недеља, 16. јануар 2022.

„Rock of Ages“ (2012)

komentariše: Isidora Đolović

Mjuzikl je nezgodan jer češće nego kod nekih drugih žanrova sve preti da sklizne u banalnost. Teško je ostati ozbiljan već pri samoj pomisli da, tek tako, usred dijaloga neki tamo ljudi počinju da pevaju i važno je biti veoma obazriv, kako bi se muzika dobro uklopila sa narativom. Nije dovoljno osloniti se isključivo na vokalna izvođenja, još manje na kompiliranje dobro poznatih melodija kao mamac za publiku, koji bi trebalo da podupre slabunjavi siže i nostalgičnim emocijama zaseni sve druge manjkavosti. „Vreme roka“ (Rock of Ages), nažalost, primenjuje upravo spomenutu taktiku. Prvobitno uspešan brodvejski komad, kako se iz naslova da naslutiti (u pitanju je istoimeni hit grupe Def Leppard) ima nameru da kroz neizbežan smeh i nešto satire vrati publiku u zlatno doba hard rocka i grad prema kome su tih godina vodili svi putevi. Odredište je Los Anđeles iz 1987. i u njemu klub „The Bourbon Room“ na Sanset Stripu (svaka sličnost sa pravim lokacijama i osobama je više nego namerna), čuvenom po „ozloglašenoj“ hard'n'heavy sceni.

среда, 12. јануар 2022.

Priče o pesmama: „Fantastično putovanje“

piše: Isidora Đolović

Pre nekoliko godina je Aleksandra – Slađana Milošević u mom gradu predstavljala dvotomno enciklopedijsko delo „Civilizacija i žena: Muška žena“, rezultat praktično celoživotnog istraživanja i promišljanja na temu skrivene, vekovima uglavnom prećutkivane snage našeg pola koja prevazilazi danas već izopačen i često veoma isključiv feminizam. Nije bilo dileme oko toga hoću li prisustvovati. Pre svega, Slađana je oduvek jedna od umetnica koje naročito cenim. Druga stvar, otkako mi je još kao tinejdžerki od nekolicine zaista dragih (i – muških) osoba, čije mišljenje, sasvim opravdano, izuzetno vrednujem, dodeljen takav (da!) kompliment, ni samu ne prestaje da me intrigira fenomen muške žene. Sa priličnom sigurnošću se može se reći da su interesovanja obično odraz našeg bića, vezujemo se za određeni aspekt koji već imamo ili makar naslućujemo u sebi. A Miloševićeva još od čuvene „Princeze“, preko „Ja sam neka čudna vrsta“ i „Sexy dama“, pa čak i u popularnom „Amsterdamu“, voli da po sličnom principu tematizuje figuru drugačije, istovremeno neuhvatljive i čulne, eterične i zemaljski zavodljive – žene.

izvor: interstellarmedium.files.wordpress.com

 

субота, 8. јануар 2022.

Dvobojne oči sa Marsa

Vanvremenski i vanzemaljski – Dejvid Bouvi

piše: Isidora Đolović

Velike teme su one koje i posle toliko proteklog vremena nastavljaju da pobuđuju interesovanje, tako da, iz kog im god ugla pristupili, uvek postoje neodgovorena pitanja, nedodirnute mogućnosti tumačenja. One se stalno dotiču univerzalnosti i odgovaraju aktuelnostima, ukazuju na načine da ih se sećamo, a ne budemo ponovljivi. Velike ličnosti u središtu takvih tema čine da, pišući o njima, osetimo dvostruki strah: prvi pred širinom interpretativnog polja, drugi od rizika da, krenuvši linijom manjeg otpora, jednostavno reprodukujemo već mnogo puta, ali na nekom drugom mestu, primećeno i izrečeno. O malo kome se, naročito poslednjih godina, pisalo koliko o Dejvidu Bouviju (David Bowie), neprikosnovenoj muzičkoj i kulturnoj ikoni XX veka. Umesto da recikliram sadržaj neke od brojnih biografija posvećenih umetniku, pokušaću da, povodom 75. godišnjice njegovog rođenja, uz neke od najdražih mi pesama nabrojim presudne razloge zbog kojih ga, nezavisno od statusa u modernoj istoriji, a koji je i bez ličnog divljenja bilo koga od nas stabilan i neupitan, smatram jedinstvenim, neponovljivim, bliskim. Ukratko – zaista vanzemaljskim.