piše: Isidora Đolović
Postoji put koji
namernike bira,
tajnovit drum uvek najboljima sklon,
jer nekad nebo samo crne
dirke svira i trazi notu za taj ton…
Beli zimski vragovi odlučili su da im nije dovoljan januar. Prvo su se zauvek zaklopile divne, blage oči Mire Furlan; onda nas je napustila Rialda Kadrić – nezaboravna lepa Marija iz „Ludih godina“. Tek početak kalendara, a već se bojim, pomislila sam kada je juče stigao glas o smrti Đorđa Balaševića. Utisak se pojačao dok sam, kasnije, sa Kaćom komentarisala kako teška vest silinom podseća na utisak nakon Bouvijevog odlaska – ispostavilo se, početka po umetnički svet naročito tužne i gubitaka prepune godine. Ko će nam ostati – i šta, osim sećanja? Sa svakim nestankom ljudi koji su inspirisali i plenili mišlju, emocijom, dobrotom, svet kao da postaje prazniji i ugasi se po jedna iskra nade. A setila sam ga se baš kada su, pre nekoliko dana, dodeljivali ono sretenjsko ordenje...
Prvi veliki koncert kome sam ikada prisustvovala, održao je baš on, na gradskom trgu u Čačku. Moju ličnost umnogome je formirala energija pobune, baklja zdravog razuma koju je nosio kroz te crne, teške devedesete. Iz Balaševićevih pesama sam čula za nijansu cinober, d-moll i Raja Kudera, za cimbal i čivije. Naučila dok se sa sobom borim, da tačno izgovorim tu tešku, stranu reč IZVINI. Stihovi počinju da dobijaju novo značenje sa odrastanjem i sve većim razumevanjem njihove dubine, osećajnosti, prefinjenosti, nepogrešive pronicavosti. Kaseta plavog omota sa Đoletovim baladama, izdanje „Komune“, bila je moj rođendanski poklon drugarici koje takođe već odavno više nema među živima. Kompilacija „Neki noviji klinci“ je, mada mi se većina obrada nije svidela, pokazala kako su Balaševićeve pesme i te kako pogodne za transformacije u žešćim muzičkim podžanrovima. Oduševljavali su me njegova Olja i sigurno najlepša ljubavna priča ovdašnje muzičke scene koju su zajedno ispreli. Jedan od pionirskih blogova koje sam počela da redovno čitam zvao se Balaševićevska depresija prvog snega Jelene Vlahović. Pamtim svoje potpuno oduševljenje saznanjem da je Đoletova mlađa kćerka, Jelena – Beba, takođe završila komparativnu književnost. Mogu tačno da navedem svaki prelomni životni trenutak kada su pesme, sada im se već ne zna ni broj, postajale „moje“.
Recimo, odeš na studije,
strpavši u kofer snove i ambicije. A
prilikom jednog dolaska kući na vikend, iz bezazlene majčine opaske, saznaš da
ti se najveća srednjoškolska ljubav upravo ženi i „Svirajte mi Jesen stiže,
dunjo moja“ zauvek dobija potpuno novo značenje. Drugom prilikom u srcu spoznaš
težinu prolaznosti, pa nema šanse da te „Neki novi klinci“ već sa prvim
stihovima svaki put ne rasplaču kao dete („rasturi“ me već to što i moj deda već dugo ore nebeske njive, na zidu
babine dnevne sobe stoji slika svetog viteza koji kopljem probada aždaju, a kao
klinci smo u podrumu gajili male zečeve – od kojih je jedan bio beo. I,
naravno, nezaobilazni maj – rođendanski mesec koji delimo pesnik i ja.). Ili shvatiš da je „Kad odem“ pesma uz
koju se, jednoga dana, želiš oprostiti od svih. Usvojiš sve te sintagme, slike
i sličice, od čizmi skitaljki i rešilo nebo da potopi svet, do život je more i osmeh mi je lajtmotiv. „Još jedna pesma o maloj garavoj“ ti više puta podigne
moral: gle, još neko je – i to baš šarmantno, opevao nas crnke! Shvatiš da je „Čovek sa mesecom u očima“
možda najpotresnija antiratna pesma sa ovih prostora, kakvu je mogao potpisati sam Crnjanski. I koliko su snažne, moćne
„Ne lomite mi bagrenje“, „Samo da rata ne bude“, „Slovenska“, „Regruteska“ i
„Nevernik“. Koliko su stravično aktuelne „Živeti slobodno“, „Krivi smo mi“, „Za
treću smenu“ i „Bluz mutne vode“. Koliko tuge leži iza komike „Pesme o jednom
petlu“ (pored Sremčevog pohotnog patka, verovatno
najpoznatijem pernatom stvorenju naše pisane reči!), krivice za pustolovne ideje u priči o Tomi Sojeru, šarma u udvaranju Mirki i Katrin, a tek neprolazne istine u „Prvoj
ljubavi“ i „Jednom su sadili lipu“. Da „namćor“ zaljubljeno „sniva zemlju iz saksije“, mada „slabo divani madžarski“. I koliko su živi-živcijati Vasa Ladački, Buba Erdeljan, Bane, Boža Pub, Braca, protina kći.
Nikada nisam bila u Vojvodini, ali sam je upoznala, razumela, osetila i svim srcem zavolela upravo zahvaljujući Đoletu (još pre nego što se ispostavilo da nekolicina najboljih ljudi koje znam, doživotnih mi prijatelja, dolazi upravo iz tih krajeva). Bio je i ostao pravi primer baš takve, široke ravničarske duše: pre svega dobar čovek i veliki stvaralac o koga su se mnogi, mnogo, ogrešili tokom poslednjih par decenija, iz krajnje neumetničkih razloga (taj „iskrivljeni hrvatski“ postade otprilike poput kolača Marije Antoanete). Zalagao se za čovečnost, širokogrudost, bratsko prihvatanje. Da li je neko bez ogromne ljubavi prema svojoj postojbini mogao sastaviti „Stari laloški vals“, neko ravnodušan zbog podela iznedriti „Soliter“ ili „Sevdalinku“? Smeta svako kadar da prepozna vreme u kome oči ljudske plaše više nego vučije i „Dno dna“ koje smo dotakli. Lajale su, zato, mnoge „Kere varošanke“, još i sada to čine, ali...
… neko to od gore vidi
sve,
povlaći te konce, igra se,
postavi na svoje mesto,
svako dobro, a zlo još pre –
sve vide oči sudbine…
Znao je, kao zaista retki, o(t)pevati i tugu i radost u prepoznatljivom, melanholičnom, nepogrešivo preciznom i prelepom stilu. Imao je pesničku dušu u najpozitivnijem smislu te reči, shodno čemu je i njegova proza toliko protkana liričnošću. Slobodno se može uvesti termin balaševićevske raspričanosti koja nosi specifičnu setu, toplinu, duh ravnice, ciničan i istovremeno optimističan odnos prema životu. Redak je primer kantautora koji kroz svoje stihove izazove, ne samo snažnu emociju, već i sasvim živu sliku, mirise, boje, poput „profesionalnog” pesnika ili pisca. Balaševićeva je osobenost da njegov stih prepoznamo među hiljadu jer je samo svoj, poseban, zaista nikome sličan: „Svadbarskim sokakom“ Zdravka Čolića i „Budi tu kad padne sneg“ Kikija Lesendrića dobar su primer za to. Zvukom se uspešno seleći od šansone do bećarca, od bluza do rokabilija, slikom priziva zajedno okupljanje društva na Bogojavljensku noć, venčić od ivanjskog cveća u nečijoj kosi, sveću stidljivo stavljenu u prozor na Svetog Jovana ili nostalgični divlji badem.
Poneli nas vetrovi k'o
maslaćke
Jedni su leteli lako, drugi padali…
Jesmo li ga razumeli? Da li smo ga zaslužili? Dao
je mnogo, zavredevši besmrtnost svakog velikana. Bio je svačiji i
ničiji. Bio je – naš.
Ne volim kad me uzmu na
nišan,
da l' sam od njinih il' baš i nisam?
Sloven sam, belac,
slobodni strelac –
za svaki slučaj, još uvek samo svoj
Plačem. Ali sam i srećna što mogu reći da sam „uhvatila" deo doba u kom nam je bio savremenik. Kako reče Peca Popović sinoć u „Beogradskoj hronici", možda još nismo ni u pravoj meri svesni bez čega smo ostali. Hvala mu što je najlepšim bojama „doslikao portret života mog“, milion puta prekrasnim pesničkim slikama „okrenuo taj ringišpil u mojoj glavi“ i zauvek doprineo ispisivanju „kalendara mog detinjstva“.
U gotovo nemogućoj misiji izdvajanja najboljih među najboljima, najdražih pesama, onu koja mi u srcu prednjači ostavljam umesto epiloga. Uvek sam imala utisak da je zanemarena, premalo poznata, u izvesnom smislu drugačija.
Jedan i nula pet... Neko misli na nju.
Plovi s mirom, panonski.