piše: Isidora Đolović
Drama stasavanja („coming of age“) spada među retke univerzalne žanrove, posvećene svima nama zajedničkim, doživljenim i po svojoj suštini manje-više jednakim iskustvima. Zbog toga joj je efekat nepogrešiv, a domašaj dug i precizan: uglavnom se najvećom lakoćom povezujemo sa predočenim uspomenama na iskušenja i teškoće odrastanja. Kroz slične tuđe traume, naknadno često bolje sagledamo sadašnje sebe i razumemo kako smo to postali. Ključni momenat prepoznavanja i saosećanja, a ne svuda u prvi plan isticana LGBT orijentacija protagonista, čini se kao glavna tajna prefinjene lepote filma „Zovi me svojim imenom“ ili, kako je ponegde još preveden, „Skrivena ljubav“ (orig. Call me by your name). Dočarana, ili je bolje reći – vraćena nam, neverovatno sugestivnim sredstvima oživljavanja vremensko-prostornog konteksta na veliko platno preneta, romaneskna priča Andrea Asimana prvenstveno se bavi otkrivanjem ljubavi same po sebi. Zahvaljujući spoznaji da se emocija bez razlike rađa, eskalira i ostavlja tragove na biću nevezano za njegov pol, svaka pretpostavljena kontroverza se povlači pred jednostavnom, sveobuzimajućom impresijom kako je ovo istinski divan film. Nostalgičan je i opojan, dirljiv i hipnotišuć: kao leto, zelenilo Lombardije ili misterija koju nosi prva zaljubljenost.
Mada je tek filmska verzija skrenula zasluženu širu pažnju na knjigu, bilo bi dobro krenuti upravo od pisanog izvora. Asimanov roman je osmišljen u obliku sećanja naratora i glavnog junaka, Elija Perlmana, na leto 1983. godine i iskustvo koje mu je donelo još jedno, (ne)uobičajeno studijsko gostovanje mladog inostranog naučnika u staroj porodičnoj kući. Tada sedamnaestogodišnjak, Elio je sin univerzitetskog profesora, voli da čita, svira gitaru i klavir (transkribujući dela klasičnih kompozitora), a upravo se priprema da provede dosadnih šest nedelja izmešten iz svoje sobe. Nju, prema običaju, privremeno na korišćenje dobija gostujući saradnik njegovog oca. Sedam godina stariji Amerikanac Oliver predaje na fakultetu i, upravo završavajući pisanje studije o Heraklitu, stiže u Italiju sa ciljem da dobije adekvatnu stručnu pomoć i spokojno okruženje za finalizaciju rada. Osećanja koja njegov dolazak pokreće u Eliju variraju između početne antipatije i zabranjene privlačnosti, preko opsesije praćene samoprezirom i kajanjem, do najdublje ljubavi. Introspektivan pristup temi, pažljivo dočaravanje svake nijanse emocija i nagona u nastajanju, stišavanju, pa ponovnom razbuktavanju, uz veoma živo dočaranu atmosferu tromog, sparnog leta u malom gradu, prvi je veliki adut romana.
Drugi faktor neodoljivosti krije se u već spomenutom univerzalnom značaju opisanog, jer potpuno nezavisno od seksualne orijentacije, svako ko je u tom periodu života bio zaljubljen, osetivši protivrečnu, prvu zaista veliku privrženost, strast, sanjarenje, patnju... iznova će ih proživeti dok prati Eliove unutrašnje muke. Treći razlog za oduševljenost knjigom predstavlja izuzetan, prefinjen Asimanov stil, čulan (a čulnost je od posebnog značaja za ovu priču), dubiozan i detaljan, ogoljavajuće delikatan. Zapravo, već čuveni lajtmotiv breskve bi se mogao prilično zgodno upotrebiti i u ovom slučaju: roman poput svežeg, omamljujućeg voća, neodoljivo verno pokreće sećanja na onaj čudan osećaj od kog vam se steže grlo, titra oko srca i treperi sama utroba, pa mislite da ćete umreti i u isto vreme ne želite da ikada izgubite sposobnost da iznova osetite tu vrstu ustreptalosti.
Utisnuto je u svaki letnji hit, u svaki roman koji sam čitao za vreme njegovog boravka i posle, kad je otišao, i u sve ostalo, od mirisa ruzmarina u vrelim danima do pomahnitale popodnevne pesme crvčaka – u mirise i zvuke uz koje sam odrastao i koji su mi bili znani celog života, svakog leta i koji su se nenadano okrenuli protiv mene i poprimili novo obličje, zauvek obojeni događajima baš tog leta. (str. 12)
To su dani u kojima vam sve misli ispunjava ona druga osoba, gde živite za jedan uhvaćen pogled ili aluziju u govoru, tumačeći svaki najsitniji postupak, mučeći sebe i kada za to ne postoji ni jedan jedini razlog, dok merite vreme prema tuđim slučajnim pojavljivanjima i samoj svesti o njegovom prisustvu; kada ste dramatični i mladosti svojstveno tvrdoglavi, smešni i nasmrt ozbiljni, euforični i potišteni, lukavi i naivni, sve to u isto vreme. Elio prolazi kroz neponovljivu, hipersenzitivnim osobama naročito dobro poznatu fazu, pri čemu, da se razumemo, nipošto nije „bezazleni cvetak“. Kao i sam Oliver, vreme izvan intelektualnih zanimacija provodi u avanturama sa lokalnim devojkama, pa je tako njegova uporedno razvijana seksualna veza sa Marcijom važna i česta protivteža, a drugi put izvor sklada uz i u odnosu na osećanja prema drugom mladiću. Zahvaljujući jednostranoj pripovednoj perspektivi, uspostavlja se zanimljiva dinamika odnosa: u početku postavljamo sebi pitanje da li je Oliver manipulator ili ga to samo Elio tako doživljava, da bi se zatim preokrenule uloge „grabljivca“ i „plena“.
Moram da naučim da ga izbegavam, da pokidam sve niti koje nas spajaju, kao neurohirurg kad razdvaja neurone, jednu mislima izmučenu želju od druge; moram da prestanem da sedim u vrtu, da prestanem da ga špijuniram, da prestanem da izlazim u grad uveče, moram da počnem da se odvikavam od njega malo-pomalo, svakodnevno, kao narkoman, dan po dan, sat po sat, minut po minut, sekund po sekund, sentimentalna bljuvotina. (84)
Asiman naročito veliki značaj pridaje ispitivanju prirode žudnje, usled čega je kroz roman prisutna izrazita čulna osetljivost na svaki podsticaj iz okoline: od boja, zvukova, mirisa, do bitno naglašene uloge kože i plotskog. Sve to, naravno, pored čisto deskriptivne funkcije koju ima kao prateće obeležje godišnjeg doba, pre svega označava jačanje težnje za pripadnošću kroz stapanje (usled čega Elio svaki komad Oliverove garderobe doživljava kao blizak), ali nipošto vulgarno izneto. Naslovna simbolika takođe izvire iz potrebe da se postigne apsolutno jedinstvo sa predmetom ljubavne želje, pa čak i njihova imena zvuče slično, poput međusobnog odjeka: Oliver – Elio. Zajedničko im je još nešto, jevrejstvo, ali sa različitim stepenom transparentnosti: Perlmanovi predstavljaju povlašćeni, kosmopolitski građanski sloj i žive naizgled znatno liberalnije od većine sunarodnika, ali Elio ipak tek pred Oliverovim primerom počinje da pridaje značaj sopstvenom, u fioku odavno sklonjenom privesku Davidove zvezde. Ipak, nema to veze sa religioznošću, već rečenom identifikacijom, uspostavljanjem početnih dodirnih tačaka, zahvaljujući čemu na površinu izlaze potiskivana, društveno zabranjena osećanja. Posebno mesto pripada simbolici snova kao alternative stvarnosti ili pokušaja njenog predviđanja. Baš kao što je slučaj sa životom, koji nam se dok ne postanemo svesni preimućstava mladosti nesnosno vuče, da bi u nekom trenutku vreme naprosto krenulo da leti, Eliovu agoničnu monotoniju pre prvog konkretnog koraka načinjenog u Oliverovom pravcu smenjuje stalna svest o nezaustavljivom, sve bržem trošenju preostalih dana, do rastanka.
...najednom mi je bilo jasno da živimo u pozajmljenom vremenu, da je vreme uvek pozajmljeno, i da na naplatu dolazi baš onda kad smo najmanje spremni da izmirimo račun i kad želimo da pozajmimo još. (...) ja sam pohranjivao sitnice da bi mi u predstojećoj oskudici treptaji prošlosti doneli toplotu. (159)
Filmsku verziju režirao je Luka Gvadanjino na scenario Džejmsa Ajvorija, postigavši gotovo sasvim vernu adaptaciju, sa nekoliko razlika koje ipak ne menjaju suštinu književnog dela. Sve se zaista besprekorno uklopilo: glumačka podela, lokacije snimanja, vizuelni aspekt, muzička podloga, opipljiv duh vremena, prepoznatljiv ambijent, izoštrenost svakog čula sa kojom nas radnja uvlači u sebe. Iznad svega, film uspeva da, baš kao i roman, omogući ponovni doživljaj vlastitih pojedinačnih iskustava, čineći da zaista osetimo svaku emociju sparnog i razvučenog leta u dokolici nizanja istovetnih dana, hladovini prostranih hodnika stare kuće, početnički najintenzivnije mladalačke ljubavi, kolebljivosti, buđenja, razočaranja. Čuje se svaki zrikavac, osećaju prženje sunca i kapljice vode na koži, obuhvaćeni smo atmosferom mesta i decenije u kojima se sve odigrava. Divni su prizori večernjih šetnji, opustelih trgova, podnevne sparine i tipično mediteranskih brbljivo-bučnih okupljanja za stolom.
Evropski artizam u pristupu naznačen je već uvodnom špicom sa „rukom pisanim“ imenima glumaca i pomešanim motivima statua starog Rima, notnih zapisa, audio-kaseta: antička estetika i bezvremena erotičnost, pop-kultura i intelektualno, objedinjeni su, dakle, kroz nekoliko istaknutih simbola. U nastavku filma ćemo ih sve rado prepoznavati i smeštati u odgovarajuću šupljinu mozaika. Minimum radnje sa izraženom atmosferičnošću uslovljava stišanost, površinsku mirnoću i ravan hod filma, koji nužno zahteva prepuštanje, meditativnost, upijanje svake senzacije, od zvuka vode do polusenke kamenog zida, dobačenih pogleda i tobože nasumično razmenjenih replika. Zapravo nas takav pristup vraća vremenu slobodnom od današnje užasavajuće brzine i pritiska digitalizovane, lažne realnosti. Priča se odvija u doba kada nije ni bilo sredstava za drugačije suočavanje sa sobom i svetom od onog neposrednog, „oči u oči“, još neotuđenog dodira sa prirodom, kulturom i drugima.
Broj likova je nevelik, ali svako od njih je dovoljno upadljivo oslikan, zaokružen i definisan, pri čemu zasluge svakako pripadaju uspešno izvršenom kastingu. Timoti Šalame kao Elio briljantno prenosi krhkost i drskost adolescenta zaštićenog okriljem višeg građanskog staleža i svojih roditelja, liberalnih intelektualaca (odlični Majkl Stulbarg i Amira Kasar), pa ipak zatečenog i preplašenog pred novootkrivenim osećanjima, kao i vlastitom drskošću sa kojom nastoji da ih ispita. Bezbrojne pohvale i pozitivne ocene kritike, uz nominaciju za Oskara, valjano pokazuju da u pojavi sve angažovanijeg mladog Šalamea imamo talenat, harizmu i potencijal sledećeg Leonarda DiKaprija – sa kojim, uostalom, pokazuje sličnost u odabiru izazovnih, hrabrih glumačkih zadataka (videti: „Total Eclipse“). I sam „mešanog“, francusko-američkog porekla, Timoti se u svakom pogledu stopio sa likom poliglote sanjara. Među njegovim najboljim scenama svakako se nalazi ona kada Elio telefonira majci, moleći je da ga pokupi sa železničke stanice nakon ispraćaja Olivera, a glas mu se lomi u pola rečenice.
Njegov filmski partner Armi Hamer takođe je savršen u ulozi Olivera. Moram odmah napomenuti: napravila sam apsolutni otklon prema privatnoj ličnosti ovog glumca, jer smatram da takve stvari nipošto ne bi smele da utiču na percepciju njegove interpretacije lika, kamoli umetničkog dela u celini. Hamerov Oliver je na prvi pogled hladan, superiorno distanciran i nedodirljiv stranac, „uzurpator“ (tom rečju ga Elio isprva šaljivo komentariše sa Marcijom, dok sa prozora na spratu posmatra pristizanje automobila) koji se, kasnije, iznenađujuće potpuno predaje zabranjenom žaru. Usled poslednjeg, stičemo utisak da je, uprkos razlici u godinama, Elio zavodnik i „napadač“. Osetljiva tema seksualnog pronalaženja ispituje se kroz paralelne letnje veze Elija sa Marcijom (Ester Garel), devojkom iz susedstva (u filmu je taj odnos dosta razvijeniji i zaokružen, za razliku od knjiške verzije), a nasuprot tome aferi Olivera i Kjare.
Kada govorimo o njihovoj kontrastiranoj pojavnosti, Oliver je visok, telesno razvijen, atletski tip muškarca sa aurom osunčanog holivudskog zavodnika (otuda nadimak muvi star), a Elio još žgoljavi, bledunjavi tinejdžer androgino nežne konstitucije. Pa ipak, mlađi često pokazuje naizgled veću zrelost, čak privid iskustva, jer mu neupoznatost sa konvencijama „odraslosti“ pruža vetar u leđa da eksperimentiše i traži sebe inateći se ili uklapajući u mnoštvo. Usled zbunjenosti, dobija dodatnu hrabrost da preispituje granice svojih želja; nasuprot tome, Oliver je svesniji represija, pa bolje kontroliše sebe, mada se kasnije brine da li je, opuštanjem, zapravo sam „pokvario“ Elija. Jednom pošto je barijera probijena, više neće želeti da ga drži na distanci.
Na seksualnu fluidnost i problem njenog ispoljavanja vešto ukazuje nekoliko naročito uspelih aluzija, od naglas pročitanih odlomaka iz Oliverove knjige (motiv skrivanja) i „Heptamerona“ Margerite Navarske (dilema Izgovoriti ili umreti?), preko posete gej para (prijatelji Perlmanovih, koje Elio i Anela krišom zovu Soni i Šer), pa do izronjenih statua. Eliova žudnja, na trenutke smešna – drugi put do očajanja potresna glad, isprva se varljivo zaogrće tobožnjom odbojnošću. Razlog što ga Oliverovo: „Later!“ toliko iritira nalazi se, sa tačke gledišta svesti, u utisku nedodirljivosti, nadmenosti sa kojom ih gost mnogo „ne ferma“, ali na podsvesnom nivou odražava strah da nikada neće moći zaustaviti njegovu pažnju, niti ga zadržati, odnosno, da je to: „Kasnije!” svesni znak uzmicanja pri svakom pokušaju da se neoprezno približe jedan drugom.
Just watch, this is how he'll say goodbye to us when the time comes, with his, "Later."
Druga, upravo sa tim povezana zanimljiva scena, karakteristična je po malo reči, ali jasnom sporazumevanju preko čitanja neverbalnih signala. Radi se o Marcijinoj poseti, usled zabrinutosti zbog toga što je Elio izbegava. Na njeno direktno, potresno pitanje: „Jesam li tvoja devojka?“, on ne ume da odgovori, čineći da joj, pre nego njemu, sve postane jasno. Inače, devojka koja igra Marciju je mlađa sestra francuskog glumca Luja Garela: sve i da nisam pročitala prezime, fizički toliko liče da je bilo prilično očigledno.
Prolazeći kroz sve poznate, mnogima bliske faze samopronalaženja, Elio vreme raspusta provodi letargično se vukući između poslušnosti i samovolje: sviranje za rodbinu, dosadne večeri uz televizor, najpre samo posmatranje ostalih (Oliver i Kjara dok plešu uz „Lady, lady, lady“), pa uključivanje na podijumu (synth-pop hit „Love my way“, kada se Oliver potpuno opusti i počne da se vrti sam za sebe).
Na kraju krajeva, zavođenje Marcije uvek je nesvesni odgovor na probuđenu nelagodu pred pojavom Olivera, drugi način „pražnjenja“ nagomilane frustracije.
Blizu pet vekova stara vila Albernjoni u Lombardiji poslužila je kao glavna lokacija snimanja, predstavljajući nasleđenu kuću Perlmanovih u kojoj borave tokom leta i velikih praznika (autentično je prenet dijalog između Elija i Olivera, kada se gost interesuje o načinu na koji meštani provode vreme, dobivši odgovor: „Čekamo da leto prođe“). Pozornica većine dešavanja su zajedničko kupatilo između soba dvojice momaka, prostrane odaje, velika biblioteka-kabinet, dvorište sa voćnjakom i bazenom, zamračena prostorija u koju Elio odvodi Marciju... Dugi, razvučeni kadrovi verodostojno pojačavaju doživljaj ambijenta i dnevne rutine, razbijane ispoljavanjima unutrašnjih nemira.
Dosledno su preneti svi važni detalji, od boje različitih Oliverovih šortseva za kupanje, ogrlice sa simbolom judaizma, do famozne voćke, raskupusanog primerka Stendalove „Armanse“ i nadimka muvi star, koji žene, zbog naočitosti i ležernosti, šalju za Oliverom u prolazu. Nažalost, iako se pominje utapanje romantičarskog pesnika Šelija u obližnjem moru, nažalost, nije uključen motiv fraze cor cordium, dvojici ljubavnika toliko značajne šifre. Šelijevi su, inače, samo jedan od delića neizbežne teme čitanja, koje je Eliova opsesija, ali i aktivnost povezana sa mogućnošću skrivanja (dijalog sa Marcijom o prirodi tipičnih čitalaca).
Multilingvizam porodice Perlman odražava njihov životni stil i stanje duha: u kući se naizmenično govore francuski, engleski, italijanski, majka prevodi sa nemačkog, a otac tradicionalno postavlja etimološki test pred svakog novog saradnika. Zanimljivo je primetiti kako Elio francuski govori gotovo isključivo sa ženskim osobama: Marcijom, Kjarom i majkom; na engleskom se sporazumevaju u Oliverovom prisustvu (mada i on razume italijanski), a maternji je rezervisan za krug porodice (uključujući poslugu, Mafaldu i Ankizea). Odnosi unutar porodice su upadljivo prisni, topli, ispunjeni bezgraničnom ljubavlju i razumevanjem. Srdačnošću biva obuhvaćen svako ko zakorači u njihov krug: u tom smislu je naročito zanimljiva jedna od prvih scena, kada Marcija, silazeći niz stepenice, ležerno poljubi Olivera u oba obraza, iako ga tom prilikom (kao i Perlmanovi) susreće prvi put u životu.
Nenametljiva, ali prepoznatljiva moda u prvi plan iznosi jednostavnu prirodnost ondašnjih ljudi, prvenstveno devojaka, što je pravo osveženje u odnosu na današnje „estetske“ standarde. Tek u samoj završnici vidimo Elija sa nešto upadljivijim 80s stilom oblačenja: njegova crno-bela majica odgovara tadašnjoj New Romantics estetici, a frizurom podseća na Marka Almonda iz rane faze „Soft Cell“.
U celini je prenet sada već čuven, potresni monolog Eliovog oca, čemu prethode dve dopisane scene, takođe izuzetne. Prva je majčin nemi izraz podrške sinu tokom vožnje automobilom sa stanice, a druga pomirenje sa Marcijom – čega u knjizi nema, već devojka, sa razvijanjem Oliverove i Eliove veze, naprosto bledi, gubeći značaj za dalju priču. Filmska verzija nedvosmisleno stavlja do znanja postojanje pune svesti roditelja i Marcije o Eliovoj seksualnosti, te njihovu neupitnu podršku.
Drastično je redukovana epizoda predoproštajnog, boemskog boravka dvojca u Rimu. Filmska verzija šalje Olivera i Elija u Bergamo, pri čemu je prikaz sveden, znatno skraćen. Ovakvo rešenje opravdava činjenica da je iz ekranizacije izostavljeno čitavo poslednje poglavlje knjige, period usledio nakon dužeg vremenskog preskoka, a koji sa rimskim spaja nekoliko bitnih motiva poput razglednice, naznake da je Elio ranije već osetio homoerotsku naklonost, te značaja posebnih mesta tokom noćnog ludiranja na ulici.
Svaki put kad odem u Rim, vraćam se baš na to mesto. Ono je i dalje živo za mene, i dalje odzvanja nečim što je još tu, kao što je ukradeno srce iz Poove priče kucalo pod starim popločanim trotoarom, da me podseti da sam na tom mestu konačno upoznao život koji je pravi za mene, ali kojim nisam uspeo da živim.
Dopisane su i scene Kjarine iznenadne, zakasnele pojave dok ispraćaju Oliverov autobus (ponajviše komičan prizor); majčinog dolaska po Elija na stanicu (dosta dobro ispunjavanje vremena između Oliverovog odlaska i očeve ispovesti); najave da će im novi gost, narednog leta, biti (za promenu) žensko. Izostavljen je lik male komšinice Vimini (bitan za dodavanje osećajnije strane Oliveru, prvenstveno u Eliovim očima), kao i činjenica da Elio ima brata koji će se te zime vratiti u susednu sobu, odnosno, da ga mestimično muči misao o seni dede čiju sobu sada sam zauzima (i homoseksualnošću biološki „izneverava” pretke). U famoznoj sceni sa breskvom, za razliku od knjiške, Oliver ne pojede voćku do kraja, što je još jedna dobra odluka, kojom se pokazuju poštovanje novouspostavljene promene dinamike i shvatanje Eliove ranjivosti.
Za razliku od romana, film nije dat u retrospektivi, pa se u skladu sa tim i završava neposredno nakon telefonskog razgovora kojim Oliver najavljuje svoju ženidbu. Dok knjiga sadrži divan završni pasus i inače nostalgijom obojenog poglavlja, čineći delo ujedno pričom o neprežaljenom, životu kakav (ni)je mogao biti, Gvadanjino se odlučio za ništa manje efektno rešenje, koje odobrava i sam pisac. Naime, posle Oliverovog kratkog, ali značenjem i emocijama (posebno za čitaoce romana) do kraja ispunjenog zaključka: I'm like you. I remember everything, epilog biva produžen u Eliovo dugo, nemo zurenje u kamin. Dok u pozadini zvecka posuđe (Mafalda i Anela postavljaju sto), a napolju pada sneg (još na početku scene ukazano je na kontrast: pejzaž se promenio, leto iščezlo negde daleko), tišina traje beskrajno dugo, sve dok ga majka ne oslovi imenom (!) – za to vreme mu se na licu i u pogledu očitavaju sve emocije.
U filmu nema eksplicitnih scena, već je sve elegantno i umereno prikazano, sa visokim stepenom obazrivosti koja ujedno čuva delikatnost teme. Samim tim, biseksualnost/homoseksualnost glavnih junaka nije sebi svrha, niti središnja problematika priče (što, uostalom, potvrđuje očev monolog): ključna su sama osećanja, neponovljivost prvog suočavanja sa njima, bolno i uzbudljivo javljanje čežnjive potrebe za drugom osobom. Načelo apsolutnog jedinstva kao ideala savršeno je sažeto u naslovnu sintagmu, odnosno, punu rečenicu koju Oliver izgovara u trenutku najveće intimnosti:
Call me by your name and I'll call you by mine.
Naposletku, neizostavnu ulogu ima savršena muzička podloga. Posebno je upečatljiva pesma „Mystery of Love“, akustična tema koja se čuje dok, nakon izlaska iz voza, Elio i Oliver trče nepreglednim poljem. Uveliko svesni trenutnosti, trajne neostvarivosti bilo čega budućeg za njih, grabe ono što je ovde i sada. Druga numera je „Visions of Gideon“, najviše nalik izranjanju uspomena iz magle sna. Autor i izvođač obe je Sufjan Stevens.
Umesto zaključka: film (i roman) „Call me by your name“ je nezaboravan kao prva, večan kao prava ljubav.