Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (3)

 komentariše: Isidora Đolović

Epizode 8-10: Priča se, priča da Rusi dolaze…

Nakon sentimentalnog povratka u (bolju) prošlost kroz koketiranje sa motivima koje najrevnosniji fanovi i veći deo kritike neutešno oplakuju, ostatak polusezone se vraća na uveliko izabranu stazu razvodnjenosti i apsurdnosti priče, isforsirane radnje, prenaglašene glume i pogrešne, nedovoljne upotrebe postojećih aduta. Nema razloga da se zavaravamo, jer čak i najpovršnije upoređivanje početaka i aktuelne slike više nego jasno pokazuje stanje stvari. Serija „Vikinzi“ je svojim prvim sezonama, izvanrednim protagonistima i autentičnošću obezbedila dugotrajan kredit kod publike koja, usled dugogodišnje emotivne vezanosti za ono što je poodavno prisutno tek u retkim tragovima, ali i neosporne pitkosti i gledljivosti, nastavlja da prati dešavanja uprkos svemu. Kada se ova televizijska saga bude završila, ostaće prilično nepodeljene ocene njenih dobrih i loših strana. Dakle, iza slanja Lagertinog lika u legendu, zasluženu prevashodno minulim radom (primetno je da se, nasuprot tome, tokom poslednje dve ipo sezone Katrinina gluma izveštačila taman koliko je i sudbina dotle obožavane heroine dezorijentisana; obratite samo pažnju na taj izmenjeni, nakaradni govor), prva sledeća epizoda (nenamerno?) kategorično tvrdi da Valhala može sačekati („Valhalla can wait“). Doista, previše se zaglibilo u sapunjaru i teško je dalje hodati bez proklizavanja.

Neraščišćeni računi dolaze na naplatu. Kažnjavanjem Hvitserka rasteže se beskonačni krug osvete (žargonski rečeno: i ja tebi kevu...ubih!). Aleksander Ludvig glumi ponekad do negledljivosti teatralno, mada je Bjornov gnev sasvim razumljivo agresivan i neobuzdan. Moramo biti pravedni prema mladom glumcu: igrao je svoj lik u životnim razdobljima od tinejdžera do zrelog čoveka, suočenog sa izazovima koje sam još nije iskusio, tako da njegov zadatak svakako nije bio jednostavan. Nažalost, primetna je ista tendencija izveštačenosti kao kod Lagerte, odnosno, posle rasturanja prve ekipe malo ko prirodno, verodostojno tumači svoj lik, ali zato je mnogo glumatanja. 

Prizor Hvitserka vezanog za stub srama u centru sela podsetiće nas na Flokijevo ispaštanje zbog ubistva Atelstana. Vinovnik se i ovoga puta oseća srozano i promašeno, ali postepeno prihvata gledište kako je poslužio kao „oruđe bogova“, što mu u isti mah predstavlja utehu i opravdanje.

Bjorn se konačno setio da je donedavno imao sina. Da se razumemo, ni Ragnaru se ne može pripisati titula „otac godine“, što, po prirodi stvari, verovatno niko od sunarodnika iz tog vremena nije bio. Ali, prethodnici su makar konstatovali prisustvo te dece i odvajali vreme da ih oplakuju, dogodi li se nesreća. Racionalizovana kroz razgovor odraslih, Halijeva pogibija se u još većoj meri pokazuje kao posledica detetove želje za pažnjom uvek odsutnih roditelja („Želeo je da te učini ponosnim“), prilagođena razvojnom obrascu životnog okruženja. Bjorn naglašava kako sada tuguje zbog tri gubitka: majke, sina i norveške krune, pri čemu deluje da poslednji najteže podnosi. Sada je prekasno – da se više nego za svakom ispodprosečnom suknjom okretao radi praćenja šta mu rade deca, verovatno se tragični ishod ne bi ponovio (jer, ovo nije prvi put: seća li se neko male Sigi, Bjornove najstarije kćerke, koja se utopila u onom potoku jer niko nije pazio na nju?).

Bjorn i Asa

Presuda je lomača i, kao oblik ponavljanja Torine pogibije, Hvitserku naizgled uopšte ne pada teško. Zanimljiva su dva pogleda uoči izvršenja: prvi pripada maloj Asi, kojoj Torvi ubrzo preventivno rukom pokriva oči (i opet moram da se vratim na prošlonedeljnu opasku: čega se sve vikinško dete neće nagledati!); drugi je Amin, pun još uvek očigledno više nego drugarskih emocija. U poslednjem trenutku, kada je plamen već suknuo prema osuđeniku, dolazi do dvostruke varke: zrak sunca, koji se probija kroz oblak, Hvitserk tumači kao znak božanske milosti i razlog momentalnog pomilovanja. Bjorn, zapravo, od samog početka nije ni nameravao da ga dokrajči, već da mu progonstvom trajno produži muke: kao da ga iskustvo sa Belokosim nije ponešto naučilo o odmazdi. Verovatno računajući kako polubrat nema šanse da prezimi izvan granica grada, mnogo više strahuje od mogućnosti Haraldovog napada.

Narod se, na čelu sa Gunhild, jednoglasno opredeljuje za to da Bjorn ostane vladar Kategata. Pa i takvu ženu, najbolju moguću podršku, pasivni junak ne može da ne vara: čini se kako svi znaju za Ingrid, a ona se, iako je i dalje robinja, pojavljuje u prvim redovima na svakom kategatskom okupljanju – od pogreba do egzekucija, zajedno sa članovima njegove porodice. Scena u kojoj meštani podignutim, upaljenim bakljama izražavaju podršku svom predvodniku izgleda moćno, mada ne rasvetljava i razloge za tu slepu odanost. Nije valjda samo zbog sećanja na njegove roditelje? Bjorn poslednjih godina nije dao povoda zadovoljstvu, svojim ponašanjem.

Dok je skandinavski siže patetično monoton, kijevska priča je uspešno nadoknadila, pa i premašila, veseško komeNdijanje iz minulih sezona. Svaki put kada se pojave, spremna sam da se smejem, pošto ne vidim razlog kako bi se tamošnji podzapleti uopšte mogli shvatiti drugačije. Prilikom razgovora sa Igorom, Ajvar pokušava da definiše Olega rečju enigma (!), odmah priznajući kako, istina, „ne zna šta to znači“. Dečak sada već postaje ozbiljno jeziv sa onom drvenom lutkom koju nosi svuda, podsećajući me na Alana iz „Dva i po muškarca“ u jednoj od najiritantnijih faza iz sitkoma uopšte, periodu opsesije trbuhozborstvom.

Naravno, iako i sam „fijuk“, ujak nema baš TOLIKO strpljenja. Izveden iz takta mališinim papagajskim ponavljanjem od strane Ajvara usađenih fraza, polomiće lutku i vaspitnom ćuškom podsetiti Igora na to ko je kome staratelj. Utehu i zaštitu ugnjetavanom, u nekoj vrsti improvizovanog gnezda (!) na stubu u dečakovoj sobi, pruža – Ajvar. Možda ga grize savest jer je posredno kriv za kažnjavanje dečaka? Ili se setio sopstvenog detinjstva, ispunjenog kontinuiranim potcenjivanjima i usamljenom majčinom nežnošću koju je dobijao? Ali, nije valjda zaboravio kako je ista ponižavanja priređivao Sigurdu i Hvitserku? Mogu li scenaristi naknadno stvoriti auru empatičnog bića oko osobe koja je od malih nogu bila izraziti sociopata, do sada već ozbiljno okrvavljenih ruku i nečiste savesti? Primetićemo kako Oleg, ruski Remzi Bolton, odnekud zna za Ajvarovo i Frejdisino dete koje je završilo....čim čitate ovaj tekst, sigurno se sećate i sami kako.

Broken toy....

...and broken boy(s)

Ipak, za priču o licemerju nema boljeg oglednog primera od Bjorna. Nakon što Gunhild otkrije njegovu preljubu, odlučuje da baš iz inata ne bude „sirota“ i pokaže kako je, eto, iznad čitave situacije. Pošto je „nisu vaspitavali da bude ljubomorna“, predlaže mu da uzme Ingrid za drugu suprugu. Podsetiće ga kako je Ragnar svojevremeno Lagerti izneo istu ponudu. I sam Bjorn se  nešto ranije u epizodi, doduše, sa potpuno drugim kontekstom, prisećao roditeljskog rastajanja, do koga dolazi iz istog razloga! Lagerta nije želela da pristane na javno poniženje, a njen sin sada vara trudnu suprugu, uz to daleko bolju nego što u najluđim snovima zaslužuje da ima.

Bjorn je jedan od onih likova koji se naročito rado pozivaju na to kako je „čovek sklon greškama“: problem je što ih stalno ponavlja, u sve gorim oblicima. Otac ga je, seća se i toga, učio da „mora vladati razumom, a ne srcem“. Čini se kako njime pretežno upravlja polni organ...

U Vestfoldu se situacija potpuno preokrenula, pa je sada Olaf u zarobljeništvu kod Haralda, koji ga zove „svojim omiljenim filozofom“ mada „uglavnom trabunja“. Ube i Kjetil polaze na Island, gde stižu brzo koliko Rusi (Mongoli?) iz Olegove pljačkaške izvidnice. Harald će privremeno, budući da je napadnuta njegova teritorija, imati većih briga od bolesne zaokupljenosti Bjornom.

Kao što rekoh, Island je odmah tu, iza ćoška, a Kjetilov sin Frodi ima najružniju frizuru zabeleženu na nečijoj glavi od početka emitovanja serije. Mrzi me čak i da postavljam sliku.

Da li je Bjorn zapravo kivan što su drugi (uključujući žene koje je tako milo gledao) birali Haralda ili je reč o povređenom očekivanju od svemogućeg „naslednog prava“, da mu baš svi, na račun stare i pre svega očeve slave, prostru crveni tepih pod noge? A je li Haraldu samo krivo što se Ragnarov sin nije pridružio posleizbornom slavlju ili je reč o već maničnoj opsednutosti?

Odlaskom Lagerte (Katerin Vinik) upražnjeno je mesto na najavnoj špici, pa su se u jednom trenutku tu našla imena glumica koje igraju Torvi i Gunhild. Prilično sam sigurna da su to prva i do sada jedina proširenja vodeće postave pripadnicama ženskog pola – do sada je samo Vinikovoj pripadala ista čast. Ne bih da odlazim u, možda suvišnu, digresiju o ravnopravnosti – barem „Vikinzi“ su serija koja je ostavila više primera snažnih ženskih likova – pa ću primetiti samo to da je ovakav formalni korak zapravo prilično velika stvar. Neko maliciozniji bi se, možda, dosetio i kako Hirst konačno uspeva da smesti kćerkino ime u intro; ujedno, eto pokazatelja da smena generacija možda ipak ne radi mnogo u prilog kvalitetu serije.

Motiv Amerika u snovima iliti „golden land“ (zlatna zemlja) ponavlja se mnogo puta tokom pretposlednje epizode ciklusa. Nadaleko čuveni lutalica Oter ozbiljno će zainteresovati Ubea za putovanje još dalje na zapad, ne ostavljajući mnogo dileme po pitanju toga koji je od Ragnarovih sinova nasledio radoznali, skitalački duh. Da simbolika bude još direktnija i lepša, ne tako dugo potom na svet dolazi sin koji će dobiti ime – Ragnar. Sama scena Torvinog teškog porođaja je banalna, preduga, sa bespotrebnim kvazispiritualnim momentima (npr. Halijev duh koji je uzaludno poziva k sebi).

U jedan od tih besmislenih dodataka mogli bismo ubrojiti raskrinkavanje Otera kao nekadašnjeg britanskog misionara po imenu Atelstan (?!). Budući i sam, koliko nedavno, pokršten, Ube će bez problema razabrati reči molitve koju je njegov novi poznanik izgovarao za Torvi i dete, primoravši ga da prizna (nepotpunu) istinu o tome da je preoteo identitet pravom Oteru. Iako varalica, kaznu će izbeći podnošenjem Flokijevog venčanog prstena kao dokaza da zna kuda je dotični otišao. Ube primećuje da stranac „nije ni svestan koliko mu je važno to ime“ (Atelstan, prim. I.Đ.), ali jasno je da Floki ima daleko veći značaj za njega.

Ništa bez makar jednog venčanja, no, sada je dodata specifičnost usled činjenice da po prvi put  (ispravite me ako grešim) vidimo kako junak uzima drugu suprugu pored već postojeće. Gunhild naoko dostojanstveno podnosi čitavu situaciju, stavljajući se u alegorijsku ulogu boginje Freje, velikodušne i čak tutorski nastrojene prema Ingrid. Ipak, pošto je obred prikazan u delimičnoj retrospektivi zarad mogućnosti neposrednog uzročno-posledičnog toka, nema dileme da je samo reč o dobro kontrolisanoj unutrašnjoj buri. Kao što odgovara Eriku, samo ona zna šta zapravo oseća i koliko joj je teško, šta znači biti „slab“, odnosno „jak“ – i može li se postići oboje istovremeno.

Kada nije sa ženama, Bjorn dužnost vladara obavlja uglavnom vičući iz nekog poluzavaljeno-poluležećeg položaja, time možda pokazujući koja mu je aktivnost draža.

Norveška šuma je, izgleda, manja nego što deluje, budući da su se Ajvar i Hvitserk, eto, bez problema pronašli. Još jedan potpuno nelogičan potez autora odnosi se na momentalno buđenje bratske solidarnosti i sapatništva, nakon dijaloga u ništa manje izlizanom maniru („You look like sh*t!“ – „I feel like it.“). Zar su minule traume stvarno tako velike, pa su usled usamljenosti zaboravili na prolivenu krv koja je pala između njih, zanemarivši sve zakletve i mržnju?

I Bjornu stiže narandžasta zastavica, zbog čega će Gunhild predložiti da proguta svoj ponos i (krajnje logično) ponudi Haraldu udruživanje protiv zajedničkih napadača. Sada oslobođena od ropstva i unapređena u plemkinju drugog reda, Ingrid će se krajnje nesuvislim komentarom (naime, za nju je Gunhildina ideja proizvod „zajedničke prošlosti koju načuh da imaš sa kraljem – zaprosio te“) umešati u većanje upućenijih i iskusnijih – i to ne jednom.

Erik (slika gore) u poslanstvu najpre nailazi na Haraldov otpor, čak biva uhapšen. Primetila sam kako nisam jedina kojoj se nimalo ne dopada ono što autori već dugo rade sa likom istorijski zabeleženog prvog kralja Norveške (dobro, makar su tu činjenicu ispoštovali, kako god). Uprkos više nego očiglednim pokušajima da ga od prvog pojavljivanja strpaju u određeni kalup, čas prevrtljivog antagoniste, čas karikaturalnog večitog mladoženje, lik se nekako opire forsiranoj antipatičnosti i postaje, sa svim usponima i padovima, nekad jedini preostali stvarno interesantan junak. Nema sumnje da najveća zasluga za to pripada glumcu, Piteru Francenu, koji je, ne samo bezgranično harizmatičan, već i klasa više u odnosu na najveći deo kolega iz serije. Dobar primer su scene pregovaranja sa Erikom, u kojima, koliko god scenaristi kao da pojma nemaju šta zapravo žele da urade sa Haraldom i kako bi dotični trebalo da se ponaša, Francen bez problema „uskače“ u svako protivrečno raspoloženje lika koji tumači i time spasava stvar.

Kitnjasti, vizantijsko-arapski stil Kijeva iz epizode u epizodu sve više „štipa“ za oči. Hvitserku, ipak, zlato nije toliko zamutilo vid da ne primeti kako Katja ni najmanje ne liči na Frejdis: „Brate, još uvek si lud kao i ranije“.

....beli medved je ono glavno.

Na najavljenoj smotri vojske u sumrak, dok sa balkona posmatraju defile, Oleg slavodobitno objavljuje „kraj paganskim bogovima“. Ajvar je, iz nekog razloga, (ponovo) šokiran: sirotan se, izgleda, ozbiljno „primio“ na tobožnje oduševljavanje domaćina Odinom i Frejom. Zar nije već shvatio kako je sve, baš sve počev od Katjinog flertovanja (sada pokušanog i na Hvitserku) najobičnija obmana i manipulacija? (Na stranu to što se, ponoviću, napad Rusa na Skandinaviju istorijski nikad nije dogodio, niti je za to postojao bilo kakav iole logičan razlog...)

Putinove parade, izvorno

Mic po mic, stigli smo do finala prvog dela završnice. Kao i u prethodnoj, petoj sezoni, pojedini likovi panično predviđaju sumrak bogova. Ratni plan se utvrđuje na obe strane, ali je hronologija neusklađena, tako da, dok Ajvar govori o proleću kao početku pohoda, Bjorn i njegovi se pripremaju za maltene sutrašnji nalet sa mora?  

Katjina uloga ostaje nepromenjeno nejasna i umnogome nepotrebna. Pozivajući Ajvara u gejšine odaje, sa plavom perikom na glavi i krilima leptira u pozadini (reče li neko „Madam Baterflaj“?! Ili, ipak, mediokritetska kopija retko moćne scene iz poslednje epizode „Igre prestola“?), bez uspeha pokušava da ga zavede. Ovoga puta, on sam objašnjava da joj je od toga slaba vajda, jer je...bone(r)less, razumete?

Kasnije ga, obučena kao Snežna kraljica, uverava da je zapravo sve vreme bila Dirov špijun i izmamljuje izjavu ljubavi, nakon čega će razmeniti dvosmislene poglede sa ne baš zadovoljnim Olegom, koji ih posmatra sa balkona. Vrlo neuverljivo zvuči njeno: „Ne volim Olega; zar nisi to primetio?“ Ne, iskreno rečeno, nismo!

Prema dogovoru, odbrana se priprema u Vestfoldu, ali država je podeljena iznutra i Bjorn strahuje da se svi velikaši neće odazvati Haraldu. Implicira li time kako je pokraden na izborima i da bi njemu sigurno pritekli u pomoć? Gunhild, kao ranije Lagerta, ne štedi sebe fizičkih napora, tako da doživljava pobačaj. I dok je njena svekrva svojevremeno bila prilično odlučna u tome da neće dozvoliti da dete „izdajnika“ Kalfa dođe na svet, za ponašanje mlađe žene nemam pametnije obrazloženje osim da je, pored toga da ne bude ljubomorna, nisu naučili ni da se u trudnoći ne preporučuje vući drakar i učestvovati u borbama.

 

Haraldovi problemi sa ženskim rodom nikada nisu bili drugo do tragikomični. Naročito uzmemo li u obzir da, kako se čini, pored toliko devojaka mora da se namerači baš na onu koja je, na bilo koji način, povezana sa Bjornom. To čak nema više veze sa ličnim simpatijama i željom, već postaje odraz one čudnovate, morbidne fiksacije svojim on/off rivalom. Čim dozna za njeno postojanje, prilazi Ingrid sa spremnim provokacijama, ukazujući na to da će Bjornu uvek biti druga, manje omiljena supruga, „prirepak“ (njegov izraz). Ciljajući na njenu ambiciju, nudi joj brak (već sam se zabrinula da će proći čitava sezona bez da zaprosi neku!) i to ne zato što mu se sviđa, koliko usled činjenice da je Bjornova žena. Za Haralda, samo njeno prisustvo je provokacija, krunski dokaz nepoštovanja suparnika prema Gunhildi, toj „najboljoj mogućoj supruzi“ (usled čega ne krije kako ne razume njegovo ponašanje), ali i Bjornove bahatosti (u prilog koje ide Olafova opaska „da mu se može“).

A možda (Harald) samo nišani previsoko? Bukvalno.

Kasnije će Bjorn, tešeći Gunhild zbog gubitka deteta – što se, nekako, pretvara u obratno uveravanje s njene strane da će, eto, možda baš sa Ingrid dobiti naslednika, kad se već njima dvoma nije dalo – pred istom tom „drugom“ izjaviti da samo sa Gunhild želi sina. Isključena, Ingrid dodaje kako je Bjorn za nju „jedini pravi kralj Norveške, što i sam zna“. Harald će ovo načuti (ipak su na njegovom dvoru, a znamo odranije da voli prisluškivanja) i izgovoreno postaje okidač više...za ono što sledi.

U svetlu aktuelnih dešavanja oko seksualnog zlostavljanja Milene Radulović i još nekoliko mladih glumica, ali i strahovite činjenice da smo ostali duboko seksističko društvo kome tobožnja patrijarhalnost služi tek kao izgovor za tlačenje i apsolutno nepoštovanje žena, fikcija počinje da izgleda još zlokobnije i nije lako uvek napraviti otklon, ni posmatrati stvari drugim očima. Naime, poslednjih godina kao da za televizijske serije iz ovog žanra važi nepisano pravilo: kad ne znaš šta da ubaciš kao obrt ili podzaplet, dodaj silovanje. Jeste, reč je o ranom srednjem veku i još poprilično divljim narodima; tačno je da isti taj Harald biva obeležen kao silovatelj (francuske seljanke u  trećoj sezoni), ali i žrtva istog (samo što se, usled dvostrukih standarda, na to ređe skreće pažnja); motivacija je u slučaju koji je pred nama izrazito jasna, pa, ipak, moglo je i bez toga.

Gotovo lud od sve teže potiskivane frustriranosti i ljubomore, jer Bjorn, eto, ima sve što mu samom izmiče (a ova opsesija, više puta smo primetili, seže veoma daleko unazad), Harald napastvuje Ingrid. Opravdanja, s jedne strane, ne može biti. Dogodio se sada ili pre hiljadu i kusur godina, seksualni odnos na koji druga strana ne pristaje zove se silovanje – i tačka. Da mu je na pameti ranija Olafova opaska o Bjornu, vidimo iz Haraldove apsolutne nehajnosti za to što je u pitanju udata žena: „Briga me, ja sam kralj!“. Uostalom, nema dileme kako je nasrtaj na Bjornovo „vlasništvo” odraz ustručavanja da mu se direktno naudi, nemoći da ga sasvim uzurpira i ukloni kao pretnju. S druge strane, završnica scene pokazuje očajničko prihvatanje bezizlaza, popuštanje žrtve („E, pa, uradi onda to“) i očaja napadača koji nije uspeo da se osveti, samo je potonuo još dublje.

Šta stvara ovakav utisak? Nešto kasnije videćemo Ingrid kako na glavu stavlja „krunu“ od lišća sličnu onoj sa venčanja (vernost Bjornu ili rešenost da po svaku cenu, sa bilo kim, bude kraljica?), pa je Olaf uplakanu teši na doku (donekle ironično, budući da je svojom već spomenutom primedbom pomalo i pogurao Haralda ka drastičnom postupku). Kralja vidimo samog, u ložnici, kako se hvata za glavu kao u trenutku otrežnjujuće sramote. Možda.

Jedna od najpotresnijih scena je Gunhildino sahranjivanje deteta, koje će mnoge podsetiti na Ragnarovo opraštanje od Gide na kraju prve sezone.

Tako jednostavna, a tužna, prikazuje ovu hrabru ženu dok, skrivena od svih, dopušta da je svladaju očajanje i preplavljujući bol koji ne može da podeli ni sa kim drugim. Mislim da više nema potrebe za nagađanjima, čak ni preciznijim odgovorom na dilemu po pitanju njenih pravih osećanja zbog muževljeve bigamije i načina na koji je tretira.

Bitka je prikazana nabacano, hronološkom zbrkom, „seckanjem“ scena koje vrlo nevešto u isti kovitlac ubacuje snoviđenja i stvarnost, svest i podsvest, nauštrb spektakla žrtvujući logičan tok radnje. U pozadini svega nalazi se dijalog koji Bjorn i Ajvar vode na (pustoj) plaži, sveden na kmezavo prepucavanje oko toga ko je bio omiljeniji sin i kome je tata Ragnar poklonio više poverenja.

Vikinzi su nadjačani, u jednom trenutku i opkoljeni, prevashodno zahvaljujući Ajvarovoj većoj domišljatosti i dokazano boljem strateškom rezonovanju (ne bez udela njegovog novog drugara; uzgred, ko još vodi dete u samo središte bitke?). Tek oporavljena Gunhild ulazi u okršaj sa Olegom, ali je usled napada sa obe strane primorana da skoči u vodu. Harald i Bjorn su, kako izgleda, smrtno ranjeni. Erik uzima krunu da je odnese na sigurno mesto. Ajvar i Hvitserk pijano slave rusku pobedu. Kroz mnoštvo tzv. „cliffhanger“-a, odzvanja poruka najmlađeg Ragnarovog sina upućena najstarijem: „Bogovi su te odavno napustili. Nemaš šansi da pobediš.“ i utisak da je za to ponajviše sam kriv...

Prvi deo šeste sezone jeste dinamičniji od čitave prethodne, ali se, nažalost, ne primećuje pomak u kvalitetu, tačnije, njegovom odsustvu. Karikature se samo umnožavaju, pa su čak i poslednji iole pristojni, zaokruženi likovi pretvoreni u jednodimenzionalne stereotipne pojave. Nikako im, posle smene generacija, nije uspelo da osmisle junake koji bi tako dominirali i privukli pažnju, pa i (pozitivne ili negativne) emocije publike kao što su to mogli Ragnar, Floki, Rolo, Atelstan, Ekbert, nekadašnja Lagerta...Gunhild je jedina istinski dopadljiva, pa i sa njom scenaristi postupaju veoma surovo. Preostali Ragnarovi sinovi su ogromno razočaranje, pri čemu sada možda samo još Ube ima kakve-takve mogućnosti da se izdvoji u pozitivnom smislu. Usled mnogo veće harizme, negativci kao što su Oleg ili Harald postaju omiljeniji likovi od „glavnijih“, mada su ovi drugi prema početnoj zamisli bili predodređeni da poberu sve simpatije gledalaca. Lik Ajvara bio je viđen za dostojnog naslednika Ragnara i počelo je zaista dobro, ali su scenaristi negde na pola puta malaksali i potpuno ga trivijalizovali. Aleks Andresen jeste talentovan i lep momak, ali mu autorski tim očigledno ne daje veću širinu, pa se celokupno bitisanje Ajvara kroz poslednje dve sezone svodi na kreveljenje i dosadno  afektiranje. Zapravo, čitav podmladak kao da očajnički nastoji da imitira Travisa Fimela, što je unapred nemoguća misija. Ingrid i Katja su besmislena, nepotrebna pojačanja sa jedinom funkcijom da povećaju broj telenovela-podzapleta koji iritiraju, a nikuda ne vode. Iz sezone u sezonu smo zatrpavani sličnim, prolaznim ženskim likovima bez vidljivog smisla. Danila Kozlovski, rusko pojačanje, daje sve od sebe i svoj deo posla radi besprekorno. To što je kijevski zaplet nebulozan, zaista nije njegova krivica.

 

Sve se svodi na kombinaciju već viđenih metoda iz „Game of Thrones“ (bombastične masovne bitke) i „Tudors“ (dvorske intrige), čak se očito kopiraju i putem aluzija ponavljaju razne scene iz prvih sezona (što su i u “Igri prestola”  radili tokom poslednje, osme). Nasuprot tome, zaboravlja se na vikinšku tradiciju, osobenosti, obrede, koji su, kada se ponovo aktiviraju, bez sumnje i dalje najjači adut serije.

Opšta ocena: 5/10. Prilično „tanko“.