субота, 31. јул 2021.

Déjà lu: „Sestre Versaja“

piše: Isidora Đolović

Zamislite siže sličan onom iz „Druge Bolenove kćeri“ (The other Boleyn girl), samo što umesto dve sestre suparnice postoji njih – pet. Doduše, u datom svojstvu prethodnica svima mnogo poznatije madam Pompadur našle su se „samo“ četiri: sasvim dovoljno da se i intriga udvostruči u samoj zamisli. Sali Kristi za „Sestre Versaja“ (Vulkan, 2019; orig. „The sisters of Versailles”, 2015), prvi deo trilogije o burnom životu dvorskih krugova tokom vladavine Luja XV, bira istorijski zasnovanu priču o pripadnicama propale plemićke porodice De Maji-Nel i njihovoj neobičnoj povezanosti sa kraljem.

недеља, 25. јул 2021.

3-u-1: Adaptacije „Les Misérables“

komentariše: Isidora Đolović

Među kapitalnim delima svetske književnosti, ne samo XIX veka, bez imalo sumnje nalazi se i roman „Jadnici“ (Les Misérables). Prema mišljenju mnogih najznačajniji roman iz veličanstvenog opusa Viktora Igoa, objavljen je 1862. i do danas zadržao nepromenjeni status. Knjige ove vrste nije nimalo lako strogo definisati. Naravno, asocijacija koja nam se najpre javlja pri spominjanju ovog naslova jeste njegov socijalni kontekst, međutim, „Jadnici“ nisu samo veoma oštra društvena kritika i surovo svedočanstvo o jednom vremenu, već istovremeno predstavljaju skup pojedinačnih priča o sudbinama odbačenih, (ne)pravdi, iskupljenju, (ne)milosti, borbenosti, opsesiji  i praštanju. Takođe je važno primetiti kako se, usled sada već usvojene ikonografije koja ga prati, često stiče pogrešan utisak da Igoov roman govori o Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Zapravo se radi o njenom kasnijem i „manjem“, ali značajnom odjeku, koji govori u prilog dugoj borbi naroda za slobodu, istovremeno iznoseći na videlo neiskorenjene nepravde i nejednakosti. Sve navedeno podrazumevalo je da će „Jadnici“ s vremenom inspirisati veliki broj adaptacija, pri čemu je danas svakako najpopularnija ona u obliku mjuzikla. Kao i svako grandiozno umetničko delo, knjiga predstavlja veliki izazov i nimalo lak zadatak kada je reč o prenošenju u drugi medij, što se više nego jasno pokazalo u praksi. Zato za ovu priliku pokušavam da napravim pregled tri najpoznatije igrane varijante, u tri drugačija formata: igrani film, filmski mjuzikl i serija. Postoji još jedna verzija, francuska mini-serija iz 2000. Ona nezvanično važi za najkvalitetniju, kasting je takođe odličan, pa je možda baš zato ostavljam za neku drugu priliku. U međuvremenu, pogledajmo kako se još zapadnije tumačio francuski klasik.

Ilustracija Kozete, autor: Emil-Antoan Bajar (1886); kasnije je preuzeo  i popularisao mjuzikl.

субота, 17. јул 2021.

Ekranizacije: „L'Homme qui rit“ (2012)

piše: Isidora Đolović

Izvesna dela samim (često i jedino) svojim naslovom ostvaruju veliki simbolički potencijal, postajući oznaka mnogih budućih, ma koliko možda sadržajem preinačenih, opštekulturnih fenomena. Jedno od takvih je svakako „Čovek koji se smeje“, čija zlokobna ironijska strana opstaje kroz sve razvijane varijante, ukazujući na tragediju silom utisnute „vedrine“ koja se čovečanstvu nameće do današnjeg dana, samo bez okrutnih hirurških zahvata. Sada grimasu forsiramo „svojevoljno“. Roman Viktora Igoa objavljen u proleće 1869. godine zamišljen je kao prvi deo trilogije (uz „Monarhiju“ i „Devedeset treću“), koji bi kritički obradio temu aristokratije u Engleskoj nakon revolucije iz 1688. Najzapaženije igrane varijante dobio je u vidu holivudskog nemog filma „The Man Who Laughs“ (1928), francuske televizijske serije (iz tri epizode, 1971), ruskog mjuzikla, strip verzije romana (1950. i 1994.) i visokobudžetnog francuskog filma „L'Homme qui rit“ (2012), koji je današnja tema. Pored toga, Igoov glavni junak poslužio je kao direktna (pre svega vizuelna) inspiracija za DC comics antiheroja Džokera iz serijala o Betmenu (sveska iz 2005. čak nosi naslov „Batman : The Man Who Laughs“).

среда, 14. јул 2021.

Priča o „Marseljezi“

piše: Isidora Đolović

Samo jedan od pokazatelja važnosti buržoaske revolucije za francusko društvo jeste činjenica da upravo od tog prelomnog događaja potiču današnji simboli njihove državnosti. Prvi je zastava „trobojka“, a drugi himna, zvanično ustanovljena na današnji dan. Kao državni praznik Republike Francuske, 14. jul čuva sećanje na pad Bastilje kojim je započeto rušenje dotadašnjeg poretka, uz najavu osvita novog doba za čitavu Evropu. Hronološki, ulazak u XIX vek kao period procvata građanskog društva i modernosti, zapravo se vezuje za početak Francuske revolucije, baš kao što mu se kraj proteže do izbijanja Prvog svetskog rata. U tim okvirima se odigralo nezamislivo mnogo velikih događaja, a pozadinski zvuci većine njih pripadaju kompoziciji nastaloj kao izraz pobune, slobodoumnosti i želje za drastičnim promenama. Pored toga što je obeležila početak trenda ovakvog tipa državnih himni – gotovo koračnica – na ostatku evropskog tla, „La Marseillaisedanas po svim kriterijumima spada u najpoznatije i najlepše nacionalne teme.

субота, 10. јул 2021.

Marsel Prust, 150 godina sa nama

piše: Isidora Đolović

Kao neko ko se čitavog života nosio sa fenomenom vremena, posvetivši mu svoj magnum opus i na različite načine bivajući uslovljavan, plašen, provociran i, što je najvažnije, inspirisan (bes)konačnošću pojedinačnih doživljaja unutar temporalne ograničenosti, kako bi Marsel Prust reagovao na podatak da se sto pedeset godina od njegovog rođenja obeležava na svetskom nivou? Žureći da završi književni ciklus koji je istovremeno predstavljao rezultat ličnog eksperimenta – pokušaja da se određeni utisci, osećaji i iskustva izoluju od prolaznosti trenutka kome pripadaju, da li je mogao pretpostaviti koliki će zapravo uticaj izvšiti na čitavu budućnost umetnosti pisane reči? Stalno u lovu na iščezlo vreme, ne samo što je doskočio njegovom tradicionalnom poimanju razvijajući svojevrsnu sopstvenu filozofiju, već je uspeo da otvori potpuno nove mogućnosti čisto estetskog i stilskog konstruisanja proznog dela. Pored svega ostalog, a možda kao nužan preduslov za postignuto, upamćene su njegove privatne ekscentričnosti i specifične navike bez kojih bi Prustova književna zaoštavština izgledala makar u izvesnoj meri drugačije.

субота, 03. јул 2021.

Morisona mi!

piše: Isidora Đolović

Nije mala stvar – pola veka te nema, gotovo duplo duže nego što si boravio na ovom svetu, a duhom, eto, nikad življi, uticajniji, bliži. Par mojih ranijih tekstova o Džimu Morisonu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi sasvim ličan osvrt na jednu trajnu začaranost.