– 150 godina od rođenja baronese –
napisala/priredila: Isidora Đolović
Ugledavši svet par dana nadomak dolaska (bečkog) proleća, gospođica „Meri“ (kako je volela da se, mondenski, predstavlja), smrću zauvek ostaje okovana u zimi i mladosti (tek mesec i po udaljena od punoletstva), kao večiti simbol nesrećne, apsolutne, samoponištavajuće ljubavi. Vreme, a naročito kasnije razvijana fikcija, nisu bili naročito pošteni ni prema kome od učesnika događaja u istoriji upamćenog kao afera Majerling, ali, čini se da je ova devojka ipak najgore prošla. Istina se, kao i obično, krije negde između svih (ne)proverenih glasina i (ne)pouzdanih svedočanstava, ali nam se verovatno nikada neće otkriti u celini, zadržavajući svoju mračnu čar.
Priča o austrougarskom prestolonasledniku Rudolfu i njegovom krajnje neobičnom (zlo)činu uveliko je poznata, uglavnom na stotine puta „stručno prežvakana“ sa svim varijantama, pretpostavkama i predrasudama, u međuvremenu prerastajući do pravog mita. Na prvi pogled nema šta već nije, negde i nekad, rečeno, a opet – ništa se zapravo ne zna. Sve ukazuje na to da će velika misterija ostati nerešena. Zlokobna, gotovo pa „gotska“ stvarnosna drama u sutonu Fin de siècle ili Belle Epoque (zavisi za koju se stranu ogledala opredelite), govori o nesmirenosti, groznici (plave) krvi, strasti i agoniji, ukratko, svemu što je karakterisalo kasni XIX vek u prestonici dekadencije, pod uveliko trulom monarhijom…Rekoh li „govori”? Zapravo, pre nagoveštava: i to čini ogroman deo njenog morbidnog magnetizma, upravo zamagljenost svakog gledišta koje bismo pokušali da trajno usvojimo.
Manje-više sve je, površinski, dobro znano o habzburškim akterima majerlinške tragedije, pa ih zato ovoga puta neću staviti u fokus interesovanja (biće za to, nadam se, drugih prilika). Šta se može reći o ženskoj strani (tobožnjeg?) „pakta“? Šta zapravo znamo o toj nesrećnoj/manipulativnoj/naivnoj/frivolnoj/zavedenoj/proračunatoj/grabljivici/plenu/ambicioznoj/sanjarki/fatalnoj/(iz perspektive današnjice) „i-nije-toliko-lepa“/ozloglašenoj/potcenjenoj....i kako je sve već nisu pokušala definisati dosadašnja tumačenja dramatične epizode iz prošlosti? Gde je tu, KO je zapravo, bila – Marija Večera? I zašto je povest o Majerlingu mnogo više od (filmski interpretirane) sladunjave ljubavne drame ili čisto kriminogeno-patološkog slučaja?
Sagledana u kontekstu romantizma koji je obeležio početak devetnaestog stoleća i zauvek usmerio dalji duhovni razvoj evropske civilizacije, u sprezi sa snažnom privučenošću pojmu fatalnosti, transformisana dekadencijom koja će iznedriti Frojda, Ničea, Lu Salome, estetiku Klimta i Šilea, afera Majerling se pokazuje kao neodvojivi, logični deo šire slike završetka jedne ere, carstva, veličanstvenog razdoblja grada i, u krajnjem, čitavog društvenog ustrojstva.
* Za slušanje uz čitanje:
* Moji prethodni osvrti na Habzburge i opširniji tekst o Majerlingu nalaze se OVDE.
Porodično stablo
Spomenik sa groblja jednog od najstarijih manastira u Evropi, devetstoletnog Hajligenkrojca, sadrži najvažnije podatke sa kojima nalazim za shodno da započnemo:
MARIE Freiin v. VETSERA
Geb. 19 März 1871
Gest. 30 Jänner 1889
Za života poznata po „mističnoj, egzotičnoj pojavi“, svakako ju je mnogo dugovala interesantnom poreklu koje u izvesnom smislu veoma dobro sugeriše šarolikost, multikulturalnost i internacionalnu protežnost tadašnje Habzburške monarhije. Govoreći o njenoj porodici, danas se pomalo dvoumi oko toga jesu li bili Slovaci (zbog postojbine u Bratislavi, tadašnjem Presburgu – delu Austrougarske) ili Mađari (na šta ukazuje izgovor prezimena i većinska etnička struktura sela iz kog je prvi istaknutiji predak, obućarski gazda, krenuo u svet). Već Marijin deda po ocu, Đerđ (Georg ili György), bio je komandant policijske brigade, da bi tokom revolucije iz 1848/9. zadobio poverenje bečkog režima, te je unapređen u direktora podružnica. Mladi car Franc Jozef, poznat po zahvalnosti za svaku demonstriranu vernost, ponudiće mu plemićku titulu, ali se Večera ustručavao od preteranog staleškog izdvajanja iz svoje sredine, zamolivši da se, umesto toga, njegovom sinu omogući da napreduje u budućoj karijeri. Tako je tih, ozbiljan i vredan Albin Večera poslat da studira na Orijentalnoj akademiji u Beču (kasnije preimenovanoj u Konzularna, pa Diplomatska akademija; inače, osnovana za vreme vladavine Marije Terezije), nakon čega je primljen u diplomatsku službu. Sredinom pedesetih, postaje sekretar austrijske ambasade u Konstantinopolju, a do penzionisanja je radio u Sankt Petersburgu, Lisabonu, Darmštadtu i Kairu. Albin je 1867. odlikovan carskim Leopoldovim ordenom, uz sticanje podrazumevajućeg naslednog zvanja viteza, da bi 30. januara (zapamtite ovaj datum!) 1870. bio proglašen baronom ili „frajherom“ (Freiherr), svega godinu dana pre rođenja glavne junakinje ove priče.
 |
| grb porodice Večera (Vetsera) |
A potonje, naravno, ne bi bilo ni moguće da se dotičnom diplomati u Carigradu putevi nisu ukrstili sa članovima stare levantinsko-grčke porodice Baltaci. Ovo prezime se spominje još u venecijanskim i dalmatinskim poveljama iz XV veka. Bankar Evanđelio (Evangheli) iz Venecije prelazi u Smirnu, a njegov sin Teodor uspešno nastavlja posao, stigavši do Londona, Pariza i Konstantinopolja. Iz dva braka imao je ukupno desetoro dece (svi do jednog multilingvalni), a o njegovom basnoslovnom bogatstvu dovoljno govori činjenica da nijedan od potomaka nije ostao uskraćen za više nego impresivnu svotu nasledstva. Nakon smrti prve supruge, Despine Vukovič (očigledno slovenskog porekla, ali nisam uspela da otkrijem odakle je tačno bila), Teodor se oženio četvrt veka mlađom Britankom Elizom Sarel (kćerkom predstavnika ogranka trgovačke Levantske kompanije). Iako se u više izvora pogrešno navodi da joj je Eliza majka, Helena (odnosno, Eleni) jeste Teodorovo drugo po redu dete sa Despinom: ali će maćehin anglosaksonski uticaj činiti važan deo njenog identiteta. Kao državljanin Venecije, tada u sklopu Austrougarske, Baltaci je 1860. takođe dobio viteški čin od Franca Jozefa, godinu dana pre nego što će preminuti.
Nisu prošle ni tri godine, a udovica Eliza mu se pridružuje, prethodno zamolivši austrijskog diplomatu da preuzme pravnu brigu nad brojnom maloletnom decom koju ostavlja za sobom. Tada jedva sedamnaestogodišnjakinja, Helena brzo pristaje da se uda za dvadeset dve godine starijeg Albina Večeru, donoseći mu miraz od šest miliona franaka u zlatu. Franc Jozef je lično, 17. februara 1864. (dokument je sačuvan do današnjeg dana), potpisao odobrenje molbe za brak, sklopljen 2. aprila. Pre nego što se približimo središnjoj temi, ostaje da se osvrnemo na ostatak porodice Baltaci, kojoj je bila namenjena ništa manje značajna uloga. Teodorova četiri sina kasnije poznati kao „Kraljevi hipodroma“, svi do jednog bili su vrsni konjanici i uzgajivači plemenitih rasa, što ih je povezalo sa pripadnicima najvišeg plemstva od Beča do Ostrva. Kada je krajem 1866. osnovan austrijski ogranak Džokej kluba, istaknuti članovi postaju Aleksandar, Hektor i Aristid Baltaci. Njihove sestre su se udale za bogate i uspešne ljude, čime se mreža uticaja i korisnih društvenih veza dodatno, vrlo promišljeno širila.
 |
| Marijini roditelji |
Helena Baltaci, sada Večera, iz nepoznatih razloga se nikada nije selila sa mužem. Albin ju je, uz decu koja su pristizala (ukupno četvoro), smestio na adresi Schüttelstraße 11, gde se 19. marta 1871. rodila Marija. Pored nje, bili su tu stariji Laslo (László ili Ladislau, zvani „Laci“; 1865) i Johana Elizabeta Karolina, koju su svi zvali kraće –„Hana“ (1868), dok je najmlađi Ferenc Albin (Ferencz ili Franc, „Feri”), došao na svet 1872. godine. Iako je u crkvi Sv. Jovana Nepomuka krštena kao Marija Aleksandrina fon Večera (Marie Alexandrine von Vetsera), u skladu sa „dvojnim” imenovanjem ostale dece – ali i ponosna na britansku rodbinu, istovremeno u želji da bude moderna – kasnije će prisvojiti verziju Meri, ostajući šire prepoznavana kao Mary Vetsera. Helena je 1880. iznajmila i renovirala vilu Schloss Schwarzenau (na koju Marija aludira jednim od oproštajnih pisama) u Salesianergrasse, blizu nekadašnje letnje rezidencije Eugena Savojskog. Zanimljivo je da je ista zgrada, do početka prošlog veka poznata i kao Palata Večera, prethodno pripadala našem knezu Milošu Obrenoviću (kupio je 1855.), a zatim kneginji Juliji (od 1875.).
 |
| das Palais Vetsera |
Devojčice su u početku imale privatnog tutora, da bi kasnije bile upisane u Institut za obrazovanje mladih plemkinja pri salezijanskom manastiru (Salesianerkloster). Ove ekskluzivne škole zasnivale su svoj program na učenju francuskog, muzike, crtanja i ručnog rada, uz razvijanje manira koji bi polaznice učinili potpuno prikladnim za kasnije uloge aristokratskih supruga. U međuvremenu, Marijina ambiciozna majka borila se za postepeno uspinjanje u visokom društvu, tada nezvanično podeljenom na tri sloja: prvi je činila elita, stara aristokratija bliska dvoru (samim tim, sa direktnim pristupom tim krugovima); u drugom su obitavali moćni „civili“, uglavnom iz redova bankara, vojske, poslovnog sveta, uz ponekog umetnika; dok treći predstavljaju imućne jevrejske porodice, poput čuvenih Rotšilda. Negde između „prvog“ i „drugog” plemstva, pozicionirala se porodica Večera, ali je Helena stremila ka višem.
Razvijajući istančan ukus, uobičajila je da priređuje prijeme i zabave kojima su, između ostalih, prisustvovali ambasadori Nemačke i Engleske. Mada se nisu zvanično „mešali“, bilo bi pogrešno misliti kako odjeci postupaka i socijalnih upinjanja tzv. „skorojevića“ nisu dolazili do društvenog vrha, potpuno svesnog koliko su slične akcije vapaj za time da budu primećeni od strane monarha. U svom dnevniku iz 1877., carica Elizabeta, popularna „Sisi“, primećuje: „Gospođa Večera očajnički želi da uđe na Dvor i stekne privilegije za svoju porodicu“. Opravdanost takvih očekivanja dokazuje nekoliko činjenica: pre svega, Aristid Baltaci je punih deset sezona bio član Elizabetine najuže lovačke pratnje; Hektor daje časove jahanja carevoj zvaničnoj metresi Katarini Šrat i uzgaja konje za carsku ergelu, a sama Helena postaje prijateljica caričine dvorske dame Ide Ferenči, tako da je bilo pitanje vremena kada će se njihove sudbine još tešnje ukrstiti. Čak su kolale (potpuno sulude) glasine kako je baronesa 1879. očajnički pokušavala da na sebe privuče pažnju mladog prestolonaslednika Rudolfa. Vreme je pokazalo kako je za tako nešto ipak trebalo sačekati stasavanje sledeće generacije.
 |
| Marija kao dete |
| ||
Coming-of-age
Marijino detinjstvo naglo je uzdrmala i zasigurno trajno obeležila velika porodična, ali i kolektivna nesreća. U Ringteatru je 8. decembra 1881., uoči izvođenja opere „Hofmanove priče“ Žaka Ofenbaha, izbio veliki požar. Vatru je, po svemu sudeći, prouzrokovala eksplozija usled nepažnje jednog od scenskih radnika prilikom paljenja gasnih lampi. S obzirom na to da se samo čekalo na dolazak bogatih pokrovitelja pozorišta, koji bi zauzeli mesta u prvim redovima, balkoni su bili uveliko krcati. Sa širenjem stihije i nepravovremenom reakcijom čuvara, svi izlazi su odsečeni, pa je ubrzo nastalo opšte rasulo. Poginulo je najmanje šest stotina posetilaca, među kojima se nalazio i šesnaestogodišnji kadet Laslo, Marijin najstariji brat. Kao za ironiju, ulaznice je dobio zahvaljujući izvanrednom uspehu u školi. Habzburzi su, po sebe srećnim sticajem okolnosti, kasnili u pozorište: zatekavši haos, odmah počinju da prikupljaju pomoć za porodice žrtava, a ostalo je zabeleženo kako Rudolfa posebno pogađa prizor masovnog stradanja. Porodica Večera kasnije prima telegram saučešća sa dvora, a sve žrtve su zajedno položene na prestoničkom Centralnom groblju.
Život se nastavlja. Marija i Hana su 1884. postale članice Bečkog klizačkog društva (Wiener Eislauf-Verein), ogranka Džokej kluba. Kad smo kod poslednjeg, mlađa od sestara je već od desete godine, preko svojih ujaka, naučila sve o trkama i klađenju – koje je obožavala koliko i odeću/modu. Sa trinaest je u spomenaru svoje prijateljice i imenjakinje M. Mitrovski (Mittrowsky), otkrila neke veoma zanimljive stvari. Radi se o popularnoj knjižici donetoj iz Londona, koja pod naslovom „Ispovesti“ sadrži dvadeset četiri pitanja. Evo kako trinaestogodišnja Večera vidi sebe:
Umesto odgovora na to „kakva je njena zamisao o sreći“, stavila je – šest upitnika. Da nije to što jeste, piše, bila bi – duh ili jelen. Lenjost smatra „podnošljivim nedostatkom“, uživa da čita, oseća se „nestrpljivo“, a voli da pije liker i šeri (!). Kod muškaraca najviše uvažava hrabrost, omiljeni cvet joj je ruža, a volela bi da (uvek) živi u Beču ili Konstantinopolju. Najdraži pesnik joj je revolucionar Šandor Petefi, pisci Fernan Denoaje i Ektor Malo, slikar – Hans Makart (Klimtov učitelj), a kompozitor Betoven. Od istorijskih ličnosti najviše ceni Mariju Stjuart, Šarlot Korde (giljotiniranu zbog atentata na Žan-Pola Maraa) i Bertrana di Geklena (vojskovođu iz Stogodišnjeg rata), a ne podnosi kraljicu Elizabetu I (razumljivo, jer je naredila pogubljenje spomenute škotske rođake). Od fiktivnih likova, divi se Zigfridu (junaku Pesme o Nibelunzima) i Medeji. Voli imena Franc, Oto, Georg, Jakob i Helena. Svoje zapise završila je citatom kraljice Blanš od Kastilje: J'aime qu'on m'aime, comme j'aime quand j'aime („Volim da me vole, kao što volim i da volim“).
Šta nam ovi redovi iz pera sveže tinejdžerke otkrivaju, a da prkosi slici koju su kasnije, u svetlu presudnih događaja, mnogi nastojali da nametnu: kako je budalasta, čak priglupa pripadnica minornog privilegovanog sloja? Vidimo da je pred nama veoma mlada, ali načitana osoba žive mašte, dosta neobuzdanog duha, sa istovremenom vezanošću za sigurnost postojećih životnih okolnosti, ali i neobičnim interesovanjem za nekonvencionalno, čak bizarno. Sve, od Betovena do Medeje, otkriva strastvenu dušu sklonu burnom doživljavanju sveta i željnu velikih uzbuđenja u sopstvenoj svakidašnjici. A to, s obzirom na budućnost, nije nimalo zanemarljiva činjenica.
Sledeća prelomna tačka u njenom stasavanju tiče se drugog velikog gubitka: naime, Albin Večera 1887. umire u Kairu, od posledica plućne bolesti. Pre njegove smrti, Marija je najmanje tri puta posetila očevu egipatsku adresu i, sa svega petnaest godina, bila neka vrsta hostese na prijemima koje je organizovao. Povratak i definitivno stacioniranje porodice u Beču poklapa se sa njenim stasavanjem, praćenim brzim skretanjem opšte pažnje na sebe. Čini se kao da preko noći postaje modna ikona, pravi društveni hit: „Wiener Salonblatt“ od 10. jula 1887. mladu baronesu proglašava „jednom od najlepših u protekloj sezoni“, devojkom „neporecivog šarma“.
Visoka oko 163 cm, bila je telesno „razvijenija od prosečne austrijske gospođice”. U prilog njenom obožavanju garderobe (zbog čega su joj, do danas, pripisivani „površnost“ i „banalnost“; začudo, mnogi ljudi kao da zaboravljaju kako je biti mlad i koja su većinska interesovanja devojaka u tom krhkom životnom dobu), govori sačuvano pismo iz banjskog mesta Homburg. Poslato je u kasno leto 1888., a njime Marija traži od obućara da joj „što pre bude izrađen par crnih čizama na pertlanje, malo debljih od prolećnih, ali iste veličine“, pošto su „smeđe bile preuske i preteške“, a „ljubičaste bi mogla da nosi, iako do sada nije, budući da su suviše male“.
Po povratku porodice sa novog putovanja u Egipat, proleća 1888., Mariju će tračerska kolumna spominjati kao „anđela (sa) trkališta“ (Turfengel), nakon što je zapažena na prestoničkom hipodromu Frojdenau. Tada već uveliko važi za lepšu od svoje, tri godine starije i prema tome za udaju „hitnije“, sestre. Savremenici hvale „melodiozni“ glas, kožu boje breskve, plave oči i držanje kao u istočnjačke sultanije: „Man war glücklich, wenn man sie anschauen konnte” (Usrećuje onog ko je pogleda). Čak će i princeza Stefani u memoarima isticati kako su joj „tu devojku” opisivali kao „zbunjujuće ljupku, visoku, divno građenu, sa sitnim šakama, bujnom tamnom kosom i ljiljan-belim tenom“: „Kontrast između (njenih) crnih trepavica i zimzeleno plavih očiju zapanjuje“.
Jedan od osvojenih pripadnika elite bio je osamnaest godina stariji vojvoda Migel od Bragance. Ostavši udovac 1881. (supruga mu je, inače, bila caričina nećaka), konstantno je tragao za odgovarajućom prilikom za novi brak, koliko se i Helena neskrivano nadala dobrom udomljenju svojih kćerki. Iako je nonšalantno odgovarala na njegova udvaranja, Marija nikada neće prihvatiti prosidbu – ispostavilo se kako su njene simpatije bile drugde, doduše, ne preterano različite od maštarija na hiljade devojaka širom carevine. Baš kao što su danas zvezde glumci, muzičari ili sportisti, u ono vreme su takav status uživali (mladi) pripadnici vladajućih dinastija. U maju 1888. ponovo je organizovano porodično putovanje, sada za London, a kasnije se govorilo da je promena sredine Heleni, zapravo, poslužila kao drastičan pokušaj da „ohladi” Mariju od zainteresovanosti za prestolonaslednika. Potpuno bezuspešno.
„Liebe Marie “ & „unser Rudi“
Vreme je za uvođenje druge dramatis personae, bez koje ne bi bilo ove priče, ali čija ona ipak NIJE, tako da ću ovoga puta samo „preleteti“ preko svega što se uglavnom uveliko dobro zna. Nadvojvoda Rudolf Franc Karl Jozef od Austrije, rođen 21. avgusta 1858. u letnjoj rezidenciji Laksenburg, bio je jedini sin Franca Jozefa i Elizabete Bavarske („Sisi“), mnogoočekivani naslednik habzburškog trona. U ranom detinjstvu podvrgnut je strogom (čitajte: potpuno sadističkom) kadetskom vaspitanju, iako je temperamentom bio sličan majci, osetljiv i razdražljiv dečak. Ta početna iskustva, uz otuđenost roditelja i nemogućnost da sa bilo kim unutar porodice pronađe istinski zajednički jezik, trajno su oblikovala njegovu kasniju ličnost. Kao dete bio je ono što bismo danas nazvali „štreberom“: zainteresovan za istoriju i prirodne nauke, inteligentan, talentovan. U adolescenciji nastavlja da razvija interesovanja i kompetencije koje obuhvataju ornitologiju, mineralogiju, istoriju, publicistiku. Bizmark ga naziva „izuzetno nadarenim” čovekom nesvakidašnjih političkih shvatanja koja zadivljuju; uprkos mladosti, nastavlja kancelar, razmišljao je nezavisno i ozbiljno: „Nismo se uvek slagali, ali znao je da dobro poentira diskusiju, čineći to krajnje obazrivo”.
 |
| Rudolf sa sestrom Žizelom |
Na Rudolfovu nesreću, sklonosti su mu, baš kao i karakter, bile potpuno „nepodobne“. Za razliku od konzervativnog oca, princ nije skrivao da je liberal, što je njegov društveni aktivizam unapred osudilo na subverzivnost, članke i pamflete potpisane pseudonimima, uz krajnje nepovoljne poglede na budućnost ustrojstva monarhije. Krajem 1882. zapisuje: „Čekaju nas mračna i ružna vremena. Nije teško poverovati u zastarelost i razjedinjenost današnje Evrope. Neophodno je da se dogodi velika i korenita promena, društveni preokret iz koga će, posle duge bolesti, procvetati nova Evropa...“. Danas je Rudolfova progresivnost opšte mesto kod proučavalaca ovog dela istorijske epohe. Frustriran zbog nedostatka slobode, kako mišlju, tako i životom postepeno postaje sušta suprotnost onome što je predstavljao model vladara poput Franca Jozefa. Na nesreću, reakcionarnost zahvata i privatno biće, pa se njegov raskalašni stil života brzo pročuo izvan zidova carskih palata, jer je, uostalom, uveliko tražio pribežište što dalje od njihove teskobe. Baš kao i silom otuđena Sisi. Pa, ipak, u dvadeset prvoj godini je Rudolf, navodno, neizmerno voleo život, izrazivši želju da doživi stotu: „užasava me pomisao na neizbežan kraj“.
Možda je početak sunovrata označila ženidba, prema tada još važećem običaju potpuno dinastički i politički motivisana. Izbor raspoloživih princeza te „sezone“ bio je krajnje oskudan, a konačna odluka verovatno najgora moguća. Brak sa Stefani od Belgije, od samog početka katastrofalan, uslovio je da se Rudolf veoma brzo po „otaljavanju posla“ još više udalji i pažnju preusmeri na (mnogobrojne) kurtizane. Svemu je odmogla odbojna ličnost princeze, koju je deo dvora zvao „belgijska krava“, a carica otvoreno prezirala i ignorisala.
Dobro poznat deo priče je to da se par dodatno otuđio usled nemogućnosti da, nakon prve (i jedine) prinove – pa još devojčice! – dobiju drugo dete. Mit o veneričnoj bolesti, još uvek nejasno da li gonoreji ili sifilisu, čini da se već decenijama nekritički tvrdi kako je Rudolf pred samoubistvo uveliko bio u „kritičnom stadijumu”, usled čega ionako ne bi dugo poživeo, kao i da je prethodno zarazio suprugu, prouzrokujući njen sterilitet. Ništa od navedenog nije potvrđeno. Pre svega, doktori su još nakon Stefaninog porođaja predviđali male šanse za još jedno dete. Čini se da ni supružnici nisu bili raspoloženi da proveravaju tačnost dijagnoze: princeza je sredinom osamdesetih, uverivši se kako od njihovog braka konačno nema ničeg, počela da i sama traži avanture. Kasnije se preudala i živela dugo u normalnom zdravlju, baš kao i njen drugi suprug. Karl Lonjaj, nećak potonjeg, tvrdi kako je Stefani još pre udaje, kao i svi, znala za Rudolfove „hobije“ koji su mu doneli izvesnu polnu bolest, ali joj je „bilo daleko važnije da postane carica“. Tako, uostalom, glasi i naslov njenih memoara, I was to be Empress, u kojima, inače, ne spominje sterilitet, ni zarazu.
 |
| „ushićeni“ verenici Stefani i Rudolf |
Par godina pre afere Majerling, Rudolf u društvu rođaka Ota (sina svog strica, Karla Ludviga) i trećeg pratioca (možda Otovog brata Franca Ferdinanda?) izvodi makabrističku „šalu”: zaustavili su pogrebnu povorku u Prateru, pa na konjima preskakali kovčeg. Još jedno opšte mesto Rudolfove životne priče je dugo kruženje ideje samoubilačkog pakta, iako se navodi o vremenu kada je prvi put došao do nje razilaze (od šest meseci do tri godine pre Majerlinga). Otuda se danas uglavnom slažu zaključci kako je princ bio duboko nezadovoljan, nesrećan čovek, čiji je početni hedonizam s godinama prešao u autodestruktivni promiskuitet, pa je počeo da opsesivno traga za partnerkom u (zlo)činu, nemajući hrabrosti da se sam upusti u tako nešto. Posthumno se tvrdilo da je predlog izneo čak i Stefani, koja zgroženo odbija, baš kao i njegova dugogodišnja ljubavnica. Dotična, prostitutka Mici Kašpar, ponudu je prijavila šefu policije, baronu Krausu, koji je nije shvatio ozbiljno, ali je zato upozorio da priču nikome ne ponavlja, jer će u suprotnom biti privedena. Prvobitni plan bio je da se stvar izvede što skandaloznije i šokantnije, tako da samoubistva izvrše među spomenicima izvan Ringštrasea i da im leševi budu izloženi naočigled sveta koji prolazi.
Nakon što je odjeknula vest o Majerlingu, „The New York Times“ piše o naslednoj mentalnoj nestabilnosti Vitelsbaha (caričine loze), naročito skrećući pažnju na Rudolfovo srodstvo sa bavarskim kraljem Ludvigom II, čuvenim po ekscentričnosti i misterioznoj smrti svega par godina ranije. Greg King i Peni Vilson, autori zanimljive skorašnje studije o čitavom slučaju, izvode zaključak da je princ najverovatnije bolovao od bipolarnog poremećaja, a sasvim sigurno bio sklon depresiji i anksioznosti, poput svoje majke. Prva reakcija mlađe sestre, Marije Valeri, na vest o Rudolfovoj smrti glasila je: „Da li se ubio?“, iz čega se prilično jasno vidi kako su svi znali sa kakvim se problemima borio, ali nikome nije padalo na pamet da bilo šta preduzme. Ako je sam i pokušavao da stvarnost učini podnošljivijom, Rudolf je to radio na pogrešan način. Nezgodan pad sa konja 1888. prouzrokovaće mu dugotrajne, teške glavobolje, pa lekar (koga je zamolio da ništa ne spominje caru) prepisuje morfijum koji, uz već razvijenu depresiju i konzumiranje alkohola, princa odvodi u zavisnost.
Ipak, odlutali smo predaleko unapred. Činjenica je da većina ovako mračnih pojedinosti i sablažnjivih tajni do kraja ostaje skrivena od očiju šire javnosti, a Rudolf je bio njena neporeciva zvezda. Zbog pristupačnosti i nekonvencionalnosti, mase su ga rado svojatale; zbog prijatne pojavnosti i šarma, ženski deo populacije sanjao je o njemu. Broj ljubavnica sa kojima se u minulom stoleću „licitiralo“ nagoveštava nerealne zavodničke sposobnosti, ali je zapravo malo njih dobilo priliku da ga upozna. Marijina veza sa dvorskim krugovima zvala se Mari Lariš-Valerze i bila Sisina „svetovna“ nećaka: dete caričinog najstarijeg brata i jevrejske glumice Henrijete Mendel. Zbog ljubavnice, potom i supruge nedostojnog ranga, vojvoda Ludvig Vilhelm od Bavarske odrekao se nasleđa i titule. Naknadno priznata kao deo caričine familije, njegova kćer Mari će imati pristup širem krugu kretanja Habzburga, ali ne i direktno dvoru. Jedno vreme je bila ljubavnica Hajnriha, najmlađeg od braće Baltaci, preko koga se verovatno i zbližila sa Helenom Večerom. Primetivši zanesenost prijateljičine mlađe kćerke, „velikodušno“ će se ponuditi da joj pomogne, verujući kako je reč o prolaznoj mladalačkoj iluziji. Ono čemu je doprinela prevazišlo je sva očekivanja.
Od Rudolfa i Marije su, od tada, filmovi, romani, memoari različitih lica bliskih njihovoj sredini, kao i moderni istorijski revizionizam, stvorili dve krajnosti: „habzburškog Romea i Juliju“ čija je nemoguća ljubav mogla da se realizuje jedino u večnosti, odnosno, „pokvarenog princa pedofila koji je zaveo i obmanuo praznoglavu klinku, iako je zapravo nije ni voleo i bila mu je tek drugi-treći izbor“. Ni jedna, ni druga verzija nije sasvim tačna, obe su jednako površne i preuveličane. To nas vodi do glavnog (niza) pitanja: Koliko je zapravo trajala njihova veza? Koliko je (ne)ozbiljna bila? Zašto se baš oko Marije podigla drama, iako je i pre nje bilo mnogo ljubavnica libidinoznog Rudolfa? Šta je činilo njen slučaj toliko pretećim, do nužde prekrajanja činjenica?
Počnimo od same hronologije. Tačan početak ove ljubavi nije lako odrediti, jer podaci, izmišljeni ili faktografski potkrepljeni, naprosto protivreče jedni drugima. Prema jednoj verziji, upoznali su se 12. aprila 1888. na spomenutom Frojdenau, gde je Marija uveliko privukla pažnju svih kao najstilizovanija, atraktivna i živahna gospođica. Veruje se da ih je jedno drugome predstavio princ od Velsa, Albert Edvard (kasnije Edvard VII). Druga i najšire prihvaćena verzija navodi novembar 1888. u Prateru, sa Mari Lariš kao posrednicom koja će ubuduće obezbeđivati pristup ličnim odajama princa i smišljati izgovore za njenu majku. Ona je navodno podstakla devojku da mu pošalje jedno pismo puno izliva obožavanja, koje je pokrenulo točak sudbine.
Međutim, postoje ništa manje pouzdani izvori koji svedoče kako je Stefani odbila da putuje u Englesku na proslavu Zlatnog jubileja kraljice Viktorije, u junu 1887. Razlog: nije mogla da podnese poniženje zbog toga što joj suprug „juri za devojkom koja još nije ni izašla iz škole”, a sa kojom se, kako su je izvestili (princeza je bila ljubomorna i sklona angažovanju uhoda), Rudolf već neko vreme viđa po Beču. Naravno, radilo se o Mariji, tada tek malo starijoj od 16 godina, a izvor princezine brige potvrdila je glumica Katarina Šrat, ljubavnica (i najbliža prijateljica) Franca Jozefa. I Stefanina sestra, Lujza od Koburga, u svojim memoarima (My own affaires) tvrdi kako je ljubav između Rudolfa i Marije zapravo trajala tri godine. Car je, ističe, zbog toga bio toliko besan i uporan da ih razdvoji, pa u jednom trenutku čak pokušava da ubedi Rudolfa kako mu je Marija polusestra, plod njegove navodne, davne afere sa Helenom. Princ se na neuverljive besmislice samo nasmejao.
Ana Bolen Ugarske?
Neophodan korak u raskrinkavanju ovog mita trebalo bi da bude objektivizacija Marijinog statusa, što dalje od nevoljene nametljivice, ali i preuveličane romanse. U prvom slučaju imamo one koji se pozivaju na Rudolfove posete Mici Kašpar do samog kraja, Heleninu podvodačku ambiciju, Marijinu zaluđenost i nesrazmerno kratko trajanje njihove veze (ako se prihvati „zvanična“ teorija o nekoliko meseci), prema tome zaključujući kako mu Marija nije istinski značila, te da je samo predstavljala kolateralnu štetu uveliko prisutnih i razvijenih manijakalnih opsesija. Možda najinteresantnije mi je pozivanje na Večerinu mladost, pri čemu se iz vida gubi sledeće: ni Rudolfova majka, ni supruga, nisu bile starije od njegove ljubavnice kada su ušle u brakove. Ovo ne znači zrelost, niti da nije prerano, ali govorimo o vremenima kada se živelo kraće i brže, a stasavalo ranije. S druge strane, osećanja su čudna stvar, sa kojom pojedinac nikada nije načisto: ni kada će planuti, ni koliko trajati i sa kakvim intenzitetom. Nema razloga za sumnju da je, uzevši u obzir sve do sada iznete „preduslove“, Rudolfa i Mariju obuzela ogromna strast, ni to da se od svih njegovih ljubavi, koliko god ih bilo, na kraju računala samo ona. Ma kakav sticaj okolnosti dodatno pogurao ovakav scenario prema kulminaciji.
Marijin učitelj francuskog i čovek od poverenja, Gabrijel Dibre, u članku za pariski „Le Matin“ obelodanio je svoje sećanje na devojčino vidno promenjeno ponašanje i raspoloženje nakon što je upoznala princa. Ističući kako je pasionirano čitala izveštaje o njemu, sakupljala fotografije iz novina i raspitivala se, potvrđuje ranije iznet podatak da je Helena povela sa sobom u Englesku kako bi okončala tu opsesiju. Bilo kako bilo, do kraja godine je veći deo društva, uključujući Franca Jozefa, uveliko znao za aferu i svi izvori su saglasni da je tokom prethodna dva-tri meseca organizovano barem dvadeset tajnih sastanaka. Tako se 11. decembra 1888., umesto da prisustvuje izvođenju Vagnerovog ciklusa u Bečkoj operi, Rudolf video sa Marijom. Jedna od najstarijih prestoničkih gostionica, „GmoaKeller“ u ulici Am Heumarkt, gde su se više puta sastali, još uvek postoji i posluje. U čast legende kako im je to, zapravo, bilo mesto prvog izlaska, kasnije se jedno vreme zvala i „Zum Kronprinzen“.
 |
| GmoaKeller |
U jednom razgovoru je zabeležena Rudolfova opaska: Možda je ludost odbaciti ljubav ove devojčice. Ona nema ambiciju da izigrava Pompadurovu. Moj status joj ne znači ništa, više je poput odane supruge. Upoznao sam mnoge (fizički) lepše, ali nikad nisam naišao na verniju. Larišovoj je, piše u njenim memoarima, rekao kako se nada da ne misli o vezi sa „malom Večerom“ kao o „nekakvom platonskom prijateljstvu“: Uveravam te da nije nimalo naivno; zapravo sam u đavolskoj zbrci, u više nego jednom pogledu.
Ledi Pedžet, supruga tadašnjeg engleskog ambasadora, opisivala je Mariju kao „lepu, ali brzopletu devojku“, naglašavajući da joj se nikada nije dopadala njena sklonost ka „koketiranju sa oženjenim muškarcima“. Pitala se, nakon svega: „Kako je tako blesava curica uspela da obrlati čoveka inteligentnog poput Rudolfa od Austrije da okonča svoj život na tako glup, prljav, nedostojanstven, melodramatičan način? Ne vidim logiku...osim da je on bio manijak“.
Jedna od dvorskih dama govorila je o Mariji kao o izrazito senzualnoj pojavi, kojom je Rudolf bio potpuno opsednut. Privukle su ga najpre njene, kako su mnogi udvarači tvrdili, „hipnotišuće, orijentalne“ oči. Slučajno ili ne, u sklopu prinčevih prostorija u Hofburgu nalazila se i tzv. „turska soba“, posvećena prijatnim sećanjima na putovanja po Orijentu.
Među najkontroverznije stavke ubraja se pitanje Marijinog akta, danas čuvanog u kolekciji muzeja Hofmobiliendepot. Pretpostavlja se da je izrađen na Rudolfov zahtev, što nas dovodi do druge, putene (i, zapravo, krajnje logične) strane ove veze. Navodno je, kako bi osigurala ljubavnikovo trajno interesovanje, Marija koristila razne afrodizijake, ciganske talismane, vezivala ga za krevet (!) i praktikovala sadomazohističke igre koje su Rudolfa „činile srećnim“. Kada bi Bratfišova kočija došla da je noću prokrijumčari do Hofburga, izletala je u spavaćici, samo ogrnuvši kaput.
Dolazimo do najzanimljivijeg dela svih dosadašnjih tumačenja. Naime, nezanemarljiv broj izvora spominje zaveru sa ciljem proglašenja nezavisnosti Mađarske, na čijem bi se čelu nalazio Rudolf, razveden i krunisan – sa Marijom kao kraljicom. Film „Iluzionista“ se donekle poslužio ovakvom motivacijom, a znajući da je Večera bila pripadnica mađarskog plemstva, opravdana su očekivanja da bi je narod prihvatio kao mlađu, lepšu, svoju vladarku, koja bi mogla da dinastiji obezbedi muškog naslednika (izuzmemo li teoriju o sterilitetu kao posledici polno prenosive bolesti čemu, opet, protivreči druga priča, o navodnom tajnom abortusu kao uzroku devojčine smrti u Majerlingu). Marija je, prema Larišovoj, za Stefani jednom prilikom rekla: „Ta glupa princeza zna da sam joj suparnica“, dok u pismu upućenom ujaku Hajnrihu, priznaje da „svoj ideal (Rudolfa) voli celom dušom, ali između njih stoji treća osoba – njegova supruga”.
Nije sasvim jasno šta tačno obeležava 13. januar 1889., datum na, u međuvremenu netragom izgubljenoj, metalnoj burmi. Sa unutrašnje strane ovog poklona od Rudolfa za Mariju, predviđenog da se nosi oko vrata kao privezak, bilo je ugravirano „I.L.v.b.i.d.T.“ (In Liebe vereint bis in den Tod. – „U ljubavi ujedinjeni do smrti“). U vezi sa ovim datumom, Marijina prijateljica Hermina Tobis, nastavnica klavira, pisaće Hani (na zahtev da je informiše o sestrinom poveravanju) kako je opisani prsten išao uz narukvicu, te da joj je Marija sve to pokazala uz prepričavanje sadržaja Rudolfovih pisama. Ona se danas smatraju izgubljenim, iako postoje naznake da ih je Marija prosledila sestri; nasuprot tome, princ je jasno izrazito želju da njegova prepiska sa Marijom, koju posthumno budu pronašli u Hofburgu, bude spaljena.
Najdraža Hermina, moram ti priznati nešto što će mnogo da te naljuti. Juče sam bila sa njim od 7 do 9. Oboje smo izgubili glave i – postala sam žena! – sada pripadamo jedno drugom telom i dušom.
Kada Helena bude otkrila da je Marija poslala Rudolfu srebrnu tabakeru, što će joj konačno obelodaniti pravu prirodu njihove veze, Larišova još jednom priskače, preuzimajući na sebe vlasništvo nad predmetom. Majka je nezadovoljna: „Kompromituje se, a jedva joj je sedamnaest godina, uništavajući ne samo svoj, već i živote sestre, brata i majke...“.
Nekoliko najupadljivijih sličnosti, koje su ih mogle međusobno privući i vezati jedno za drugo:
1. Dolaze iz porodica sa po četvoro dece, od kojih je najstarije rano preminulo (već sam spomenula stradanje Marijinog brata; prvo dete Franca i Elizabete, devojčica Sofi, umrla je sa dve godine). I Rudolf i Marija su bili treći po redu rođenja.
2. Privučeni mističnom i morbidnom, povezivali su ljubav sa smrću.
4. Snažan uticaj roditelja i unapred postavljena očekivanja. Larišova svedoči o velikom pritisku na Mariju da se unosno uda, spominjući njenu avanturu sa izvesnim engleskim oficirom, leta 1888., kao vid pobune. Njena prijateljica iz Amerike, Morin Alen, tvrdi da je u ljubavi bila „veoma ozbiljna“, usled čega posvećenost Rudolfu nikada nije dovođena u pitanje: dok je on (možda) uporedo i viđao druge žene, ona nije pokazivala interesovanje ni za koga sem njega.
5. Fizički su oboje podsećali na svoje majke. Pored lika, Elizabeta je na sina prenela naklonost prema Mađarima, kao i užasavanje od krute, staromodne dvorske etikecije.
 |
| carica Elizabeta od Austrije |
 |
| Helena Večera |
6. Bili su poliglote i globtroteri, frankofili. Rudolf je već sa šest godina razumeo francuski, češki, italijanski i mađarski, pored maternjeg nemačkog. Marija je, zahvaljujući očevoj profesiji, prilično rano proputovala veliki broj zemalja u inostranstvu.
A evo i nečeg pomalo edipovskog (zaista, Rudolf je propustio da se smesti na kauč gospodina Sigmunda Frojda, koji bi nesumnjivo otkrio, ili barem potvrdio, mnoštvo zanimljivih stvari):
7. Marija je, baš kao i carica, bila poznata po veoma dugoj, tamnoj kosi.
 |
| Sisi |
Tu je i simbolika čuvenog ukrasa za kosu u obliku polumeseca (crescent moon): obe su u značajnom trenutku upadljivo nosile „astralni“ nakit.
Zvanično predstavljanje, odnosno, uvođenje Marije u visoko društvo planirano je za 27. januar 1889. Tog datuma je u nemačkoj Ambasadi upriličen veliki bal, u čast prve godišnjice kajzera Vilhelma II na tronu. Domaćin svečanosti bio je princ Hajnrih VII fon Rojs, a Helena je pozvana kao udovica istaknutog diplomate. Marija tom prilikom nosi „pletenice uređene u obliku krune, sa dijamantskim mesecom“ (simbolom rimske boginje Dijane, lovkinje) po uzoru na caričine zvezde ovekovečene na legendarnom portretu (delo Franca Vinterhaltera), generaciju ranije. Pobira uspeh, ali nije dokazano da li je zaista odbila da se nakloni pred princezom Stefani. Larišova tvrdi kako je scena, do danas nezaobilazna u fiktivnim dramatizacijama događaja, zapravo tačna, te da ju je zbog „nečuveno drskog“ ponašanja majka kaznila. Rudolf, naprotiv, sutradan traži da je dovede njemu.
 |
| svi Marijini portreti sa polumesecom u kosi |
Horor iz Bečke šume
Između 1884. i 1886. godine, Rudolf je kupio različite posede oko Majerlinga, povezao ih i renovirao. Lovački kompleks, sagrađen mahom od planinskog kamena i stabala iz okolne Bečke šume (Wienerwald), obuhvatao je tri krila oko unutrašnjeg dvorišta, paviljon za čaj, prostor namenjen kuglanju i nekoliko novoizgrađenih staja. Zvanično je otvoren dvodnevnim lovom u novembru 1887. i, do tragedije, korišćen oko deset puta.
Marija
nestaje iz kuće u ponedeljak, 28. januara, nakon što se nije vratila iz kupovine sa Mari
Lariš. U sobi joj
je pronađena cedulja sa (tipično pubertetlijski intoniranim) rečima: Draga
majko, kada ovo budeš čitala, biću u Dunavu. Meri. Agnes Jahoda je
Marijina sluškinja i poverenica, za koju se devojka zalaže u oproštajnom pismu
(moleći majku da brine o njoj i njenoj porodici, „jer mi je bila tako
lojalna“). Zapravo, biva otpuštena – i to nije jedini primer protivljenja
poslednjoj volji pokojnice. Helena krivi Agnes što nije odmah prijavila
devojčine namere i time možda sprečila tragediju. Saznaje se i da je Marija dvanaest
dana pre smrti sastavila testament.
 |
| dve Marije: Lariš i Večera, 1888. |
Razilaze
se teorije o načinima dolaska ljubavnika u Majerling. Prema prvim izvorima,
stigli su zajedno u kasnim popodnevnim časovima (nakon što je, pravdala se
Lariš, Rudolf praktično kidnapovao Mariju iz Hofburga, gde mu je dovela), ali
je on naredio da izađe iz kočije i sakrije se u čestar, dok ga Bratfiš ne
odveze do glavnog ulaza. Potom se vozač vratio po nju i uveo je kroz bočnu
kapiju. Drugi izvor, koji pre svega zastupa Rudolfov savetnik, poručnik Hajnrih
fon Špindler (u knjizi objavljenoj 1916.), uverava kako Mariju niko nije
očekivao. Na njenu tvrdnju da je dobila Rudolfovo pismo kojim je moli da dođe u
Majerling, princ primećuje kako „rukopis stvarno podseća na njegov, ali se ne
seća da je to poslao – svejedno, srećan je što je došla“.
Sudbonosnog dana su u Majerlingu bili prisutni još princ Filip od Koburga (suprug Stefanine sestre Lujze) i grof Jozef Hojoš – Rudolfovi dobri prijatelji i partneri u lovu, zatim njegov lični sobar Johan Lošek, kao i dvadesetak osoba iz redova posluge. Svoje poslednje veče u Beču je princ, prema danas široko prihvaćenoj verziji priče, proveo kod Kašparove, o čemu špijun (bio je pod stalnim nadzorom) obaveštava policiju. Noć pre samog incidenta, pod izgovorom da je prehlađen, propustiće povratak u grad na porodičnu večeru (Koburg im nosi opravdanje) i otpustiti sluge. Bratfiš je pevanjem popularnih bečkih melodija (negde se pominje zviždanje, drugde jodlovanje, čak i sviranje gajdi) zabavljao Mariju i Rudolfa, koji otvara vino.
Lošek će kasnije tvrditi kako je u toku noći čuo glasan razgovor (raspravu?), da bi rano ujutru sreo princa na hodniku. Ovaj mu je, zviždućući, rekao da pomeri planirani lov i probudi ga za sat vremena (oko 7 h). Sobar se držao i toga da je nešto kasnije čuo samo jedan pucanj. Kada su Koburg i Hojoš stigli na vreme za planirani lov, a niko još nije odgovarao na kucanje, postaju zabrinuti. Na kraju Lošek razvaljuje vrata, koja su bila zaključana iznutra. Prizor je šokantan.
Na prve vesti, car šalje ličnog doktora Hermana Viderhofera da ispita mesto zločina. Utvrđeno je da je Marija umrla šest do osam časova pre Rudolfa. Na stočiću pored kreveta pronađeno je tuce pisama, od kojih nijedno nije uputio ocu. Majci piše da je „ubio, stoga nema pravo da živi dalje“, uz molbu da ga sa Marijom sahrane u obližnjem Alandu (koji obuhvata Majerling). Priznaje kako je devojku poveo da bi ga ohrabrila, jer se sam ne bi odvažio na smrt. Slugi poručuje: „Dragi Lošek, nađi sveštenika i sahrani nas (Mariju i mene) zajedno, u grob na Hajligenkrojcu“.
 |
| Majerling |
Nakon uzaludnog pokušaja da, otkrivši kćerkin nestanak, u pratnji brata Aleksandra ubedi barona Krausa u nužnost pokretanja potrage, Helena Večera za to vreme moli Idu Ferenči da joj sredi audijenciju u Hofburgu. Pošto se 29. januara, pozivajući se na Larišovu i njenu povezanost sa carevom porodicom, obratila premijeru Tafeu (svi glatko odbijaju da se mešaju u prinčeve „škakljive/seksualne avanture“, mada činjenica da je reč o devojci iz ugledne kuće zahteva dodatni oprez), sutradan se najavljuje kod carice, odbijajući da ode pre nego što je prime. Priča o otrovu, koju je Sisi prenela Heleni, rezultat je Lošekovog pogrešnog prvog utiska. Nakon što je provalio u sobu, zbog polumraka isprva nije primetio revolver, ni prostrelne rane, već samo to da Rudolf krvari iz usta. Izjurivši u panici, Hojošu i Koburgu saopštava da je došlo do trovanja strihninom, tako da je zabrinuta majka najpre uveravana kako je Marija otrovala princa. Na rastanku, carica će joj došapnuti: „Upamtite, odsad pa zauvek, Rudolf je umro od srčanog udara“.
S druge strane, doktor Viderhofer je odlučno suočio cara sa neprijatnom istinom da je princ ubio najpre ljubavnicu, pa sebe. Izjavio je: „Nadam se da nikada više neću videti sličan prizor. Krv je bila posvuda“. Franc Jozef na nalaze reaguje burno: „Umro je kao kukavica!“ (schneider, „krojač“ – u onovremenom slengu). Posle dužeg ubeđivanja, doktor pristaje da potpiše proglas o trenutnoj mentalnoj rastrojenosti pokojnika, zarad dobijanja dozvole za sahranu u Imperijalnoj Kapucinskoj kripti. Rudolfova glava je bila u toliko lošem stanju da je pogrebnik satima rekonstruisao lice voskom i bojom, ne bi li završio na vreme – pa i tada je javno izložen sa velikim zavojem. Carici Elizabeti je bilo zabranjeno da vidi sinovljeve šake, koje su skrivali povezi: šuškalo se, zbog očiglednih tragova samoodbrane, čak i nedostatka (odsečenih) prstiju.
Više od stotinu hiljada ljudi se tokom 4. i 5. februara okupilo ispred kapele, na ulicama Beča, sa namerom da odaju poslednju počast obožavanom i iskreno ožaljenom „princu naroda“, odnosno, „svom Rudiju“ (unser Rudi). Čitav grad je, pročitaćemo u Cvajgovom Jučerašnjem svetu, bio „uskomešan od ganutosti i uzbuđenja“, dok su se „nepregledne mase tiskale da prisustvuju polaganju na odar“. Car je do kraja života zadržao običaj da jednom godišnje poseti grob svoga sina i žurno očita molitvu, ali prilično dugo nikome na dvoru nije bilo dozvoljeno da izgovori njegovo ime. Carica, koja nije bila u stanju da prisustvuje opelu, nikada više nije skinula crninu.
 |
| Rudolf, 1888. |
 |
| iz štampe |
Franc Jozef nije učinio ništa da spreči tako surov tretman pokojnice, koji je odobrio i najverovatnije osmislio premijer Eduard Tafe. Iako su, uprkos jednoj od najužurbanijih i najagresivnijih kampanja zataškavanja ikada, svi znali kako stoje stvari, do pada monarhije njena smrt nije javno povezivana sa prestolonaslednikovom. Izveštaj prve autopsije iz Majerlinga nikada nije pronađen, Mari Lariš je za kaznu proterana sa dvora, a Baltacijevi postaju nepoželjni u bečkim visokim krugovima. Porodica Večera je pola godine kontinuirano nadzirana i pozivana na nova salušavanja.
Sprečena da još jednom vidi kćerku, od carice posavetovana da napusti Beč, Helena će tek četiri meseca kasnije dobiti dozvolu za premeštanje Marije na bolje, obeleženo mesto, iz drvenog u bakarni kovčeg (mala muzejska postavka u crkvi danas obuhvata, pored poslednja tri pisma i nekoliko fotografija, njen prvobitni kovčeg). Usled toga što je smrt devojke bila shvaćena kao samoubistvo, morao je (kao i u Rudolfovom slučaju) biti izbršen pritisak na opata Grunbeka da dozvoli hrišćanski obred. Opravdanje je identično onom sastavljenom za papu: „privremena rastrojenost čula“. Zvanični lekarski izveštaj glasio je da je Mariju usmrtio metak ispaljen iz blizine, u levu slepoočnicu. S obzirom na to da je bila desnoruka, teorije o samoubistvu su gotovo momentalno odbačene, čak i bez druge važne činjenice da je umrla pre Rudolfa.
 |
| Štokau i Baltaci, silom pogrebnici sopstvene nećake |
Spomenik, pored (na početku teksta citiranih) ličnih podataka, sadrži reči: Wie eine Blume sprosst der Mensch und wird gebrochen (Hiob 14,2). U pitanju je deo citata iz Knjige o Jovu: „Čovjek rođen od žene kratka je vijeka i pun nemira. Kao cvijet niče, i odsijeca se, i bježi kao sjen, i ne ostaje”. Pored toga, Helena naspram ulaza u groblje podiže kapelu, čiji prozori sadrže vitraž Bogorodice i dva anđela (sa licima Marije i Lasla). Prvobitna ideja bila je da lik Device Marije bude oslikan po uzoru na njenu kćer, ali za to nije dobila odobrenje, kao ni za isticanje porodičnog imena u okviru latinskog natpisa na kapeli (na snagu je stupila sudska zabrana).
Afera Majerling je izvor i predmet „najviše teorija zavere do Kenedijevog ubistva” (K. Arens). Najveći kuriozitet zasigurno predstavlja kutija sa svim dokumentima o slučaju, koju je car dao na čuvanje premijeru Tafeu, a čija je sudbina do danas ostala nepoznata. Prema pojedinim navodima, Tafe ju je neposredno pre smrti uništio, dok drugi veruju da je vraćena u posed današnjih potomaka Habzburga. Isto se nagađa povodom vatikanskih arhiva, ali i kutije sa stvarima iz „sobe smrti” u Majerlingu, koju su usled nastale zbrke Habzburzi pokupili i zanavek negde sklonili.
Mada nikada nije govorio o slučaju (možda i zbog toga što mu je ponuđeno da, za doživotnu mesečnu svotu, sve što je znao ponese sa sobom u grob), bivši vozač Bratfiš, prema rečima njegove kćerke, posle Majerlinga više nije bio isti. Postao je depresivan i sumoran, a prilikom jedine posete Heleni Večeri, izrazio je saosećanje, uveravajući je da je Marija poslednjeg dana bila „srećna i pomirena sa sudbinom“. Sat koji mu je devojka tada poklonila skrušeno vraća njenoj majci.
Carica Zita (supruga poslednjeg habzburškog vladara, Karla I), iako nije bila ni rođena u vreme misterije Majerlinga, do kraja života se klela kako se radilo o atentatu naručenom od Žorža Klemansoa. Izvesni baron Lafori tvrdio je kako je od Filipa Koburga čuo da je Marija kastrirala Rudolfa oštrim žiletom (!) dok je spavao, nakon čega je on zadavio, pa pucao sebi u usta. Među najrasprostranjenijim teorijama su i: atentat organizovan od nemačke tajne službe, pa čak i samog Franca Jozefa; osveta mađarskih revolucionara zbog odustajanja od puča u poslednjem trenutku; loše izveden abortus, usled koga Marija umire, a skrhani Rudolf oduzima sebi život; odbrana devojčine oskrnavljene časti koju su preduzeli njeni rođaci, razbivši mu lobanju staklenom flašom; naposletku, Marijin bes zbog pokušaja ljubavnika da raskine sa njom.
 |
| U Imperijalnoj kripti, Franc Jozef je sahranjen između supruge (levo) i sina (desno) |
Marijina pisma
Najpre odneta caru, pa predata Heleni pod uslovom da ih „pročita u roku od sat vremena”, oproštajna pisma su dugo smatrana izgubljenim, mada je njihova sadržina usmeno bila manje-više poznata. Konačno pronađena 2015. godine, u sefu jedne privatne bečke banke gde su od 1926. čuvana na sigurnom (uz ostala porodična dokumenta Večerinih), ova dokumentacija otklanja i poslednju sumnju da ono što se dogodilo u Majerlingu nije bilo unapred dogovoreno samoubistvo. Dokazano je da su pisma autentična, na zvaničnoj hartiji rezidencije, kao i da ih je svojeručno adresirao i zapečatio princ Rudolf. Danas se čuvaju u Narodnoj biblioteci Austrije.
 |
| izvor: Austrian National Library |
1. Majci:
Draga majko,
Oprosti mi zbog svega što sam učinila. Nisam mogla da se oduprem ljubavi. U dogovoru sa njim, želim da budem sahranjena kraj njega u Alandu. Srećnija sam u smrti nego u životu.
Tvoja Marija.
Postskriptum: Bratfiš je divno svirao gajde.
2. Sestri (odlomak):
Nekoliko sati pre moje smrti, želim da ti kažem zbogom. Srećno polazimo u susret nepoznatom. (…) Veoma smo radoznali da saznamo kako izgleda drugi svet. (…) Misli na mene s vremena na vreme, budi srećna i udaj se samo iz ljubavi. Meni to nije bilo omogućeno, zato pratim svog dragog, kome ne uspevam da odolim. Ne plači zbog mene, odlazim spokojna; ovde je divno i mislim na Švarcenau, o linijama života na svojim dlanovima; zbogom sada!
3. Bratu:
Dragi moj Feri,
Nisam imala priliku da te ponovo vidim. Paziću na tebe sa druge strane, jer te toliko volim.
Tvoja odana sestra, Meri.
4. Larišovoj:
Draga Mari, oprosti zbog svih žalosti koje sam ti prouzrokovala; iskreno ti zahvaljujem na svemu što si učinila za mene. Kada ti život postane pretežak, a plašim se da će se baš to dogoditi nakon ovoga što budemo uradili, kreni za nama – to je najbolje što možeš da učiniš. Tvoja Meri.
5. Vojvodi Migelu od Bragance dosta vickasto zaveštava krzneni okovratnik, sa predlogom da ga, u spomen na njihovu kratkotrajnu vezu, okači preko naslona kreveta. Rudolf je na kraju dopisao: „Živeli, vodonošo!“ (Servus Wasserer!), aludirajući na nadimak koji je portugalski plemić stekao zbog svog crvenog lovačkog šala, sličnog maramama koje su nosili dečaci zaduženi da napoje konje u kabinama trkališta.
U odličnom eseju „Mayerling: The Women’s Story”, Ketrin Arens analizira Helenin pamflet o nesreći, Denkschrift („Memorandum“). Napisan je kasne 1889. uz pomoć novinara, sa ponajviše privatnom svrhom da se zaustavi sve nemilosrdnije i razuzdanije kruženje glasina. Veći deo tiraža od dvestotinak primeraka (namenjenih pre svega članovima porodice i prijateljima) konfiskovali su i uništili cenzori, ali ne pre nego što su šef policije i njegovi poslanici sačinili rukom pisane kopije.
Helena Večera je nadživela svu svoju decu. Hana, Marijina sestra, umire 1902. od tifoidne groznice posle pobačaja. Govorilo se da je retka sačuvana kopija majčinog rukopisa o Majerlingu, koje se vlasti nisu dočepale, bila u njenom posedu. Ferenc/Franc Albin je poginuo u ratu, 1915. godine. Nakon što je preminula (1925), Helena je sahranjena uz najmlađeg sina.
Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, sovjetski vojnici su u potrazi za dragocenostima iskopavali grobove, uključujući Marijin. Sređujući načinjenu štetu, lokalni monasi će kasnije sa čuđenjem primetiti da na lobanji nema rupe od pretpostavljenog metka. Sledeća ekshumacija obavljena je 1955. u prisustvu člana porodice, pri čemu je ponovo utvrđen nedostatak rupe, ali i da su jasni tragovi traume, odnosno, jakog udarca.
 |
| jedna od poslednjih fotografija Marije Večere |
Opsednuti trgovac nameštajem iz Linca, ljubitelj teorija zavere Helmut Flacelštajner, tajno će 1991. ukrasti skelet i čuvati ga pune dve godine, sve dok nije uspeo da lično finansira forenzičko ispitivanje. Nadležnima je objasnio kako se, tobože, radi o posmrtnim ostacima njegove prababe Čehinje, za koju se pretpostavljalo da je umrla nasilnom smrću, pa bi želeo da konačno sazna istinu. Pošto je pokušao da proda priču jednim novinama, privlači na sebe pažnju policije. Naime, list „Neue Kronen Zeitung“ dobija anonimnu dojavu o krađi, nakon čega je grob, uz prisustvo predstavnika štampe, otvoren 22. decembra 1992. – pokazalo se da je obaveštenje tačno. Bečki medicinski institut preuzima posmrtne ostatke, identifikujući ih kao Marijine, ali i potvrdivši nedostatak dela lobanje, usled čega je nemoguće dokazati pucanj. Flacelštajner je, zbog skrnavljenja groba, novčano kažnjen (globa je iznosila dve hiljade evra). Marija je ponovo, za sada konačno, sahranjena 1993. godine.
U okviru postavke „Tragovi života princa Rudolfa“ (Kronprinz Rudolf Lebensspuren) u bečkom muzeju Hofmobiliendepo, tokom 2008/9. bile su izložene i pojedine forenzičke fotografije, od kojih dve prikazuju Marijinu kosu i par crnih, uveliko oronulih viktorijanskih cipela u kojima je sahranjena.
Sama lovačka rezidencija je u godini tragedije pretvorena u karmelićanski manastir. Mada je Rudolf zaveštao Majerling svojoj petogodišnjoj kćerki Eržebet (Elizabeti), Franc Jozef ga prvom prilikom otkupljuje i pretvara u sakralni objekat, možda kako bi izrazio kajanje. Oltar je pozicioniran na mestu sobe, preciznije, kreveta u kome su pronađeni (danas izloženog u spomenutom muzeju), a časne sestre se do današnjeg dana redovno mole za pokoj duša nesrećnih ljubavnika. Statua Bogorodice sa srcem probodenim nožem, poklon carice Elizabete, jezivo anticipira način na koji je sama skončala (tokom šetnje uz Ženevsko jezero, ubio je anarhista Luiđi Lukeni).
 |
| karmelićanski manastir na mestu nekadašnjeg Majerlinga |
Moderna domaštavanja
Posle nesreće, carska policija je konfiskovala sve Marijine fotografije, dotle izložene u radnjama kao suveniri, ali priča se odvojila, stekla sopstveni život i više je nije bilo moguće zaustaviti. Moglo bi se reći da „New York Tribune“ od 8. februara 1889. postavlja temelje za buduće razvijanje romantične legende, rečenicom: Like Anthony and Cleopatra, Rudolf and Mary (Vetsera) kissed away kingdoms. Ne mogu da se otmem utisku kako bi se ovakav zaključak svideo Mariji, koja bi verovatno pomislila na sliku „Kleopatrina smrt“, delo svog omiljenog likovnog umetnika. Kasniji popularan Aneov roman (preveden i kod nas) stavlja fokus na opčinjenost ljubavnika jedno drugim, a fascinantni balet „Mayerling“ Keneta MakMilana u prvi plan izvodi razarajuću strast. U oba slučaja, okolni svet nestaje pred snagom obuzetosti sopstvenom projekcijom uzvišenog i(li) plotskog, prepoznatom kod druge osobe.
 |
| Hans Makart, Der Tod der Kleopatra, 1875-76. |
pa čak i Kara Delevinj (ovde na fotografiji u okviru, najblaže rečeno čudne, kampanje Karla Lagerfelda. Predstavljala je Sisi, a Farel Vilijams politički korektnu verziju Franca Jozefa).
Ko bi mogao da glumi Rudolfa? Možda (opet, iz
mlađih dana, konkretno „Prestiž“ faze) Kristijan Bejl? Da sve bude još zanimljivije, čovek se rodio 30. januara.
A Ketrin Zitu Džons vidim kao Sisi!
Igrom slučajnosti ili hirom sudbine, krug se zatvorio istim datumom, devetnaest zima nakon što je Albin Večera postao baron. Stečena titula je, više nego bilo koji drugi preduslov, omogućila da uopšte dođe do početnog povezivanja: ostalo je, zaista, istorija.
Međutim, kada god se vraćam na ovu, neiscrpno inspirativnu temu, privlači me rekonstrukcija, ne morbidnog završetka, već njihovih zajedničkih noći. Da se razumemo, pritom ne mislim ni na šta vulgarno, već imam na umu osećanje odsečenosti od svega, onaj ponor u koji se strmoglavljuje kao prema poslednjem pribežištu. Niko ne može znati šta se događalo iza zatvorenih vrata, posebno kobnog 29. na 30. zavejani januar, ali stalno mi se u svest vraća ona vrcava fusnota iz pisma vojvodi od Bragance. Uz činjenicu da neko uopšte može, sastavljajući oproštajne poruke, ispoljiti smisao za humor (i to prema nekada potencijalnom rivalu), biram da verujem kako je Mariju i Rudolfa uprkos svemu spajala čudna, eksplozivna, jedinstvena uzajamna naklonost, zarobivši ih u grčevitom zagrljaju kao sa Klimtovog platna, fuziji Erosa i Tanatosa koja je proždirala Beč iz njihovih dana. I da su oboje, pobedivši osporavanja i zabrane, beznadežno (ali apsolutno voljno) sjedinjeni fatalnošću, u tom užasu i ludilu naposletku pronašli nekakav mir. Otkada sam je prvi put pročitala, ova pesma me asocira na njih:
Ljubav
Antun Branko Šimić
Zgasnuli smo žutu lampu
Plavi
plašt je pao oko tvoga tijela
Vani šume oblaci i stabla
Vani lete bijela teška krila
Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu
Moje ruke svijaju se žude mole
Draga,
neka tvoje teške kose
kroz noć zavijore, zavijore
Kroz noć
kose moje drage duboko šumore
kao more
Zbirka: Preobraženja
Objavljeno: 1920.