Istočno od Kategata: „Vikings“, VI/A sezona (2)

komentariše: Isidora Đolović

Epizode 5-7: Yes, I have ghosts

Ne samo naslov, nego bi se i pojedini stihovi pesme Dejvida Gilmura mogli uzeti za parolu ovog dela sezone: Yes, I have ghosts, not all of them dead,/ making dust of my dreams, spinning round and around,/ around in my head…Čitavom petom epizodom proteže se motiv duhova/utvara, od simboličkog plana (udovice iz poharanog sela u mlađim ratnicama vide sebe kakve su nekada bile), preko doslovnog značenja (Hvitserkove traume iz prošlosti oživljavaju kroz halucinacije), pa do obmane čula ili spoljašnjim manipulisanjem (sve što će Ajvar doživeti kod Olega), u sva tri slučaja pletući uzročno-posledičnu vezu iz koje naposletku nikome neće biti izlaza.

Prisetićemo se najpe kako Lagerta od samog početka insistira na tome da nije sama, jer je uvek u stopu prate seni izgubljenih bližnjih. Međutim, verovatno nije ni svesna toga koliko im je, zapravo, blizu. Kao što je u prethodnom tekstu spomenuto, akcija razbojnika bila je izrazito ciljano usmerena, kao oblik zamke u koju će se majka omraženog Bjorna uhvatiti zahvaljujući ženskoj solidarnosti. Nažalost, učinak je bio još strašniji nego što se meta mogla nadati, s obzirom na to da je nastradalo dete jedini muški potomak njenog sina. Posebno je jeziv onaj sekund u kome Belokosi, već se povlačeći, perifernim vidom opaža Halija (tačnije, prvo Lagertu koja dozivanjem nesvesno skreće pažnju na dečaka). U tom trenutku, svima nam postaje jasno da je kukavička, podla i neopoziva odluka doneta, te da će napadač udariti tamo gde je protivnik najranjiviji.

Dok Gunhildine ratnice prave neku vrstu utvrde, kako bi odbile sledeći napad za koji je izvesno da će se vrlo brzo desiti, Hvitserk se sa svojom utvarom nosi tako što nad tradicionalnom narukvicom izgovara zakletvu kako će se osvetiti bratu za ubistvo Tore i njene porodice. Nedugo potom prinuđen je da istu relikviju založi ne bi li pribavio „čudesne pečurke“, što je, pored prilično jasnog signala doticanja narkomanskog dna, potvrda njegove nedoslednosti i izostanka neophodne unutrašnje snage sa kojom bi rečeno sproveo u delo. Situaciju otežava činjenica da su osećanje dužnosti i ono što je onemogućava povezani u začaranom krugu, pri čemu jedno proishodi iz drugog: da nije doživeo strašan gubitak, Hvitserk se ne bi odao porocima; ono što ga ispunjava gnevom, ujedno ga razoružava. Čak mu i Seer, koga priviđa u opijumskoj groznici, ponavlja savet da do oslobođenja i smisla dolazi samo – promenom.

Treća i meni lično najinteresantnija linija radnje u datom nizu epizoda odnosi se na zbor kraljeva i jarlova, sazvan na Olafovu ideju i sa ciljem biranja vladara čitave Norveške. Iako se, u teoriji, namerava sprovođenje nečega bliskog potpuno demokratskom glasanju, jasno je da iza kulisa i te kako vri od sukobljenih interesa.

Sam ambijent dešavanja je veoma moćno dočaran, sa postepenim okupljanjem svakoga ko, izgleda, nešto znači u različitim krajevima zemlje, opštim žamorom, velikašima koji sede u plutajućem krugu na sredini vode, kao i vidljivom ravnopravnošću polova (hvale vredna zastupljenost ženskih kandidata). Olaf se ponaša kao, npr. Žika Ajdačić na glasanju za dobitnike „Vukove nagrade“: mada nije zvanični član „žirija“ i zagovara tobože objektivno većanje, zapravo iz sve snage urgira za Bjorna, verujući kako je time rezultat uveliko odlučen i da se niko neće usuditi da pokaže neposlušnost.

Tu smo kod lajtmotiva izdaje, trećeg po zastupljenosti u sezoni. Glasanje se odvija ubacivanjem pločica („žetona“) sa bojama kandidata u bure napunjeno vodom. Primera radi, crvene su Bjornove, žute Haraldove (ima tu još nekoliko boja, ali nas jedino ova dvojica zanimaju). Iako daje glas Bjornu, iz Haraldovog pogleda naslućujemo kako nešto krije i to uopšte ne čudi.

Igor i Ajvar oslobađaju Dira prilično naivnim i nerealnim potezom (ruku na srce, šta je u dosadašnjem toku kijevske epopeje i bilo logično?): gola devojka laganim hodom prolazi zavejanim dvorištem, odvlačeći pažnju šačici stražara. Deluje izvesno da su dotični, mnogo više nego telesnom požudom, bili zatečeni brigom da se nesrećnica ne smrzne i znatiželjom: da li je u pitanju s uma sišavša osoba, ili neko natprirodno biće, pa upražnjava nudizam po mrazu? Sve se to, pazite sad, odigrava dovoljno sporo da bogalj i dete odvuku iznemoglog zatvorenika do obližnje šumice i predaju ga u spasiteljske ruke supruge na zaprezi. Kada se, nonšalantno ponosni na svoj poduhvat, budu vratili na dvor, Oleg će im prirediti novo iznenađenje.

Glave nepažljivih čuvara su (kad pre?) servirane na tanjirima, uoči predstavljanja druge po redu neveste. Princeza Katja je identična kao Frejdis (zbog čega je ponovo angažovana ista glumica, Alicia Agneson), sa izuzetkom crne kose i (ukrajinskog?) naglaska pri govoru. Ajvar nikako da opusti lice od zabezeknutog izraza.

U Kategatu, Torvi iz ličnog iskustva skreće pažnju na Bjornovo „švrljanje“ nadobudnoj Ingrid, koja veruje kako „sa njom neće biti tako“. Nedostatak zbivanja do sada je nadomeštan pojedinačnim obraćanjima svih članova porodice robinji, uz raspitivanje o njenim namerama i jednu te istu povratnu tiradu. Srećom, monotono ponavljanje se prekida vestima pristiglim od trgovaca poslatih na Put svile (Hvitserkova nesuđena ekspedicija), a koje glase da je Ajvar primećen u blizini Kijeva. Ube smatra kako ne bi smeli da sakriju otkriće od Hvitserka.

Replika epizode: Lagertina iskrena konstatacija o Gunhild – „You are good for Bjorn“.

Središnji događaj, izbor prvog svenorveškog vladara, protegao se i kroz šestu epizodu. Obrt glasačke sreće dovodi boje žetona u još tešnju asocijativnu vezu sa društvenom igrom „Ne ljuti se, čoveče“. Bjorn je, suprotno navedenoj sugestiji, svejedno i ljut i uvređen što se sve preokrenulo u Haraldovu korist. Potonji je, obećavajući i pridobijajući, ostvario svoju davnašnju fiksaciju, dokazujući na delu kako „nasledno pravo“ Ragnarovih sinova niti je realno utemeljeno, niti zaslužuje da odnese pobedu. Kao i danas, trijumfuje veštiji političar, onaj ko ima sluha za tuđe prohteve kao cenu podrške (recimo, Kjetil očekuje da mu pomogne u samoproglašenju za kralja Islanda), ali i dovoljno veštine da ih izvrda ukoliko mu se kose sa ličnim interesima.

Ipak, posle krunisanja, saznanje da Bjorn ne učestvuje u njegovoj radosti dovodi do novog sukoba. Dobivši dojavu kako mu, iako uveliko traje proslava, spremaju nož, Bjorn beži sa novim saborcem, Erikom (Crvenim? Reklo bi se, ako je suditi prema boji kose i brade). Konačno sam zapamtila i kako je zvanično ime Haraldlenda (sa nadstrešnicom od kitovih rebara – ne šalim se, baš tako sam uporno zvala mesto): Vestfold!

Poslednji put u kompletnoj ratnoj opremi i sjaju, Lagerta sa mačem u ruci brani selo. Scenu prati upečatljiva i adekvatna muzička podloga. Bitka se vodi kroz neku vrstu trščanog lavirinta i videćemo par prilično krvavih prizora (recimo, odsecanje ženske glave u trku). Pozivajući se na Ragnarova načela koja će braniti do smrti, Lagerta započinje dvoboj sa Belokosim (koji, iz nekog razloga, nosi prenaglašeni „rogati“ šlem) i pobeđuje (Gunhilda će odmah priznati: „I da ti se već nisam divila, posle ovoga te obožavam.“), ali, ozbiljno ranjena.

Najviše uživam u ruskim pejzažima i kostimima, iako, kao što sam u prošlom tekstu istakla, prikazivanje Kijevske Rusije obiluje stereotipnim, istorijski i geografski netačnim, a etnički nepravednim elementima. Pred nama je zemlja večitog snega i leda, u kojoj su ljudi podjednako nemilosrdni i hladni, a Olegov dvor najviše podseća na Zimovrel iz „Igre prestola“ u periodu kada su ga preuzeli Boltonovi (npr. knez, baš kao Remzi, ima krvoločne pse ljubimce). Da rezimiramo dosadašnje bisere, istorijski Oleg je zapravo vladao Novgorodom i bio paganin, vojsku nisu sačinjavali Mongoli, niti je bilo toliko surovih iživljavanja, leteći balon je potpuna fantastika, a motivacija za pohod na Skandinaviju nejasna, nelogična i neverodostojna.

U ovoj epizodi videli smo još jedno, sada rusko crkveno venčanje, kojim su dominirali (takođe anahroni, u kontekstu periodizacije radnje) zlatni vizantijski tonovi. Verovatno u skladu sa tim, mladenci nose krune ponajviše slične lovorovim vencima rimskih imperatora, oboje značajno bacajući poglede na Ajvara, sluđenog uverenošću da je pred njim, nekim neshvatljivim načinom, oživela Frejdis.

Moram primetiti kako glumici Alisiji Agneson, koja se u seriju vratila ulogom „dvojnice“ što muči Ajvarovu savest, mnogo lepše od plave stoji tamna kosa. Ipak, nešto mi na njenom licu i u izrazu smeta – verovatno četvrtasta isturena brada, pa je ne mogu nazvati posebno lepom.

Hirst nastavlja sa jeftinim trikovima za šokiranje publike, domaštavajući sve direktnije provokacije. Uzimajući suprugu na trpezarijskom stolu, Oleg prisiljava Ajvara da ih gleda. Eto još jednog upadljivog pozivanja na „Game of thrones“ i scenu Sansine traumatične prve bračne noći. Tamo je Remzi naterao Teona da ostane u sobi i posvedoči „kako Sansa postaje žena“; ovde Ajvar ne skrivajući nelagodu, očiju uperenih u pod, ističe da „ne želi da bude tu“, ali mu Oleg odgovara da je to „korisno za njega“. Ne znamo ko je i odakle je zapravo došla „princeza“ Katja (titulom su je oslovljavali pre nego što je udajom zadobila istu), ali s obzirom na uključenost i to kako oboje uživaju da se poigravaju umom gosta, moglo bi se sa priličnom uverenošću zaključiti da se odlično poznaje sa Olegom i da im to nije prvi susret u krevetu...pardon, na stolu.

Lagertina smrt je nešto što su dugogodišnji gledaoci serije, naročito nostalgični ljubitelji prve dve besprekorne sezone, čekali sa podeljenim osećanjima. S jedne strane, osim Flokija koga nije sigurno da ćemo uopšte još koji put videti, Lagerta je jedini preostali član postave sa kojom je priča započeta. Stoga ima posebno mesto u srcima obožavalaca „Vikinga“, iako je mnogima od nas u međuvremenu počela da ide na nerve usled različitih nivoa degradacije kojima su autori podvrgli ovaj lik. Iz sadašnje perspektive, rekla bih da je i bilo vreme za povlačenje. Drugo pitanje glasi kako je to izvedeno, da li je moglo na drugačiji, manje patetičan i „jeftin“ način?

Pre svega, umesto da se odmori (poput Gunhild, takođe ranjene, mada lakše), Lagerta odlučuje da iste večeri odjaše za Kategat jer je Bjorn „možda tamo“ (naravno, nije). Ukoliko se radilo o nekakvoj intuitivnoj želji da, sluteći kraj, poslednji put vidi sina, ona nije dovoljno dobro motivisana. Stiže po mraku i teškom pljusku, jedva se držeći na konju.

Ulice su, naravno, puste, većina meštana (sa Ubeom i Torvi na čelu) u svečanoj dvorani sluša jezivo izvođenje pesme o Lagerti (pevačica u crvenom se dramatično trese, što zaista izaziva žmarce, ali od nelagode jer je sve toliko isforsirano). Za to vreme, Ama ne uspeva da smiri krizirajućeg Hvitserka, koji naročito intenzivno bulazni o Ajvaru, pa joj se otima i mahnito istrčava u noć.

Napolju vlada atmosfera kao iz japanskih horor filmova. Falio je samo Godzila, no, dobili smo kakvu-takvu  zamenu: umislivši od nje da je čudovišno, zmijoliko biće koje predstavlja Ajvara, Hvitserk će izbosti Lagertu i time zatvoriti krug proročanstva („neko od Ragnarovih sinova će joj doći glave“), na istom mestu gde mu je ona svojevremeno čuvenim hicem u leđa ubila majku, kraljicu Aslaug (postupak koji je za mnoge, uključujući mene, predstavljao početak kraja dostojanstva Lagertinog lika). Daleko od toga da mu išta uzima za zlo: dok umire u Hvitserkovom naručju, ratnica stiže da izgovori poslednje utešne reči prihvatanja sudbine.

Sam Hvitserk gotovo odmah po izvršenom zločinu dolazi sebi i, mada je prethodnih dana često priviđao majčinu pogibiju, u njemu više nema gneva prema izvršiteljki. Užasnut sopstvenim postupkom, naročito je poražen spoznajom da je čin proizašao iz nervnog rastrojstva, a ne svesno sprovedene osvete.

Sedma epizoda, simbolično naslovljena „The Ice Maiden“, biće skoncentrisana na opraštanje od Lagerte. Počinje Bjornovim snažnim predosećajem koji mu, na pučini, ukazuje kako nešto nije u redu. Iskorišćen je izlizan, ali efektan postupak sukcesivnih prizora majčinog leša položenog na odru i uznemirujućeg buđenja sina iz sna, dok leži na palubi. Kao i prethodnoj dvojici braće, Seer se ukazuje Ubeu, jasnije nego ikad mu sugerišući da Ajvar „i jeste i nije“ prouzrokovao smrt najveće ratnice njihovog doba.

Tokom poslednjih par sezona produkcija je postala jača strana ove serije. Posebno bi trebalo pohvaliti rad kamere, igru svetlosti i senke u pojedinim scenama (kao npr. kada Ama traži Hvitserka u šumi), ili kontraste boja (Torvin crveni plašt na belom snegu, dok sa Asom posećuje Halijev grob).

Niko me ne može ubediti da Ama nije bar malo zaljubljena u Hvitserka.

Šampion vizuelne lepote je u kontinuitetu Kijev, gde uoči božićnih praznika svako izražava po jednu želju: Igor bi klizalište, Katja parno kupatilo na otvorenom (neku vrstu saune u snegu, što opisuje tendencioznim upoređivanjem sa nordijskim božanstvima), Oleg – da se vrati u fetusno stanje (?!), dok Ajvar skromno traži da prohoda (kad je već, podseća ih, Hrist činio mnogo neverovatnija čuda).

Kaligula i njegovi dvorjani?

Samo će prvo dvoje dobiti ispunjene želje u sklopu zimskih razonoda, ali Ajvaru se ipak „javlja“ krst u određenoj formi, kao prosleđeni zaverenički signal kneza Dira. Valja napomenuti da Oleg, čak ni prilikom opisivanja svojih nebuloznih i ultračudnih sanjarija ne propušta da, u tandemu sa Katjom, provocira gosta: „Mi se stalno, iznova, rađamo. (We are all constantly reborn)“. Bojim se samo da scenaristima neko nije objasnio kako funkcioniše princip reinkarnacije!

Posvetimo malo pažnje Katjinom ledenom kupatilu. Oni:

Ja, pored grejalice:

Lagerti je priređen grandiozan pogreb, na posebnu inicijativu bivše i sadašnje snahe. Po mnogo čemu će nam probuditi sećanje na prvu sezonu i sličnu scenu sahrane kneza Haraldsona. Tada su nam prikazani obredi bili potpuno nepoznati i novi, a ne mogu da ne primetim kako su još uvek neprikosnoveni. Torvi se isprva nudi kao dobrovoljna žrtva (?), ali Gunhild kategorično odbacuje njen predlog, podsećajući kako dete koje nosi „nije saglasno da ide u Valhalu za Lagertom“. (Jesam li već spomenula da mi je Gunhild novi omiljeni ženski lik?)

Prosečno vikinško dete se svačega nagleda pre navršene pete godine života!

Odabrana preko gavrana koji sleće na njen štit, devica-ratnica se zove Gida i kaže da je dobila ime upravo po Lagertinoj pokojnoj kćerki. To je dobra simbolika. U nastavku smo svedoci niza obreda (za devojku je odlazak u smrt osmišljen kao inicijacija: tri mlada i zgodna sunarodnika zastupaju Eros, „anđeo smrti“ praznih očiju na strani je Tanatosa; seksualni čin prati susret sa smrću izveden kroz ubod u – pluća?) i posmrtnih počasti (svako od najbližih, na svoj način, formuliše pozdrav Lagerti: Ube ističe kako „iako mu je ubila majku, ne može da ne oplakuje ratnicu“; Gunhild je oslovljava sa: „Farewell, my shield, my hero“; Torvi jednostavno, ali od srca, kaže da je voli).

Najbizarniji motiv, ako mene pitate...

Najtužniji je Bjornov dolazak sa neznatnim zakašnjenjem. Verovatno je u pitanju najiskrenije, najdublje doživljena tuga u njegovom celokupnom iskustvu. Dok on izgovara oproštajne reči, obećavajući da će je osvetiti, „kada već nije uspeo da je zaštiti živu“, svim Ragnarovim sinovima se, ma gde u tom trenutku bili, ukazuje neki znak (Hvitserkova trauma naprosto počinje da „divlja“, dok Ajvar u padanju snega na gradskim ulicama oseća nešto neobično i podiže pogled prema nebu).

Sledi simbolično spajanje pokojnice sa Ragnarom, čime je odigrano na kartu prilično jeftine sentimentalnosti i još jeftinijih specijalnih efekata: ali, pored sve te sladunjavosti, uspeva da nas dirne. Dok drakar tone u zaleđenu vodu, mala Asa kroz snežno ogledalo „posmatra“ kako Lagertino telo ispod površine dočekuju Valkire na konjima, spuštajući je do dna, pored njene najveće ljubavi. Ponovo u poluratničkom-polufarmerskom odelu iz njihovih najskromnijih, ali najsrećnijih dana, položena je uz Ragnara, svega koji trenutak pre nego što se oboje rasprše u prah, a mi čujemo: In my dreams, we are always together.

Za sve što nas je nerviralo u protekle dve sezone, a prvenstveno imam u vidu način na koji je Lagertin lik srozan do nepopravljive banalnosti, autori su ovakvom odjavom pružili delimično iskupljenje. Dakle, ne Kalf, Astrid, Egbert, Hemund ili neki levi „ljubavnik“ iz njenog kasnijeg života, već – Ragnar, jeste početak i kraj. Uostalom, ovaj par sigurno spada među najharizmatičnije i najomiljenije od svih televizijskih supružnika ikada.

I to su, pomislih na kraju epizode, pravi „Vikinzi“, pa makar bili i bleda kopija prvih sezona. To je sve što, verujem, većina nas najviše voli kod ove serije, njena suština i specifičnost: običaji, estetika, arhaičnost, svedenost i junaštvo starog kova…