Déjà lu: „Igrati sa sobom”

piše: Isidora Đolović

Rođen u zajednici dve krajnosti (otac ateista, majka katolikinja), odrastao na raskršću različitih svetova (Engleska i Amerika, uz nezanemarljiv udeo irskog porekla), večito rastrzan između hedonističko-destruktivne neobuzdanosti i misaono-kreativne budnosti, Vilijam Broud poznatiji kao Bili Ajdol (Billy Idol) čitav život pleše na ivici podjednake razdaljine od ekstatičnih uzleta i najdubljih ponora. Takva je i muzika koju duže od četiri decenije deli sa svetom: energična mešavina pank-rok korena (kojih se tvrdoglavo odbija odreći) i mejnstrimu prijemčivih ritmova za podijum; slavljenje života uz stalno prisustvo neogotski mračnih tonova i estetskih obeležja. Autobiografija naslovljena prema popularnoj pesmi, ali i ličnom životnom načelu – „Igrati sa sobom“ (Laguna, 2015; orig. Dancing with myself, 2014.), sumira sve ono što osećate dok slušate albume jedne od rokenrol ikona osamdesetih. Čitajući iskrenu, po sebe nepoštednu ispovednu odu jednoj epohi, zajedno sa pripovedačem prolazite pravi tobogan doživljaja, emocija svih vrsta, krajnosnih iskustava i, razume se, vrhunske muzike.

Namera mi je da ova knjiga bude zavet života proživljenog po sopstvenim pravilima.

Ukoliko ikada bude snimljen film o Bilijevom životu, takvo ostvarenje će sigurno sadržati sve ključne elemente, od drame do komedije. I sam izrazito naklonjen velikom platnu, otvoren je, nesebičan, razoružavajuće neposredan pripovedač. Zaista je teško ostati ravnodušan pred (stečenom) samosvešću sa kojom nas postupno, hronološki vodi kroz lične razvojne etape, obeležene jedinstvenim načelom: biti veran sebi, po svaku cenu. Bili je prošao sve moguće i nemoguće situacije, češće podlegao nego odolevao iskušenjima, bio ozbiljno „lud“ i bez kočnice uprkos istovremenoj svesti o rizicima, ostajući, nakon svega, čitav, pročišćen i neizmenjeno oran da, sada sa iskustvene distance, sagleda pređeni put.

Autor ne zauzima bilo koju krajnosnu poziciju, niti pokušava da glumi skrušenog pokajnika ili razularenog provokatora. Poštujući zakone srca i prava ljudskog bića na grešku, iznad svega postavlja sposobnost i volju za iskupljenjem. Nenaglašeno, ali izrazito efektno razlikuje dve strane vlastitog bića: privatnu i scensku, koje su se, poput vukova u čuvenoj paraboli, naizmenično ispoljavale i vodile ga kroz život. Dobro shvata i vrednuje ulogu obe, ne ostavljajući dilemu po pitanju toga kaje li se i koliko je danas prekaljen njihovim dejstvom.

Ne znači da ja nešto glumim kada sam Bili Ajdol, jednostavno u tim trenucima posežem i izvlačim ekstrovertnu stranu svoje prirode.

Postoje tri konstante koje se uočljivo izdvajaju iz date biografije, a sve su bitno obeležene dualitetom, divljim i osećajnim aspektom njegove ličnosti. Prva je pitanje korena i ogromna, trajna ljubav praćena zahvalnošću prema roditeljima na jednoj, a pank sceni na drugoj strani. Obe formativne sredine oblikovale su ga kao radoznalo, načitano dete čiji buntovnički impulsi spojeni sa generacijskom težnjom ka prevrednovanju sistema nalaze savršeno uporište u londonskom muzičko-stilskom pokretu koji je, kao brutalan odgovor na društvene prilike, do temelja uzdrmao Evropu.

Druga stalnost je ljubav, najpre prema svojoj dugogodišnjoj devojci iz najburnije decenije (osamdesetih) – Peri Lister, saradnici, prijateljici, Muzi i srodnoj duši. Zatim je došla  neraskidiva veza sa decom, a to su sin Vilem (iz zajednice sa Peri) i kćerka Boni (rođena u kratkoj vanbračnoj avanturi). Ove tri osobe su Bilijevo sidro spasa, a naročito je važna istorija sa Listerovom, kao dobar primer odražavanja muzičareve neobuzdanosti na sve ono što je u privatnosti najviše vrednovao.

Treći presudan aspekt njegove priče čini, naravno, stvaralački impuls. Ajdol je s vremenom uspostavio čudno skladnu sintezu svih životnih uverenja, kroz pravac koji je u isti mah neverovatno buntovan i neobuzdan, ali i optimističan, adrenalinski podsticajan, vitalan. Ne pokušavajući da mudruje, iskreno i veoma posvećeno dočarava viziju sprovedenu u delo uz pomoć nekolicine vernih saradnika, poput, pre svih, gitariste Stiva Stivensa.

Steve Stevens & Billy Idol

Knjiga je podeljena na tri celine, nazvane jednostavno London, Njujork i Los Anđeles, u skladu sa prostornim (i vremenskim) kategorijama unutar kojih se neobični pojedinac obreo i stasavao. Zanimljivim stilom, „dugim dahom“ i umerenim, ali postojanim tempom, autor vodi čitaoca kroz autorefleksivnu i autopoetičku pustolovinu, od muzičkih studija pri procesu nastajanja nekih od najvećih hitova svetskog rok zvuka, preko bekstejdž-terevenki, vožnje drumovima duž istočne i zapadne američke obale, pa do opustelih velegradskih ulica u noćima kriziranja. Naslovi poglavlja predstavljaju zabavne reference na njegove ili tuđe pesme, a posebnu pohvalu moram uputiti prevodiocu Dejanu Cukiću, čiji komentari i fusnote svako čitanje ove vrste štiva obogaćuju i uzdižu na poseban nivo.

Bilijevo nomadsko bitisanje počinje kada se zbog očevog posla porodica Broud preselila u Sjedinjene Američke Države. Tada petogodišnjak, kasnije izražava uverenje kako je predgrađe Rokvil, sadržeći u svom nazivu reč „rock“, krilo izvestan predznak njegove budućnosti. Sa polaskom u osnovnu školu i već usvojenim jenkijevskim naglaskom, vratio se u domovinu gde počinje da svesrdno upija svaki detalj novootkrivene pop kulture. Bio je povučeno dete iz porodice srednjeg sloja, sa naočarima (veoma kratkovid, mada ohrabren Lenonovim primerom, kasnije ih zamenjuje tvrdim sočivima) i violinom (koju su ga roditelji naterali da uči, mada je očajnički želeo gitaru), zaluđeno istorijom, stripovima i avanturističkim romanima. Njegovu maštovitost potpuno je razbuktala planetarna bitlmanija, usled čega u posebnu svesku počinje da zapisuje ideje i smišlja naslove budućih albuma. Jedan od takvih glasi:

„Blurry Vision (Zamagljena vizija), ploča visokointelektualnog koncepta na kojoj sve pesme predstavljaju ono što bismo videli svojim trećim okom. Malo zezanja na račun sopstvenog usranog vida.

Druga selidba, u predgrađe Londona, označava ulazak u tinejdžersko doba na talasu tek nastalog panka, čiji su nosioci bili „Sex Pistols“. Postajući deo tzv. bromlijevskog kontingenta, član nekih od prvih predstavnika žanra, otkriva odgovarajući nivo slobode:

Letnji meseci razvoženja za mog oca preko dana i noćnih proba učvrstili su u mom srcu i glavi težnju za umetničkim životom. Nisam mogao da podnesem zamisao da ću raditi za tuđe snove. (...) Imao sam svoj odnos prema društvu i potrebu da se izrazim, iako mi još uvek nije bilo jasno kako to da postignem.

Kroz početničke, na trenutke urnebesne, ali sigurne korake, iznutra nas upoznaje sa kultnom sredinom čiji je bio deo. Istovremeno, postajemo svedoci presudne transformacije u svrhe uobličavanja scenske persone. Prirodno plav, Bili je tokom prvih pankerskih dana kosu farbao u crno. Pošto mu je drugarica greškom, uoči jednog snimanja, doturila farbu druge boje, nastala je blajhana frizura po kojoj je i danas prepoznatljiv. Novu ličnost upotpunjuje pseudonim, takođe rezultat slučajnosti: nameravao je da se predstavlja kao Billy Idle („zaludan“, prema nadimku dobijenom od nastavnika hemije u izveštaju namenjenom roditeljima). Ali, dosetivši se da već postoji glumac Erik Ajdl (Leteći cirkus Montija Pajtona), u poslednjem trenutku preokreće redosled slova i dobija „Idol“, nalazeći kako je to pozitivnije rešenje od uobičajenih Rotten, Vicious, Strummer... njegovih kolega.

Generation X

Prve zapažene izvođačke korake načinio je u bendu „Generation X“. Na veliko razočaranje roditelja, napušta Univerzitet u Saseksu i saopštava im odlučnu nameru da se potpuno posveti karijeri muzičara. Počinje da deli bespravno zauzet stan sa Stivom Strejndžom (Haringtonom), budućim vođom „Visage“-a i pionirom pokreta New Romantics. Predaje se heroinskoj zavisnosti i tekovinama (hiper)seksualne revolucije. Stilska raznovrsnost ga sve više okreće u smeru muzike za igru, koju je zamišljao ukombinovanu sa pank-rok zvukom. Za prvi veliki hit, „Dancing with myself“, inspiraciju pronalazi upravo u diskotekama Tokija, posmatrajući klince dok igraju prema sopstvenim odrazima u ogledalima.

Steve Strange, Billy, Perri

Upravo na jednom takvom podijumu 1980. upoznaje već spomenutu Peri Lister, ženu koja zaslužuje poseban tekst. Plesačica crvene kose, zaštitno lice novog romantizma i devojka iz ugledne porodice, odmah mu se svidela – prozvao je Meduza kamenog pogleda (danas bi možda rekli  i da je klon ili starija sestra Ume Turman).

Sjajna je, pomislio sam, ženska verzija mene, možda još luđa. Uskoro ću otkriti da sam pronašao nekoga sebi ravnog. (...) Peri je odrastala spremajući se za scenu. Pre grupe „Hot Gossip“, ona je pohađala čuvenu Akademiju pozorišnih umetnosti „Italija konti“ u Londonu, najstariju svetsku teatarsku školu. Roditelji su joj se bavili pozorištem. (...) Živeli su u Viktorija stritu.

Živeti s Peri dvadeset četiri sata dnevno svakoga dana, bilo je neverovatno iskustvo. Imali smo vezu dublju od bilo čega što sam ikada spoznao. Velika je fora imati pored sebe nekoga s toliko mnogo istih interesovanja, uključujući muziku, modu, filmove i slične stvari. Peri je bila moj neraskidivi pratilac kroz taj život ljubavi, požude i ludila.

Billy & Perri

Sa smenom dekada, dolazi do želje za eksperimentisanjem u pogledu zvuka i novim početkom, pa se Bili preselio u Njujork kako bi prema sopstvenim pravilima započeo samostalnu karijeru. Pratimo poznanstvo sa Stivensom, nastanak (zapravo antibračne!) pesme „White Wedding“, samoću utapanu u narkoticima i orgijama kao protivteži satima napornog studijskog rada i okeanske odvojenosti od ljubavi svog života. Pesma čiju pozadinsku priču Bili živopisno i detaljno objašnjava, po prvi put je predstavljena prilično nezainteresovanoj publici u jednoj kafanici na Sanset bulevaru. Tada poznatu kao „Central“, kasnije je preuzeo Džoni Dep i preimenovao u „The Viper Room“, koji postaje poprište nekih novih legendi. Cukić ponovo majstorski smešta podatak u neposredni društveno-istorijski kontekst, dok sam Bili služi kao sjajan vodič kroz atmosferu, boje i doživljaj epohe.

Uspon nove televizije MTV u stopu je pratio Bilijev vrtoglavi uspeh kao soliste. Spotovi su posebno pažljivo birani, predstavljajući najefektniji neposredni način da se dopre do publike i u knjizi je značajno mesto posvećeno opisivanju geneze najboljih od njih. Naravno, svaka pozadinska priča uključuje nadahnuće, a Bili je kao veliki filmofil često posezao za starim ostvarenjima ili futurističkim, distopijskim romanima („Flesh for fantasy“ potiče od „Flesh and fantasy“, a „Eyes without a face“ od istoimenog francuskog horora). Drugi izvor inspiracije bila je nostalgija zbog Peri, tada još u dalekoj Engleskoj. „Rebel Yell“, njegov možda najveći hit u karijeri, evocira trenutak kada je prvi put ugledao (Last night a little dancer came dancing to my door...). Naslov, s druge strane, pozajmljuje sa flaše južnjačkog burbona, koju je jednom prilikom ugledao kod članova „Rolingstonsa“.

tetovaža Octobriana

Upoznaje nas sa svojom prvom velikom tetovažom junakinje komunističkog stripa „Oktobrijana i rusko podzemlje”, priseća se neslavnog intervjua za časopis „Roling Stoun“, opisuje kratku aferu sa prelepom Veniti – štićenicom Prinsa, ali i kako zavisnost počinje da uzima maha. Nižu se incidenti, dok mu droga istovremeno, barem u to ubeđuje sebe, daje energiju za naporne turneje.

Kotrljali smo se kroz unutrašnjost Amerike u autobusu za nedođiju, kao kradljivci noći zarobljeni u snu, udišući ga i izdišući punim plućima.

(o narkomaniji) Trebalo je da budem u nekoj od institucija za odvikavanje, ali ubedio sam sebe da mi prija uloga zavisnika i uvrnut usamljenički svet koji sam izgradio. To je ublažavalo osećaj otuđenosti od okoline koja je sa oduševljenjem prihvatala fantaziju moje pojave na svojim porodičnim televizorima, ali im nije baš naročito bilo stalo do stvarnog mene u trenutnom stanju.

Razdvojenost od Peri i tuga koju je osećao, inspirišu i sledeću ploču, karakterističnog naziva „Whiplash smile“ (u slobodnom prevodu, kez usred bolnog grča), pogotovo pesme „To be a lover“ i „Sweet sixteen“. Bili i ovom prilikom prenosi zanimljivu priču o Koralnom zamku, jedinstvenoj građevini koja mu je poslužila kao direktni podsticaj, povezujući je sa vlastitom: Pesma „Sweet sixteen“ bila je moja posveta Peri. O pesmi i mestu pisala sam OVDE.

Treća, završna celina knjige počinje pomirenjem sa Peri i selidbom u Kaliforniju, ali uz jasne nagoveštaje da neće proći dugo do drastičnog sunovrata. Najavljen je razlazom sa Stivensom u sudaru dva takmičarska ega, a nastavlja se poteškoćama junaka da bude veran ljubavi svog života, naročito na turnejama, što smatra presudnim za kasniju propast njihove veze. I zaista, pozicija je više nego protivrečna: u potpunosti ste načisto sa tim da volite jednu osobu, da je ona prava, a ipak niste u stanju da se obuzdate od „švrljanja”. Bili je bio romantično ili seksualno povezivan sa mnogo žena, ali u njegovoj životnoj priči većina nema čak ni ime, kamoli istaknutu ulogu, što samo po sebi takođe govori mnogo.

Njihov sin Vilem Volf Broud rodio se u junu 1988. i autor sa velikim ushićenjem objašnjava kako su došli na ideju da ga nazovu. Iako je Vilijam porodično ime (nose ga i Bili i njegov otac), u to vreme je Vilem Defo razvio briljantnu glumačku karijeru, iste godine ih zadivivši u „Poslednjem Hristovom iskušenju“. Srednje ime su takođe birali na osnovu jednog filma – u pitanju je „Amadeus“, gde Mocartova supruga Konstansa izgovara taj nadimak, ali i po generalu Džejmsu Volfu, shodno Bilijevom zanimanju za istoriju.

Idila nije potrajala dugo, isključivo njegovom odgovornošću. Slučajno čuvši inkriminišući telefonski razgovor, Peri otkriva (ko zna koju po redu) preljubu i konačno stavlja tačku na zajednički život. Reakcija napuštenog je ponovo drastična, ali, priznaje, kao jedina sreća u haosu ostaje kći Boni Blu Broud, koju je dobio 1989. (tačno godinu dana nakon sina) sa mladom Amerikankom po imenu Linda Matis. Nažalost, nije objasnio kako je njegova (očigledno) mezimica dobila veoma zanimljivo ime, a što decenijama kopka javnost: naime, The Bonnie Blue je zastava Konfederacije iz Američkog građanskog rata, neretko povezivana sa rasizmom (protiv koga se Bili u knjizi, doduše, otvoreno izjašnjava). Takođe, dete Skarlet i Reta u „Prohujalo sa vihorom“ zove se Boni Blu Batler.

Ja sam veoma nadaren za podrivanje sopstvenog života. Trudio sam se da izgradim život s Peri, sada i s Vilom, ali sam onda sve to upropastio. Ukorenjeno načelo rok zvezde: „Radi šta ti se prohte, kada ti se prohte“, često me je guralo u trulež seksa i droga koji je podrivao meni najvažnije lične veze.

Jedna od najživopisnijih ilustracija potpune razularenosti u koju je na neko vreme potonuo, jeste pijanstvo u Bangkoku, kada ga je Mel Gibson sa sve porodicom užasnut video onesvešćenog u liftu, dok su se vrata otvarala i zatvarala po meni. Nema sumnje da takav životni stil nije mogao potrajati. Teška nezgoda na motoru u februaru 1990. – epizoda koja i otvara knjigu, dolazi kao kulminacija autodestruktivnog puta patnje, ali i neophodno, spasonosno otrežnjenje.

Pošto je izbegao pogibiju, ali i amputiranje noge, suočio se sa profesionalnim posledicama. Između ostalog, usled dugog i mukotrpnog oporavka skraćen mu je angažman u filmu „The Doors“, a propala i uloga T-1000 u „Terminatoru 2“. Kasnije ipak ispunjava dugogodišnji san o glumi, zapaženim prisustvom u „Svadbenom pevaču“ Adama Sendlera. Pred njim se, takođe, nalazila prolongirana promocija upravo pripremljenog albuma „Charmed Life“. Već je legendarna priča o snimanju spota za „Cradle of Love“, u režiji Dejvida Finčera, gde je primenjeno kompromisno rešenje da kamera Bilija obuhvati samo do struka.

Sa prve turneje nakon udesa, beleži neobičnu smicalicu priređenu kolegama iz grupe „Faith no more“ za Noć veštica. Naime, kao aluzija na poslednji kadar njihovog spota za pesmu „Epic“ (verujem da, ukoliko već čitate ovaj tekst, znate kako izgleda), na scenu je u završnici nastupa izručena bačva sardina:

Težina ribe oborila je pevača Majka Patona. On se brzo snašao i uz osmeh počeo da trpa ribe u pantalone, dok su se ostali momci međusobno gađali.

Devedesete zatiču Bilija kao neshvaćenog pionira upotrebe digitalnih tehnologija u plasiranju muzike – demonstrirane na albumu „Cyberpunk“, ali i čoveka koji sravnjuje račune, stavljajući odnose sa drugima u ravnotežu. Ranih dvehiljaditih napisana pesma „Cherie“, kako kaže, predstavlja odu Peri i njihovim zajedničkim godinama. O svojoj deci navodi: Kada se osetim pomalo izgubljeno, kada mi se pogled zamagli i učini mi se da lutam, njih dvoje su u stanju da me spuste na zemlju. Oni su jasna slika moje stvarnosti kada se sve ostalo učini zbrkano.

Nakon dugogodišnje pauze, iznova ujedinjen sa Stivom Stivensom, gotovo uporedo sa izlaskom autobiografije objavljuje povratnički album, sve vreme neumorno putujući svetom radi koncerata, pri čemu nije zaobišao ni naše prostore. Dok knjigu posvećuje roditeljima, izjave zahvalnosti su upečatljivo upućene mojim ljubavima – Peri Lister, Boni Blu i Vilemu Volfu, odnosno pravim prijateljima i muzičkim partnerima Kitu Forsiju i Stivu Stivensu.

 „Igrati sa sobom“ je delo prepuno energije, neukrotivog libida koliko i iskrenih, dubokih osećanja karaktera svesnog vlastitih protivrečnosti. Bili se ne žali na sudbinu, uglavnom prilično jasan po pitanju uverenja da je isključivo sam krojač svoje (ne)sreće. Naprotiv, on voli život, objektivno sagledajući i uzbudljivo predočavajući svaku njegovu fazu, pri tom ostavljajući verno i živopisno svedočanstvo svoga vremena.

 

* Ove godine se, nakon duže diskografske pauze, pred publikom pojavio (odličan!) novi EP Bilija Ajdola, čija vodeća pesma „Bitter Taste“ evocira prekretničko iskustvo nezgode na motoru. Moja recenzija za Balkanrock nalazi se OVDE.