komentariše: Isidora Đolović
Mistik je ime priobalnog gradića u Konektikatu, čiji se žitelji, većinom portugalskog porekla (zašto imam utisak da, ipak, pogrešno izgovaraju svoja prezimena?) i katoličke veroispovesti, uglavnom bave ribarenjem ili ugostiteljstvom. „Mistik“ je takođe naziv picerije u istom mestu, kao i specijaliteta kuće, istinski mističnog ukusa s obzirom na tajni začin koji su preci vlasnice Lione (Končata Ferel, čuvena Berta iz „Dva i po muškarca“) davno doneli preko okeana. U piceriji rade tri devojke na pragu dvadesetih godina, onog prelaznog doba kada se još uvek traži sopstveni pravac u životu: sestre Aružo, Dejzi (Džulija Roberts) i Ket (Anabet Giš), kao i njihova prijateljica Džozefina „Džodžo“ Barboza (Lili Tejlor). Iako se ostvarenje režisera Donalda Petrija obično svrstava pod „romantičnu devojačku dramu“ ili „coming of age“ priču, zapravo ne odgovara u potpunosti nijednom od navedenih žanrova, mada malo više naginje ovom drugom.
Film otvara scena onesvešćivanja Džodžo pred oltarom, od nervoze i straha zbog predstojećeg bračnog vezivanja. Ona voli svog dečka Bila (mlad, zgodan/još vitak Vinsent D'Onofrio), ali želi da još neko vreme sačuva svoj identitet. Ribolovca zato sada ismeva čitav grad. Starija od sestara Aružo, Dejzi, takođe želi slobodu, ali na malo drugačiji način. Atraktivna „crna ovca“ porodice uživa u „uličarskom” pristupu ljudima i životu, smatrajući kako je čeka nešto mnogo bolje od ograničenja Mistika. To nešto mogao bi predstavljati Čarls Gordon Vindzor Mlađi (Adam Stork), koji, isteran sa Jejla, provodi jesen u napuštenoj porodičnoj vili. Jedne večeri, umesto u kantri klub, sa svojim uštogljenim društvom svraća u lokalni bar „Peg Leg“ i, naravno, odmah privlači Dejzinu pažnju – ne toliko niti isključivo izgledom, već pretežno probudivši njen staleški inat. Pokušajte da ne osetite trijumf u sceni kada sa guštom „razbija“ mladog buržuja u bilijaru.
Ratoborni stav Aružoove nije rezervisan samo za muškarce i potencijalne suparnice. Često ga isprobava i na smernoj Ket, koja radi nekoliko poslova ne bi li prikupila novac potreban za odlazak na Jejl, gde je primljena sa polovičnom stipendijom. Stoga pored konobarisanja počinje da čuva Fibi, kćerkicu usamljenog arhitekte Tima Traversa (Vilijam R. Mouzis), čija se kolonijalna kuća upravo renovira dok mu je supruga na radu u Londonu. Ket, inače, kao bebisiterka radi od devete godine (?!), a Dejzi je, između ostalog, podrugljivo zove svetica. Njihovi sukobi uglavnom i proizilaze iz potpuno oprečnih naravi, pri čemu sestrina povučenost i suzdržanost kao da naročito provociraju bučnu Dejzi, naviknutu da sa razmetljivim ponosom nosi ulogu lakomislene, čak lake devojke koja od života uzima sve ono čega se Ket ustručava.
Pa, ipak, uprkos razlikama, devojke kao trio odlično funkcionišu možda baš usled toga što su problemi sa kojima se suočavaju – a filmska priča to nijednog trena ne krije, rušeći ustaljeni chick-flick šablon – pretežno posledica njihovih naravi ili pogrešnih procena, a ne nužno pripadnika muškog roda. Dok Dejzi i Džodžo uvek preuzimaju inicijativu, odlučne u tome da svojim životom, pa i ljubavnim, upravljaju onako kako same žele, Ket prilično naivno odbija da se suoči sa romantičnom opijenošću svojim novim poslodavcem. Starija i iskusnija sestra je namerno provocira, nekad u šali, drugi put zajedljivo, čitajući početne signale dosta klišeizirane afere znatno pre nego što se ona zaista dogodi. Međutim, uprkos predvidljivosti nesumnjivih znakova da razgovori uz teleskop (važan motiv, jer Ket namerava da studira astronomiju) o romantičnoj prošlosti kuće, neće izaći na dobro, film se sa temom nosi bez očekivanog banalizovanja, čemu i te kako doprinosi dobra gluma.
I svaka od tri veze je drugačija, pa tako Dejzinu i Čarlsovu karakteriše stalno ukrštanje upadljive čulnosti (scena sa ostavljanjem tragova, kao „mrvica“, do sobe na spratu prazne kuće) sa pritajenim klasnim prepucavanjem (Aružoove žive sa majkom koja se bavi prodajom jastoga na lokalnoj tržnici). Scena stopiranja ili pitanje „zašto nije na svom fensi koledžu, da bere bršljan“ (picking ivy, or whatever you are doing out there – poigravanje sa nazivom Ivy league, koji se zbirno odnosi na prestižne privatne fakultete u Sjedinjenim Državama), dobar su primer za to koliko je Dejzi, čije prezime stalno ponavlja sa često nesnosnom i gotovo otvoreno erotskom sladostrašću, divlja i egzotična za Čarlsa.
Džodžo, opet, mada je Bil nesumnjivo privlači, oseća strah pred formalnom konačnošću njihove ljubavi. Dok mladić insistira na tome da se obavežu u skladu sa konvencijama vere i društva, Džodžo se plaši braka i ne oseća se spremnom, ali želi da se zabavljaju uprkos raznim dovijanjima koja to iziskuje (u tom smislu, posebno komična je scena sa njenim roditeljima, kada ih hvataju „na delu“). Kroz Bilov lik, za promenu je predstavljena druga strana priče: muškarac se oseća iskorišćavanim, jer devojka u vezi želi seks, a on brak i (društveno odobrenu, crkveno aminovanu) ljubav. Monolog posle raskida, tačnije, sama izvedba Lili Tejlor, potpuno je fantastična i možda najbolja scena filma.
Ženska solidarnost dolazi do izražaja onda kada je drugoj potrebno pružiti podršku, makar to značilo i osvetničke diverzije na ponos muškaraca koji su ih iznervirali – njihova vozila. Iz revolta zbog preimenovanja barke u „Nimfomanka“, devojke najpre kradu Bilov kamionet, pa se njime, uglas pevajući Aretinu himnu „Respect“, odvoze pred kantri klub. Usled glupog nesporazuma, Čarlijev crveni porše biva natopljen smrdljivom vodom iz buradi za smeštanje ulova.
Drugo područje uzajamne podrške odnosi se na radno mesto. Gazdarica Liona ih, budući da nema sopstvenu decu, posmatra kao majka, iako uporno odbija da makar jednoj došapne tajnu sosa za Mistik picu (ovo je predmet šala kroz čitav film, pa i u istaknutoj poslednjoj sceni). Zajednički „protivnik“ im je poznati kritičar restorana, čiju posetu opsesivno priželjkuju, ali i strepe od nje. Naravno, dogodiće se onda kada se osoblje bude nalazilo u najvećem mogućem internom rasulu (čemu je duhoviti signal nečija zaboravljena veštačka vilica u čaši vode).
Razlog razdora je sukob između sestara, koji indirektno podstiče Ket da se pretvori u preljubnicu iliti „drugu ženu“, što kulminira iznenadnim povratkom Timove supruge Niki u Noći veštica. Sled događaja čini da uobičajena predaja dnevnog honorara ovoga puta izgleda kao ironično ispunjenje onoga na šta je Ket nešto ranije mislila, dobacivši Dejzi kako bi bolje bilo da naplaćuje za svoje usluge.
Veoma je značajna i scena Dejzinog odlaska na večeru sa Čarlijevom porodicom, ne samo zato što u mlađem bratu (interesantnog imena, Stimer) prepoznajemo tada tinejdžera Meta Dejmona. Dejzi ne krije da poznaje služavku Vindzorovih, a oni njeno siromaštvo koriste kao izgovor za lična prepucavanja, uključujući činjenicu da im sin „nema zanimanje“. Ipak, pored očekivanog raskrinkavanja klasnog prezira jedne otmene porodice relativno skorojevićkih korena, još važnije je Dejzino uviđanje da Čarli zapravo preko nje samo pokušava da prkosi roditeljima. Otuda je izjava: Nisi dovoljno dobar za mene, nakon Džodžoine „deklaracije nezavisnosti“ i slobodne volje pravo sa doka (dovikuje Bilu kako će se udati kada i ako ona bude to htela), još jedna veoma značajna demonstracija ženske snage i samosvesti unutar tobožnjeg stereotipa „loše provincijalke“. Trećom bi se mogao smatrati čin Ketinog cepanja čeka koji joj Tim, na rastanku, poklanja za odlazak na Jejl – bez dvoumljenja stavlja principe iznad svega, uz Dejzinu apsolutnu podršku kao znak izmirenja i slaganja u stavu da dostojanstvo nema cenu.
Na taj način su, kroz prividno potpuno laganu filmsku priču, ubedljivo posredovane bitne poruke i varirani različiti polupartnerski odnosi. No, ono što se izdvaja kao ubedljivo najlepše ipak su jesenji pejzaži i ambijent u kome se odigravaju različite scene, a koji odiše prisnošću, prozračnošću i mirom male sredine. Humor je nenametljiv i skriven u sitnim detaljima, kao npr. sloganu na majicama radnica – „A slice of heaven“ ili atmosferi večeri za izlazak u lokalnu birtiju. Scenaristikinja Ejmi Holden Džons inspiraciju za filmsku priču pronašla je upravo u realno postojećem, istoimenom restoranu, na koji je jednom prilikom naišla praveći pauzu tokom putovanja. Nema sumnje, svoj doživljaj prostora je zaista verno uspela da posreduje.
Ogromne zasluge pripadaju vodećim glumicama: sve tri su prekrasne u svojim ulogama, bila to blesava Džodžo, iritantna Dejzi ili zanesena Ket. Eminentni kritičar Rodžer Ebert je svojevremeno napisao da će se ovaj film „možda jednoga dana pamtiti po zvezdama koje su u njemu igrale pre dostizanja velike popularnosti“ – i nije se prevario. Rečeno se podjednako može primeniti na uvek beskrajno šarmantnu Džuliju Roberts (ovde u svojoj najlepšoj fazi kovrdžave kose), talentovanu Gišovu i do danas već provereno briljantne Tejlorovu i D'Onofrija, čija interakcija više od bilo koje druge „nosi“ ovu priču.
Samim tim, Džodžo se na kraju ipak udaje (konstatujući kako se, zapravo, ništa nije promenilo – osim mog prezimena), a na svadbenoj žurki bivaju sabrani svi pozitivni faktori dotle prikazivane sredine. Pored sitnijih prizora, kao što su dvojica dečaka dok krišom probaju alkohol i cigare, ili Lionin velikodušni poklon za Ket, radnju zaokružuje scena tri junakinje na terasi, svesnih da su možda poslednji put zajedno. Zapitane nad budućnošću i, naravno, time koji začin, dođavola, Liona stavlja u picu?!?, praćene savršenom muzičkom temom („These are the times to remember“ Džil Koluči) stoje na pragu one melanholično-uzbudljive i ujedno zastrašujuće prekretnice.
„Picerija Mistik“ je neopterećujuće divna priča o ženskom prijateljstvu koje izmiruje različite naravi, pronalazeći smisao u istovetnoj potrazi za srećom i ličnim integritetom.