piše: Isidora Đolović
Tri, četiri...sad! Svaki novi početak je težak. Obraćam se za pomoć jednom od najvećih kameleona rokenrola. Započeti od godišnjice nečijeg kraja možda ne predstavlja baš optimističan izbor, ali, istina je da smo pre tačno pet (ko zna kad brže proletelih) zima izgubili neponovljivog Zigija, mnogi od nas ostajući zasuti njegovom zvezdanom prašinom. Kaćin blog je, primera radi, pokrenut upravo tom prilikom. Na današnji dan, 10. januara 2016. godine preminuo je Dejvid Bouvi i pitam se da li mu je poslednji (?) prelazak bio lak i prirodan kao tolike prethodne transformacije pred budnim okom kamera.
 |
|
Ilustracija: Helen Grin, 2015. (https://helengreenillustration.com/time-may-change-me) |
Podelio je veliki ekran sa Marlen Ditrih u njenom poslednjem filmu „Just a gigolo“ (kog se kasnije stideo, jer je prošao prilično slabo); bio je Džozef Merik u brodvejskoj postavci biografskog komada „Čovek-slon“ (uloga odigrana sto pedeset sedam puta za sezonu 1980/1.) i FBI agent iz Linčovog filma „Tvin Piks: Vatro, hodaj sa mnom“ (1992). Pozajmio je glas likovima iz Seginih video-igrica, crtaća „Artur i Minimoji“, pa čak i „Sunđer Boba“; odbio uloge glavnih negativaca u filmovima „Kuka“ i „A View To a Kill“ (iz Bond serijala), bio na audiciji za učešće u „Gospodaru prstenova“ (priča se da je u pitanju uloga Elronda), razmatran za role Džokera u prvom Bartonovom „Betmenu“ i antagoniste u „Blejd Raneru 2049“. Možda je najveći pokazatelj Bouvijeve trajne, tesne veze sa svetom pokretnih slika profesija njegovog sina: Dankan Džons je danas uspešan režiser, pretežno posvećen žanru naučne fantastike. U nastavku sledi (hronološki) pregled filmova u kojima je Dejvid Bouvi najsjajnije zablistao.
10. The Man Who Fell to Earth (1976)
Režija: Nikolas Roug; zasnovano na istoimenom romanu Voltera Tevisa iz 1961.
Priča: Misteriozni mladi čovek plamene kose, neobičnih manira i sa britanskim pasošem, dolazi na čelo velike kompanije „World Enterprises“. Njegove inovativne ideje bukvalno preko noći donose milionski prihod najbližim saradnicima (sredovečni advokat Farnsvort i pohotni profesor/obeshrabreni naučnik Brajs), međutim, sam sopstvenik ne haje mnogo za novac. Povukavši se u motel na meksičkoj granici, gde se zbližava sa usamljenom sobaricom Meri-Lu, stranac užurbano usvaja znanja putem televizije i brine zbog vremena za opskurni poduhvat, koje brzo ističe.
Dvoiposatni film podveden pod žanr naučne fantastike atipičan je u tom domenu, ali ujedno veoma očigledno pripada dobu svog nastanka, od muzike (koju je komponovao Džon Filips iz grupe „Mamas and Papas“) do vizuelizacije. Neujednačenog kvaliteta usled nekoliko previše razvučenih delova, danas svejedno predstavlja kultno ostvarenje.
Bouvijeva persona: Tomas Džerom Njutn je bled i vitak („previše“, primećuje Meri-Lu; „kokainski“, dodaje moja malenkost), pije nenormalno mnogo vode, ne podnosi bržu vožnju niti liftove, deluje zamišljeno i odsutno. Kako i ne bi, kada je reč o vanzemaljcu pristiglom na našu planetu da pokuša, velikim projektom, spasiti svoju postojbinu od suše. Zato mu je, uostalom, potrebno bogatstvo: želi da u odgovarajućem trenutku sagradi svemirski brod i vrati se kući. S jedne strane, on je požrtvovan suprug i otac koji ostavlja porodicu da bi im intergalaktičkom misijom obezbedio opstanak; s druge se radi o nekome ko pokušava da razume Zemljane i do najsitnijih pojedinosti usvoji njihove navike (zato i gleda više TV ekrana u isto vreme). Nažalost, potpada pod uticaj ljudskih poroka (raskoš, razvrat, alkoholizam) čim im se izloži u nešto većoj meri, tako da njegova nastojanja bivaju osujećena čim domaćini uđu u trag stranoj prirodi (gledaocima, između ostalog, sugerisanoj motivom Brojgelove slike „Ikarov pad“). Onog trenutka kada počnu da ga posmatraju kao eksperiment, biće podvrgnut „očovečenju“ (jedan od postupaka je trajno zadržavanje kontaktnih sočiva), te ostaje zarobljen kao biće koje ne stari, ali ne može ni da se ikada više vrati kući.
Fizički i držanjem idealna figura za ulogu koja se nadovezuje na ikoničnu „Ziggy Stardust” fazu, Dejvid je nagrađen priznanjem „Saturn” u kategoriji najboljeg glumca. Ovako se prisećao iskustva na setu: Jednostavno sam u taj film „bacio“ svoje pravo biće, sebe kakav sam tada bio. Bila je to prva slična stvar koju sam ikada uradio. Budući neupućen u ustaljeni proces stvaranja filmova, prilično sam se oslanjao na svoj instinkt, tada dosta rasut. Naprosto sam učio tekst predviđen za taj dan i izgovarao ga prema osećaju. Nije bilo toliko daleko. Zaista sam se osećao otuđeno poput svog lika. Bilo je to prilično prirodno izvođenje, dobra predstava nekoga ko se doslovno raspada pred vama. Bio sam potpuno nesiguran, sa otprilike deset grama (kokaina) dnevno u sebi; stondiran od početka do kraja.
Ipak, njegova filmska partnerka Kendi Klark (Meri-Lu; na slici gore) ima nešto drugačije uspomene sa snimanja. Tvrdeći kako se Dejvid odmah zarekao Niku (režiseru) da neće koristiti drogu, ona ističe kako je držao reč, „jasan kao zvono, usredsređen, druželjubiv i profesionalan“, pravi predvodnik tima: Brijantna kinematografija Tonija Ričmonda učinila je sve to vidljivijim. Pogledajte Dejvida: koža mu je luminiscentna. Prekrasan je, anđeoski, nebeski; apsolutno savršen izbor za ulogu čoveka sa druge planete.
9. The Hunger (1983)
Režija: Toni Skot
Priča: Mirjam Blejlok (Katrin Denev) je hiljadugodišnja vampirica koja, kroz vekove, potrebu za ljubavlju i bekstvo od usamljenosti plaća neobjašnjivom vremenitošću svojih partnera. Kada njen poslednji suprug naglo počne da stari, iskopnivši za svega par dana u razočaranosti što ne dolazi obećano mu „zauvek“, očajna Mirjam pokušava da pronađe lek ili barem utehu. Doktorka Sara (Suzan Sarandon) proučava promene u krvi koje, najpre kod primata, utiču na munjevito propadanje ćelija i gubitak mladosti. Privučeni njenom upravo objavljenom studijom pod naslovom „San i starenje“, Mirjam i Džon će je potražiti, svako na svoju ruku i s različitim posledicama.
Film tematizuje prokletstvo večnosti, strah od smrti i samoće, nauku i natprirodno kao podjednako nemoćne, spajajući urbano i starinsko, gotsko i novotalasno, horor i tragediju pomešane sa elementima erotskog i misterije. Glavni glumački trio je savršen (zaista, nakon toliko istinske, prirodne lepote i talenta shvatićete koliko je isprazna, recimo, „Sumrak saga“), primetićete i ranu cameo pojavu Vilema Defoa (mladić kraj govornice), ali iznad svega se izdvaja kultna uvodna scena. Blejlokovi u andergraund klubu vrebaju sledeće žrtve (takođe par), tokom nastupa sastava Bauhaus koji izvodi legendarnu pesmu „Bela Lugosi's dead“.
Bouvijeva persona: Spolja posmatran, Džon Blejlok je čelista u tridesetim godinama života, tihi suprug glamurozne pijanistkinje sa kojom živi u vili u centru Njujorka, ispunjenoj antikvitetima. Nakon što mu postane jasno čega je dugotrajna nesanica prvi simptom, počeće da se oseća iznevereno od strane supruge, kao tek jedan u nizu zamenljivih ljubavnika. Džon je sofisticiran, misteriozan i istovremeno tužan; (Mirjamina) žrtva i zločinac po nuždi (slučaj devojčice iz susedstva). Pošto su primorani da žive ispod „maske“, s vremenom je naučio da se dobro transformiše od grabljivca (iz prve scene) do osećajnog, zaljubljenog i zabrinutog čoveka koji je zbog ljubavi žrtvovao običan, smrtni život, a sada je u opasnosti da izgubi stečeni, beskonačni u formi koju je zamišljao. Sa iščezavanjem mladosti i pojavnosti, u njemu se budi strah od gašenja Mirjaminih osećanja. Obuzet rastućom panikom jer ne razume šta mu se dešava (zapravo je reč o prećutanoj, uobičajenoj sudbini njenih ljubavnika, nezavisno od pola), pokušaće da vitalnost vrati proverenim krvoločnim metodom, a kada ni to ne uspeva, moli partnerku da ga ubije, što takođe ne biva uslišeno. Rekla bih kako je ovo, pored kasnijeg „Intervjua sa vampirom“, jedna od najefektnijih varijacija na temu.
8. Merry Christmas, Mr. Lawrence (1983)
Režija: Nagisa Ošima
Priča: Uprkos varljivom naslovu, ne radi se o još jednoj prazničnoj razbibrigi, mada film snagom i toplinom posredovane poruke umnogome odgovara vremenu praštanja i humanosti. Ratna drama smeštena u logor za zarobljenike, na Javi 1942. godine, prati nekoliko najistaknutijih vojnika i njihovu interakciju sa nadređenima. Naročito istrajava pukovnik Džon Lorens (Tom Konti), tvrdoglavom čovečnošću prkoseći neizvesnoj sudbini i svakodnevno vodeći borbu za život koji će, kako veruje, opstati posle svih zatvoreničkih muka. Kada u logor budu doveli njegovog poznanika, harizmatičnog Selijersa, odnosi između svih aktera na obe strane postaće složeniji, dinamičniji, a ljudskost naspram dužnosti stavljena na ultimativnu probu. „Postoje vremena kada je teško podneti pobedu“, jeste završna Lorensova replika koja kao da sažima opšte osećanje.
Bouvijeva persona: Kritičari se većinom slažu kako je južnoafrički major Džek Selijers zasigurno umetnikova najzrelija i, iako možda potcenjena, ujedno najkvalitetnija rola. Svojim prisustvom i čitavim tokom boravka iza žice, probudiće pažnju podjednako sapatnika i zajedničkih čuvara, za jedne postajući glas savesti i ohrabrenja, drugima neshvatljivi „demon“. Od početka nepravedno, pogrešno optužen i uhvaćen u zamku, trpi česte batine, ali ne štedi sebe novih rizika, svaki put podnoseći odgovornost za čitav vod i preuzimajući inicijativu (npr. simbolično opraštanje od holandskog vojnika). Hrana prokrijumčarena u cveću; bratski poljubac u oba obraza kojim nastoji da premosti jaz do čuvara usled stroge discipline; lična motivacija za žrtvovanje (sećanje na to kako je davno izneverio mlađeg brata) i potresan kraj (sa motivom belog leptira na licu i simbolikom zrna u zemlji), najbitnije su smisaone tačke junakovog poslanstva. Selijersovo stradanje upoređeno je sa klicom iz koje se kasnije razvija humanost, utičući na sve, ma koliko inače različite pojedince oko njega. Sama simbolika naslova romana prema kojem je film snimljen, „Seme i sejač“, aludira na izvod iz Jevanđelja („...ako pšenično zrno padnuvši na zemlju ne umre...“), ali i veoma bitnu okolnost odigravanja središnjeg zapleta u božićno vreme, ničim jasno i prepoznatljivo obeleženo – barem ne na konvencionalan način, ali suštinski više nego transparentno.
Reditelj Ošima opredelio se za Bouvija pogledavši već spomenutu predstavu „Čovek-slon“ na Brodveju. Performans ga je ubedio kako muzičar poseduje odgovarajući „neuništivi duh“. Za potrebe snimanja, na zabačenom polinežanskom ostrvu je podignut kamp površine od blizu tri hektara, ali je Dejvida isprva pomalo razočaralo što prostor nije u celini obuhvaćen kamerom. Međutim, pogledavši konačan rezultat, shvatio je koliko i sami ćoškovi stvaraju moćan utisak, sugerišući „obuhvatni doživljaj kampa“. Bilo mu je interesantno i kako Ošima japanskim glumcima daje neverovatan broj detaljnih instrukcija, dok je Kontiju i njemu naprosto ostavio odrešene ruke („Molim Vas, šta god da inače radite, učinite i sada“). Sopstveno izvođenje je smatrao najkredibilnijim koje je do tada ostvario u glumačkom delu karijere.
7. Into the Night (1985)
Režija: Džon Landis
Priča: Ed (Džef Goldblum) je aeroinženjer, nezadovoljan neinspirativnim poslom i bračnom monotonijom, usled čega pati od hronične nesanice. Otkrivši ženino neverstvo, odlazi da probdi noć na parkingu aerodroma i postaje slučajan svedok-spasilac prelepe, tajanstvene Dajane (Mišel Fajfer). Njen partner i saučesnik je upravo likvidiran, a ona sama za dlaku izbegla smrt, pa su joj sada za petama pripadnici iranske mafije, tajna služba, FBI i policija – sve zbog prokrijumčarenih dragulja. Ed nema izbora, dok nasuprot tome raspolaže sa previše slobodnog vremena, tako da se upušta u jurnjavu besanim losanđeleskim ulicama, pomažući ženi koja trenutno samo u njemu nalazi oslonac.
Bouvijeva persona: Britanski plaćeni ubica Kolin Moris nalazi se među Dajaninim progoniteljima. Njegova „zlikovačka“ funkcija u priči podcrtana je unekoliko karikaturalnom pojavom (na prvom mestu ti brčići!) i ophođenjem. Uostalom, ovo jeste pretežno akciona, krimi komedija obeležena nizom apsurdnih situacija. Od prvog kadra u kome iznenada „iskrsne“ pored Eda (dok ovaj čeka Dajanu pred izlogom „Tifanijeve“ juvelirnice), te mu obelodani kako ih oboje drži na oku, Bouvi je ubedljiv i zlokobno komičan negativac. Mada generalno negativno raspoložena prema ostvarenju, kritika je izdvojila i pohvalila njegovu epizodu plaćenika, u kojoj ćemo lako prepoznati izvestan džokerovski šmek. Upečatljiv je i odličan.
Iako to nismo videli, pretpostavlja se da je Moris nastradao prilikom prsa-u-prsa okršaja noževima u hotelskom apartmanu. Scena je još jedna u nizu otvoreno parodičnih, počev od toga što čoveka koji je neposredno pre, kako izgleda, sasvim sam ubio četvoro ljudi, savladava – ranjenik. Dotični Bouvijev rival je, inače, slavni američki kantautor Karl Perkins. Najpoznatiji po standardu „Blue suede shoes“, jedan je od najznačajnijih rokabili muzičara i, prema mišljenju mnogih, začetnik rokenrol zvuka. Imajući to u vidu, možemo samo reći: kakav duel!
6. Absolute Beginners (1986)
Režija: Džulijan Templ
Priča: Fotograf-idealista Kolin (Edi O’Konel) i ambiciozna modna dizajnerka Suzet (Patsi Kensit) zaljubljeni su tinejdžeri iz generacije koja u Sohou krajem pedesetih veruje kako je došlo njihovo vreme da menjaju svet. Pa, ipak, pogledi i očekivanja od budućnosti kod ovog para se razlikuju: dok Kolin želi umetnički, društveno angažovan pristup radu i voli skromni, ali šaroliki, jednakošću obeležen kraj grada u kome stanuje, Suzet sanja o mnogo većoj, internacionalnoj i komercijalno uspešnoj karijeri. Zbog toga će raskinuti čim joj se bude ukazala odgovarajuća prilika, a razočarani junak, kako bi je vratio, odlučuje da se i sam „proda“ svetu rastuće pop kulture usmerene prema njihovom naraštaju (ne samo kao ciljnoj grupi konzumenata, već i predmetu neposredne eksploatacije).
Mjuzikl sa svim elementima kiča iz osamdesetih prati krajnje neslavna reputacija, tolika da se njegov neuspeh na blagajnama okrivljuje za propast distributerske kuće. Iako sam se pripremila na to da možda predrasude bacaju senku na ovaj film, ne mogu da se ne složim sa kritikama: zaista je beznadežno loš. Da, Patsi je slatka i priča se dotiče veoma ozbiljnih (nažalost, još aktuelnih) problema poput rasne segregacije, neonacizma, manipulisanja omladinom, ali, sve to je nasumično „nabacano“, nepovezano, praćeno krajnje neubedljivim songovima. Jedini elementi koji vrede su: vizuelni utisak (boje i kamera), epizodna pojava Šade (kao klupske pevačice) i naslovna numera, sa svojim izvođačem...
Bouvijeva persona: … a on je, pogodili ste, Bouvi, tačnije – Vendis Partners, marketinški stručnjak i, da se učtivo izrazimo, prodavac magle. Pojavljuje se da u trenutku slabosti navede napuštenog Kolina prema zamkama omraženog šoubiznisa. Kroz čitav ovaj konfuzni, trapavi film, Dejvid junački samostalno nosi stabilnost i dominira scenama koje su mu dodeljene. Kako funkcijom u priči, tako i držanjem, vrlo je mefistofelovski tip, što posebno dolazi do izražaja u muzičkoj sekvenci „That's motivation“. Tom prilikom će pokazati čitav vodviljski dar za pokret, kroz nekoliko minuta prostirući pred glavnog junaka blistave mogućnosti:
Šteta je što u samom filmu ne izvodi pesmu „Absolute beginers“ koja se, ipak, čuje na kraju, ostajući jedina trajna, istinska vrednost ostvarenja. Danas je evergrin, nezaobilazan na listama Bouvijevih najvećih hitova.
5. Labyrinth (1986)
Režija: Džim Henson
Priča: Tinejdžerka Sara (Dženifer Koneli) najradije beži u svet mašte, kostima i bajki, gde može biti hrabra princeza koja se suočava sa velikim izazovima. U realnosti je, naime, čeka samo još jedno čuvanje malog brata Tobija dok su otac i maćeha u večernjem izlasku. Nestrpljiva, ljubomorna devojčica u jednom trenutku naglas izražava želju da „goblini bestraga odnesu“ nesnosnu bebu – i rečeno biva ispunjeno. Mašta oživljava, prestravljena Sara se odmah kaje i povlači reč, no, ukoliko joj je zaista stalo da vrati brata na sigurno, mora zakoračiti u lavirint i pronaći način da nadmudri goblinskog kralja.
Bouvijeva persona: Pored neodoljivih lutaka tvorca čuvenih Mapeta, prelepe Dženifer u prvoj mladosti, sjajne muzike, ko bi mogao da zaboravi na glavnog činioca bajke o izazovima sazrevanja i prihvatanju obaveza? Džaret, kralj goblina odavno važi za Bouvijevu antologijsku ulogu. Upravo njegova pojava filmu dodaje magiju i nipošto dečiju privlačnost; znate, kada naiđete na priznanja poput: „David Bowie awakened my sexuality as Goblin king”, zaista su u pravu. Intrigantan je, mračan, moćan čak i dok se ludo zabavlja pevajući okružen svojim krpenim podanicima. I pored lude (svakako 80s) frizure, preuskih helanki i ekstravagantne šminke, Bouvi je izrazito magnetičan, te čuvena scena bala, praćena hipnotišućom pesmom „As the world falls down“ (kao i kasnije, završno iskušavanje Sare), pokazuje pravu zlokobnost, pretnju, zapitanost:
Džaret otima dete sa namerom da ga preobrazi u „jednog od njihovih“, animiraju ga Sarine poteškoće da pronađe pravi put, nervira se kada mu njeni pomagači pokušavaju osujetiti planove, preti surovim kažnjavanjem izdaje i poseduje apsolutni autoritet: sve dok mu neko ne pokaže otpor i time uskrati moć nad drugom osobom. Simbol mu je bela sova, a na Sarinom stočiću, pored fotografije zadenute u ram ogledala (na kojoj je, uz odbeglu majku, čovek veoma sličan Džaretu), stoji figurica koja predstavlja ovo biće. Mnoge, pretežno psihoanalitički zasnovane interpretacije filma (jedna od boljih ovdašnjih nalazi se na sajtu KulturKokoška: OVDE), zaključuju da je Džaret iskrsao direktno iz Sarinih podsvesnih opsesija i projekcija, kao nagoveštaj prihvatanja odraslosti. Ipak, neophodno ga je pobediti, ne bi li došlo do rušenja zida između života i mašte, realnosti i iluzija.
U poslednje vreme se često spominje mogućnost snimanja nove verzije ovog filma. Nadam se da nikakvog rimejka, ipak, neće biti. Zbog toga što je potpuno srasla sa trenutkom svog nastajanja, mislim da bi valjalo ostaviti legendu tu gde jeste: dakle, ne dirati ništa. Nažalost, gramzivi Holivud to retko ispoštuje, potvrđujući opšti utisak o poražavajućem odsustvu novih ideja i originalnosti. Smatram da je Dejvid Bouvi zaista bio jedan jedini Džaret i ne vidim nikoga ko bi danas mogao da unese OVU dozu mističnosti i privlačnosti, a da ista ne bude okarakterisana kao „škakljiva” ili „nekorektna”.
Ipak, malo je falilo da ostanemo uskraćeni za njegov performans. Autor Henson je prvobitno planirao da vladar bude lutka, baš kao i njegovi podanici. Zatim je razmatrao angažovanje Kevina Klajna, naposletku se odlučivši za neku „veliku, harizmatičnu muzičku zvezdu“ koja bi uticala na celokupni stil filma. U najužem izboru su se našli Sting, Prins, Majkl Džekson i Mik Džeger, pre nego što je Henson prelomio da ponudu definitivno iznese pred Bouvija. Odluku je objasnio ovako: Hteo sam da postavim dvoje likova od krvi i mesa usred svih ovih veštačkih stvorenja, a Dejvid Bouvi otelotvoruje specifičnu zrelost, sa svojom seksualnošću, izvesnim uznemirujućim aspektom i svim ostalim stvarima koje karakterišu svet odraslih. Pregovori su trajali blizu dve godine, a za to vreme je Henson redovno izveštavao Dejvida o svim etapama rada na nacrtu, šaljući mu skice i naposletku ga nepovratno pridobivši za ideju. Muzičar je izjavio kako je oduvek imao želju da bude uključen u sličan projekat namenjen deci svih uzrasta, ali i ostalim gledaocima, a naročito mu se dopalo što je scenario „izuzetno zabavan, bez zlobe, netrpeljivosti ili krvi, sa daleko više srca nego što ga poseduje većina sličnih, fantazijskih filmova punih specijalnih efekata“.
Tokom snimanja, reditelj mu je ostavio potpunu slobodu da se igra i usmerava lik prema sopstvenom osećaju, tako da je Bouvi kasnije više puta priznao koliko se zabavljao, uživajući u „magiji i misteriji“ priče. Jedine poteškoće pričinjavao mu je rad na prvim scenama sa lutkama. S obzirom na to da su njihovi glasovi dolazili sa strane ili iz pozadine, u početku se po navici uporno okretao ka izvoru zvuka, umesto prema svom „scenskom partneru“.
Ocene kritike bile su, ubedljivom većinom, veoma pozitivne. Možda se Adrijena Borda (iz publikacije Taste of Cinema) najpreciznije izrazila, zabeleživši kako je „zavodljiv, zaštitnički nastrojen, pa ipak misteriozan i preteći, kombinacija šarmantnog princa i lošeg momka, Džaret nesumnjivo među najatraktivnijim zlikovcima ikada“.
4. The Last Temptation of Christ (1988)
Režija: Martin Skorseze
Priča: Ekranizacija istoimenog Kazancakisovog romana bavi se poslanstvom i stradanjem Isusa Hrista iz sasvim novog, produbljenijeg, svestranijeg ugla koji u obzir uzima jedinstvo i, često buran, preplet Njegove božanske prirode sa ljudskom. Neću se mnogo zadržavati na nepravedno odbacivanom i od samog početka neutemeljeno kontroverzno shvaćenom ostvarenju, o kome svakako jednoga dana nameravam da pišem sa punom pažnjom koju zaslužuje – baš kao i predložak na kome se zasniva. Nisam sigurna šta bih pre izdvojila: maestralnu glumu Vilema Defoa (u naslovnoj ulozi), kinematografiju, verno i izazovno prenošenje ideje iz književnog modela, sjajnu muzičku podlogu (za koju je zaslužan Piter Gebrijel) ili sveobuhvatno plemenito, bogoljubivo osećanje koje bi – a takvu mu je namenu grčki pisac i mislilac svakako pružio – trebalo da preplavi svakog gledaoca i(li) čitaoca otvorenog srca i budnog uma. Sve nabrojano razlog je da mu se posveti vreme, a na listi argumenata za svakako pronalazi mesto i jedna briljantna „minijatura“.
Bouvijeva persona: Uveliko je poznato da se kvalitet, odjek i ukupni značaj jedne glumačke izvedbe ne mere isključivo svojom minutažom. Nije li Džudi Denč osvojila Oskara „trenutkom“ ispred kamere u ulozi kraljice Elizabete I? Na sličan način bismo se mogli izraziti povodom Dejvida Bouvija kao Pontija Pilata. Scena je dobro znana iz kanona: Isus biva saslušavan od strane rimskog prokuratora Judeje. Ovde je u svega tri ipo minuta upriličen susret dva, bez preterivanja, umetnička titana. Vidimo Pilata koji nije ogorčen, niti sažaljiv, mada ima nagoveštaja empatije; naprosto je, žargonski rečeno, smoren. Po mnogo čemu nalikuje Bulgakovljevom viđenju istog lika, samo što umesto psa ima – konja. Sve je video i čuo, zna da se nosi sa neobičnim izazivačima uličnih nereda, tako da nastoji što pre „otaljati“ posao. Isprva smatra Isusa još jednim političkim agitatorom, zatim zaluđenikom, da bi na kraju pred sobom video, jednostavno rečeno, utopistu u zabludi.
Od tog trenutka, preovladavaju asocijacije na Velikog inkvizitora iz romana Dostojevskog. Govoreći kako su Hristovi pokušaji uzaludni iz prostog razloga što svet (ljudi koji ga čine) ne želi da se menja, može hladno konstatovati pogubljenje kao jedinu nužnu posledicu idealističke pobune. Završno ukazivanje na diskutabilnu mogućnost izvlačenja pouke iz prizora lobanja na Golgoti – „...probably not“, dugo ostaje da odzvanja svojom brutalnošću.
Inače, Bouvi nije bio Skorsezeov prvi izbor za ulogu: „uskočio“ je tek nakon što Sting odbija angažman, pa i tada se na audiciji morao nadmetati sa kolegom i dobrim prijateljem, Luom Ridom.
3. The Linguini Incident (1991)
Režija: Ričard Šepard
Priča: Lusi (Rozana Arket) radi kao konobarica u kičastom njujorškom baru. Opsednuta je Hudinijem, pa uz želju da postane neka vrsta modernog, ženskog pandana legendarnog mađioničara, predano sakuplja predmete koji su pripadali njegovoj supruzi Bes. Najnovija potrepština sa njene liste želja je venčani prsten gospođe Hudini, za koji, avaj, nema novca. Monti je novi barmen istog kluba, Englez koji se u domovini upetljao u nekakve opasne poslove, tako da povratak ne dolazi u obzir po cenu života. To znači da mu je, međutim, hitno potrebna „zelena karta“. Kada mu gluvonema koleginica zatraži deset hiljada dolara za sklapanje formalnog braka, dospeva u finansijski škripac. Ako je već, uprkos neospornom dejstvu njegovog šarma, odbila prosidsbu, Lusi barem može da pristane na udruživanje sa Montijem i svojom ekscentričnom prijateljicom Vivijen, u nameri da opljačkaju restoran što ih „hlebom hrani“, kako bi došli do sredstava za kojima pojedinačno vape. I o ovom filmu, koji je ubrzo po objavljivanju potonuo u anonimnost – možda preoštro i previše ishitreno otpisan od strane javnosti, govoriću posebnom prilikom.
Bouvijeva persona: kritika se uglavnom slaže kako je ovo bila Dejvidova najprirodnija uloga, u smislu odsustva potrebe za bogzna koliko pretvaranja. Harizmatični Britanac sa, na momente istinski uvrnutim, smislom za humor, oko koga će se nerazdvojne drugarice zamalo posvađati – da, to je Zigi, nema greške. Šeretski osmeh, uvek prisutan elegantni stav, potpuno antologijska scena kada (u pokušaju ucene) policijskim lisicama veže Lusi i sebe za krevet – i, ne, nije reč o perverzijama kakve se obično najpre pripisuju ovakvoj slici...sve su to pamtljive asocijacije koje se izdvajaju pri prvoj pomisli na Bouvija kao Montija.
Ironičan, blagoglagoljiv, voli da laže i izmišlja najneverovatnije priče, provocira sve dok ne postigne zacrtani cilj, ali u osnovi je dobronameran lik čijoj je interpretaciji Dejvid ulio mnogo topline, duše i ležernosti. Glumica Ester Balint (igrala je Vivijan) prisetila se njegove „iznenađujuće pristupačnosti, izuzetne inteligencije” i toga što je bio, uopšte gledano, „dobar, zabavan tip“. Upamtila je kako se Dejvid, mada je voleo da flertuje sa svima, u tom periodu ozbiljno počeo „zagrevati“ za svoju buduću suprugu, manekenku Iman (koja je ostvarila vrlo simpatičan cameo u fimu); da je rado govorio o kolekciji umetnina i prepričavao klasične britanske šale. Sa Rozanom Arket je naročito razglabao o muzici, pa su obe glumice posetile koncert njegovog tadašnjeg sastava „Tin Machine“. Balintova se posebno osvrnula na to koliko je, u prirodi, zapravo bio – (još više) vižljast i tanak.
2. Basquiat (1996)
Režija: Džulijan Šnabel
Priča: Biografski film o Žan-Mišelu Baskijatu, koji je osamdesetih godina postao slikarska senzacija iz umetničkih krugova Njujorka, istovremeno se boreći sa ličnim demonima, zavisnošću od heroina i nekonformističkom zbunjenošću pred iznenadnom slavom, te sumnjivim težnjama pohlepnih galerista. Poreklom Haićanin, Baskijat je značajan i kao prvi crni likovni stvaralac koji je uspeo da stekne istinsku afirmaciju, od početaka u domenu tzv. ulične umetnosti (grafiti, street art) i sviranja u klubovima, do izlaganja na velikim izložbama i postajanja štićenikom samog Vorhola. Ovo je ostvarenje koje bi trebalo da pogleda svaki zaljubljenik u modernu umetnost, budući da na odličan način povezuje likovno stvaralaštvo, muziku i ljudsku životnu dramu. Pored toga, okuplja zvezdanu glumačku ekipu u sastavu: Geri Oldman (inače Bouvijev dobar prijatelj), Kler Forlani, Kristofer Voken, Denis Hoper, Vilem Defo, Benisio del Toro i Džefri Rajt, kao naslovni lik.
Bouvijeva persona: Dejvid se, još jednom na ulicama svog voljenog grada, oprobao u važnoj roli legendarnog Endija Vorhola, pokrovitelja glavnog junaka i vodećeg arbitra čitave američke scene. U iznenađujućoj transformaciji, adekvatno „pomatoren“ prepoznatljivom belom perikom, uspeo je da preslika karakteristično držanje, pokrete, govor i donekle „autističan“ stav kojim se Vorhol izdvajao. Otac pop art-a bio je nadaleko poznat kao ekscentrik od koga se uvek očekuje potpuno „neprikladna“ reakcija, otvoren za novitete i šokove, možda svešću počesto izmešten (usled čega Baskijata upozoravaju kako ga „samo iskorišćava“), ali spremniji od mnogih da ukaže priliku i posveti se, makar trenutnoj, fascinaciji. U svetlu kasnijeg Dejvidovog odlaska, naročito tužno deluje Endijeva smrt, „iza scene” (o njoj drugi obaveštavaju, takođe „prokletog“, glavnog junaka na koga je imao neporecivi uticaj).
O tome koliko je dobro pogodio glavne crte, najbolje svedoči izjava Pola Morisija, Vorholovog dugogodišnjeg saradnika: Bouvi je bio najbolji do sada (od svih koji su portretisali Endija na velikom platnu, prim. I.Đ.). Gledanje „Baskijata“ vas ostavlja sa utiskom da je Endi bio zabavan i duhovit, a ne pretenciozno, isfolirano govance kakvim ga ostali predstavljaju. Uostalom, Bouvi ga je makar znao – posećivali su iste žurke. Radi postizanja što veće fizičke sličnosti, Dejvidu je bilo dozvoljeno da pozajmi periku, naočari i jaknu iz Vorholovog muzeja u Pitsburgu, pa je pisac i jedan od najboljih poznavalaca Endijevog rada, Bob Kolačelo, zaključio: (Krispin) Glover je hodao najsličnije pravom Endiju, (Džered) Haris govorio kao on, a Bouvi najviše ličio na njega. Kada sam ga prvi put video na setu, učinilo mi se da je Endi vaskrsao.
1. The Prestige (2006)
Režija: Kristofer Nolan
Priča: Adaptacija romana Kristofera Prista, jedna od najboljih obrada teme iluzionizma u viktorijanskom dobu, usredsređuje se na dugogodišnje rivalstvo dvojice mađioničara. Od prvih „šegrtskih“ dana, do samostalnih traganja za formulom uspeha sadržanom u tzv. prestižu – završnom činu svakog magijskog performansa, onom najubedljivijem potezu koji razoružava gledaoce i otklanja svaku sumnjičavost prema viđenom – Alfred Borden (Kristijan Bejl) i Robert Anžijer (Hju Džekmen) prolaze kroz opsesivnu, destruktivnu međusobnu borbu za prvenstvo na londonskoj sceni. Jedan je pobornik oslanjanja na nepatvoreni dar, drugi se otvoreno zalaže za trikove bez granica, a šta je istina, šta vešto osmišljena obmana čula i koliko daleko su spremni da odu boreći se do (samo)istrebljenja, ispituje u svakom pogledu sjajno ostvarenje.
Bouvijeva persona: Čak i potpuno neupućeni u njegov lik i delo zapazili su Dejvida u ulozi istinskog čarobnjaka nauke, Nikole Tesle, kome se glavni junaci obraćaju zarad pružanja pomoći u postizanju nemogućeg (reč je o vrsti mašine za teleport). Tesla je u Bouvijevoj interpretaciji prikazan više nego dostojno svog genija: počev od slovenskog akcenta, pa do opšteg doživljaja ličnosti osobenjaka usmerenog isključivo ka vizionarskom poslanstvu, ali i te kako odgovornog i spremnog na saradnju ukoliko ga istinski zainteresuju. Zatičemo ga u radnoj izolaciji američke bestragije, dok sa asistentom radi na novom projektu i izbegava Edisonove uhode. Kao Tesla, Bouvi je mistik i autoritet, čija pojava ispunjava i momentalno potčinjava svaki prostor u koji zakorači. On je i savestan čovek: učeći na greškama, ne dozvoljava da ga vlastita inventivnost, koja zna preći u opsesiju, udalji od stvarnosti i stoga će bez snebivanja upozoriti obojicu junaka kako su pojedini izumi previše opasni, pa ih je najbolje uništiti. A kada izgovori da „ništa nije nemoguće“ izvesti, to će zazvučati sasvim tačno i shvatićemo kako se ne usuđujemo da tu tvrdnju dovodimo u pitanje.
Imajući u vidu nekoga ko „nije nužno filmska zvezda, ali poseduje „izvanrednu harizmu“, Nolan je od početka u „maloj, ali izuzetno važnoj“ ulozi Tesle zamišljao jedino Bouvija. Svoj izbor obrazlaže na sledeći način: Tesla je bio nezemaljska figura ispred svog vremena, pa mi je u nekom trenutku sinulo da je on prvobitni Čovek koji je pao na Zemlju. Kao nekoga ko je među najvećim obožavaocima Dejvida Bouvija, jednom uspostavljena asocijacija više me nije ostavljala i delovalo mi je da niko sem njega nije sposoban za tu ulogu. Imao je neophodan ikoničan status i bio dovoljno tajanstvena figura. Doduše, trebalo je nešto vremena da ga ubedim u to: prvi put je odbio ulogu. Koliko se sećam, bila je to jedina situacija ikada u kojoj sam ponovio pokušaj. Nakon što mu se lično obratio, reditelj nije morao da čeka na pozitivan odgovor ni čitavih pet minuta.
* Neostvarena želja potpisnice ovih redova
ostala je da Dejvid Bouvi odigra profesora Volanda u adaptaciji najdražeg mi romana
(koji se našao i na njegovoj, sada već čuvenoj, listi 100 najboljih knjiga).
Uverena sam kako niko sem njega ne bi to mogao da zaista, onako PRAVO dobro
iznese. Čak je imao i „raznobojne“ oči“!
* Članak sa starog bloga, povodom Bouvijeve smrti:
https://alittlerunaway.blogspot.com/2016/01/magija-bouvija.html