komentariše: Isidora Đolović
Biografski film o slavnoj književnici romantičarske epohe, pioniru naučne fantastike i ženi koja je veći deo životnog veka provela u senci roditelja i supruga, da bi joj tek naše doba odalo dužno poštovanje, autorsko je delo još jedne buntovnice: naime, ostvarenje „Meri Šeli“ potpisuje Hajfa Al-Mansur, prva saudijska rediteljka. Razume se, buran život Meri Vulstonkraft Godvin, kasnije Šeli, nije mogao čitav stati u okvire jednog dugometražnog filma – stoga se u ovom slučaju fokusira na period do objavljivanja njenog, do danas najuspešnijeg, romana „Frankenštajn ili moderni Prometej“. Reč je o prekretnici na kojoj dolazi do konačnog pronalaženja i ispoljavanja vlastitog proznog izraza, ali i emocionalnog sazrevanja, pa bi se čitava etapa koja je vodila ka tome mogla nazvati stvaralačkim coming of age ili privatnim Bildungsromanom.
Meri (El Fening) upoznajemo kao prilično zanemareno dete, koje odrasta u doslovnom mraku i zagušljivosti očeve knjižare. Udovac Vilijam Godvin (Stiven Dilejn), proslavljeni, uvažavani sociolog i politički mislilac, nakon smrti podjednako izuzetne supruge (Merine majke) oženio se udovicom Klermont, sa kojom je dobio sina i prihvatio njeno dete iz prethodnog braka. Meri se ne slaže dobro sa maćehom, u čijim očima je čitalačka strast devojčice svojevrsni defekt, fatalna mana. Svemu u još većoj meri doprinosi izrazita ljubomora na prethodnicu. S druge strane, polusestra Kler (Bel Pauli) veoma je vezana za Meri i pokušava da sledi njena interesovanja.
Meri je prikazana kao izrazito strastvena priroda. Obožava gotske priče, koje neprestano piše u tajnosti, sa mnogo uživljavanja, međutim, bez originalnosti. Njeni počeci su frazerstvo, smešne imitacije postojećih popularnih uzora, na šta joj otac neprestano ukazuje.
U životu mlade Meri posebno snažno je izražen kult odsutne majke. Pored toga što se oseća krivom za njenu smrt (posledicu postporođajne groznice), noseći isto, veoma obavezujuće ime stalno biva od drugih podsećana na slobodoumnost po kojoj je Vulstonkraftova (jedna od prvih feministkinja, pisac, filozof) bila poznata. Istu osobinu devojci malo-malo pa prebacuju, čas kao manu, čas vrlinu – ako je, naravno, uopšte ima. Slavno poreklo teško pritiska, dok želja za iskupljenjem i utehom istovremeno dovodi do toga da joj majčino grobno mesto postaje omiljeno utočište, a opsednutost svetom mrtvih nešto sasvim uobičajeno.
Intelektom i talentom preslaba da bi drugačije no ispadima privukla na sebe tuđu pažnju, dramatična Kler se po prvi put isprečila između njih kada, zbog navodne teške bolesti polusestre, Meri mora da prekine boravak u gostima i vrati se kući. Ispostavilo se da je Kler „umirala“ – od dosade, bez nje.
Persi od početka pokazuje čudnu, mada nikako neočekivanu fascinaciju njenim roditeljima, tako da ostaje pomalo nejasno da li koristi devojku da se približi čuvenoj kući ili obratno. Ubrzo se, naime, javlja Godvinu sa molbom da ga prihvati kao tutor. Dolazi do neizbežnog zbližavanja, uprkos brzom izbijanju na videlo činjenice kako je Šeli već pet godina oženjen, te da je napustio suprugu Harijet i kćerku Ajanti. Filmska verzija poštuje stvarnosni odnos godina budućih partnera: na početku poznanstva, Meri ima šesnaest, a Persi dvadeset jednu.
Kada je reč o periodu udvaranja, izdvaja se scena u crkvi, gde se sklanjaju sa pljuska. Persi prkosno sedi pred oltarom i pije iz sakralnog putira, dok kamera nakon prvog poljupca fiksira kip Bogorodice – što je vrlo zanimljivo rešenje s obzirom na simboliku zajedničkih imena (Marija – Meri).
Glavno obeležje ovog odnosa, ali i Merinog života u svojoj prvoj fazi, svakako je izrazita impulsivnost. Atmosferom njenog doma preovladavaju zagušljivost, teskoba, vizuelna i duhovna represija (mrak, tesni prostori, zagasite boje), usled čega se lako odlučuje na bekstvo sa novootkrivenom ljubavi. Kler im se pridružuje u svojevrsnom „trojnom paktu“, tako da za devojke u početku sve deluje kao igra. Jedini nagoveštaji nevesele budućnosti ispunjene mnogim iskušenjima i preprekama jesu Merini košmarni snovi, koji će i u nastavku imati veoma bitnu ulogu. Noćne more su istovremeno pokazatelj vizionarstva i duševne istančanosti, kao i signali unutrašnje borbe sa optrerećujućim strahovima. Prvi znak nevolja u raju je Persijevo slobodno shvatanje ljubavi i otvorene (bračne) zajednice, koje kod Meri postepeno izaziva nelagodu i pritajeni otpor. Ona će shvatiti da sve na šta je isprva pristala bez preispitivanja, ponesena ljubavlju i željom za udruživanjem sa svojom srodnom dušom, zapravo nije bezazleno, niti lako podnositi.
Ljubiteljima serije „Game of Thrones“ moglo bi biti posebno interesantno što ovde imamo značajna pojavljivanja dvoje tamošnjih glumaca. Mejzi Vilijams igra Izabel Bakster, kćerku Merinih domaćina u Škotskoj i moram priznati da je prilično neobično gledati je izvan tomboy kostima Arje Stark. Već spomenuti Stiven Dilejn pruža odličan portret Merinog oca, ne samo u smislu interpretacije, već i fizički: dovoljno je baciti pogled na sliku, pa da primetimo koliko liči na Godvina.
Kasting je i inače u celini veoma dobar. Mlada El Fening se odavno dokazala kao dostojna, a ipak autentična i različita koleginica svoje starije sestre Dakote; Daglas But je jedan od svestranijih mlađih glumaca, koga smo tokom poslednje decenije imali prilike da gledamo u najrazličitijim žanrovima; njihovu interakciju su mnogi kritičari već hvalili kao hipnotišuću. Naročito pozitivno iznenađenje predstavlja izbor za ulogu Kler. Zapravo, rekla bih da je jedini promašen član postave Tom Staridž kao lord Bajron, koga predstavlja isuviše karikaturalno. Mada jeste sugerisano pesnikovo mračnjaštvo, naprosto nije odabran pravi način da se ono dočara. Bajron je bio prava zvezda Evrope tog vremena, osoba kojom su i muškarci i žene bili potpuno očarani, ali u ovom filmu ne stičemo ni najmanju predstavu zašto, jer (inače stvarno simpatičan i dobar) glumac ne poseduje potrebnu harizmu. Istina, dopuštam mogućnost da nam, kada volimo nekog pisca, porastu kriterijumi i očekivanja, ali ovaj Bajron je meni lično, jednostavno, mnogo lošiji od, recimo, performansa Gabrijela Birna („Gothic“), Džonija Li Milera („Byron“), pa čak i Hjua Granta („Rowing with the wind“).
Kroz film se nižu, ponekad isuviše brzo i nabacano, prelomne epizode iz ovog perioda junakinjinog života: izgnanstvo obeleženo „finansijskom klackalicom“, živo interesovanje za nauku, rođenje deteta i uticaj njegove rane smrti. Usled gubitka, Meri počinje da se oseća odbačeno i usamljeno, što odlazak u Ženevu samo pojačava, usled Klerine nepromišljene težnje da se takmiči sa polusestrom i bude, ako ništa drugo, barem pesnička muza.
Period boravka na Ženevskom jezeru uveliko je nezaobilazno opšte mesto bilo koje fikcijske obrade biografija najistaknutijih predstavnika romantizma. Ovde je u prvi plan stavljeno višestruko rivalstvo: pored poznate afere između Kler i Bajrona, imamo nagoveštaje njegove homoseksualne veze sa Šelijem, ali i preljube koju potonji čini sa Kler. Zapravo, Meri je jedina izvan sličnih igrarija, napokon pronalazeći pravog sagovornika u Džonu Vilijamu Polidoriju (Ben Hardi). Odlično je izvedena kasnija paralela između njihovih romana, jedinih rezultata legendarne opklade.
Prikazano u kontrastima, ovo značajno razdoblje provedeno je između razuzdanosti (Bajron, Kler, Šeli) i razuma (Meri, Polidori), raskalašnosti i težnje ka stvaralaštvu. Polusestre dele nagon za bekstvom, avanturizmom i samostalnošću, ali Kler nedostaju produktivnost i kreativna crta, usled čega njeni postupci bivaju banalizovana replika sa lošim ishodima.
Naravno, neizbežan je motiv Fislijeve slike „Košmar“ (The Nightmare), prisutan i u starijem filmu „Gothic“ koji se takođe bavi ženevskom epizodom. Ovde Meri i Bajron komentarišu stojeći ispred platna, pri čemu ona primećuje kako je autor davno bio u ljubavi sa njenom majkom.
 |
| John Henry Fuseli, The Nightmare, 1781. |
Dosta dobar scenario Eme Džensen na pravi način i bez prenaglašenosti ili afektiranja dočarava ekscentrične prirode umetnika. Posebno osveženje je način na koji je predstavljen lik Polidorija, mladog Bajronovog lekara i svojevrsne „vreće za udaranje“, u ovom slučaju bez dosadašnjih grotesknih elemenata i sa dostojanstvom koje su mu prethodne adaptacije uskraćivale.
Atmosfera epohe je sjajno oživljena, ne samo kroz kostime i enterijere, već i pojedinačne scene poput prvog susreta trija sa Bajronom, na premijeri pozorišnog komada „Fantazmagorija“ (kada Merinu pažnju daleko više zaokuplja gostovanje galvanizera!). Performansi su puni života i uzavrele krvi, ubedljivo nas (sem Bajrona) vodeći kroz svet čuvenih pisaca i njihovih zamršenih želja. Film je, inače, prvobitno nosio veoma simboličan naziv „Oluja u zvezdama“ (A Storm in the Stars).
Skrenula bih pažnju na samo neke od istorijskih nepodudarnosti i redukovanja: Persi je, zapravo, sve vreme nakon upoznavanja Meri praktikovao „slobodni brak”, sa Harijet je, pored Ajanti, imao sina, a ona je čak bila trudna kada je izvršila samoubistvo. Sa Meri je kasnije dobio ukupno četvoro dece, od kojih je samo jedno poživelo. Nakon devojčice Klare, rodio im se sin koga su vodili sa sobom na Ženevsko jezero kod Bajrona. Takođe, Klara nije umrla zbog toga što ih je Persijev otac izbacio na ulicu, već je bila nedonošče, rođeno dva meseca pre roka, a smrtnost dece u to doba ogromna, pa nije bilo mnogo šansi da će preživeti. Kontekst Bajronovog izgnanstva u Švajcarsku takođe se razlikuje od onog posredovanog filmom, a nije ni sigurno da se slika „Košmar“ ikada nalazila u Vili Diodati.
Nasuprot tome, kao što sam ranije naglasila, društveno-istorijski kontekst je jasno i uverljivo dočaran, a lična priča u njegovom središtu izneta zaista poentirano. Svaki od detalja je pažljivo odabran, tako da predstavlja po jednu „ciglu“ dodavanu na temelje budućeg literarnog zdanja: sazrevanje, želje, strasti, trauma i tuga. U početku svi, uključujući Persija, polaze od toga kako bi Meri trebalo da bez problema pristaje na čudne, sablažnjive životne „prakse“ (poput otvorenog braka), a po ugledu na svoju majku – i sva očekivanja su im usmerena na to. El Fening uspeva da istovremeno ostavi utisak devojčice vezane za svoja maštanja – i mlade žene koja odrasta sa svakim novim razočarenjem. Način na koji će odbrusiti izdavaču sadrži feministički manifest u malom i veoma je ubedljiv, baš kao i njeni kasniji razgovori sa Kler ili Polidorijem (slučaj romana „Vampir“). Sve troje su autsajderi; uopšte, ogroman značaj ima doživljaj čudovišta kao vodeće metafore. Kod Kler i Meri radi se upravo o iskustvu napuštenosti, dok je za Persija i Meri reč o haosu stvorenom od stila života koji su nepromišljeno birali. Odličnu simboliku donosi i smeštanje prazne kolevke pored pisaćeg stola: iz gubitka u smrti, nastaje besmrtnost u književnom radu.
Pored posredovanog stvaralačkog procesa tokom portage za identitetom, ovo je priča i o velikoj, besmrtnoj ljubavi, koja s vremenom sazreva, učeći da oprašta. Persijev odnos prema Meri u ovom filmu je u više navrata predstavljen kao, malo je reći, nepravedan i potpuno nedoličan, što uspešno korespondira sa aktuelnim tendencijama ukazivanja na dugotrajnu rodnu diskriminaciju i uskraćivanje prava na žensko uključivanje u sferu javnih delatnosti. Međutim, svaka priča ima najmanje dve strane, pa su, nažalost, upadljivim relativizovanjem umanjeni Šelijevo dobro poznato poštovanje i divljenje Merinom umu, glavni razlozi intelektualnog i životnog saborstva.
Srž radnje čini junakinjin dug i mukotrpan put do otkrivanja sopstvenog glasa (i stila), tako da se film završava onog trenutka kada Meri postigne autentičan izraz i izbori se za svoje ime na koricama prvog romana. Postajući Meri Šeli, ona je i dalje nečija kći i supruga/družbenica, ali sada dokazavši da poseduje lične kvalitete i snagu za samostalno postojanje od vrednosti i značaja. Baš kao doktoru Viktoru Frankenštajnu, polazi joj za rukom da od mrtvih delova dotadašnjeg života sakupi i skroji celinu, ali na daleko uspeliji i afirmativniji način.
