piše: Isidora Đolović
Većina glumaca kojih momentalno mogu da se setim ima sluha i u najmanju ruku solidan glas. Moglo bi se reći da im to spada u opis zanimanja, naročito ako govorimo o školovanima na različitim akademijama za scenske umetnosti i direktno povezanim sa pozorišnom praksom. Takva izvođenja uglavnom podrazumevaju vladanje mnogim veštinama, a u tzv. „zlatnom dobu Holivuda“ podrazumevao se spoj vokalnog izvođenja, plesnog pokreta i glumačkog izraza, naročito s obzirom na popularnost žanra mjuzikla. Naravno, trebalo bi naglasiti razliku u odnosu na savremenu situaciju, koja industriju snova oblikuje u poprilično egzibicionistički teren gde baš svako veruje da može biti i pevač i glumac i model i režiser... Ruku na srce, primeri poput Šer ili Barbre Strejsend zaista su retki izuzeci. Daleko je više osrednjih, čak diskutabilnih („)talenata(“) koji uporno forsiraju karijere na oba polja, sa očekivano prosečnim rezultatima.
Trebalo bi ukazati i na razliku kod slučaja kada se isti proces odvija u suprotnom smeru: pevači/ce mnogo češće, a samouverenije, nastoje da uplove u filmske vode (Bijonse, Madona, Rijana, Britni Spirs – zapravo, možda je lakše navesti ko NIJE pokušao nešto slično?). Profesionalni glumci iza mikrofona uvek deluju nekako skrušenije, svesni maltene incidentnosti svojih pokušaja i stoga poluozbiljni, kao da se unapred izvinjavaju. Možda baš zbog takvog stava, koji unapred ostavlja mogućnost za grešku, više puta mi se desilo da sa iznenađenjem shvatim kako je neko prešao iz jednog oblika umetnosti u drugi, mada retko bez parodijskog efekta. Slede primeri od kojih nikako nisam očekivala sličan izlet, a ostavili su značajan trag i nepretenciozno, simpatično, čak solidno odigrali ulogu u „gluvoj sobi“.
1. Patrick Swayze – She's like the wind
Ozbiljno, kako ne voleti Patrika Svejzija? Bio je sjajan glumac, plesač, frajer, a sudeći prema ovoj numeri i ozbiljno dobar vokal. Kao jedan od najpopularnijih i najuticajnijih muzički orijentisanih filmova svih vremena, „Prljavi ples“ (Dirty dancing, 1987) ostaje upamćen po odličnim koreografijama i legendarnim temama, od kojih je mojoj malenkosti oduvek najdraža „She's like the wind“. Prvenstveno me se do poistovećivanja dotiče na veoma ličnom nivou. Dosta rano sam počela da se prepoznajem u lajtmotivskom poređenju sa vetrom, nemirnom i stalno opirućom silom, posmatrajući sebe iz perspektive nosioca glasa koji sa žaljenjem, ali i neobično pomirljivim razumevanjem posmatra nedohvatni lirski predmet. Danas mi je uveliko jedna od životnih himni.
Čak i bez tako važnog faktora povezivanja, osvojila bi me čistom lepotom i melanholijom karakterističnom za osamdesete. Verno posreduje doživljaj iz stihova, sva vazdušasta, prozračna, kao kada gledate svet kroz izmaglicu sna. Tada sveprisutan zvuk saksofona, u mnogim kompozicijama iz epohe danas deluje preterano ili patetično, međutim, ovde to nije slučaj. Sve, uključujući gostujući ženski vokal Vendi Frejzer, u službi je vodeće tačke gledišta čije žaljenje zbog „nedostojnosti“ nije ona klasična gorčina ili jadikovka, već racionalna konstatacija bez unižavanja ideala, bez smanjenog divljenja. Takvom doživljaju doprinosi činjenica da melodija nema odsečan završetak, ne bledi, nego se samo razvija negde dalje, u beskraj, baš kao da je nošena vetrom.
Svejzi je koautor pesme, napisane još 1984. Bezuspešno je pokušavao da je prosledi izvršnim producentima filmova „Grandview, USA“ i „Youngblood“, sve dok nije konačno oborila s nogu ekipu „Prljavog plesa“, pa su je uvrstili na zvanični soundtrack. Stilom spada u blaži rock.
2. Eddie Murphy – Party all the time
Veoma dugo nisam znala ko izvodi ovu pesmu, ali mi svakako ni na kraj pameti ne bi bilo da je to Edi Marfi. Još jedan od neprikosnovenih sinonima za osamdesete (bio bi to sve i da nije snimio ništa osim „Policajca sa Beverli Hilsa“ – a jeste, na svu sreću), vodeći stand up komičar i jedna od najprisutnijih zvezda decenije, izbegao je zamku trivijalizovanja okrenuvši muzički izlet na – zezanje. Naime, sa kolegom Ričardom Prajorom opkladio se u sto hiljada dolara da ipak ima nešto smisla za pevanje, snimio album „How could it be“ i sa singlom „Party all the time“ te 1985. zauzeo drugo mesto na relevantnoj Billboard Hot 100 listi. Sve uz svesrdnu pomoć Rika Džejmsa, koji je napisao, producirao, otpevao prateće vokale i ozbiljno „pogurao“ pesmu u medijima.
Koliko sam razumela, svojevremeno je taj album mnogima bio predmet poruge, upravo zato što nisu shvatili sve kao deo humorističkog, u startu neozbiljnog koncepta, počev od opisanog načina na koji je uopšte došlo do snimanja. Postoji, doduše, jedna „kvaka“: mnogo decenija kasnije, pesma koja šaljivim tonom govori o frustriranosti zbog preterano slobodne devojke što radije izlazi po klubovima umesto da se drži „domaćičkog“ stila dobre, stare monotono-monogamne veze (videti: Parni valjak – „Prevela me mala žednog preko vode“ i Generacija 5 – „Svemu dođe kraj“!), ostaje idealan hit za diskoteke i potpuno zarazna tema. Prijemčivost sa kojom se „lepi“ za uho nimalo ne čudi, s obzirom na to da iza svega stoji provereni majstor pravca, Rik Džejms (uzgred, koliko nas je „Super freak“ otkrilo preko MC Hammer-a?), ali neosporiv je šarm Edijeve interpretacije. Sada daleko ozbiljnije shvaćenom i adekvatno cenjenom funk/synthpop pesmom, Marfi je, dakle, majstorski doskočio osporavanjima.
3. Bruce Willis – Under the boardwalk
Postoji nešto neverovatno karikaturalno u otkriću da su zvezde akcionih filmova ili serija u slobodno vreme snimale albume. Na primer, Dejvid Haselhof ili Don Džonson. Ne samo zato što taj oblik kreativnog ispoljavanja, podrazumevajući emocionalnu ogoljenost, nekako ne ide uz njih, već samo asocijativno povezivanje pretežnog domena rada i prenaglašeno ozbiljnih, „srceparajućih“ pesama deluje neprirodno. Brus Vilis mi je srušio još jednu predrasudu, istog trenutka kada sam, uz kulerski glas još nepoznatog mi porekla, pomislila da upravo slušam najbolju verziju pop klasika „Under the boardwalk“. Štaviše, da je snimio ceo album inspirisan ritam i bluz/soul nasleđem, sačinjen od značajnog broja obrada i objavljen za „Motown records“, što je samo po sebi očigledan blagoslov dat sa najvišeg mesta. Reč je o ploči „The return of Bruno“ iz 1987. godine. Singl je u originalu davne 1964. snimila grupa The Drifters, potpisuju ga Keni Jank i Artur Reznik, a doživela je mnogo obrada, od The Rolling Stones-a do Bet Midler.
Iako je ovo bez sumnje žanr sa kojim ga ni na koji način ne bih povezala, rezultat je iznenađujuće pozitivan, prvenstveno usled odsustva razmetljivosti. Vilis ležerno, očito sa mnogo gušta i skoro potpuno za svoju dušu, interpretira dobro poznatu pesmu, uspevajući da istovremeno prihvati njen autentični duh i unese sopstveni manir. Ne afektira, niti se upinje preko svojih snaga, ne pokušava da se predstavi kao vrhunski pevač – jednostavno, čovek je uživao u davanju omaža nečemu što ceni i to je nemoguće ignorisati. Odličan letnji standard, omamljujuće retro zvučanja, upotpunjuju duboki prateći vokali.