini. Izazove upravljanja i teškoće reformi prati ograđivanje najbližih od udela u planiranoj misiji. Jedni to čine svesno: Lagertu (Katheryn Winnick, sada jedini preostali član originalne glumačke postave) vuče zemljoradnički zov i želja da u penzionerskim danima, kao što će Volter kasnije preporučivati, mirno „okopava svoj vrt“, dok je Ube (Jordan Patrick Smith) avanturistički zagledan u daleke, još neotkrivene oblasti, odlučan da pođe Flokijevim tragom čim pomogne maćehi da se skući. Hvitserk (Marco Ilso) spada u drugu, grupu onemogućenih: postao je seoska pijanica, narkoman opsednut jedino iščezlim najmlađim bratom i osvetničkom misijom.

Bjorn, doduše, pored sebe ima dobru, jaku i odanu suprugu: ali, baš kao i sama Gunhild (Ragga Ragnars), naslućujemo kako to nikada nije naučio da ceni.

Jadan ja: imam sve, a ne znam šta da radim!

Verujem da nisam jedina kojoj je ruski deo zapleta bio mamac više da se ipak ponovo zagleda u seriju. Uvek me vodi nada kako će autori ove vrste fikcije prepoznati i na pravi način posredovati lepote, mističnost, bogatu tradiciju i istoriju Slovena (kom god geografskom „krilu“ pripadali), tako da ne budemo uvek teroristi, špijuni, psihopate, zlikovci tvrdog naglaska i divlje spoljašnosti. Krenimo od prve scene, koja otvara dugi niz svakovrsnih anahronizama koje ni famozna „umetnička sloboda“ ne može dovoljno uspešno da opravda.

Pre svega, svakome ko se iole razume u geografiju biće nejasno zbog čega je, koliko god vizuelno lepo i bajkovito izgledalo, Kijev predstavljen kao zaleđeno kraljevstvo? Zašto su Rusi iz Olegove vojske (uzgred, u tim oblastima pretežno vikinškog porekla) svojom odećom, oružjem, ratničkim odredima prikazani kao Mongoli – a pride VEĆ hrišćani?

Zarobljenog Varjaga (Vikinga) odvode pred kneza – i već je prvim pojavljivanjem jasno ukazano da se radi o krvoloku-sadisti (dok kamera krupno pokazuje sekirče umazano krvlju, Ajvara će baciti u lokvu iste, podno trona), lakrdijašu, poligloti i nekome ko, ako već nije zaista vidovit, sigurno ima odlično razvijenu mrežu uhoda i dojavljivača. Oleg (vrhunski uverljiv ruski glumac Danila Kozlovski), pre svega nabrojanog jeste majstorski manipulator. Na potpuno nespremnog Ajvara primenjuje čudnu „hajde da budemo drugari“ taktiku, istovremeno odlučan da taoca upotrebi za buduću, nejasno čime probuđenu, a istorijski apsolutno izmaštanu, akciju vraćanja predačke teritorije od Skandinavaca.

Moram priznati da je, kada teškom mukom zanemarimo sve nelogičnosti i prekrajanja sačuvanih činjenica, bilo izrazito zabavno posmatrati kako Ajvar, valjda po prvi put u svom veku, nailazi na sebi ravnog, čak opasnijeg ludaka pred čijim postupcima uvek ostaje iznova zabezeknut. Primetila bih i to kako engleski Kozlovskog zvuči bolje nego kod bilo kog člana „zapadnije“ ekipe, na momente čak potpuno lišen upadljivijeg akcenta, što mi je bilo prilično neobično.

A da li ste znali da su Rusi, baš oni, izmislili leteći balon – i to u IX, X veku?!? Često sam zbog različitih scena iz „Vikinga“ doživljavala tranfer blama. Jedna od takvih je ona u kojoj se Nordijac plaši sankanja i vrišti kao curica, da bi se zatim prepustio letenju i stigao da se prepucava sa domaćinom oko toga ko jeste ili nije božanstvo. Možda je trebalo da ove snežne igrarije predstavljaju pokušaj komedije, ali mene su ostavile ravnodušnom. Setila sam se naslova Van Santovog filma, pa ga malo preinačila u: „Even psychopats get amused“!

Dok mu se batica igra, snebivljivi, a bogme i nezahvalni Bjorn dobija poziv u pomoć od kralja Haralda (Peter Franzen), s podsećanjem na to da mu je nesebično pritekao tokom preuzimanja Kategata. Harald zvani Pera Kojot (toliko je pokušaja ranjavanja, zarobljavanja i čega sve još ne, preživeo jureći za krunom), dok je bolovao od rane zadobijene u bici za Bjornovo nasleđe (a dotični i Gunhild misle da je poginuo? Mesecima se nisu zainteresovali ni toliko da se raspitaju za sudbinu svojih saveznika? Teško mi je da poverujem u ovo), pada u zarobljeništvo kod uzurpatora Olafa, poznatijeg kao prošlosezonski Buda.

U sklopu turističkog obilaska, Oleg vodi Ajvara u mauzolej svoje mrtve drage, kojoj je, priznaje sa suzama u očima, svojeručno presudio zbog neverstva. Ne možemo se oteti utisku kako je svako ciljanje na zajedničko iskustvo i empatiju prilično tendenciozno. Autorima serije je, u ovoj polusezoni, od samog starta stalo da primire i koliko je moguće „operu“ Ajvarov imidž.

izraz lica za ovu sezonu, sa desetak nijansi
I used to love her....but I had to kill her.

Lagertino „zbogom oružju“ izvršeno je simboličnim zakopavanjem mača. Šminka kojom je tobože pomatorena stvara utisak da joj je na licu debeli sloj maltera; nasuprot tome, Torvi (Georgia Hirst) već sezonama unazad uopšte ne stari, jednako svežeg tena i ponovo trudna. Kjetil stiže po novu turu zainteresovanih za selidbu na Island, ali krije istinu o Flokijevom nestanku. Događanja u Kategatu su, kao što se da primetiti, iznova monotona i nategnuta.

Postoji nešto oko čega se Bjorn nikada nije snebivao: ženskinje, uvek nove i različite. Što pogleda, to padne u nesvest, mada mi do današnjeg dana izmiče razlog. Ovoga puta je u pitanju robinja Ingrid, pri čemu Gunhild pokazuje (makar na rečima) iznenađujuću slobodoumnost i odsustvo sujete, a znamo da se to ne može dobro okončati za popustljivu ženu žrtve hroničnog donžuanizma (obnoviti gradivo iz epizode Torun, sezona II!). Iz nekog razloga mi se nimalo ne dopada Ingridina kisela, uvek namračena faca.

Konačno su malo više u kadru Hali i Asa, deca koju Born ima sa Torvi, a o kojima pretežno brine stric-očuh: zaista, nikada neće prestati da me čude ove rodbinske relacije i velikodušno prosleđivanje žena unutar jedne familije.

Oleg i Ajvar posmatraju bizarnu lutkarsku predstavu, koja će nam postaviti prvi lajtmotiv ovog dela sezone. Njome se, najpre, sugeriše kneževa manija kao rezultat bračne izdaje i probuđenog nepoverenja.

Zatim ga domaćin odvodi u Novgorod (još jedan kolosalni anahronizam: Oleg od Novgoroda, kako ga istorija pamti, zapravo je isprva vladao tamo), gde će Ajvar upoznati ostale članove ove čudne porodice: tu su braća Askold (prisutan na ekranu jedva dvocifren broj minuta, pre nego što mu presudi ubistvo trovanjem) i Dir (lik kao da je iskočio iz hispanoameričkih filmova o narko-kartelima), te sestrić Igor, starmali naslednik ruskog prestola.

Dečak i bogalj će neobično brzo uspostaviti nemušto drugarstvo, a Oleg (kad smo već kod toga, ubedljivo najbolje obučen muškarac sezone), razračunavši se sa Askoldom na već opisani način, daje doslovno značenje frazi „Igraću ti na grobu“. Svaki put kad pomislim da ne može čudnije, naredna scena ili epizoda me demantuje.

Drugi važan lajtmotiv, o kome će više reči biti za sedam dana, jesu duhovi/utvare. Počev od Bjorna, svakom članu Ragnarove porodice u nekom trenutku će se ukazati sen Seer-a, istovremeno podvlačeći koliko je bilo važno imati seoskog mudraca i kako Ajvar, njegovim ubistvom, gazi jednu od direktnih spona sa svetom predaka i božanstava.

Lagerta lično neslaganje sa sinovljevom odlukom da pomogne Haraldu objašnjava time što ju je dotični „izdao, kidnapujući Astrid“. Selektivnost pamćenja je, pritom, skrajnula „sitnicu“ kako je dotični prethodno bio okovan i silovan od strane iste Lagerte. Koliko često obrću strane i svete se jedni drugima, zaista nije za čuđenje kada sami Vikinzi pogube račun o tome ko je prvi počeo i kome se zamerio!

Treću epizodu otvara (nazovimo ga u folklornom stilu) još jedno tamnovanje Haraldovo. O sudbini kao zagonetki, ali i budućnosti predačke religije, govori se uz krvavu džigericu. Ne znam kako drugi, ali meni je uvek bilo do nemogućnosti teško da ozbiljno shvatim osobu koja, u tom trenutku, nišani/diriguje, recimo, masnim pilećim batakom.

Dvoumim se i po pitanju Olafovog stanja svesti: da li je samo preterano teatralan ili istinski ćaknut? Želi li da ostavi utisak vladara-filozofa? Koji su njegovi motivi?

I eto nas kod otvaranja karata po pitanju simbolike iz podnaslova ovog prikaza: Oleg je „lutkar“ (puppet master) u svakom mogućem smislu te reči. Samo, greši kada Ajvaru, jednoj od marioneta, ubeđen kako su konci dovoljno dobro pričvršćeni, otkriva tajne svojih trikova: poput onoga da je „preplašena“ Dirova supruga Ana prethodno bila njegova (Olegova) ljubavnica. Za brata će brzo organizovati prepad i hapšenje, dok je dotični uživao u još jednoj morbidnoj predstavi na otvorenom. Uskoro me neće nimalo zaprepastiti ako čujem kako neko veruje da u Rusiji (i generalno slovenskim zemljama) jedu žive ljude.

Kasting za princa Igora je iznenađujuće dobro pogođen: „mali Putin“ ima, na nedvosmisleno simpatičan način, karakteristične, sitne lisičje crte lica.

Kontrast između Gunhilde i Ingrid ne može biti očigledniji: robinja sebe nadobudno smatra talismanom, ubeđujući Bjorna kako maltene ima „zlatni rudnik“ među nogama, pa garantovano donosi sreću i uspeh muškarcu koji je uzme. Ona to, dakle, radi „u slavu bogova“. Trudna kraljica je, za to vreme, saosećajna prema Hvitserku, iskrena prijateljica Torvi i Lagerti, nesebičan i snažan karakter. Bjorn, uhvaćen između takve dve žene, od kojih prema jednoj gaji neobuzdanu pohotu, a drugu voli i treba kao podršku, ostavlja utisak osobe koja pojma nema kakav kralj mora ili želi da bude, baš kao ni suprug ili otac.

Hirst mnogo voli da postavlja besmislene, čak neumesne, paralele scena žrtvenih obreda (Lagertino ognjište blagosilja Torvi, pri čemu su obe pod zanimljivom šminkom) i nove Bjornove švaleracije (Ingrid sa izrazom lica kao na duplerici porno časopisa). Ukoliko ste se nadali da će ova sezona proći bez sličnih, šta da vam kažem...

( Hirstova) šćera....

....(vikinška) majka...

...i švedski akcioni?

Vrlo dobra je, za promenu, scena Lagertinog uspavljivanja unučića pričom iz nordijske mitologije, dok se susednom, gotovo isključivo ženskom selu, bliži pretnja u vidu bande razbojnika. Reč je o prognanicima kojima je Bjorn, na samom početku sezone, smrtnu kaznu zbog saučesništva u Ajvarovoj diktaturi preinačio u proterivanje iz Kategata. Sada im se ukazala prilika za odmazdu: dobro je poznato da se udovice moraju obratiti za pomoć donedavno najčuvenijoj ratnici. Zapravo, onog trenutka kada je Torvi ostavila decu kod Lagere, očito vične i veoma srećne u ulozi bake, počelo se naslućivati nešto veoma, veoma loše.

Ube kao regent deluje mnogo sigurnije i kompetentnije od privremeno odsutnog Bjorna. Postavlja jasan ideal za vikinški živalj: biće pretežno moreplovci i trgovci. Dani ratovanja su, kako se nada, deo prošlosti. U pokušaju da mu vrati samopoštovanje i izvuče ga iz kandži halucinacija (pretežno o Tori spaljene kože), imenovaće Hvitserka za vođu planiranog puta na istok, Stazom svile.

A gde je Bjorn za to vreme? Predvodi napad sa ciljem oslobađanja Haralda iz ropstva, ali Olaf je predvideo njihov dolazak preko vode, pa postavlja zamku u vidu vatrenog obruča. Kamp je opkoljen i sada su mu, formalno, obojica zarobljenici. Vrlo impresivni kadrovi plamena u noći.

Tortura koju Oleg sprovodi nad Dirom, a kojom dominira motiv pseta (Igor čak, silno se zabavljajući prizorom koji ne razume, „kevće“ na okovanog strica u kavezu), dovodi do izvesnog preokreta u Ajvaru. Da li je zaboravio kako se na sličan način izrugivao Hvitserku?

Možda jer ga je podsetio na vlastitu poziciju najmlađeg i potisnutog, možda usled poistovećivanja sa ulogom marionete, ili u želji da sam postane nečiji „lutkar“, Ajvar počinje da sve napadnije vrši uticaj na dečaka. Iznenađujuće (ga) brzo naučivši da se sporazumevaju na svojim maternjim jezicima, plastično objašnjava Igoru da je naslednik svega u Rusiji – „od neba do zemlje“, a da Oleg nije „bog“, prema tome, ne duguje mu nikakvo poštovanje. Zanimljivo, ali, podrivajući Olegov autoritet, Ajvar ne odustaje od vlastite tvrdnje kako je Odinov sin, natprirodno biće.

Lagertini dani mirovanja su gotovi. Priprema seljane, mahom udovice, decu i starce, na pružanje otpora kada za to bude došlo vreme. Hali spava sa bodežom, što je nov crni nagoveštaj.

....a za frizuru se pobrinula pekara Pons....

Bratska veza će pretrpeti još jedan udar razočaranja kada Hvitserkov tretman „kućnog odvikavanja“ ne bude dao rezultate. Ratnica koja o njemu brine je Ama, u prethodnoj sezoni pristigla sa Bjornovim i Haraldovim trupama, tada zadužena da nadzire Magnusa. Zanimljivo, u realnosti je ova simpatična glumica devojka kolege koji glumi Bjorna: što se tiče serije, imam snažan utisak da je zaljubljena u Hvitserka. Njene reakcije i pažnja prevazilaze običnu saosećajnost.

Olaf je i te kako svestan da ga narod ne prihvata i da će stoga veoma teško zadržati preotetu vlast, uprkos tome što trenutno jednog takmaca ima na oku, a drugog u lancima. Predlaže im „opšte izbore“ za svenorveškog kralja, ne skrivajući kako tipuje na Bjorna, dok Haraldu nije baš pravo takvo favorizovanje, ali se ponaša kao da nema problema s tim.

Torvi izražava odlučno protivljenje nameri da je zbog trudnoće tretiraju kao bespomoćnu: Hirst koristi još jednu priliku da svojoj kćerki omogući feministički monolog, ali, uzalud sve kad nema potrebnu harizmu i talenat. Ističe da će ga, u koji god poduhvat krenuo Ube, pratiti kroz dobro i zlo, „jer, nije li to suština ljubavi“? Na poslednje pitanje, kao da joj se partner malo zaprepastio.

Očekivani napad na selo ne štedi ni decu, dok „junačine“ i pilićari jurišaju na nezaštićene. Halijeva smrt predstavlja, već samom svojom prirodom, potresnu i veoma tužnu scenu. Kao poslednju uspavanku, Lagerta mu pripoveda o Valhali: istovremeno, zbog uznemirujućeg sna, Gunhild odlučuje da izvidi je li sa naseobinom sve u redu. Još jednom, za svega par epizoda, demonstriraće kako izgleda istinska porodična odanost naspram sebičnih interesa trenutne (seksualne) opsesije, oličenih u Ingrid.

Mada je Olegova namera ne samo transparentno iskazana, već ne ostavlja ni mnogo prostora protivljenju, Ajvar ne želi da bude tek njegova produžena ruka vlasti (the puppet king). Zato krišom pristupa Diru, obećavajući mu oslobađanje u zamenu za zajedničko svrgavanje Olega, čim se vrate iz prolećnog pohoda na Skandinaviju. I ovom epizodom dominira motiv drvene lutke.