Déjà lu: „Maske stvarnosti“

piše: Isidora Đolović

Ime Slav(ic)e Karamanović nije nepoznato čitaocima domaćih blogova i portala posvećenih umetnosti: godinama prisutna kratkom prozom i poezijom, od 2015. vodi sopstvenu stranicu. Za potrebe debitantske štampane zbirke, naslovljene „Maske stvarnosti” (MediaSpace, 2020), izvršen je na prvi pogled skroman odabir trideset sedam pesama. Ipak, (namerna) svedenost inače razgranatog opusa mlade književnice zasniva se na uspostavljanju tematsko-motivske veze između reprezentativnih primera, što knjizi daje oblik svojevrsnog ciklusa. Osnovna idejna nit takođe je naizgled jednostavna, klasična: radi se o ljubavi kao univerzalnoj poetskoj preokupaciji, čiji su načini obrade svejedno uvek neisrcpni. Autorski pristup je, u tom smislu, daleko od uobičajenog ili klišeiziranog.

Putem efektnog vizuelnog rešenja za korice, kojim se dodatno ističe naslovna simbolika, pred čitaocima je odmah sugerisana „razlivenost“ oblika, dvosmislenost duševne materije koja se pokušava zakloniti, pa i zaklopiti, maskom. Stvarnost bi trebalo da bude istina, ono što neoborivo postoji i što jeste jedino „pravo“: ipak, pesničko oko oduvek nastoji da pronikne iza nje, znajući da lica često predstavljaju tek površinski sloj, nuždom ili svesnom odlukom navučenu obrazinu. Stihotvorci su oduvek, tvrdoglavo, hteli da se podvuku iza gvozdene zadatosti (ob)lika, uzdignu nad zidom, zderu maske (iz naslova i ove zbirke) – svesni da se samo hrabrošću stiže do istine.

Slavica Karamanović baš takvom odvažnošću niže stihove kroz koje se, polako i od početka nezaustavljivo, gradi put borbe sa emocionalnom „ispražnjenošću“, ali i priznavanja gladi za totalitetom; to je i staza spoznaje nužnosti bekstva, pri istovremeno onespokojavajućoj „zakovanosti“ uz uspomene. Autorka se ovom zbirkom poetski usredsređuje na pitanje (šta posle) završene ljubavi i kako to usvojene lekcije ostaju da, ma koliko suštinski bile nepremostive, pa i jasno osvešćene, dalje prate naše postojanje. No, ljubav nije jedina tema, jer važno mesto pripada i stvaralaštvu kao terapeutskom vidu nužnog kanalisanja nemira, ujedno traženja odgovora. Otuda značajan broj autopoetičkih stihova, kao u pesmama „Testament“, „Ljudi i riječi“, „Zrno ludosti“ ili „Začeće nepostojanja“. Na njih se prirodno nadovezuju teme univerzalne nelagode u svetu privida, pre svega iz naslovne „Maske hrabrosti“ i „Pokolja duša“.

Autorkin izraz je siguran, razgovoran – uvek sa neimenovanim adresantom kome se obraća nekad ciničnim, a najčešće eteričnim glasom lirskog subjekta. Tako, primera radi, refrenski (za neku muzičku kompoziciju u stilu Oktobra 1864) veoma zgodno zvuči: Ponesi boje, tonove tuge, / i daj mi krila da poletim („Krila“); lakonski, a ispunjeno značenjskom konačnošću odzvanja konstatacija Isteklo je vrijeme nedostajanja („Prolaznost”); dok čak i kada naslov pesme upućuje na još jednu konvencionalnu temu („Druga žena“), izlaganje izneverava očekivanja čitalaca, poentirajući: Voli me u sljedećem krugu – biću tada neka druga žena.

Lajtmotivom zbirke mogle bi se proglasiti sve ispuštene mogućnosti, nepostojanost i vreme koje se ne da fiksirati. Čitavu celinu prožima gubitak, iz koga proishodi traženje kroz prazninu, dvoznačnost (po)kretanja i (pre)stajanja. Usled razočaranosti iluzijom od koje se, ipak, teško odustaje i otkida, dolazi do svojevrsnog „lebdenja“ bića u međuprostoru koji razdvaja prošlo od budućeg, neodlučnost od rešenosti. Pogled je uperen pravo, reči nepokolebljive, ali neodrediva vernost minulom povlači biće u evokaciju kao pokušaj razumevanja – ne bi li se oprostilo: Zaledih te u vremenu, / grleći uspomene toliko jako / da polako postaju zaborav, / iz njih sam iscijedila život, / više ga nemaju. (str. 37); Ponijeću sa sobom mastilo, hartiju / i nekoliko stihova s kraja ove pjesme. / Ostalo, sve vama ostavljam. (...) I stalno sam cijela. Neogrebana. / Nedodirnuta. Nepovrijeđena. / Dajem sve što stvorim; / a što više stvaram – manje mi je potrebno; / što vas jače čujem – slabije vas vidim (44).

Drugi središnji motiv tiče se oprečnosti između budnosti i snova. Štaviše, upravo iskidani snovi i mestimična želja da se u drugu dimenziju (ne)svesti pobegne kao prema utočištu, često iskrsnu u središtu borbe sa iscrpljujućim osećanjima. Takve uzlete i smiraje prati neretko zaista odlična kompoziciona struktura, poput sledećih kontrastiranih okvira pesme „Otisci“:

Sanjala sam noćas kako odlazim

i svaki otisak stopala činio se lakim

dok je nastajao;

nije bilo bola, niti osmijeha,

ničega što me podsjeća

na ono što nemam.

(...)

Iskidana kao listovi knjige življenja,

sanjala sam noćas kako dolazim,

i svaki otisak stopala činio se teškim

dok je nestajao.

Bilo je bola, i osmijeha je bilo,

i svega što ne podsjeća

na ono – imam. 

Stil posredovan upotrebom slobodnog stiha eliptičan je, direktan, na trenutke ciničan, kao u sledećoj strofi koja opservira večiti problem (doživljaja) vremena i njegovog razarajućeg unutrašnjeg dejstva, brzo prelazeći sa impresionističke do naturalističke slike: Zaboljelo me je, / ne zato što ne mogu usporiti vrijeme, / već zbog toga što me to vrijeme / pokušava ispljunuti kao šlajm iz usta / nekog okorelog starog pušača (50). U pretežnoj neodređenosti i nagoveštajima, emocije su začuđujuće jasne, a lirski subjekat se otima i prkosi vlastitim „demonima“. Takva zamagljenost upravo i upućuje na maske – s jedne strane, stoicizma kojim zaklanjamo zbunjenu ranjivost, a s druge pogrešnih procena ili naprosto promene kakvu vreme neminovno donosi, pre ili kasnije obelodanjene u svakom partnerstvu. Zbog toga se kategorija temporalnosti ovde gubi, granice su mu izbrisane, preostaju istovremeno zabrana i mogućnost (radikalno drugačijeg) ponavljanja.

Autorka; foto: iz lične arhive Slavice Karamanović

 Prestaću sanjati

tek kada me u snu probude

u zagrljaju nadanja i života

utisnutog u oči onog ko posmatra.

Neprobojne su brane samoobmane

i istinskog pokolja

koji nam prijeti iznutra,

koji nas kida i razdvaja u odsustvu bola

i samilosti.

Prestaću sanjati tek kada,

istrgnuta iz sopstvene duše,

zamotana u platno nevidljivih boja,

budem osjećala ništa i sve.

Tada, biću spokojna

i biću dio vječnosti. 

(„Ništa i sve“) 

Pesnički glas nam se obraća neštedimice otvorenog srca, neuvijeno, često vrlo aforističarski poentirajući svoje potrage, lutanja, lelujanja od alternativne (snovi, uspomene, mašta) do zamaskirane stvarnosti. Istina, potkrade se tu poneko nezgrapno rešenje, poput naslova „Rendom misli“ (možda „nasumične“ zvuči bolje od ove, koliko god aktuelne, tuđice), ali, sama pesma koja sledi razoružava preciznošću i neposrednošću svojih uvodnih stihova: Poderanih snova, / šetam kroz stvarnost. / Koliko blizu valja priću ludilu / i baciti se u ralje ništavila?

Književni prvenac Slavice Karamanović budućoj čitalačkoj publici predstavlja tek manji, ali s pažnjom odabran deo njenog dosadašnjeg stvaralaštva. Iako pretežno ljubavna, ova lirika nije primer standardnog, još manje „sladunjavo predvidljivog“ štimunga. Odlučnim pesničkim glasom progovaraju: rezigniranost – i prkos, gubitak iluzija – ne i odustajanje od osećajnosti, individualna introspekcija – ali i dobro oko za klonuli duh čitave generacije, za ispraznu izveštačenost sveta od koje se biće, kako ne bi bilo progutano, sklanja u vakuum „negde između“. Za sobom, pri svakom premošćavanju ukrštenih dimenzija, ostavlja stihovani trag, uvek sa nešto ironije da ublaži potencijalno gorak ukus.

Ne poznajem više lica,

ni ljude,

niti njihove izmoždene maske

izgužvane stvarnošću

i životom koji ih šiba

svaki dan iznova,

kao robove.

Smjestih se u kutak beznađa,

pokrivena snovima,

u zagrljaju lutanja.

Posmatrajući njih,

njihov sam dio...

jure kraj mene

za nekim,

za nečim,

gonjeni iluzijom o boljem životu,

o tome da će sutra biti bolje

nego danas,

a da je juče bilo idealno.

Baš juče. 

(„Maske stvarnosti“)

Još nešto se pokazuje kao nesumnjivo: pesnikinji je baratanje rečima u procesu rekreiranja porušenog sveta apsolutna stvarnost, nikako maska. Time poezija ispunjava svoju iskonsku misiju: da bude istina i – sloboda.