piše: Isidora Đolović
Prve dve ploče grupe Rainbow (o kojima sam pisala u okviru iste rubrike, prethodna dva meseca) bile su školski primer kompaktnog, veoma uspelog stapanja stvaralačkih vizija dvojice najpoznatijih članova u veoma upečatljivu strukturu. Jednim potezom izvršeno je odavanje počasti uzorima (srednjovekovne i fantazijske teme, renesansni zvuk i hard rock na temelju Deep Purple ili čak Led Zeppelin stila) uz postavljanje temelja za niz sledbenika, pa i čitav novi žanr (power metal razvijen iz nečega što su prvi recenzenti pomalo podrugljivo nazivali castle metal). „Long Live Rock'n'Roll“, njihov treći studijski album, važno je i bez imalo preterivanja kultno ostvarenje čiji su uticaji, postignuta celovitost i kvalitet ukupnog rezultata zaista neporecivi.
Danas nema sumnje ni u to da predstavlja vrhunac čitave karijere benda, ne samo tzv. „Diove ere“ – sve zajedno, čini magično zaokruženu trilogiju snimljenu s prvim i po svemu sudeći najomiljenijim pevačem. Roni Džejms Dio (vokal), Riči Blekmur (gitara) i Kozi Pauel (bubnjevi) činili su stalnu postavu, dok su basistu Marka Klarka i klavijaturistu Tonija Kerija u procesu snimanja zamenili Bob Dejsli, odnosno Dejvid Stoun. Ploču snimanu u Francuskoj, a objavljenu 9. aprila 1978. za „Polydor Records“, producirao je legendarni Martin Birč. Dio je autor svih tekstova i zajedno sa Ričijem koautor muzike koja, u jedva četrdeset minuta trajanja, obuhvata više nego dovoljno uzbuđenja, raznovrsnosti i primera virtuoznosti. Kako je pisao kritičar Dejv Konoli, tu su „arturijanska legenda (A2), demonologija (A4), srednjovekovna intriga (B1) i afinitet prema mračnom (B3)“.
A1 Long Live Rock'n'Roll
A2 Lady of the Lake
A3 L.A. Connection
A4 Gates of Babylon
B1 Kill the King
B2 The Shed
B3 Sensitive to Light
B4 Rainbow Eyes
Struktura albuma praktično je savršena, besprekorna koliko i instrumentalno-tematsko saglasje. Dovoljno šarolika, a ipak uravnoteženog tona jasne profilisanosti, sve vreme vešto kombinuje arhaično-bajkovite i savremene motive. Počinje naslovnom numerom, uzbudljivom žanrovskom odom koju počev od sjajnog bubnjarskog uvoda čitavim tokom vode ubedljiv rif i naboj entuzijazma, privrženost, pripadnost koju je nemoguće ne osetiti. Kao i Diov glas, duh je dok slušam ovu stvar neprekidno na visini, iznova vraćajući onome što jesam, poistovećivanju, identitetu. Posebno mi je drag tako verodostojan deo …then on with the change, it was simple, but strange, and you knew the feeling seemed to say it all…: nisam sigurna da postoji još neki tako precizan pokušaj definisanja prvog utiska koji rokenrol ostavlja. Deklarativna, himnična, sa čvrstom središnjom linijom i mnoštvom ukrasa oko nje, zaista je legendarna, deo opšte alternativne kulture. Takođe, u pitanju je konačno Rainbow sam po sebi, očišćen od uticaja i dotadašnjih prizvuka Blekmurovog bivšeg „jata“. Pronašavši svoj zvuk već sa prethodnim albumom „Rising“, sada ga dosledno primenjuju na svih osam prisutnih pesama.
U skladu sa stalnim smenjivanjem modernog i epsko-mitološkog, sledi odlična „Lady of the Lake“, široj publici možda ne toliko poznat as iz rukava koji vodi u područje legende, snova, predanja. „L.A.Connection“ je tu da nas vrati sadašnjem trenutku, iako ostaje na liniji tematsko-motivske opčinjenosti. Obmana je sada u vezi sa velegradom, što sjajno odgovara budući da je u pitanju opšte mesto čistokrvnih rokenrol tema. Upravo takva stvar, sa izvesnim pomalo bluz elementima i umerenim tempom koji pred kraj dodatno opuštaju atmosferu, ležernošću kao da najavljuje eksploziju koja se približava. Reč je o možda najgrandioznijem singlu u njihovoj diskografiji, „Gates of Babylon“, koji sa dužnom posebnom pažnjom razmatram nešto kasnije.
Drugu (B) stranu ploče otvara invazivna „Kill the King“, povodom koje mnogi obožavaoci primećuju kako je možda trebalo da bude uvodna na albumu. Definicija je brzine i demonstracija majstorstva za sve sumnjičave. Nakon ovako briljantnog niza, ne treba da začudi ukoliko ostatak albuma, dakle, nešto manje od njegove polovine, zazvuči za nijansu slabije. Čini ga najpre „The Shed“ sa atmosferičnom električnom uvertirom koja nijansama zastupljenim na ploči dodaje i onu garažnu. Siguran ritam nadovezan na gitarski početak pokazuje, sa Diovom interpretacijom, kako je pred nama prava samouverena hard rock numera. Nije teško nagađati da je njena odsečnost uticala na čitav niz kolega, od Scorpions-a i Whitesnake-a, pa do Lenija Kravica. Ponovo smo na modernom, autopoetičkom „terenu“ ispovesti buntovnika. „Sensitive to Light“ donosi klasičan hit najsličniji onome što su snimali do tada, kako muzički, tako i kontekstom. Naposletku, „Rainbow Eyes“ je dirljiva balada u kojoj Diov vokal pokazuje svu dubinu svoje osećajnosti, ali sama pesma možda ipak predugo traje u suviše ravnom tonu. Svejedno, izdvaja se divan uvodni deo.
Najbolje od albuma – obavezne 3:
3. „Lady of the Lake”. Kao što sam već nagovestila, lični favorit na prvo slušanje još od pubertetskih dana i baš zato je potisnula naslovnu iz konačnog izbora. „Long Live Rock' n' Roll“ neosporno jeste zaštitni znak grupe i toliko poznata da će svaki slušalac već neizbežno doći do nje. „Lady of the Lake“ je, naprotiv, taj zanemareni biser obeležen mitološkom temom, uklopljenom u rokenrol ritam začinjen sanjivim momentima koji dodatno pojačavaju utisak začudnosti i magije (klavijature, prateći vokali). Izuzetno lep krajnji deo solaže, dobro predočen doživljaj očaranosti pesničkog subjekta i provereno sugestivan Diov glas čine ubedljive adute sjajne pesme zasnovane na motivu iz arturijanske tradicije.
2. „Kill the King“. Legendarna i naročito efektna prilikom koncertnih izvođenja. Složila bih se sa kritičarima da se radi o nekoj vrsti preteče speed metal zvuka, svakako novitetu i znatnom ubrzanju u odnosu na sve što su Rainbow dotle, a i kasnije snimali. Neverovatna solo deonica, dinamika koja ni za sekund ne jenjava, Diove vanserijske vokalne sposobnosti, izuzetna ritam sekcija – sve odražava zaplet u središtu stihova, napetost i zavereničku trku, paniku. Izdvojila bih odjavna glasovno-instrumentalna nadigravanja, kao i to da ni ovoga puta nije moglo proći bez spominjanja duge (fly like the rainbow…).
1. „Gates of Babylon“ spada među one malobrojne zaista veličanstvene pesme. Imati jednu takvu u svom opusu, pretpostavljam, čini bend u pravom smislu legendarnim. Nije to samo epska numera u Rainbow diskografiji, već jedan od trijumfa kreativnosti čitavog rock/metal univerzuma. Od prvih tonova jednostavno znate da ste kročili unutar nečeg nesvakidašnjeg i da predstoji posebno iskustvo. Mistična, omamljujuća „istočnjačka“ tema hipnotiše dok polako sprovodi slušaoca sve dublje u kompoziciju. A ona je lirikom varijacija faustovske teme koju Diov izražajni stil pevanja kao svojevrsne naracije primenjuje sa apsolutnom nepogrešivošću, kontrolom i neodoljivošću. Sigurna sam da „Caught somewhere in time“ Iron Maiden-a mnogo duguje baš ovoj pesmi.
Look away from the sea – I can take you anywhere,/ spend the vision with me, a chase with the wind. / Move closer to me – I can make you anyone, / I think you’re ready to see the gates of Babylon…
Osećate i doživljavate sve prizore koje pripovedač iskušavajuće prostire pred vašim očima: drevnost i bezvremenost, antiku i mit, Led Zeppelin sa još razvijenijim orijentalnim motivima....Pa onda nezaboravna prva strofa, izvanredan solo, vrhunski preplet gitare sa klavijaturama, dobro primenjena biblijska tema iskušavanja u pustinji i još efektnije (samo)razotkrivanje obraćajućeg glasa – vodiča, demona, rezonera i iluzioniste, čine pravu raskošnu fatamorganu od zvuka. Mogla bi se čak nazvati „Stargazer“-om ove ploče, ali, dodala bih, još boljim. Fenomenalna, sasvim tiha violinska odjava upotpunjuje doživljaj.
The power of what has been before, rises to trap you within, / a magic carpet ride, a genie, maybe more – a city of heavenly sin…
***