Rainbow – „Long Live Rock'n'Roll“ (1978)

piše: Isidora Đolović

Prve dve ploče grupe Rainbow (o kojima sam pisala u okviru iste rubrike, prethodna dva meseca) bile su školski primer kompaktnog, veoma uspelog stapanja stvaralačkih vizija dvojice najpoznatijih članova u veoma upečatljivu strukturu. Jednim potezom izvršeno je odavanje počasti uzorima (srednjovekovne i fantazijske teme, renesansni zvuk i hard rock na temelju Deep Purple ili čak Led Zeppelin stila) uz postavljanje temelja za niz sledbenika, pa i čitav novi žanr (power metal razvijen iz nečega što su prvi recenzenti pomalo podrugljivo nazivali castle metal). „Long Live Rock'n'Roll“, njihov treći studijski album, važno je i bez imalo preterivanja kultno ostvarenje čiji su uticaji, postignuta celovitost i kvalitet ukupnog rezultata zaista neporecivi.

Đurđevdanski rokenrol: Smak u Kragujevcu

piše: Isidora Đolović

Konačno je sintagmi „šumadijski rokenrol“ vraćeno pravo značenje, ozloglašeno i iskarikirano onom pesmom (koja, uzgred, uopšte ne govori o gradu, već kolu „Čačak“). Gitarski zvuk najvišeg, istančanog kvaliteta i bukvalno se vratio svojoj kući. Đurđevdanska proslava u kolevci teškog zvuka centralne Srbije, Kragujevcu, nije mogla izgledati prirodnije, ni lepše, nego osmišljena kao veliki uzajamni omaž: gradu koji je iznedrio grupu Smak i dotičnom bendu, čija je dosledno čista žanrovska profilisanost davno postala sinonim za trajanje, čak potcenjenost, ali uvek u dostojanstvu. Na hvaljenom povratničkom koncertu sa Ušća 2015. (koji još uvek s pravom često emituje RTS2), nažalost, nisam bila. Kako je Boris Aranđelović, legendarni pevač gilanovskog kalibra, preminuo koji mesec kasnije, dodala sam ih listi bendova koje nikada neću čuti uživo, barem ne u izvornoj postavi. A grupa su sa kojom je za mene i rokenrol sve počelo....

„Dogfight“ (1991)

komentariše: Isidora Đolović

Kada me, ovako neromantičnu (*romantizam kao pravac u umetnosti nema nikakve veze sa romantikom, osim što reči slično zvuče – istina, mi fanatični poštovaoci često ga doživljavamo takvim na krajnje uvrnut način!), pitaju koji film smatram dobrim primerom iz podžanra, a da je pametno izbegao klišee, sladunjavost i banalnost, istog trenutka pomislim na „Dogfight“. Ostvarenje koje sam već spominjala u tekstu o najboljim ulogama Rivera Finiksa (OVDE) toliko je bolno potcenjeno i uglavnom sasvim nepoznato široj publici, da osećam potrebu za njegovim besomučnim preporučivanjem i „dosađivanjem“ filmofilima (i ne samo njima) oko sebe, jer je zaista reč o pravom kinematografskom dragulju. Ni pre, a ni kasnije, nisam nailazila na tako skladne priče u kojima ništa nije višak ili prenaglašeno, gde od glume, pa do muzike i slike, baš sve nalazi svoje savršeno mesto. Film je toliko prekrasan i efektan u delikatnosti, stišanosti, posredovanoj (sa)osećajnosti, da dugo po zatamnjenju ekrana ne možete prestati sa razmišljanjem o njemu.

Priče o pesmama: „Strangelove“

piše: Isidora Đolović

Govorimo li o istinskim rock zvezdana među predstavnicima synth i elektropop zvuka, samo jedno ime pojavljuje se sa neporecivom ubedljivošću – Depeche Mode. Sve je tu: imidž, stav i životni stil, dubina, mračni tonovi, scensko prisustvo, kontinuitet stvaralaštva, odavno zasebna kultna reputacija zahvaljujući kojoj postoje odvojeno od žanrovskog polazišta, kao prava muzička institucija i nikome zaista slični. Karijera obeležena konstruktivnim ponorima, dosezanjima vrhova i opasnom blizinom sunovrata, broji čitave decenije tokom kojih su stekli postojanu bazu obožavalaca sa svih kontinenata, kredibilitet pionira jedne struje unutar šireg pravca i u isti mah savršeno neponovljive, autentične skupine. Čak ni najpopularnije pesme im se, upravo usled jedinstvene vrednosti stvaralačkog pečata, ne mogu nazvati „izvikanim“ ili „precenjenim”. Naprosto, Depeche Mode su vremenom višestruko opravdali francuski šmek zvučanja svog imena, pokazavši se kao sofisticirana, a smelo provokativna tvorevina nekoliko briljantnih muzičkih vizionara. Kao i svaki veliki bend, duž autorske konstante beležili su faze eksperimenata u procesu kreativnog traženja, sve vreme ostajući prepoznatljivi, što muzički, što po obuhvatanim temama stihova.

3-u-1: Glumci kao (dobri) pevači

piše: Isidora Đolović

Većina glumaca kojih momentalno mogu da se setim ima sluha i u najmanju ruku solidan glas. Moglo bi se reći da im to spada u opis zanimanja, naročito ako govorimo o školovanima na različitim akademijama za scenske umetnosti i direktno povezanim sa pozorišnom praksom. Takva izvođenja uglavnom podrazumevaju vladanje mnogim veštinama, a u tzv. „zlatnom dobu Holivuda“ podrazumevao se spoj vokalnog izvođenja, plesnog pokreta i glumačkog izraza, naročito s obzirom na popularnost žanra mjuzikla. Naravno, trebalo bi naglasiti razliku u odnosu na savremenu situaciju, koja industriju snova oblikuje u poprilično egzibicionistički teren gde baš svako veruje da može biti i pevač i glumac i model i režiser... Ruku na srce, primeri poput Šer ili Barbre Strejsend zaista su retki izuzeci. Daleko je više osrednjih, čak diskutabilnih („)talenata(“) koji uporno forsiraju karijere na oba polja, sa očekivano prosečnim rezultatima.

Ekranizacije: „The Last Temptation of Christ“ (1988)

piše: Isidora Đolović

Šta je to što sprečava da, širom otvorenih očiju, uma i srca, pojmimo i (još teže, kako se čini) prihvatimo lepotu, istinitost, mudrost nekonvencionalnog? Je li snaga tabua, kanonizovanih verzija životnih znanja, slepih i ograničavajućih držanja za davno postavljene „zakone“ mišljenja glavni razlog što neke od represija uporno opstaju čitavim decenijama, pa i vekovima? Kada bi odgonetnuli ovu dilemu, našli bismo, možda, jasno objašnjenje činjenice da „Poslednje iskušenje“ (The Last Temptation, 1954), izvanredno delo grčkog književnika Nikosa Kazancakisa, duže od pola stoleća izaziva otpor ili makar ozbiljne zadrške. Ili što ni ovog prazničnog vikenda filmsku adaptaciju „Poslednje Hristovo iskušenje“ u režiji velikog Martina Skorsezea neće biti moguće pogledati na bilo kom od zvaničnih televizijskih kanala (izgleda da je Brenin serijal mnogo pogodniji, baš kao i vulgarna „Treća sreća“ Radoša Bajića na Veliki petak, no, to je već druga priča...). Neprijatno iznenađuje snažno protivljenje čak i prilično obrazovanih glava, spremnih da (uglavnom naslepo) žestoko ocrne i knjigu i film, smatrajući ih „blasfemičnim“, „uvredljivim“ ili naprosto „nebuloznim“. S druge strane, kako je moguće da, nakon (ponovljenog) susreta sa tako „bogohulničkim“ sadržajem, vera postane zapravo jača – u Boga koliko i umetnost?

Rainbow – „Rising“ (1976)

piše: Isidora Đolović

Za svega nešto preko pola sata trajanja i sa šest pesama, od kojih se na drugoj strani vinila nalaze tek dve (ali bukvalno maratonske), album grupe Rainbow naslovljen „Rising“ (ponegde poznat i kao „Rainbow Rising“) možda formalno ne obećava jednu od najuticajnijih ploča u istoriji rokenrol muzike. To, ipak, bez imalo sumnje jeste, optimistično-samouverenim imenom sugerišući stabilnost definitivno uspostavljene stalne postave benda koji je time prestao da bude projekat kao na debitantskom ostvarenju. Definisanost vidljiva na svim poljima, od postignutog zvuka do obuhvaćenih tema, čini da konciznošću i jasnoćom ostavlja utisak potpuno zaokružene tvorevine bez ijednog suvišnog minuta. Raspored pesama je promišljen i simetričan, tako da sve zajedno kombinuje hard rock na neskrivanom tragu Blekmurovog prethodnog sastava (Deep Purple) i novo usmerenje kao rezultat udruživanja sa Diovom specifičnom stvaralačkom vizijom i izvođačkom snagom. Rainbow na svojoj drugoj ploči već zvuči znatno ujednačenije, iskusno, savremeno i sa konkretnim ciljem ispred sebe.

Zanimljive muško-ženske rock saradnje: Top 10

piše: Isidora Đolović

Pogrešno ili ne, rokenrol (i metal) nekako oduvek smatraju pretežno „muškim“ pravcem u muzici. Mi devojke, žene, koje se na bilo koji način svrstamo na tu stranu, najčešće smo (u pohvalnom kontekstu) obeležene takozvanom „muškom energijom“, nekonvencionalnošću, hrabrošću stava i koliko god to sada zvučalo strašno „polno nekorektno“, činjenica jeste da svetom rock muzike od početka dominiraju muškarci. Tako stoje stvari. Primeri njihovih koleginica su u potpunoj nesrazmeri, mada možda baš zbog toga i uglavnom izuzetni. Ali, nije ovo priča o „mizoginiji“ teškog zvuka, niti postavci u kojoj, sem volje da se to menja, barem na čisto statističkom nivou nema mnogo realne ravnopravnosti (isto bi se, opet, moglo zaključiti povodom književnih nagrada). Osim u publici, zastupljenost žena u rock/metal svetu najupadljivije do izražaja dolazi kroz scensko prisustvo i to – saradnje sa kolegama. Takvi, često potpuno neočekivani spojevi (i ne samo u izlizanom „lepotica i zver“ kalupu) u prvi plan ističu kvalitativni raspon žanra, ne ostavljajući dilemu po pitanju doprinosa umetnica njegovoj svestranosti i dubini. Zato što se, vidite, najveće pobede često dobijaju potčinjavanjem – iznutra.

„The Boy Next Door” (2015)

...ili Nepodnošljiva glupoća proganjanja

komentariše: Isidora Đolović

Reći da je „Dečko iz susedstva“ (The Boy Next Door) loš film zvuči kao sušta blagonaklonost. Ruku na srce, Dženifer Lopez nikada nije ni važila za ozbiljnu glumicu, ali su ostvarenja u kojima se pojavljuje obično makar gledljiva, dobra za puštanje mozga na ispašu ili iskupljena učinkom ostatka glumačke ekipe (bilo je zaista vrhunskih partnera). Sa ovim filmom to ni u jednom pogledu nije slučaj. Iako očigledno pokušava da sledi matricu „erotskog trilera“ (posebno zastupljenog tokom poslednje dve decenije prošlog veka) ili, još konkretnije, siže o „zaljubljenom sadisti“ (moj tekst OVDE), negde se ozbiljno omanulo. Delce u režiji Roba Koena (koji, ironije li, potpisuje baš jedan od filmova iz teme sa ostavljenog linka) karakterišu nepodnošljiva banalnost, predvidljivost i pretrpanost trenucima koje generacija Z zove „krindž“, a ne mogu da im pronađem dovoljno jak prevodni sinonim. U nečemu je, svejedno, uspešno: pokazuje da je Džej Lo i te kako još zgodna, dobrodržeća žena. Sve ostalo toliko ne valja da je teško uopšte odlučiti odakle početi sa kritikovanjem. Iako traje prosečnih sat i po, to vreme se razvuklo u nedogled, pa, poput junakinje u središtu priče, imate utisak da mučenju nikada neće doći kraj.

Priče o pesmama: „Johnny B.“

piše: Isidora Đolović

Brajan Feri je ljubav poistovetio sa narkomanskim iskustvom („Love is the drug“), a već dugo kruže osnovane sumnje kako veliki hit „Neko te ima“ grupe Van Gogh zapravo opisuje žudnju za marihuanom. U novije vreme, nešto slično se pripisuje otužnoj „Lutki“ S.A.R.S.-a, čija sladunjavost, ako je nagovešteno istina, zaista savršeno kamuflira pravi smisao teksta. Činili to ciljano ili nesvesno, rock muzičari su oduvek znali za veliki potencijal ovakve vrste referencijalnosti, zasnovane na srodnim osobinama dve vrste osećaja. U oba slučaja dolazi do razvoja nekontrolisane potrebe koja, postepeno, iznutra satire biće i može biti prekinuta jedino samouništenjem. Kada je, doduše, filadelfijski sastav The Hooters objavio možda i najveći hit u svojoj karijeri – „Johnny B.“ (sa trećeg albuma, „One Way Home“, izdatog 1987. za „Columbia Records“), malo kome je padalo na um da se radi o nečemu širem od prijateljskog upozorenja povodom manipulativne žene. Tek će vizuelizacija pesme dati legitimitet drugom interpretativnom stanovištu, pojačavajući efekat od početka prisutnog spoja melanholičnog i pretećeg u njenom opštem tonu.

„The Wedding Banquet“ (1993)

komentariše: Isidora Đolović

Mnogo pre nego što je sa „Planinom Broukbek“ zapaženo i umnogome prekretnički tematizovao tabu istopolne ljubavi, Ang Li je već zalazio u to polje umetničkog interesovanja. Ono što „Svadbeni banket“ (The Wedding Banquet) čini različitim, a njegovu poruku istovremeno nenametljivom i znatno pristupačnijom, jeste činjenica da se radi o veštom prepletu nekoliko podjednako bitnih problematika. Samim tim, seksualnost glavnih muških likova prestaje da bude toliko upadljiva kada se postave dodatna pitanja stega tradicije, porodičnih očekivanja ili kulturoloških suprotnosti. Neosetno klizeći od komedije ka drami, ostvarenje kroz nekoliko „činova“ postavlja, razvija i razrešava osnovnu dilemu, nudeći (pogotovo za ono vreme) neobičan, ali hrabar završni kompromis. Pritom čitavim svojim tokom ne gubi vodeću karakteristiku vedrine, dobrih namera i dubokog razumevanja za različitosti svake od sučeljenih strana, što stvara sveukupno katarzičan efekat.

Zaboravljeni talenti: Zana i dve Nataše

piše: Isidora Đolović

Davno su prošla vremena kada je beogradska Zana bila, u pravom smislu te reči, grupa. Znate ono, sa više od dva člana, ozbiljna muzičara i definisanim zvukom koji ne podilazi masama niti degradira raniju karijeru, ako je uopšte bilo. Već sredinom devedesetih, stopili su se sa sličnim i tada tako aktuelnim pseudosastavima Duck, Đogani, Funky J, Luna, izgubivši svaki kredibilitet i nadalje se oslanjajući gotovo isključivo na staru slavu. A ona je zaista bila velika i vredna pamćenja. Bez ikakve namere da omalovažim Jelenu Galonić koja je, eto, poslednja i ubedljivo najduža Zana do sada – još iz vremena kada je moja malenkost postajala svesna sveta (muzike) oko sebe, činjenica je da interesovanje publike i dalje pretežno privlači sve ono što je prethodilo njenom dolasku. Time se Zana svrstava u još jedan od krnjih „bendova“ koji opstaju na recikliranju već snimljenih hitova i upornom šlepanju poslednjeg člana originalne postave o bolju prošlost (khm, Valentino). Nju su, ipak, nezaboravno i neprolazno obeležile neke druge dame, čija misterioznost usled dugog vremenskog otklona samo povećava nostalgiju pogleda unazad, ka osamdesetim i burnoj evoluciji stila nekada vodećeg prestoničkog pop benda.

„Ovo malo duše“ (1986)

komentariše: Isidora Đolović

Postoje u svakoj kinematografiji „mali“ filmovi, skoro pa sasvim nepoznati, koje s vremena na vreme emituje poneki domaći televizijski kanal, pa se iznenadimo što ranije nismo znali za takvu lepotu i genijalnost. Ima ih i, srećom, još pronalaze puteve do nas, dokazujući neuništivu, optimističnu opravdanost vere u to da istinske vrednosti ispune svoju svrhu kada god i na koji god način se to desilo, bez pompe, nametljivosti, uzdajući se samo u svoju polaznu ideju i duboku potrebu da se ona izrazi. „Ovo malo duše“ pripada toj grupi ostvarenja. Nastao pre nešto više od tri i po decenije, film u režiji Ademira Kenovića i prema scenariju Ranka Božića donosi sumornu, a ipak tako toplu priču o preranom odrastanju u posleratnoj Bosni, te neumitnoj sudbini kao jedinom krivcu za loše stvari koje se dešavaju poštenim ljudima.

Rainbow – „Ritchie Blackmore's Rainbow“ (1975)

piše: Isidora Đolović

Kako nastaje magija? Možda iz razočaranosti koja postavlja zahtev za promenom i novim pokušajima? Krenuti što dalje, iza granice, ako treba i do mitske duge: sa nekim sličnim usmerenjem uobličavala se i vizija Ričija Blekmura, jednog od najcenjenijih svetskih gitarista, čoveka opčinjenog baroknom i renesansnom muzikom koju već decenijama na različite načine povezuje sa rokenrolom. A sve je počelo kao izlet, eksperiment sa ciljem da se u delo sprovedu preokupacije za čiju razradu nije bilo prilike u okvirima njegovog matičnog benda Deep Purple. Da doprinese isprva jednokratnom projektu, angažovan je pevač moćnog glasa i zajedničkih naklonosti prema fantazijskim svetovima, Roni Džejms Dio. Rezultat je prevazišao svako očekivanje samog autora, označivši početak duge i uspešne karijere grupe Rainbow.

Déjà Lu: „Twilight of Empire“

piše: Isidora Đolović

Na današnji dan prošle godine objavila sam, istim povodom (godišnjica njenog rođenja), opširan tekst o baronesi Mariji Večeri (OVDE), usredsredivši se pretežno na kratak život i pokušaj malo šireg, dubljeg sagledavanja ličnosti čiji je portret uglavnom ograničavan međusobno oprečnim stereotipima i potisnut veličinom događaja koji su, uostalom, postavili njeno ime na večitu mapu istorije. Uz taj članak, preporučila bih i jedan raniji, sa starog bloga – tačnije, u njemu postavljene skenirane stranice iz „Revije Istorija“, gde sam pisala o samom slučaju poznatom kao afera Majerling (OVDE). Zanimljivo je kako, uprkos neprolaznoj intrigantnosti teme, zaista mnogobrojne studije napisane tokom dosadašnjih stotinu i tridesetak godina na izvestan način uporno „vrte“ jednu istu priču, dodajući joj manje ili više ubedljive „nove dokaze“ – dok za to vreme misterija ostaje tvrdoglavo zaključana i apsolutno neprozirna za bilo kakva konkretna objašnjenja. Jedna od novijih i svakako živopisnih monografija zove se „Twilight of Empire: The tragedy at Mayerling and the End of the Habsburgs“ (St. Martin’s Publishing Group, 2017), odnosno „Sumrak Carstva: Tragedija u Majerlingu i kraj (dinastije) Habzburga”. Koautori Greg King i Peni Vilson imaju dugo iskustvo pisanja o nekim od najpopularnijih istorijskih zagonetki, kao što su poslednji Romanovi, brodolom „Luzitanije“, Sarajevski atentat, pa sve do ubistva Šeron Tejt. Njihova istorijsko-kriminalistička knjiga ovoga puta nastupa samouvereno, ambiciozno zahvata gotovo sve raspoložive izvore o izabranom problemu, otvoreno obećava otkrovenje i novi, verodostojniji pogled na stvari. Ali, šta zaista donosi i radi li se o preuranjenom hvalisanju?

Vremeplov: Iron Maiden u Beogradu, na Sajmu 2007.

piše: Isidora Đolović

snimci: Youtube

Pre nekoliko dana sam službeno, nakon zaista dugog vremena, provela nekoliko sati u svojoj srednjoj školi. Povratak me, baš kao u nekom otrcanom filmu, katapultirao deceniju i više unazad, suočivši me sa nepobitnošću utiska kako se, zapravo, ništa nije toliko promenilo. Izuzev što mi nismo hipnotisano blenuli u telefone dok ulazimo u kabinet, a nastavnici su još imali crvene dnevnike – usled čijeg ih je odsustva (spoljni pokazatelj urušavanja autoriteta) danas često nemoguće razlikovati od iždžigljalih tinejdžera, sve ostalo je manje-više isto. Zapravo, tek me podatak da su ti klinci rođeni između 2003. i 2007. podsetio na činjenicu proticanja vremena, koje u toj meri nisam ni bila svesna. Oni, sada već mladi ljudi, jedva da su postojali kada smo mi (mislim na svoju generaciju) bili baš takvi đaci, na istim hodnicima. Što smo stariji, posebno ukoliko život i nije naročito ispunjen stvarnosnim razlozima za sreću u trenutnoj situaciji, razvijamo nesvesnu skonost ka čestom osvrtanju na prošlost. Još jedan podsticaj vremeplovačkom upuštanju donela je druga činjenica: danas se navršava tačno petnaest godina od prvog koncerta grupe Iron Maiden u Srbiji, nakon raspada SFRJ. Za mene lično, višestruko važan događaj i jedno od najlepših iskustava mog života. Ujedno, povodom predstojećeg novog susreta ovdašnje armije obožavalaca sa dragim bendom, zakazanog za (što bi Umetnica rekla – Bože, zdravlja!) maj 2022., ne bi bilo loše podsetiti se tog, sada već i formalno davnog dana. Obuzele su me uspomene, tako da brzo biram stanicu: 14. mart 2007.

Priče o pesmama: „I like Chopin“

piše: Isidora Đolović

Ako se disko, kao često nepravedno trivijalizovan podžanr pop muzike, u potpunosti razvio tokom sedamdesetih (zaista mnogo dugujući tematskim filmovima), moglo bi se reći da su osamdesete godine predstavljale njegov vrhunac, pre odlaska ploča i diskoteka, barem u izvornom smislu, na stranice istorije. Decenija koju spominjem obezbedila mu je naglašenije tonove i boje zahvaljujući dominaciji synth zvuka, tako da su na njegovoj podlozi razvijane najrazličitije zapaljive, do danas nezaboravne melodije sa uvek istim zaraznim dejstvom. Poziv na podijum ili u setno maštarenje nije izgubio ubedljivost, šarm i snagu ni dugo pošto je vreme šarenih snova ostalo iza njihovih tvoraca i neposrednih uživalaca. Tih godina se naročito brzo, upadljivo i suvereno izdvojila evropska disko struja, predvođena Nemačkom i Italijom. Njihovi predstavnici možda nisu uvek bili (dovoljno) afirmisani na angloameričkom području čiji jezik oberučke prihvataju, ali pesme koje su stvarali harale su top-listama širom Starog kontinenta, hrabro izlazeći na crtu britanskoj nezvaničnoj synthpop vladavini. Jedna od takvih je „I like Chopin“, u izvođenju pevača i DJ-ja sa Apenina pod zanimljivim pseudonimom Gazebo, istovremeno savršeno reprezentativna i posebno autentična za stil i epohu kojima pripada.

„Desperately Seeking Susan“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

Kada je Suzan Sidelman odlučila da, inspirisana francuskim ostvarenjem iz sedamdesetih „Selin i Žili se voze čamcem“, desetak godina kasnije snimi sopstvenu odu ženskoj mnogostrukoj naravi (obeleženoj nijansama i varijacijama u rasponu od zbunjivosti do samopouzdanja, od fatalnosti do krhkosti) i alternativnoj sceni Njujorka doživljenog kao urbana uvrnuta bajka u kojoj je sve moguće, nastao je jedan od najreprezentativnijih filmova te decenije. „Očajnički tražeći Suzan“ (Desperately Seeking Susan, 1985) odmah postiže veliki komercijalni uspeh i pobira jednako pozitivne ocene kritičara, dok se odluka da prvobitan izbor za glavni ženski dvojac – Dajanu Kiton i Goldi Houn, ipak zamene svežijim, mlađim licima, pokazala hrabrim potezom koliko dobrom procenom.

Pesme za sumorna jutra: Top 10

piše: Isidora Đolović

Svakome bar jednom naiđe dan kada sve teško pada i kada imate utisak da vam se uopšte ne živi. Sve deluje pogrešno, bez smisla. Onima koji poznaju zamku depresije, u koju se pada bez upozorenja i nikada više olako ne koristite frazu „osećam se deprimirano“, takva stanja mogu da se rastegnu na čitave sedmice, u najgorem slučaju i mesece. Postoji kliše o noći kao najgorem dobu za melanholične, ali možda su ipak podmuklo opasnija – jutra, baš zbog svoje naravi kojom najavljuju novi početak, „menjaju sve“ i uveravaju kako su „pametnija od večeri“. Takva, prevarantska priroda, možda ih zapravo čini posebno teškim i, kada osvanu kao u trenutnoj kasnoj zimi – sumorna i siva – naročito pogoduju javljanju obeshrabrenosti. Nije ni čudo što, onda, solidan broj pesama tematizuje osećaj stvoren ironijom doba dana predviđenog da probudi nadu, označi regeneraciju, obriše tragove (stvarnosnih) košmara. Ta tmurna, još maglovito bunovna jutra koja vas nemilosrdno stežu u svojim kandžama, suočavajući sa greškama, kajanjem, samoobmanama, u blato srušenim nemilosrdnim perfekcionizmom, farsom koju živimo danom što upravo nastaje – bude nas iz zabluda kroz grubo otrežnjenje. Njihove pesme nemaju moć, ali ni nameru da izleče ili podignu, ali zato često znaju biti najbolji mogući, nužni manevar izbavljanja od pogrešnih uverenja. Ili makar donosioci neosporno poetične sete koja, opet, uliva izvestan šarm sveokružujućem sivilu....

Magično-mračni svet proze Anđele Karter

piše: Isidora Đolović

Do svoje rane smrti, engleska književnica Anđela Karter (1940 – 1992) uspela je da iza sebe ostavi značajan opus, nastao kao u grču slutnje umetnika da vodi neizvesnu borbu sa vremenom. Ipak, još za života je stvaralački adekvatno vrednovana i prepoznata kao jedan od najoriginalnijih glasova postmodernizma, pa danas uveliko važi za savremeni klasik. U kojoj god istraživačkoj oblasti ili jednostavno podstaknuti čitalačkom radoznalošću krenuli da je tražite, nešto od stilskih ili tematskih opsesija dolazi kao pouzdana preporuka. Bili to fantastika, magijski realizam, neoviktorijanski roman, horor, novo čitanje mitova, reinvencija bajki, frojdistički ili feministički zasnovan pristup, novinarska delatnost, Karterovoj je polazilo za rukom da makar pomalo od svega zahvati i unese u svoj prozni izraz. Sa naročitom spretnošću, lucidnom mišlju i hrabrom imaginacijom, njeno pripovedno tkanje oduševljava i zbunjuje, razotkrivajući sloj po sloj kolektivnog nesvesnog. Posebno su prepoznatljive varijacije na teme arhetipskog, pri čemu je iz poznatih sižea, prevrnutih na svoje naličje, dobro znala da izvuče zanemarene ili svesno negirane slojeve, podsećajući na njihovu čudnovato protivrečnu prirodu. Da, začudno (ili Unheimlich, kako ga je najpre 1919. imenovao Sigmund Frojd), prava je reč koja opisuje najveći deo tog imaginarnog sveta: učinivši da vam bude nelagodno, zaokuplja misli i otvara zabravljena vrata misterije.

Zanimljive saradnje: Iggy Pop & Ofra Haza

piše: Isidora Đolović

Povodom dvadeset druge godišnjice smrti izraelske pevačice anđeoskog glasa, Ofre Haze, bilo bi dobro prisetiti se jednog od njenih upečatljivijih, a danas porukom veoma bitnih muzičkih udruživanja. Ofra je, naime, rado i često snimala sa najrazličitijim kolegama iz celoga sveta, pa se među njenim duetima mogu naći predstavnici potpuno neočekivanih žanrova, od opere (Sara Brajtman) do gotik roka (The Sisters of Mercy). Nakon velikog uspeha ploča „Shaday“ i „Desert Wind“, koje su označile početak ekspanzije world music žanra, treće studijsko ostvarenje namenjeno međunarodnoj promociji okupilo je šaroliku grupu stvaralaca. Radi se o albumu „Kirya“ iz 1992., čiji se zvuk još jednom zasniva na ukrštaju tradicionalnog zvuka Srednjeg istoka i zapadnjačke pop muzike.

Pank rok legenda Igi Pop pojavljuje se kao gost u pesmi „Daw Da Hiya“, autorskoj kompoziciji Ofre i njenog stalnog menažera Becalela Alonija, koja sa sobom nosi potresnu, tešku temu stihova. Inače, zanimljivo je da su u naredne dve godine oboje sarađivali sa Goranom Bregovićem na filmskoj muzici: Igi za „Arizona Dream“ (1993), a Ofra „La Reine Margot“ (1994).

„Kuduz“ (1989)

komentariše: Isidora Đolović

Prvo je crna hronika, na tragu poslovične tvrdnje o životu kao tvorcu najuzbudljivijih romana (a tek smrti, neizostavnom završnom činu istinskih tragedija?), pružila polaznu ideju jednom od najzanimljivijih filmova poznojugoslovenske kinematografije. Onda su mu kasnija, pre svega ratna dešavanja, te moderan i ne baš uvek neostrašćeno objektivan revizionizam neravnoteže između polova, udahnuli nove mogućnosti tumačenja. Srećom, nedotaknuta svim mogućim analitičarskim tumbanjima i prevrednovanjima, ostala je tugaljiva lepota i brutalnost priče o kobnom nerazumevanju, uronjene u sivilo zalazećeg socrealističkog „raja“. „Kuduz” govori o dve strane samoograničavajuće prirode za koju sloboda ostaje nedostižna, skupo plaćena želja, pa i ona drastično drugačijeg značenja za junake, mada je obeležavaju istom rečju.

Priče o pesmama: „Fade to grey“

piše: Isidora Đolović

Kada kažemo da je neki video definisao epohu, takva konstatacija još uvek nosi određenu snagu lišenu preterivanja, posebno u vremenu kada muzički spotovi uveliko gube na značaju, originalnosti i dubini svojih poruka. Danas, kada se efekat meri brojem „sviđanja“ (lajkova) i brzopoteznih, jednokratnih reakcija bez garancije da je sadržaj prethodno uopšte ispraćen, a usled relativno lakše dostupnih sredstava za njihovo snimanje, maltene iz „domaće radinosti“, pojam ikoničnog ne samo da je prestao biti moguć, već se čini nepotrebnim. Nedostaje mu onaj suštinski elemenat: trajanje. U svetu kratke pažnje, slabe koncentracije i površnog pristupa stvarima, nešto više bi bilo drsko i očekivati. Tokom osamdesetih su, naprotiv, kao pionirski poduhvat i legitimna izražajna dopuna muzici, spotovi često doslovce pomerali svet. Mnogi se upravo zato još pamte, ostajući neprevaziđeni i nedokučivi na sasvim poseban način: govoreći o svom vremenu, oživljavajući mu boje i raspoloženja, ali isto tako se nalazeći potpuno izvan svake ograničavajuće kategorije. A kada prate za razdoblje i evoluciju popularne muzike podjednako važnu pesmu, smisao i nivoi tumačenja takvih spotova usložnjavaju se sami od sebe. Takav je barem slučaj sa „Fade to grey“, najpoznatijim singlom britanskog sastava Visage.

Džoel Šumaher i „Batman“: Neonski kič

komentariše: Isidora Đolović

Filmovi Tima Bartona jesu uticali na detinjstvo generacija milenijalaca u koje se ubraja i moja, odredili ih i (većinom, nadam se) beznadežno pridobili – ali, verzije koje su nas hronološki pratile ipak se ubrajaju među neslavne. Počev od sredine devedesetih, autorsku štafetu preuzeo je Džoel Šumaher i, mada polazeći od prethodno postavljenih temelja i sa odobrenjem drugačije ekscentričnog kolege, preoblikovao franšizu u nešto novo. Mnogi smatraju da je time i – sahranio, čime Nolanov kasniji rad dobija na težini i značaju. Podstaknut namerom studija da se što pre distancira od dotadašnje mračne vizije Gotama i njegovih neobičnih žitelja, u korist stripskom šarenilu prijemčivijem za decu i komercijalnu eksploataciju putem najrazličitijih proizvoda sa obeležjem poznatog DC brenda, novi režiser je pustio na volju sopstvenoj mašti, ukusu i nešto manje interpretaciji izvornika. Dobili smo, u svakom slučaju, doslovno koloritniji, vizuelno-idejni bezdan.

Alice Cooper – „Hey, Stoopid“ (1991)

piše: Isidora Đolović

Alis Kuper je eru osamdesetih ispratio na talasu ogromne popularnosti svog komercijalno i danas vodećeg albuma „Trash“ (1989), ne želeći da predugo čeka na sledeće studijsko izdanje. Pa, iako se nadao ponovljenom uspehu, za dvanaestu samostalnu ploču koja se pred publikom pojavila 2. jula 1991. godine, izbegava da se služi identičnom formulom. Mada „Hey, Stoopid“ po mnogo čemu nastavlja stil kome se (na negodovanje jednog dela fanova) priklanjao gotovo čitave decenije, postoji nekoliko ključnih naznaka odlučnosti u želji za promenom.

„Mystic Pizza“ (1988)

komentariše: Isidora Đolović

Mistik je ime priobalnog gradića u Konektikatu, čiji se žitelji, većinom portugalskog porekla (zašto imam utisak da, ipak, pogrešno izgovaraju svoja prezimena?) i katoličke veroispovesti, uglavnom bave ribarenjem ili ugostiteljstvom. „Mistik“ je takođe naziv picerije u istom mestu, kao i specijaliteta kuće, istinski mističnog ukusa s obzirom na tajni začin koji su preci vlasnice Lione (Končata Ferel, čuvena Berta iz „Dva i po muškarca“) davno doneli preko okeana. U piceriji rade tri devojke na pragu dvadesetih godina, onog prelaznog doba kada se još uvek traži sopstveni pravac u životu: sestre Aružo, Dejzi (Džulija Roberts) i Ket (Anabet Giš), kao i njihova prijateljica Džozefina „Džodžo“ Barboza (Lili Tejlor). Iako se ostvarenje režisera Donalda Petrija obično svrstava pod „romantičnu devojačku dramu“ ili „coming of age“ priču, zapravo ne odgovara u potpunosti nijednom od navedenih žanrova, mada malo više naginje ovom drugom.

Parni Valjak Top 10

piše: Isidora Đolović

Pretprošle sedmice je ljubitelje muzike širom regiona rastužila još jedna vest kao potvrda da poslednjih godina zime nisu blagonaklone prema rokerima. Preminuo je Aki Rahimovski (1955-2022), frontmen Parnog valjka i jedan od najprepoznatljivijih, najvoljenijih glasova bivše Jugoslavije. Sve je dodatno zvučalo za nevericu imajući u vidu solidnu koncertnu aktivnost grupe čak i u poslednjih par godina, nakon ozbiljnih zdravstvenih problema Rahimovskog. Sada je konačno – neće više biti upućenog poziva na show, ali se isti, svejedno, beskonačno nastavlja zahvaljujući velikoj diskografskoj zaostavštini, ušuškanoj u sigurnosti srca mnogih generacija. I kao što obično biva prilikom sličnih događaja (npr. prošle godine, opraštanjem od Đoleta Balaševića), postanete u punoj meri svesni toga koliko je neki bend ili umetnik bio veliki deo vašeg porodičnog vinilskog nasleđa i privatnog stasavanja. Zato je svaki dalji osvrt, kao preteška selekcija za savršenu plejlistu, neizbežno obojen takvim, ličnim pristupom.

„The Crown Prince / Kronprinz Rudolf“ (2006)

komentariše: Isidora Đolović

Povodom jubileja afere Majerling, današnja tema je televizijski film koji se u mnogim izvorima navodi kao najrelevantnija adaptacija istorijske priče. Dok nisam baš sigurna koliko se to zaista može tvrditi, naročito u pogledu verodostojnosti prikazanog, činjenica je da ostvarenje obuhvata mnoštvo, iz različitih izvora prikupljenih, detalja (najčešće fragmenata urbanih legendi ili potpuno izmaštanih) o jednoj od najvećih misterija Habzburškog carstva, ali i evropske povesti uopšte. O događaju i ličnostima koje su bile uključene, pisala sam u nekoliko navrata: na starom blogu, OVDE i novom, OVDE. Preporučujem ih kao istorijski zasnovan uvod u tekst koji sledi.

Alice Cooper – „Trash“ (1989)

piše: Isidora Đolović

Kada se tek upoznajete sa opusom Alisa Kupera (alijas Vinsenta Dejmona Furnijea, frontmena istoimene grupe – Alice Cooper), podrazumeva se da krenete od ranih sedamdesetih  i ploča koje su, uostalom, najbolji pokazatelj opravdanosti značaja jednog od začetnika shock rock-a. Ali, kada vas, posebno ukoliko pripadate generacijama mlađim od te pesme, neko upita za istog muzičara, prvi odgovor obično glasi: „Aha, Poison!“ Naprosto, usled zaista žestoke zastupljenosti na talasima radija i tada još muzički uticajnom kanalu „MTV“, ova numera je svojevremeno ponovo uzdigla Kuperovu pomalo utihnulu karijeru, priključujući ga upravo vladajućoj struji naknadno poznatoj kao glam metal. U pitanju je jedan od onih grandioznih hitova (mada, istovremeno, nije isključena dodatna odrednica – „izlizanih“, ovde, za neko čudo, tako nešto uporno ne važi), koje svako zna, slušao rock muziku ili ne, poznavao takav zvuk ili bio u potpuno drugačijoj sferi interesovanja.

Tim Barton i „Batman“: Više od groteske

komentariše: Isidora Đolović

Kažu da nastavci višedecenijski trajućih franšiza prilično nepogrešivo odaju kojoj generaciji pripadamo, kada se od nas zatraži izjašnjavanje po pitanju omiljenih. Ili, što je podjednako tačno, kojoj stilskoj i idejnoj školi naginjemo. Deceniju iza nas obeležila je ekspanzija filmova o superherojima, a kada je reč o ekranizovanju stripova posvećenih Mračnom vitezu Gotama, ubedljivu prevlast odnosi trilogija Kristofera Nolana. Samim tim, mnogi gotovo papagajski, često iz navike prihvatanja „proverenog“ suda aktuelne većine, kao iz topa odgovaraju na sledeće pitanje: „Koji (vam) je „Betmen“ (Batman) najkvalitetniji?” Koliko god bila značajnim delom opravdana, fami umnogome doprinosi tragična, prerana smrt Hita Ledžera, koja je njegov (posthumno i Oskarom nagrađen) portret Džokera uzdigla do, skoro pa nedodirljivog, kulta. Bez namere da rušim mit, jer, svaka vizija uz neophodan kvalitet dobija legitimitet nezavisno od pojedinačnih nijansi ukusa, posvetila bih malo više pažnje verzijama koje su obeležile moje odrastanje, a sve mi se čine nekako, uporno, nepravedno zanemarivanim. Reč je o jedinstvenom oživljavanju stripskog sveta viđenog okom Tima Bartona iz najboljih dana stvaralaštva.

Rock himne Top 10

piše: Isidora Đolović

U prethodnom tekstu (od nedelje), iskritikovan je film koji bezuspešno pokušava da stvori neku vrstu soundtracka epohe, služeći se poluhumorom i repertoarom krajnje diskutabilno reprezentativnim za predstavljeno vreme, a u nekim slučajevima čak i za žanr uopšte. To nije bio prvi, svakako ni jedini put da sam se zapitala koje su zapravo himne (anthems) rokenrola, ali me povod bez sumnje dodatno iziritirao i podstakao da se pozabavim time. Kada bih sastavljala nekakav džuboks-izbor pesama za koje se može reći da najpreciznije opisuju ovu vrstu muzike, zarobljavajući njen duh, tematizujući barem deo poente i prenoseći sve to na slušaoca, šta bi se našlo na takvoj listi?

„Rock of Ages“ (2012)

komentariše: Isidora Đolović

Mjuzikl je nezgodan jer češće nego kod nekih drugih žanrova sve preti da sklizne u banalnost. Teško je ostati ozbiljan već pri samoj pomisli da, tek tako, usred dijaloga neki tamo ljudi počinju da pevaju i važno je biti veoma obazriv, kako bi se muzika dobro uklopila sa narativom. Nije dovoljno osloniti se isključivo na vokalna izvođenja, još manje na kompiliranje dobro poznatih melodija kao mamac za publiku, koji bi trebalo da podupre slabunjavi siže i nostalgičnim emocijama zaseni sve druge manjkavosti. „Vreme roka“ (Rock of Ages), nažalost, primenjuje upravo spomenutu taktiku. Prvobitno uspešan brodvejski komad, kako se iz naslova da naslutiti (u pitanju je istoimeni hit grupe Def Leppard) ima nameru da kroz neizbežan smeh i nešto satire vrati publiku u zlatno doba hard rocka i grad prema kome su tih godina vodili svi putevi. Odredište je Los Anđeles iz 1987. i u njemu klub „The Bourbon Room“ na Sanset Stripu (svaka sličnost sa pravim lokacijama i osobama je više nego namerna), čuvenom po „ozloglašenoj“ hard'n'heavy sceni.

Priče o pesmama: „Fantastično putovanje“

piše: Isidora Đolović

Pre nekoliko godina je Aleksandra – Slađana Milošević u mom gradu predstavljala dvotomno enciklopedijsko delo „Civilizacija i žena: Muška žena“, rezultat praktično celoživotnog istraživanja i promišljanja na temu skrivene, vekovima uglavnom prećutkivane snage našeg pola koja prevazilazi danas već izopačen i često veoma isključiv feminizam. Nije bilo dileme oko toga hoću li prisustvovati. Pre svega, Slađana je oduvek jedna od umetnica koje naročito cenim. Druga stvar, otkako mi je još kao tinejdžerki od nekolicine zaista dragih (i – muških) osoba, čije mišljenje, sasvim opravdano, izuzetno vrednujem, dodeljen takav (da!) kompliment, ni samu ne prestaje da me intrigira fenomen muške žene. Sa priličnom sigurnošću se može se reći da su interesovanja obično odraz našeg bića, vezujemo se za određeni aspekt koji već imamo ili makar naslućujemo u sebi. A Miloševićeva još od čuvene „Princeze“, preko „Ja sam neka čudna vrsta“ i „Sexy dama“, pa čak i u popularnom „Amsterdamu“, voli da po sličnom principu tematizuje figuru drugačije, istovremeno neuhvatljive i čulne, eterične i zemaljski zavodljive – žene.

izvor: interstellarmedium.files.wordpress.com

 

Dvobojne oči sa Marsa

Vanvremenski i vanzemaljski – Dejvid Bouvi

piše: Isidora Đolović

Velike teme su one koje i posle toliko proteklog vremena nastavljaju da pobuđuju interesovanje, tako da, iz kog im god ugla pristupili, uvek postoje neodgovorena pitanja, nedodirnute mogućnosti tumačenja. One se stalno dotiču univerzalnosti i odgovaraju aktuelnostima, ukazuju na načine da ih se sećamo, a ne budemo ponovljivi. Velike ličnosti u središtu takvih tema čine da, pišući o njima, osetimo dvostruki strah: prvi pred širinom interpretativnog polja, drugi od rizika da, krenuvši linijom manjeg otpora, jednostavno reprodukujemo već mnogo puta, ali na nekom drugom mestu, primećeno i izrečeno. O malo kome se, naročito poslednjih godina, pisalo koliko o Dejvidu Bouviju (David Bowie), neprikosnovenoj muzičkoj i kulturnoj ikoni XX veka. Umesto da recikliram sadržaj neke od brojnih biografija posvećenih umetniku, pokušaću da, povodom 75. godišnjice njegovog rođenja, uz neke od najdražih mi pesama nabrojim presudne razloge zbog kojih ga, nezavisno od statusa u modernoj istoriji, a koji je i bez ličnog divljenja bilo koga od nas stabilan i neupitan, smatram jedinstvenim, neponovljivim, bliskim. Ukratko – zaista vanzemaljskim.