piše: Isidora Đolović
Konačno je sintagmi „šumadijski rokenrol“ vraćeno pravo značenje, ozloglašeno i iskarikirano onom pesmom (koja, uzgred, uopšte ne govori o gradu, već kolu „Čačak“). Gitarski zvuk najvišeg, istančanog kvaliteta i bukvalno se vratio svojoj kući. Đurđevdanska proslava u kolevci teškog zvuka centralne Srbije, Kragujevcu, nije mogla izgledati prirodnije, ni lepše, nego osmišljena kao veliki uzajamni omaž: gradu koji je iznedrio grupu Smak i dotičnom bendu, čija je dosledno čista žanrovska profilisanost davno postala sinonim za trajanje, čak potcenjenost, ali uvek u dostojanstvu. Na hvaljenom povratničkom koncertu sa Ušća 2015. (koji još uvek s pravom često emituje RTS2), nažalost, nisam bila. Kako je Boris Aranđelović, legendarni pevač gilanovskog kalibra, preminuo koji mesec kasnije, dodala sam ih listi bendova koje nikada neću čuti uživo, barem ne u izvornoj postavi. A grupa su sa kojom je za mene i rokenrol sve počelo....
Naime, kao kragujevački đak, potom i student, moj otac je, pa još generacijski blizak članovima, neposredni svedok nastanka, uspona i zlatnih dana Smaka. Njegovoj prošlosti hipika dugujem činjenicu da su, od domaćih bendova, Točkova ekipa i YU grupa bili deo stalnog kućnog repertoara otkako uopšte pamtim zvuk bilo koje muzike. Pored potonjeg, slušala sam hvalospeve o Borisu, Kepi, Zokiju i, naravno, našem nekadašnjem sugrađaninu (R. M. Točak je rođen u Čačku, još jedan od srećnih „prebega“, čemu sigurno duguje makar deo kasnije slave. Odlasku iz ove učmale sredine, dakako). Zahvaljujući tome, rokenrol mi je veoma rano ušao u krv, a Smak predstavlja, slobodno mogu reći, nezaobilazan deo porodičnog i lokalnog nasleđa, nešto u pravom smislu domaće, blisko.
Zato ne mogu ni opisati klinačku ushićenost sa kojom je ćale saopštio kako se Kragujevčani spremaju da, povodom proslave Dana grada, 6. maja 2022. na Trgu slobode organizuju veliki koncert – Smaka. Niti mogu negirati da sam bila krajnje obazriva, čak sumnjičava usled nenadoknadivog Borisovog odsustva, skeptična prema najavljenom „mladom pevaču izrazito sličnog glasa“. Ipak, moji su se nameračili na svojevrsnu ekskurziju, pa zanemarih svu jadnost činjenice da proces kasnog vraćanja u život i među ljude nekad podrazumeva da vam pratnja/društvo budu rođeni matorci. Posle (za promenu, mog!) radnog vremena, pokupili su me zajmljenim kolima, potisnula sam cinizam i uzdala se u dosadašnju praksu. Ona kaže: svaki put kada ti se negde ne ide ili očekuješ potpuni fijasko, zapravo bude super. Ni sada me nije izneverila.
Baš kao što vam dobijanje prve pristojne plate u životu deluje kao premija na „Bingu“, nisam bila svesna koliko sam društveno „zagorela“ i kako mi samo nedostaju svirke. Euforiju počinjem da osećam tek stupivši na ulice grada – baš tako, grada u pravom smislu; osetivši puls urbanog, sagledajući širinu prostora, iznenada se sa tugom setivši neprežaljivog Beograda. Postalo mi je jasnije nego ikad kakva je Čačak, u kome postojim fizički i bespovratno otuđeno, odrođeno (a on, opet, u mojoj svesti stvarno živi tek kao sećanje na tinejdžerske dane pre odlaska na fakultet) – teška provincija. Bez namere da se pravdam, nije to sindrom pokondirene tikve ili izraz kakvih kompleksa. Kao što je moj otac, seljače na putu obrazovanja, sa petnaest godina stigao u taj isti Kragujevac i danas ga smatra duhovnim zavičajem, tako je i mene kao ličnost izgradila prestonica. Osećaj istinskog doma nema nikakve veze sa adresom u ličnoj karti ili knjizi rođenih, to je mesto gde se osetite svojim na svome, u kom prepoznate odjeke vlastite duše. Oprostite zbog digresije.
Sem suštinskog pripadanja (velikim) gradovima, podsetila sam se, upravo osetivši je u svakoj žilici, svoje večne odanosti rokenrolu. Zahvatila me životvorna energija koncerata, solidarnosti istomišljenika, masovnosti okupljanja. Na stranu to što više nikad, NIKAD ne bih sa roditeljima otišla na slično dešavanje; ni što je ćale očito, pored zvuka svoje mladosti, u penzionerskim godinama zaboravio prostor koji tvrdi da tako dobro poznaje, pa smo isprva lutali... Osnovno pravilo uvek je isto, pratiti kuda se (sada doslovno!) slivaju reke ljudi, a ovde zaista nije moglo biti greške. Krcati parkinzi i uži centar privremeno pretvoren u pešačku zonu podsetili su me na mladost, momentalno „ubacivši“ u raspoloženje odbrojavanja/zagrevanja za predstojeći Iron Maiden. Bilo je tu mladih, starih, alternativaca i „običnih“, veoma male dece, balona, kokica… prava gradska (rock) svetkovina. Jasno je da Kragujevac čuva tradiciju i istinski voli svoju kultnu grupu.
Dok smo se približavali epicentru zbivanja, nebo iznad grada osvetlio je predivan vatromet. Zaista me obuzelo klinačko ushićenje i uverila sam se, po ko zna koji put, da je to moj stil, zvuk života, melodija srca – i da, sem knjiga, ne postoji ništa što volim ili osećam koliko rokenrol, niti u toj meri pristaje mojoj duši, da parafraziram Džoan Džet. Nažalost, nespremna u tehničkom smislu, nisam imala fotoaparat pri ruci, pa upućujem na galeriju portala Balkanrock.
Odmah je postalo jasno da pred binom i oko nje vlada prevelika gužva. Kovid paranoja takođe je, kod mene, još uvek izrazito jaka. Stali smo sasvim desno, na jedan deo „poljančeta“ odakle se lepo videla udaljena bina, uveličana na ekranu, a što je najbitnije – odličan zvuk i odsustvo gužvanjca. Mada sam (osećam, na veliku sramotu mojih!) verovatno jedina u toj nepreglednoj masi imala masku, možda za time nije bilo tolike potrebe usled relativnog odstojanja između prisutnih i činjenice da se sve dešavalo na otvorenom prostoru. Ipak, što je sigurno – sigurno je... Levo od pozornice, po balkonima i ponekom prozoru zgrade Opštine, načičkali su se „privilegovani“ gledaoci. Iza nas, grupica sredovečnih ljudi za svoj gušt priredila je svojevrstan (zakasneli) uranak: kese sa pivom na travi, pevanje uglas.
Pošto smo, nažalost, propustili predgrupu (Epilog), makar na vreme uhvatismo dolazak članova benda u pratnji lokalnih bajkera, čiji klub nosi njihovo ime. Otprilike pola sata iza zakazanih 21, žive legende su se pojavile na sceni i od prvog akorda koji je zabrujao postaje jasno: Smak su ostali čisti, pravi rokenrol majstori. Radomir Mihajlović Točak, sa kaubojskim šeširom na glavi i ležerno zavaljen u stolici, odavao je nepogrešivi utisak pravog rock gospodina, virtuoza svetske pojave, kao što dolikuje najboljem gitaristi sa ovih prostora. Poslednja tvrdnja nije preterivanje, dok ga slušate shvatate da jeste i najbolji i najveći, svi ostali dolaze tek na pozicije iza. Kralj!
Ostatak benda se takođe svojski predao energiji svirke, baš svi, od troje entuzijastično živahnih pratećih vokala, do Kepe koji uz mlado pojačanje još neumorno bubnja. Apsolutno iznenađenje predstavlja pevač Jovan Pantić, zaista izvanredan vokal koji je uspeo, ne da zameni, koliko izuzetno verno podseti na Borisa i time upotpuni vrhunski muzički doživljaj. Aranđelovićeva fotografija se tokom izvođenja pesme „Ogledalo“ našla na video-bimu, uostalom, čitav nastup mu je očigledno bio svesrdno posvećen.
Naravno, bio je tu i Dejan Najdanović Najda, čiji je središnji blok primetno spustio atmosferu ili je barem moj utisak da se publika nekako „smorila“. Delovalo je kao da mu nema kraja! Istina, Najda se zaista trudi, ali je isto tako činjenica da, baš kao Blejz Bejli u Maidenima ili Riper Ovens u slučaju Judas Priest, kod najvećeg broja obožavalaca grupe nikada nije doživljavan kao pravi frontmen, nekako se ne računa i to je prokletstvo svih koji dođu iza najvećih. Retki mu izbegnu. Ponoviću, solidan je vokal, izrazito profesionalan. Ali, Jovan... ukoliko pretendent na poziciju prvog glasa Smaka položi test sa onim visokim tonovima iz „Satelita“, znate da je to – to. A on jeste!
Koncert je otvorio Točkov ubedljivi instrumental „Biska 2“, na koji se odmah nadovezao „Šumadijski blues“ i izazvao žmarce, pa „Gore-dole“, „Profesor“, „Mračni mol“, „Alo“....i tako je krenulo. Maltene bez trenutka predaha, nizali su ogromne hitove i one manje poznate numere, uvek sa podjednakom energijom. Nivo koncertne magije bio je, baš kao svetlosni efekti i redosled pesama, konstantno visok. Sem tokom spomenutog Najdinog bloka, energija u publici takođe nije opadala. Od „Kad spavaš sam“ i „Zašto ne volim sneg“, do „Miris nje“ i „Cigansko srce“, posebno su me obradovale „Kornjačina koža“ i „Nevidljive terazije”... a najbolje su, očekivano, strateški promišljeno ostavili za kraj.
Nakon dueta „Na Balkanu“, Jovan je ponovo preuzeo mikrofon i počeli su da se nižu: „El Dumo“, „instrumental „Zajdi, zajdi“, „Satelit”, „Crna dama“ (inače, moja omiljena iz njihovog repertoara i jedno vreme onlajn skribomanski pseudonim). Uz „Daire“, ultimativni hipi rock standard, publika je eksplodirala. Prvi bis pripao je Točku, neosporivo nosećoj sili benda, te neizbežnim kompozicijama „Ulazak u harem“, „Ukor“ i „Blues u parku“, koje su virtuozno odsvirane. Drugi, prividno poslednji bis, označila je pesma „Ljudi, nije fer“ (uvek me kupi onaj Balzakov roman), gde su oba pevača doslovno uložila puna pluća. Bilo mi je naročito divno kada se Točak publici zahvalio rečima: „Volim vas jer volite ono najlepše na svetu – gitaru...“
I dok je masa negde ispred ponoći već krenula ka izlazu iz koncertne zone, ne bi li koliko-toliko izbegla neminovne zastoje, sa bine se začuo i treći bis: „Plava pesma“ (upravo sam se pitala kako je moguće da su je izostavili?). Jasno, čisto, naprosto savršeno! Kraj predivne električne večeri i gotovo tri sata vrhunske svirke, koja ostaje upamćena po odličnoj atmosferi, specifičnom duhu prirodne sredine Smaka, što verovatno ni u jednom drugom gradu ne bi postigli na isti način. Dokazana je besmrtnost muzike i večite mladalačke energije koju uliva svima, počev od svojih tvoraca, do nas, odanih poštovalaca...
U krvi zauvek nosim najlepši ritam i neće mi Smakovci zameriti ako citiram njihove kolege iz YU grupe: Na kraju uvek samo jedno ostaje – ili živiš rock'n'roll, ili ne znaš šta je to!
* Reportaža kolege Abasa Ibrahimovića na Balkanrock-u:
https://balkanrock.com/reportaze/smak-u-kragujevcu-noc-za-pamcenje/