- Balada za cirkusku damu-
napisala/priredila: Isidora Đolović
Zimske večeri znaju postati monotone i usled toga nekako preteće, kada puk počne da se razilazi. Taj rani januar bio je posebno hladan, skoro koliko već nepodnošljivo okrilje buržoaski isprazne svakodnevnice doma. Već duže vreme jedino pribežište pružaju mu prokazane „dekadentne“ razonode, poput pozorišnih ili cirkuskih predstava. Zato i ovoga puta donosi odluku (kako veruje, najbolju) da pravo sa vejavice uroni u zagušljivu polutamu ispod kupole koju je Madiganova putujuća svita podigla početkom meseca. Treperenje gasnih lampi, nedovoljno prigušen žamor posetilaca – većinom muškaraca svih uzrasta – iznenada razbija nešto nalik svetlosnom priviđenju. Zvezda večeri je tu, toliko visoko uzdignuta da se čini kako hoda po vazduhu. Graciozna je, sigurnih pokreta i sva u belom, dok joj neobičnu auru daje plava kosa raspuštena niz leđa. Zovu je Ledeni cvet, Severna zvezda, Vila svetlosti, Nordijska boginja, Ledena kraljica i Freja, ali se nadaleko prepoznaje i odaziva na ime Elvira (iako joj čak ni ono, što priliči jednom božanstvu, nije pravo).
Na kraju tačke, kao i svaki put toliko godina unazad, princeza cirkusa se lagano spušta na tlo, tek tada postajući, makar i maglovito nakratko, svesna ovacija oko sebe. Gotovo mehanički pravi naučeni naklon bez punog učešća svesti, možda uz koji učtivi osmeh odvojen od strogo čuvanog srca – i na tome se završava odgovor koji može da pruži sveokružujućoj kolektivnoj želji. Ali, ponekad se dogodi nešto nepredviđeno, pa pogled koji distancirano pušta da odluta preko par prvih, najbližih redova, neočekivano bude zaustavljen pre nego što opiše krug. Jer, među nedoraslim pitomcima liceja, ruralnim nadničarima i zajapurenim radnicima, zapaža eleganciju uniforme, nasleđenu dostojanstvenost držanja, melanholiju oka koje je pronašlo nešto odavno sanjano. Postoje takvi trenuci u životima (ne)srećnika; oni su istovremeno početak i kraj svega, vaskrsavanje i propast na pomolu, a jedan od tih susreta duša kadar je da stvori legendu.
* Za slušanje uz čitanje:
Oficir sa pesničkom dušom
Upravo u Malmeu se 27. septembra 1854. rodio Siksten Spare – punim imenom Bengt Edvard Sixten Sparre af Rossvik (od Rosvika), najstariji sin dvorskog službenika Sigea i njegove supruge Adelaide (rođene Pejron). Spareovi su pripadali najstarijem švedskom plemstvu, budući da je ime porodice (dobijeno po heraldičkom simbolu) zabeleženo još u srednjem veku (rodonačelnikom se smatra oružar Sige Larson), a loza se u međuvremenu proširila na nekoliko dugovečnih, značajnih ogranaka. Ipak, do druge polovine XIX stoleća nekima od njih sem „plave krvi” nije ostalo mnogo drugih, konkretnih preimućstava (prvenstveno novčane prirode). U dečakovoj šestoj godini, Sige je porodicu (ukupno četvoro dece: Sikstenov mlađi brat Edvard, pa sestre Bibi i Sigrid) preselio u barokni zamak Bjärka-Säby blizu Linćepinga, gde je, do prodaje imanja usled finansijskih nevolja, budući vojnik proveo idilično, gotovo pastoralno detinjstvo. Zahvaljujući takvom okruženju, rano je zavoleo prirodu, životinje i poeziju, razvijajući sklonost da intenzivno mašta – što presudno obeležava njegovu ličnost.
 |
| Siksten kao dete |
 |
| imanje Bjärka-Säby |
Preseljenje u vojno sedište Kristijanstad usledilo je, prema jednim izvorima 1868., a prema drugima 1871., da bi dve godine kasnije Siksten (najpre kao dobrovoljac) stupio u konjicu Kraljevskog dragunskog puka Skanije. Trebalo bi naglasiti kako je najveći broj onovremenih oficira regrutovan iz redova plemstva. U nastavku školovanja, put ga odvodi do Stokholma, gde završava prestižnu Vojnu akademiju Karlberg. Ova visokoškolska institucija najviše obrazovanje kadetima (u početku i mornaričkim) pruža od 1792. godine, što je čini najstarijom ustanovom te vrste na svetu. Spare je za oficira imenovan 1876., dok poručnik (lieutenant) postaje 1887., jedno vreme radeći kao predavač na matičnoj Akademiji. Vojni arhiv Švedske svedoči o besprekornom dosijeu: iako je nasledni porodični poziv, po svemu sudeći, bilo pravosuđe (čime su mu se bavili otac i brat), ništa ne ukazuje na to da je Sikstenu namenuta profesija koju nije voleo. Popis njegove imovine u jednom periodu pokazuje četiri lične puške, deset pištolja, četiri sablje i isto toliko rapira (dug, tanak mač); a lokalni trgovac konjima ga kasnije opisuje rečima: „jedan od najboljih jahača koje sam poznavao“. Bio je omiljen i među sabraćom iz puka.
 |
| oficir Spare stoji, u sredini |
Ipak, reč je o samo jednoj (transparentnijoj, javnoj) strani njegove ličnosti. Drugi krug interesovanja, nipošto manje važan, činili su istorija, sve vrste umetnosti, grčka i rimska mitologija, pa čak i arhitektura. Bio je aktivan autor članaka i prikaza pozorišnih predstava za različite novine, ali i romatičnih, setnih stihova koji su 1887. objedinjeni u zbirku „I bunden form“ (slobodan prevod bi glasio U donjem obliku). Nažalost, knjižica potpisana samo sa „Sixten“ dočekana je poražavajućim kritikama, barem sudeći po onima koje su danas poznate (između ostalog, zamera mu se „nedostatak autentičnog pesničkog talenta i originalnosti“). Smatra se da su mu obeshrabrujuće ocene lirskog debija, pristigle uoči božićnih praznika, razumljivo teško pale, a potištenost zbog njih uveliko trajala kada je posetio Madiganovu cirkusku predstavu koja će mu zauvek promeniti život.
 |
| naslovna strana njegove zbirke |
Krah u pesničkim vodama nije bio jedini, čak ni najveći uzrok njegovog neraspoloženja i dubokog nezadovoljstva. Uobičajeno za to doba, Spare je (29. septembra) 1880. sklopio ugovoreni brak sa pet godina mlađom Luitgard Adlerkrojc, zvanom „Lycka“. Bila je kći osiromašenog grofa, čoveka na lošem glasu po naprasitosti i nastupima besa, konzervativna i naviknuta na život iznad realnih materijalnih mogućnosti. Njena porodica nije imala zavidnu genealogiju poput Spareovih, ali je, kako se čini, u tom trenutku posedovala finansijsku superiornost. Sikstenovi relativno skromni prihodi nisu bili dovoljni da im na duže staze obezbede stabilnost, ali je gospođa Spare insistirala na preispoljnom luksuzu. Pored toga, prezirala je njegovu sklonost ka pisanju, pa se supružnici vrlo brzo nepovratno otuđuju. U lošem braku, iz koga su odmah rođena deca Erik (1881) i Marta (1882), Siksten se osećao zarobljeno i neshvaćeno, o čemu jasno govori kasnije obelodanjena prepiska njegovog oca. Bio je nesrećan i to nije skrivao. Život u osmosobnom stanu, smeštenom u srcu elitne četvrti Kristijanstada, vrteo se oko večernjih prijema za otmene goste, na kojima je Luitgard insistirala trudeći se da održava privid nivoa koji uveliko prevazilazi dostupni. Siksten usled toga postaje sve nemirniji, sklon traganju za adekvatnom emocionalnom kompenzacijom, pri čemu finansijsko stanje koje ubrzano počinje da im se pogoršava sigurno ne može biti opisano isključivo kao posledica, a ne (i) uzrok zakulisnog „pucanja po šavovima“.
 |
| supruga Luitgard; izvor: svendborghistorie.dk |
Važno je skrenuti pažnju i na njegova ideološka uverenja. Klasne razlike epohe bile su često drastične, ali samog Sparea nisu doticale: gajio je solidarnost i saosećanje bez obzira na nečije poreklo ili sopstvenu stalešku privilegovanost. Kao redovan dopisnik novina Nyaste Kristianstadsbladet i avangardnog časopisa Figaro, naginjao je levom političkom krilu, što se u njegovom krugu (baš kao i pesnički hobi) smatralo sablažnjivim i revolucionarnim, uslovljavajući ilegalnost svake slične delatnosti. Ipak, kao privatna i profesionalna ličnost, za života je bio poznat isključivo po korektnom, uvek pristojnom ponašanju, uzdržljivosti i ekonomisanju. Dugogodišnje susprezanje frustracija putem predavanja strogoj disciplini, moralo je kod jedne, u osnovi strastvene ličnosti, u nekom trenutku dovesti do eksplozije. Čekalo se još samo povezivanje sa srodnom dušom, na svoj način takođe zarobljenom u rutini koja nije lišena uživanja i posvećenosti pozivu, ali ujedno krije suštinsku razočaranost smerom u kome život ide.
Ona se zvala Elvira Madigan i pokušali smo da je, očima publike, sagledamo u uvodu. Kao što su Spareovi koreni sezali duboko u aristokratiju, tako je i njeno okruženje bilo apsolutno zabavljačko, a poreklo sa društvene margine. U „Cirkusu Severa“ predvođenom Francuzom Didijeom Gotjeom, norveška artistkinja rodom iz Finske, Eleonora „Lora“ Olsen, upoznaje akrobatu iz Kopenhagena po imenu Frederik Peter Jensen. Pored toga što su zajedno nastupali u tzv. „džigitovki“ (trick riding ili skup rizičnih akrobacija na konju, izvorno preuzetih od kozaka), bili su par iza kulisa, tako da je 4. decembra 1867. godine u Flensburgu (severnonemačka država Šlezvig-Holštajn, tada deo Pruskog kraljevstva) rođena njihova kći Hedvig(a) Jensen. Majka je u tom trenutku bila maloletna i neudata, što je za ono vreme samo po sebi apsolutno neprihvatljivo, ostavljena u stranom gradu jer je cirkus produžio dalje, a njenom partneru se ubrzo gubi svaki trag. Devojčica stara dve nedelje krštena je u katedrali Marienkirhe, kao Hedvig Antoaneta Izabela Eleonora Jensen. Svoje ime je, mnogo kasnije, pisala kao „Hedevig“, dok se u crkvenom registru pojavljuje varijanta „Hedwig“. Bilo kako bilo, preduzimljiva Lora, kroz najveći deo karijere poznata pod umetničkim imenom „Gospođica Ulbinska“, počev od 1869. nastavlja da radi za nemačko-austrijski cirkus „Renc“. Tamo 1871. rađa sina Riharda Hajnriha Olsena, čiji je otac nepoznat. Hedvigin / Elvirin polubrat je, kao manje voljeno dete, rano „prosleđen“ cirkusu „Bergman“, čiji će član godinama ostati pod imenom Oskar.
Prelomna godina za majku i kći bila je 1875., kada Lora u „Majersovom cirkusu” (aktivnom na teritoriji Austrije) upoznaje Džona Madigana, uz koga će se skrasiti. Rodom iz Lafajeta u državi Indijana, dolazio je iz poznate američke cirkuske porodice. Od osmoro dece, jedino su Džon i njegov brat Džejms rešili da oprobaju sreću na Starom kontinentu, povezivanjem sa istaknutim kolegama u bračno-rodbinske veze stvarajući svojevrsnu performersku dinastiju. Pored toga što je usvojio Lorinu devojčicu, svoje prezime će velikodušno „pozajmiti“ i ostalim pridruženim članovima buduće samostalne trupe, a Oskar Madigan (jedno vreme Bergman) se čak oženio Rozom, kćerkom Džejmsa Madigana. Štaviše, njihovi potomci do današnjeg dana žive u Sjedinjenim Američkim Državama.
Klas Grenkvist u svojoj dosta detaljnoj studiji pretpostavlja kako se Hedvig prilično rano, već sa tri-četiri godine, pojavljivala pred publikom u sklopu izvođenja pantomime, što je inače bila praksa za većinu cirkuske dece. Već sa jedanaest godina vešto hoda na olabavljenom konopcu (tzv. slack rope), a zvanično debituje u tački sa konjima u vrtu Tivoli (Kopenhagen), kao deo cirkusa Fransoa Loazea i zamena za svoju majku, pored očuha. Nije suvišno objasniti šta pas de deux (u baletskoj terminologiji plesni duet) podrazumeva kod cirkuskih jahača: partner stoji sa po jednom nogom na leđima oba konja, koji jašu jedan do drugog kroz menažeriju. Jednom rukom, artista drži njihove uzde, dok drugom podiže partnerku, a ona za to vreme zauzima različite baletske poze. Sama baletska obuka bila je obavezna za devojke zarad što gracioznijeg izvođenja tačaka, naročito onih na kanapu, a „gospođica Hedvig“ će u istoj disciplini, pa još u kombinaciji sa simultanim žongliranjem, prvi put nastupiti 23. aprila 1879. u Sankt Peterburgu. Do tada, vredi spomenuti jednu malu zanimljivost: „Cirkusu Loaze“ se u leto 1877. nakratko pridružio čuveni pesnik Artur Rembo! Kada direktor iste godine iznenada umre od upale pluća, ostavivši za sobom bankrot i raspuštenu družinu, Madiganovi prelaze u Rigu za „Cirkusom Činiseli“, gde će pronaći novi angažman.
 |
| cirkus Činiseli u Sankt Peterburgu |
 |
| izvor: museum.helsingborg.se |
Do trenutka kada je Siksten, zainteresovan za svaki oblik umetničkog performansa (usled čega ne samo što je rado posećivao cirkuske predstave, nego je napisao i jednu pesmu posvećenu ovom vidu zabave: uostalom, cirkus na kraju XIX veka upravo proživljava svoje zlatno doba), prvi put otkrio Elviru, ostajući hipnotisan njenom sirenolikom pojavom, uveliko je i sama prošla kroz najmanje jedno krupno razočarenje.
Tako su se volele dve „budale“
Naime, koliko god nomadska, ničim vezana egzistencija delovala uzbudljivo i egzotično, bilo je to okruženje po svemu daleko od nekakvog porodičnog sklada. Prvo škakljivo pitanje ticalo se dečjeg rada, odnosno, eksploatacije maloletnika, kakvu je naširoko aktuelizovao Čarls Dikens, a u domenu šoubiznisa (čijom se prethodnicom, svakako, može smatrati Elvirin poziv) neprolazno je aktuelna. Podsetimo se samo slučaja porodica Džekson, Finiks ili bilo kog deteta-zvezde i kao po pravilu turbulentnog prelaska u adolescenciju. Džon Madigan je sa nepogrešivim osećajem prepoznao „zlatni rudnik“ u svojoj darovitoj pastorci, te se nije ustručavao da ga zajedno sa posesivnom, a ambicioznom Lorom maksimalno iskoristi. Prilikom jednog od boravaka u Beču, 1880. godine, petnaestogodišnja kći lokanog obućara Jozefa Broža (svaka sličnost imena sa Maršalovim je slučajna!), Žizela, prema očevom dogovoru postaje učenica, posvojče Madiganovih i, što je za nas najbitnije, Elvirina partnerka pri nastupima. Kćeri vazduha, kako će ih ubuduće svi zvati, predstavljale su istinsku atrakciju: Elvira gore, na labavom, Žizela na donjem, zategnutom užetu, međusobno paralelno postavljenima. U reklamama su najavljivane kao sestre, a javnosti je naročito bio zanimljiv upadljiv kontrast koji su činile: jedna severnjački hladna, svetla i graciozna, druga egzotično tamna i koketna. Isticali su kako Žizela neprestano održava kontakt očima sa publikom, udvarajući se svojim osmesima i mahanjem, dok Elvira dolazi da izvede tačku kao da niko drugi nije prisutan.
 |
| Elvira i Žizela |
Evo kako ih, primera radi, opisuje list „Politiken“ u leto 1886. (svi prevodi u nastavku su moji, ukoliko nije drugačije naznačeno, prim. I.Đ.):
Dve lepotice, Elvira i Žizela Madigan, pokrenule su debatu među publikom oko toga koja je lepša: gospođica Elvira, plavuša usredsređenog i ozbiljnog izgleda, ili gospođica Žizela sa svojim vragolastim osmehom. U svakom slučaju, obe su izvanredne i odlično igraju.
Nastupi su, razume se, sa sobom uvek nosili izvestan rizik od težih povreda, iako je redovno korišćena sigurnosna mreža – čak i kada nadležni sa teritorije domaćina nisu insistirali na tome. Elvira je, beleži „Morgenbladet“ iz iste, 1886. godine, čak dva puta slomila jednu, a jednom drugu ruku, najskorije tokom predstave na pariskom Hipodromu. Pošto je kost loše srasla zbog pogrešne početne dijagnoze lekara, morali su da joj još jednom prelome istu ruku.
Druga problematična stavka ticala se seksualnosti. Kao što će se u nastavku pokazati, pojedinim tumačima je za apsolutnu nevericu da je ljubav između Madiganove i Sparea mogla biti uzajamna, a ne isforsirani rezultat muške opsesije. Ističu kako je Elvira, uprkos činjenici da u trenutku bekstva ima (za ono vreme već) dvadeset jednu godinu – što se, uzgred, u Švedskoj od 1884. smatra punoletstvom – morala biti ne samo apsolutno nevino i bezazleno (veoma moguće), već i aseksualno, nezainteresovano biće (malo verovatno). Ono što se nameće kao jasna činjenica je sledeće: Elvira stasava pod strogim majčinim nadzorom, možda baš zbog Lorine i te kako dobre (iz neposrednog iskustva proizašle) upoznatosti sa time kako ljudi izvan zatvorenog cirkuskog sveta doživljavaju zabavljačice, ali i koliko samo unutrašnje ustrojstvo te zajednice ne podleže zvaničnim represijama i poimanju „promiskuiteta“. Gospođa Madigan je u nekoliko navrata otvoreno priznala kako se nada da će joj kći ostati neudata, jer „želi da zadrži svoje dete samo za sebe“ (u Pragu su ih 1882. najavili kao „sestre Eleonoru i Elviru Ulbinski“!). Elviri je, s druge strane, pripisivala „vizije“, preosetjivost i napetost. Nedostatak istinske očinske figure i pravog, stabilnog doma, te pragmatizam Džona Madigana koji je u njoj video, kako se čini, jedino sredstvo zarade, uslovili su kasnije relativno lako mirenje sa napuštanjem života koji je to sve manje bio, zarad kratkotrajne sreće.
 |
| izvor: elvira-madigan.dk |
Takođe, iako su uobičajeni bili unutarcirkuski brakovi, Lora se načinom vaspitanja koje joj je pružila svojski potrudila da odmalena izdvoji, pa i uzdigne Elviru u odnosu na ostalu decu. Kada je Džon postao direktor sopstvenog cirkusa, što u okviru esnafske hijerarhije svakako predstavlja sam vrh lestvice, ta izolovanost postaje statusno opravdana. Novinari primećuju kako Elvira deluje uvek „hladno, neosetljivo“ na žudne poglede i udvaranja, što je verovatno bila nužda usled jasne seksualizacije kojoj su devojke bile izložene već oskudnošću kostima za nastupe. Navodno je trinaestogodišnja Elvira toliko oduševila jednog ruskog grofa iz Lavova (tadašnjeg Lemberga) da joj je poklonio zlatan sat sa posvetom; drugom prilikom, u proleće 1885., berlinski magazin „Der Artist“ plasira trač o njenom bekstvu radi udaje za ruskog kneza. Ništa od toga, naravno, nije bilo istina, barem ne u njenom slučaju i zapravo će Žizela 1887. iznenada napustiti cirkus, pobegavši sa akrobatom Aleksanderom Bracom, koga je upoznala u Kopenhagenu. Njih dvoje su se venčali naredne godine, pa emigrirali u Ameriku. Ovim odlaskom, Elvira ostaje bez svoje jedine prave prijateljice, ali će joj dolazak pojačanja, Hedvig Anderson (rođena 1871.) iste te godine, donekle pričiniti utehu. Još važnije, imenjakinja kasnije postaje njena poverenica i posrednica u održavanju tajne veze sa poručnikom Spareom.
A trenutaka sjaja bilo je u ne toliko davnoj prošlosti. Pre nego što se Madiganov cirkus 1887. okrenuo manjim skandinavskim selima, Elvira je nastupala širom Evrope, u najprestižnijim umetničkim kućama od Londona i Brisela, preko Amsterdama i Berlina, do Odese i grada koji je posebno volela, Kopenhagena. Baš tu, u zavičaju njenog nestalog oca, kraj Kristijan IX je, nakon uspešne privatne izvedbe pred porodicom danskog monarha u vrtu Tivoli od 22. jula 1886., obema devojkama 1. avgusta uručio po orden u obliku zlatnog krsta. Detinje ponosna na ovo priznanje, Elvira je volela da se fotografiše sa poklonom istaknutim na vidnom mestu.
 |
| Elvira sa ordenom dobijenim od danskog kralja |
Istom prilikom, list „Politiken“ će napraviti jedini poznat intervju sa Madiganovom, koji iz nepoznatog razloga biva objavljen tek posthumno, tri godine kasnije. Između ostalog, tada je izjavila kako joj je mrsko da nastupa po provincijskim vašarištima, gde mora da se bori za pažnju gledalaca. Nasuprot tome, u posebno lepoj uspomeni ponela je izvođenja u „Letnjem cirkusu“ (Cirque d'Été) na Jelisejskim poljima (gde je provela čitav mesec 1885.), londonskom Kovent Gardenu i muzičkom paviljonu na Pikadiliju (1886), kao i spomenuti Tivoli. Na boravak u poslednjem osvrtaće se kao na „najsrećnije doba svog života”. Naklonost je uzajamna, jer isti „Politiken” Elviru proglašava najpopularnijim ženskim izvođačem koji je posetio grad čitave te decenije. Prema tome, kasnija Lorina tvrdnja kako je davanje prednosti severnim provincijama u odnosu na sjaj prestonica bilo ideja njene kćerke, još jedna je od naknadnih, protivurečnih konstrukcija i laži.
 |
| promotivni plakat za Cirque d'Été |
Bilo je to nešto najlepše i najčudesnije što sam ikada video. A kada je tačka završena, devojka zvezdanih očiju i anđeoske kose naklonila se, poljubila vrhove prstiju kojima će mahnuti zadivljenom gledalištu pre nego što nestane između redova klupa – a meni se učinilo kao da je mesto postalo mračnije i pored treperenja gasnih lampi. Kući sam se vratio još začaran snom, naknadno shvativši da nisam progovorio ni reči do ulaska u hodnik, kada izgovaram: „Mama, pogledao me anđeo“.
Da, bio je to prvi zemaljski anđeo u mom životu.
Verodostojnost doživljaja potvrđuju veoma slični kritički osvrti, između ostalog beležeći da je „nešto čisto natprirodno, više nalik na anđeosko prikazanje, doplivalo u arenu“, a oči posmatrača „blistale mešavinom uvažavanja i čežnje“ pred „skladom lepote i umetnosti“ (poslednje navodi „Leipziger Nachrichten“). Posebno oduševljeni mladi kolumnista otkriva:
„Za jedan njen poljubac“, zavapio je moj sused, „rado bih prihvatio da provedem petnaest godina u Langholmenu!“ (centralni zatvor, prim. I.Đ.) Ali, gospođica Elvira je glatko skliznula sa svog kanapa i, graciozno pozdravivši zadivljeno gledalište, ponovo nestala iza sive draperije.
Po svemu sudeći, posedovala je svesku sa brižljivo sakupljanim isečcima iz štampe i neku vrstu „knjige gostiju”, u koju su joj obožavaoci upisivali stihove – tako da utisak koji će ostaviti na Sikstena Sparea svakako nije bio redak, niti usamljen. Približavamo se sudbonosnom događaju. Ohrabren velikim uspesima tandema devojaka, naročito zaradom koju su donosile porodičnoj kasi, Džon Madigan donosi odluku da se osamostali. Deo strategije uključivao je izbegavanje velikih gradova i, samim tim, konkurencije, tako što bi predstave davali samo po skandinavskim selima. „Cirkus Varijete” se publici premijerno predstavlja 11. aprila 1887. (na drugi dan Uskrsa), iako u tom trenutku nemaju još nijednog konja. Bitan segment promocije su, kao i dotle, činili zlatni krstovi koje je devojkama dodelio kralj.
Pisani izvori savremenika prilično verno dočaravaju atmosferu novih, izmenjenih uslova u kojima je bilo predviđeno da nastupaju „kćeri vazduha”:
Madiganov cirkus bio je jedan veliki, prljavi šator. Ograda koja je okruživala arenu napravljena je od treseta i pokrivena platnom. Kada bi kišilo, pa se zemlja natapala, na sloj tla pod sedištima – zapravo improvizovanim redom dasaka – padala bi strugotina i širila zadah raspadanja, koji se svojom neprijatnošću takmičio s nekakvom uspavljujuće nezdravom svetlošću kerozinskih lampi, čineći atmosferu nepodnošljivom.
(…) A onda su stigle sestre. Neprijatan je osećaj gledati kako zlatne ptičice Tivolija iz sezone 1886. sada nastupaju ovde. Njihova izvedba je, kao i uvek, besprekorna, ali čitav ambijent narušava opšti utisak. Publika, na njihov ulazak naglo uspravljena po klupama i odjednom znatno pažljivija, ubrzo iznova počinje da deluje tromo, poklonivši im tek slab aplauz.
I nakon što je sve umnogome poremetio Žizelin nestanak motivisan ljubavlju, Elvira postaje glavni, zapravo jedini preostali istinski adut Madiganove trupe. Njen gubitak entuzijazma i radosti igre ne prolazi neprimećeno. Uveliko razočaranoj i neskriveno posramljenoj što sada mora da nastupa po zagušljivim šatrama, u iznošenoj odeći bačena među „neotesane, bučne farmere”, nije za čuđenje što joj se svideo elegantni, obrazovani oficir koji počinje da redovno dolazi na predstave. Postoje svedočanstva kako je upravo u toj, zimskoj sezoni, deo predstave obuhvatao njeno pojavljivanje na konju Loti, u amazonskom kostimu: vrlo je verovatno da je takva pojava bila razlog više za privlačenje pažnje Sparea, profesionalnog konjanika. Dotle suzdržana od bilo kakve neposrednije komunikacije sa udvaračima iz gledališta, ubrzo stupa u intenzivnu prepisku sa njim, što nije bilo lako postići s obzirom na prvi „obruč” kontrole koji je postavila Lora Madigan. Ona će kasnije tvrditi kako je Spare najpre bezuspešno pokušao da uspostavi vezu posredstvom zbližavanja sa roditeljima i dobijanjem njihove dozvole; poći će mu za rukom tek istoga leta, dok trupa bude zabavljala skanijski puk smešten u Ljungbihedu.
Ono što je usledilo obavijeno je velom misterije, pre svega jer nije sačuvan niti jedan deo očigledno obimne prepiske između ljubavnika, a koja je trajala duže od godinu i po. Lora Madigan naknadno tvrdi da je Spare njenu kći „zatrpavao” pismima i „gušio“ izjavama ljubavi, pa potpuno zbunjenu izmanipulisao, doveo do nervnog sloma i ucenama odmamio iz „porodičnog gnezda“. Kasnije ću dovesti u pitanje utemeljenost ovakve interpretacije slučaja. Činjenica je da se dopisivanje u tajnosti proteglo sve do kasnog proleća 1889., za skrivanje pošiljki služilo im je, između ostalog, veliko drvo topole u blizini spomenute vojne baze, a Hedvig Anderson pomagala u organizovanju dostave pisama, možda i dogovaranja ponekog susreta. Na samom početku godine, odjeknuo je internacionalni skandal iz Majerlinga, koji po svemu sudeći ostavlja snažan utisak na Elviru. Majci je navodila sudbinu baronese Večere kao „veoma srećnu“ i primer velike hrabrosti, raspitujući se čak i koji način umiranja Lora smatra boljim: utapanje ili pucanj iz revolvera?
 |
| doušničko drvo u Ljungbihedu? |
Kada je razdvojenost postala neizdržljiva, pojačavana nezavidnom situacijom u ličnim životima oboje, odigraće se nečujna, ali unapred dogovorena akcija. Siksten uzima dvomesečno odsustvo počev od 27. maja, dok Elvira, naviknuta na dugogodišnju rutinu brzih selidbi, pakuje stvari i u tajnosti napušta cirkus. Odnoseći sa sobom sva pisma i poeme dobijene od Sikstena, kao i većinu ličnih stvari, parnom lokomotivom se spušta do Bolnesa, gde je čekao ljubavnik. U tamošnjem hotelu, nedaleko od železničke stanice, provode noć najverovatnije u odvojenim sobama, da bi sutradan prešli u Stokholm, odakle uzimaju večernji voz za Malme. Oboje su potišteni i nesigurni u to kakve im mogućnosti uopšte nose budući dani, sem života od danas do sutra. Izvesno je samo jedno – povratka nema.
Danski Romeo i Julija
Sve što se dešavalo tokom poslednjeg meseca njihovog zajedničkog života moguće je manje-više do detalja verno rekonstruisati, pre svega zahvaljujući pokrenutoj istrazi i materijalnim tragovima koje su begunci ostavljali iza sebe. Taj „kostur“ tragedije zatim je popunjen romantičnim sadržajem koji su u kolektivnoj svesti zacementirali filmovi, poeme i fikcija. Istina je, sasvim izvesno, negde na sredini. Elvirin poslednji javni nastup održan je u subotu 26. maja, kada je u Sundsvalu izvedena tačka pod (simboličnim!) nazivom „Dama koja iščezava“. Sutradan počinje Spareovo odsustvo, sa jedinom obavezom da se dva puta do kraja jula javi na obaveznu vojnu vežbu (nije to učinio); uoči odlaska, prodaje konja i traži deo plate unapred (o čemu postoje sačuvane priznanice). Elvira se, za to vreme, u ranim jutarnjim satima iskrada iz boravišta trupe (manji cirkusi tada nisu imali jedinstveni smeštaj već su zaposleni bili rasuti po privremenim konačištima u gradu koji posećuju), ostavivši vrata svoje sobe zaključana iznutra. Misleći da je umorna, tim pre što se (tvrdila je Lora) poslednjih dana žalila na mučnine, svi veruju da se uspavala, pa tek u podne postaju sumnjičavi zbog Elvirinog nepojavljivanja. Pronalaze oproštajno pismo, sa uputstvom porodici da je „ukoliko im se ne javi u naredne dve nedelje, smatraju mrtvom“. Iako majka kasnije insistira na tome da su gotovo momentalno krenuli u poteru, samo usled (kakav epski detalj!) guste magle izgubivši brod iz vidika, činjenica je da su Madiganovi zbog straha i sramote od skandala isprva krili Elvirin nestanak, a Lora već 1. jula daje oglas u novinama, putem koga traži nove učenike za cirkus. Vest o Elvirinom bekstvu je, zapravo, samo bez navođenja ličnih imena, preneo još provincijski list „Sundsvalls Tidning” od 22. juna, pod naslovom „Sundsvolski roman“.
 |
| hotel u Svendborgu; izvor: www.elvira-madigan.dk |
Nije sigurno gde su i kako Elvira i Siksten proveli period do 18. juna, kada stižu u gradić Svendborg (jug Danske) i prijavljuju se u tamošnjem hotelu, kao upravo venčani par na svadbenom putovanju. Postoje navodi da su primećeni tokom posete bašti Tivoli, međutim, ova svedočenja su krajnje nepouzdana. Svendborg je njihovo boravište gotovo čitavog narednog meseca, s tim što su stalno odlazili u posete okolini. Ostali gosti ih pamte po ljubaznosti i učtivom ophođenju, a minimalnim prohtevima, što je kontradiktorno kasnije plasiranim pričama o raskalašnosti i neumerenom trošenju novca dokle god je to bilo moguće. Netačne su i tvrdnje o Sikstenovom korišćenju lažne titule grofa: zapravo se uvek predstavljao kao „poručnik Spare“, nekad dodajući „iz Stokholma, sa suprugom“ (ovo pred sudom, pod zakletvom potvrđuje vlasnik hotela). Pojedinim gostima je zapalo za oko to da samo muškarac nosi burmu, kao i upadljivo skromnija odeća njegove pratilje – no, zanimljivo je primetiti kako se prilikom kasnijeg popisa sadržaja njihovih kofera spominju dve zlatne burme (u Sikstenovom vlasništvu); takođe, suprotno filmskim adaptacijama, nije paradirao unaokolo u uniformi, već je nosio isključivo civilnu odeću. Kad smo već kod domaštavanja sa velikog platna, iz svega navedenog prilično je jasno da Spare nije dezertirao, ilegalno napustio svoju zemlju, niti bio krivično gonjen zbog toga. Pored navoda iz Vojnog arhiva u Stokholmu, u prilog toj činjenici ide kasnije imenovanje ulice u Istadu (nekadašnjem području njegovog puka) Sixten Sparres gata, što bi svakako bilo nemoguće da se radilo o dezerteru.
Što se Elvirinog prtljaga tiče, sa sobom je ponela najveću dragocenost u vidu kraljevskog krsta. U istoj, drvenoj kutiji čuvala je Sikstenovu poemu „Nevestinski buket“, sastavljenu 10. jula i poklonjenu joj uz uvele ruže uvezane plavom svilenom trakom. Među njenim stvarima pronađeni su broš u obliku srebrne potkovice i mali sat sa ogledalom: danas su sačuvani samo krst i sat (koji je njena baka poklonila vlasnici poslednjeg Elvirinog prenoćišta). Petersen, vlasnik hotela u Svendborgu, planirao je da po isteku najavljenog roka njihove sobe izda drugim gostima, tako da je ostavljeni prtljag spakovao u dve torbe. Popis ovih predmeta sadrži tri knjige u Elvirinom vlasništvu, ali nije precizirano o kojim naslovima je reč.
Prema opšteprihvaćenom uverenju, živeli su „na kredit“, nadajući se čudu koje bi njihovu beznadežnu situaciju razrešilo u dobrom smeru. Nestanak zaliha novca poklopio se sa dolaskom trupe Elvirinog polubrata Oskara u Svendborg. Želeći da izbegnu neprijatan susret, a možda i sukob do koga bi došlo, trajektom 15. jula prelaze na obližnje ostrvo Tosinge. U svendborškom hotelu najavljuju odsustvo u trajanju od svega par dana, radi izleta; osećajući se ugroženim od strane Elvirinih nekadašnjih kolega i članova porodice, Siksten je sa sobom nosio službeni revolver marke Nagan (iz 1887.), za koji uoči odlaska na odsustvo naručuje stotinu metaka. Ostrvsko letovalište Tronse nije im bilo nepoznanica, budući da su ga već pohodili u junu. Prema izjavi samog vlasnika, poslednji put su tamo svratili u gostionicu Brajninge iz istoimenog ribarskog sela (Bregninge), posetivši i obližnju crkvu (takođe Brajninge) gde se Elvira u knjizi gostiju potpisala kao – „gospođa Večera“. Tražili su prenoćište, ali su svi lokalni kapaciteti bili zauzeti. Iznajmljuju susedne sobe u pansionu u Tronseu, provodeći vreme odvojeno od drugih gostiju, u paviljonu sa pogledom na more. Tamo su, na drvenom stolu, ostala urezana njihova imena sa dva srca probodena strelom ispod potpisa.
 |
| pansion u Tronseu; izvor: www.elvira-madigan.dk |
Uveče 17. jula vratili su se iz šetnje, „zadihani i oznojeni“ (prema rečima gazdarice), zatraživši samo hladno pivo. Najavljujući polazak na duži izlet za sutradan ujutru, zamolili su da im bude pripremljena neka vrsta lanč-paketa, pošto se neće vraćati na ručak. Siksten je nešto ranije pisao ocu, zatraživši mu novčanu pomoć, ali ne dobija odgovor. Obaveštava hotel u Svendborgu, gde su ostavili prtljag i neizmiren račun, kako će se vratiti do četvrtka. Sve ukazuje na samoubistvo kao trenutnu odluku donetu pod pritiskom iznenada iskrslih poteškoća. Tog poslednjeg jutra (bio je četvrtak, 18. jul), svedoci na doručku primećuju Elvirin tužan izgled – Siksten deluje uobičajeno pričljivo. U izletničku korpu od pruća spakovali su dva piva i dva sendviča, umotane u papir na kome će Elvira kasnije zabeležiti predsmrtne stihove, zatim Sikstenovu bocu akvavita (destilovano alkoholno piće, omiljeno u Skandinaviji) i kutiju sa dvadeset pet metaka, u kojoj je kasnije otkrivena posveta „dragoj Hedvig“. Moguće tumačenje je, prema Emili Johanson, kako Siksten ovom beleškom ne samo da ženi koju voli namenjuje svoj hitac, već joj ostavlja slobodu da sa ostatkom kutije učini šta želi, čime autorka sugeriše kako je nije on ubio.
Poslednji put su viđeni u četvrtak uveče, kada svraćaju u kuću nadomak šume i traže vodu. Stanari navode kako su deo popili na licu mesta, a ostatak flaše odneli sa sobom, zalazeći duboko u oblast koja se zove Norskov (Nørreskov).
Lokalac Peter Skov tvrdio je kako su se u zoru 19. jula iz šume začuli pucnji. Leševe su, već u stanju dekomponovanja na vrućini, tri dana kasnije ugledale farmerova žena Karen Klausen i njena dvadesetjednogodišnja kćerka Maren Kristina, tražeći koprivu za svoje krave. Postoje navodi kako su, zapravo, još prethodnog dana od susetke čule za neobičan prizor u šumi, pa krenule da izvide. Uplašene, pobegle su najpre suprugu / ocu, koji zatim obaveštava policiju. Kako se dotle već spustio mrak, određena su tri čuvara da paze na mesto do narednog jutra i početka istrage, predvođene doktorom Melerom kome su pomagali okružni pisar Vilhelm Jansen i nekolicina lokalnih novinara.
S obzirom na to da slučaj nije shvaćen kao kriminalni akt, ali i usled nedostatka adekvatnih uslova, nije izvršena autopsija. Tela su na brzinu pregledana i još užurbanije smeštena u kovčege, a samo mesto tragedije biva nedovoljno obezbeđeno, pa samim tim slobodna zona za znatiželjnike i novinare u lovu na senzacije. Pri nastaloj gunguli su se, između ostalog, bez traga izgubili Sikstenov revolver i kutija sa municijom. Na telima ljubavnika nisu uočene druge povrede. Čovek koji je pronašao i prepisao njene stihove, opisaće prizor za jedne novine na sledeći način: Elvira je ležala sa Sikstenove desne strane, leva ruka joj je bila ispružena ka njegovoj, a desna savijena unatrag, šakom prema slepoočnici kao da se tek budi ili zaklanja pogled od sunca (kasnije će joj neko od prisutnih prekrstiti ruke na grudima). Pretpostavlja se da je umrla prva, a Siksten odmah zatim nišanio sebi u usta, čime bi bio objašnjen čudan položaj tela. Ležali su na njegovom mantilu, prostrtom po zemlji; Elvira je nosila crnu haljinu i sivi ogrtač, dok su joj korset i turnir (deo viktorijanske ženske garderobe, nosi se ispod suknje) bili okačeni na obližnju granu. Revolver je pronađen između njih, tik do Sikstenove ruke; u podnožju nogu nalazila mu se izletnička korpa, a kraj Elvire – otvoren suncobran. Pitanje njegove slomljene drške pokrenulo je teorije o mogućoj samoodbrani, mada čak i najveći skeptici danas priznaju kako je mnogo izvesnije da je neko od njih, jednostavno, prethodne noći nagazio u mraku, usled čega je pukla.
U strahu da bi sinovljevo telo moglo završiti u nekom medicinskom institutu kao materijal za vršenje eksperimenata (što je bilo više nego izvesno u slučaju stranaca samoubica), Sige Spare je tvrdio kako se nastradali već dugo nalazio u sranju nervne rastrojenosti – baš kao i Rudolf od Austrije pola godine ranije, sudeći prema zvaničnoj objavi sa habzburškog dvora. U oba slučaja, jasno je da se radi o izgovoru podstaknutom nuždom, jer u suprotnom ne bi bio dozvoljen pogreb na osveštanom zemljištu, čak ni u obeleženom grobu. Za spašavanje reputacije svog deteta sasvim razumljivo se borila i Lora Madigan, insistirajući na tome da je Spare obmanuo devojku obećanjima braka i luksuznog doma, lažima kako je razveden. Ova priča ima mnogo „rupa“. Počev od devojčine osvedočene duboke depresije mesecima uoči tragedije, a anksioznosti i stida još pre nego što se uopšte upoznala se Sikstenom, preko opsesije Majerlingom, pa sve do krađe dela majčinog i prodaje sopstvenog nakita zarad pribavljanja novca potrebnog za „izgnanstvo“, sve ukazuje na to da je Elvira bila, ne samo dobro upoznata sa finansijskom i bračnom situacijom voljenog čoveka, već i krajnjom neizvesnošću u koju su se zaputili. To je, ipak, nije sprečilo da mu se pridruži.
Sahranjeni su u subotu, 27. jula 1889. (na dan kada je Siksten trebalo da se vrati sa službenog odsustva) oko jedan popodne, na groblju crkve Landet, u prisustvu između sto pedeset i dve stotine radoznalih turista i meštana dirnutih tužnim slučajem. Porodicu Spare predstavljao je Sikstenov brat Edvard (koji je izmirio troškove i preostale dugove), dok su Madiganovi u svoje ime poslali Anamariju, Elvirinu baku (nekada takođe cirkusku artistkinju), ali ona ne uspeva da stigne na vreme za sam obred. Oba kovčega bila su bogato ukrašena cvećem, a govor pastora Vilhelma Šusboa pokrenuo je polemike zbog „preterane tolerancije“ prema „bludnicima“, naročito muškarcu samoubici. Grobovi su smešteni u senku velikog, starog hrasta, što okruženju daje šmek legende o Tristanu i Izoldi, čineći lokaciju do današnjeg dana atraktivnim turističkim odredištem koje podseća na snagu ljubavi. Opstao je i svadbeni običaj da mlada „žrtvuje“ buket, polažući ga na grob Elvire, koja sama nije doživela da se uda.
 |
| Foto: Helene Louise Hansen |
Na Tosingeu postoji mali muzej u kome se čuvaju predmeti povezani sa ovom pričom, kao što su: krevet u kome su (navodno) prespavali poslednju noć, Elvirin časovnik sa ogledalom, replike boca za pivo iz XIX veka i famozne korpe, kao i mnoštvo fotografija. Mesto stradanja u šumi stanovnici ostrva su označiili memorijalnim kamenom, uz koji pojedini prolaznici ostavljaju cveće ili sitne poklone, mada se, izgleda, povremeno tu nađu kosti životinja koje možda ostavljaju kakvi okultisti nakon izvođenja svojih obreda.
 |
| izvor: taasinge-museum.dk |
Odjek slučaja bio je momentalan i neočekivano dalekosežan. Još iste godine (1889), nastaju dve balade na istu temu: prvu je sastavio danski autor Julijus Strandberg, a drugu i znatno popularniju – Šveđanin Johan Lindstrom Sakson. Njegova odmah prihvaćena i u narodu dugo pevana pesma „(Elvira Madigan ili) Tužne stvari se događaju” prvobitno je štampana pod pseudonimom i sa čak šesnaest strofa, da bi je 1931. skratio na danas „kanonskih“ devet. Strandbergov sunarodnik, Holger Drahman, posvećuje im poemu „Za dvoje“.
 |
| deo muzejske postavke |
Revizije i (de)mistifikacije
Nažalost, primere ukazanog poštovanja obično prati barem nekoliko izrazito negativnih reakcija. „Posle bitke svi su generali“, tako da se naknadno pojavilo više svedočanstava, najčešće nedovoljne ubedljivosti. Slučaj, dakako, poseduje istinski frapantne sličnosti sa aferom Majerling: od razlike u godinama između ljubavnika – trinaest (Rudolf, 1858. – Marija, 1871. / Siksten, 1854. – Elvira, 1867.), preko profila muškarca (nesrećan brak, nedopadljiva i kruta supruga, čak otprilike slična hronologija venčanja i rođenja dece, liberalna i umetnička stremljenja za koja ni zakonska partnerka, ni šire okruženje, nemaju razumevanja), do naknadnih pokušaja da se slučajevi uproste smeštanjem u neki od dva kalupa (ili mitska ljubavna priča, ili – sve češće – iskorišćavanje bezazlene, ne posebno inteligentne naivke od strane prefriganog, mentalno bolesnog monomana).
Štampu iz tog vremena preplavili su izveštaji o ubistvima-samoubistvima, obično usled dramatičnih vanbračnih veza, ali su gotovo svi takvi slučajevi danas zaboravljeni. Na primer, samo godinu dana pre Majerlinga i Tosingea, švedska književnica i jedna od prvih feministkinja, Viktorija Benediktson, izvršila je samoubistvo nakon kraha opsesivne ljubavi sa danskim kritičarom Georgom Brandesom. Dovoljno je pogledati samo neke od prvih novinskih naslova povodom Elvirine i Sikstenove tragedije: „Danski Majerling“, „Revolverska drama na Tosingeu“, „Izabrali su smrt – i postali besmrtni“, „Drama u stilu Večere na Tosingeu“... Danski brend cigareta pod nazivom „Umetnik“ stavlja Elvirinu fotografiju u kolekcionarski izbor sa svojih pakovanja, a pojavile su se čak i voštane lutke nesrećnog para, koje su jedno vreme putovale i bile izlagane sa figurama Rudolfa i Marije.
 |
| neizbežne paralele sa Majerlingom; izvor: elvira-madigan.dk |
Kasnije revizije Elvirine i Sikstenove veze, pre svega u knjigama izrazito ostrašćene Katinke Linde i nategnutom izvođenju teorije o „prisilnoj zajednici“ (maltene kidnapovanju) Klasa Grenkvista, za primarni izvor uzimaju krajnje nepouzdana svedočenja (poput svih iskaza Lore Madigan), tvrdeći da je Elvira „nekoliko puta pokušala da okonča korespondenciju“, ali je Spare, služeći se mešavinom ucenjivanja (da će oduzeti sebi život ukoliko ga ona ostavi) i lažnih obećanja (o razvodu), nekako uspeo da je (napismeno!) ubedi da pobegne s njim, a zatim mu postane dobrovoljna žrtva. Najproblematičnije je što, pri takvim tumačenjima, isključuju ma i pretpostavku o postojanju prave ljubavi, strasti, čak i privlačnosti između ove dve osobe. Za početak, kontradiktorno je da njena porodica, navodno, nije imala pojma o prepisci dugoj oko šesnaest meseci, pa ipak „znaju“ i iznose detalje poput Elvirine tobožnje želje da prekine vezu. Lora Madigan čak do tančina opisuje boje i enterijer budućeg zajedničkog doma koji je Siksten, tobože, slatkorečivo garantovao Elviri, iako, ponavljam, „nisu znali“ za prepisku dok je trajala. Pošto je Elvira sva pisma ponela sa sobom prilikom bekstva, kada i kako su se njeni mogli upoznati sa sadržajem? Ništa manje problematičnu poruku šalje podatak da svega nekoliko meseci nakon njene smrti, Madiganovi reklamiraju rasprodaju Elvirinih ličnih stvari među publikom.
Obe strane su se očajnički trudile da „operu ruke“ i prebace krivicu na slučaj, sudbinu ili (najćešće) drugog sudionika. I Sikstenov otac u privatnoj prepisci izražava nevericu zbog načina na koji je skončao njegov sin, „u osnovi dobar čovek, ali, poslednjih godina veoma ćudljiv“: „Da je bila moguća autopsija, nesumnjivo bi se otkrile anomalije na mozgu i, samim tim, dokazalo da nije bio uravnotežen kada se nesreća dogodila“. Jedan od poručnikovih kolega, tekstom zvanične umrlice naziva Elviru „sirenom sa labavog konopca“, koja je „podstakla strast u vatrenom, maštovitom čoveku, učinivši da zaboravi najsvetije dužnosti – prema domovini, porodici i vojnim drugovima“.
Nešto objektivniji je list „Illustrated journal“ dok, ukazujući na njene pređašnje blistave uspehe, koji su zasigurno činili tužnu suprotnost kasnijem degradiranju uslova za rad, poentira članak rečima: „Sirota Elvira!“ S druge strane, religiozno-moralizatorski pamflet iz Upsale već slikovitim naslovom „Na putu greha“ osuđuje ljubavnike, a neki drugi konstruišu uvrnute teorije o poreklu devojke. Tako se Elvira u par navrata proglašava Cigankom (?), a zatim kopiletom italijanskog vladara Vitorija Emanuela ili, pak, nemačkog kajzera Vilhelma. Sličan etički pravac zauzima urednik „News Øresund“-a, Natanijel Helberg, ukazujući na srodstvo po nesreći između poručnika Sparea i princa Rudolfa:
Ovaj čudnovati stvarnosni roman, koji se tako tužno okončao, može biti objašnjen jedino činjenicom da je predmet naklonosti poručnika Sparea ne samo telesno, već i duhovno nadmašivao prosečan nivo, te na njenom dotadašnjem životu nije bilo mrlje. (...) ali, samoća na koju su je osudili (njeni majka i očuh, prim. I.Đ.), uz netipično knjiško obrazovanje koje je stekla, probudili su u lepoj igračici ponos i snove o statusu drugačijem nego što bi ga ikada mogla uživati kao član trećerazredne cirkuske družine.
„Smålandsposten” se obrušava na onovremeni odnos prema ekscesima te vrste:
Jedva da je utihnuo odjek hitaca iz raskošnog Majerlinga, a oženjeni švedski oficir istu dramu, u društvu visočanstva sa čelične žice, ponavlja u našem susedstvu, prilagodivši je mestu i okolnostima. (...) Ovaj par što se izležava na stranoj zemlji, poput školaraca urezujući svoja isprepletena imena, sa sve simbolima srca i strelica, na stolove i klupe; ovaj dvostruki pogled na odbačene delove ženske donje odeće, izletničku korpu i iskorišćene boce piva, jer, novac je nestao i pehar požudnog zadovoljstva verovatno takođe ispražnjen, u nama izaziva samo gnušanje.
 |
| Elvira, oko 1886. Izvor: wikimedia.org |
Katinka Linde, praunuka Sikstena Sparea po kćerki Marti, iznosi drugu stranu priče, o kojoj je poslednjih godina objavila čak dve knjige. Priznaje kako o svom pretku tokom odrastanja nije znala gotovo ništa, s obzirom na to da je njegovo ime bilo strogo zabranjeno. Tek majčina reakcija na to što su Katinka i sestra pevale popularnu pesmu o Elviri Madigan, koju su čule u školi, te pojavljivanje Viderbergovog filma u bioskopima, dovode do priznanja o kome se tu, zapravo, radi. Godinama kasnije, Lindeova odlučuje da sama istražuje, prvenstveno o Sisktenovoj supruzi Luitgard koja je većinom, kako kaže, bila predstavljana kao „prava lisica – užasna i ružna”. Sasvim prirodnu znatiželju za tako važan deo porodične istorije, nažalost, nije uspela da odvoji od nasleđene ogročenosti. Njena interpretacija slučaja stoga glasi da se Siksten, očigledno, nakon poražavajućih kritika povodom pesničkog debija iz 1887., slomljen i rasejan našao na cirkuskoj predstavi, gde ga očarava Elvirina pojava. Dalje tvrdi kako je Luitgard, kao krajnje konvencionalna žena, bila protiv neprimerene maštovitosti jednog pripadnika visokog društva, a sam Spare pozajmljivao novac bukvalno od koga je stigao, stvarajući velike dugove usled kojih godinu i po nije plaćao zakup za osmosobni stan.
„Uverena
sam kako je, našavši se u ćorsokaku, iskoristio jadnu Elviru da svoj krah učini
što glamuroznijim” – oštra je Katinka Linde, podsećajući na činjenicu da
samoubistvo usled prezaduženosti nije bilo nimalo neuobičajena pojava u tim
krugovima, a sam Siksten prilično teatralna osoba. „Nakon svega, izbrisan je iz
života svoje dece, više niko ga nije spominjao, a ceo slučaj postaje apsolutna
tabu tema u našoj kući”.
Senku na prikupljene podatke i dalju interpretaciju, ipak, bacaju dve zanimljivosti. Gospođa Linde je neposredno uoči početka pisanja prve knjige (gde bira tačku
gledišta Luitgard kao izneverene, prevarene supruge) i sama prošla kroz neprijatan
razvod od čega očigledno nije uspela da se u dovoljnoj meri distancira. Stoga će u intervjuima povodom objavjivanja knjige, baš kao i njena
saradnica Meret Prid Hele, insistirati na neophodnosti razaranja romantične
legende koje bi bilo izvršeno u skladu sa standardima aktuelnog #Me Too pokreta. Nažalost, kada se saberu dva
i dva, dobija se utisak da lična razočaranost u ljubav, probuđeni (radikalni) „feminizam“
i porodični istorijat koji uključuje postojanje crne ovce savršene za posthumnu (zlo)upotrebu, utiču da sve skupa
najviše liči na drugu krajnost toliko im mrske romantizacije: tendenciozno učitavanje motiva zarad dolaženja do unapred
zacrtanog odgovora, a ne otkrića istine. Ukratko, dekonstrukcija umesto rekonstrukcije.
 |
| izvor: digitaltmuseum.se |
Da izdvojim samo najproblematičnije stavke, Grenkvist unedogled forsira suludu teoriju o tome da je Siksten pao pod uticaj romana „Fra Kristiania-Bohemen“ norveškog pisca Hansa Jegera. Ovo kontroverzno delo iz 1885. godine „potkačilo“ je osetljive dušice iz tadašnjeg javnog mnjenja, te mu je ubrzo po objavljivanju konfiskovan tiraž, dok autor dobija otkaz na poslu stenografa u Parlamentu, te biva osuđen na zatvorsku kaznu zbog „vređanja javnog morala“ i „blasfemije“. Predstavnici liberalne i konzervativne štampe podržavaju odluku suda, ali se intelektualci bune zbog ugrožavanja slobode govora. Interesantno je da roman, koji tematizuje odluku jednog oficira da živi rasipno i raspusno, što više se uvali u dugove, pa onda oduzme sebi život, po reizdanju iz 1950. prolazi potpuno bezazleno. Sve u svemu, iako nema nikakav dokaz, pa čak ni nagoveštaj da je Spare uopšte čitao ili zapazio roman, autor studije tvrdoglavo insistira na preuzimanju obrasca ponašanja glavnog junaka (zasnovanog na stvarnoj ličnosti). Tvrdnju kako je Siksten počeo da primenjuje isto u sopstvenom životu, Grenkvist potkrepljuje zaključcima (primećujemo: vrlo sličnim kakve i danas pojedine struje istoričara vezuju za princa Rudolfa!) da je bio „manično depresivan ili bipolaran“, smelo pretpostavljajući kako je još u detinjstvu pokazivao naznake Aspergerovog sindroma, a kasnije i narcisoidnog poremećaja. Dalje ističe da ovakav profil ličnosti „može da ostavlja utisak istinski šarmantne i vredne osobe“ (čime objašnjava Spareov imidž među poznanicima), kao i da je njegova politička „radikalizacija“, zapravo, najobičnija „posledica rastuće mentalne bolesti“, odnosno, da „verovatno nikada nije ni bio revolucionar“.
 |
| (k)varljivo dekadentno štivo |
Slučaj povezuje čak i sa Spareovim pseudonimom, kojim su potpisivani članci u „Figaru“, a glasi Strelac mira. Pošto „Archer“ na engleskom znači – strelac, Grenkvist zaključuje da je to jasna aluzija na britanskog džokeja Freda Arčera, pogađate već, samoubicu. I sa njim se, kaže, ovaj identifikovao! Vrhunac, ipak, predstavlja zaključak autora kako činjenica da je Siksten Spare nekako uspeo da se istovremeno (čak, priznaje, besprekorno) bavi svojim primarnim poslom, „bombarduje“ Elviru pismima (zanimljiv odabir izraza za jednog istraživača) i, povrh svega, sarađuje sa novinama, jasno pokazuje – manijakalnost! Ne svestranost, ne entuzijazam ili strast. Manijakalnost. Apsurdna tumačenja se nastavljaju, nemilosrdno zahvatajući i piščevu ljubimicu koju je, zapravo, želeo da odbrani: „Sada je bila toliko deprimirana zbog Sikstenovih pisama, da joj nije ostalo ništa od sopstvene volje. Osećanja prema Spareu očigledno su više strah nego ljubav“. Očigledno devojka (epoha u kojoj živi nije izgovor!) umesto da se otarasi „stalkera“, za šta je imala sijaset prilika i izgovora, nastavlja da se dopisuje, a verovatno i viđa sa njim, blizu dve godine. Sve to iako joj se (što je takođe autorov zaključak) udvarač ne dopada, kamoli da ga voli. Ne voli ni Spare nju, jer „mentalno poremećeni ljudi za to nisu sposobni“. Elvira, po mišljenju našeg tumača, nema srca da pomisli ili kaže: „Ubij se, baš me briga, ne sviđaš mi se!“, da se požali nekome iz porodice ili trupe, alarmira čuvare reda... Ne, ona zbog čoveka koji je (izdaleka, pismima) ucenjuje, krade novac i beži od kuće. Dopušta osobi za koju je ne vezuju nikakva romantična osećanja da je, doslovno, vuče preko Skandinavije gotovo dva meseca, živi i spava sa njim (verovatno „iz sažaljenja ili u nadi da će ga time odvratiti od suicidalnih namera“, kaže autor), odlazi u smrt sa njim, a ne nalazi za shodno ni da pokuša bekstvo ili se na bilo koji drugi način odupre. Krunski dokaz je, smatra autor, ostavljanje papirića sa poslednjom pesmom da viri iz džepa: „Elvira je želela da je mi pronađemo“.
Zabeleženi na čudnoj mešavini nemačkog, švedskog i danskog jezika, dotični Elvirini stihovi u slobodnom prevodu zvuče ovako:
Kap je pala u vodu,
izbledela polako.
I mesto na kom pade
talasanje okruži.
Šta je to bilo?
I odakle dođe?
Ništa drugo do život
i smrt koja je stigla
da preuzme mesto za sebe.
… (nerazaznatljiv deo)
Sada, voda miruje iznova.
Hedvig
I zaista ne znam za ostale, ali u ovim redovima moja malenkost oseća samo mladu, ali za svoje godine preterano ozbiljnu i introspekciji sklonu ženu, konačno pomirenu sa besmislom života i smrti. Ne žrtvu ičega sem sopstvenog nemira, a svakako ne pasivnu, nemu lutku kojom poremećeni tip upravlja kako mu drago. Zaista mi je znatno logičnija ona filmska pretpostavka u kojoj njih dvoje beže od dotadašnjih, nezadovoljavajućih života, nadajući se nekakvom Deus ex machina rešenju koje, naravno, neće doći; da u skladu sa uvrnutim pesimizmom-hedonizmom epohe koja je rešila da raskrsti sa dotadašnjim lažnim moralom, pronalaze zabačeni proplanak, prepuštaju se strasti poslednji put (taj sablažnjivi korset na grani koji je svezao pero mnogim novinarima!), a onda ne ostaje ništa, jer izlaza nema, potrebno je mnogo hrabrosti, još više očaja... Bez sumnje dobronamerni Klas Grenkvist priznaje: „I pored nedostatka izvora, radoznalost me potakla na pisanje ove knjige“ – nije li, onda, sasvim legitimno verovati u drugu, „romantičnu“ verziju koju (kao što se vidi, ne naročito ubedljivo) teži da obori? Zašto je toliko teško prihvatiti da ovo dvoje ljudi zaista nije više htelo da živi u laži? Jer, ukoliko je poručnik Spare zaista bio manijak, onda i Elvira, pored svih dokazanih vrlina, ako je na odluke koje donosi nije podstakla čista, stravično ogromna ljubav, sa svoje strane takođe pruža osnova za ozbiljnu dijagnozu.
 |
|
Pretpostavlja se da je ovo poslednja Elvirina fotografija, autorsko delo Džona Vigstena (1889) |
Zaključak
Prošle godine sam nabasala na jedan zanimljiv naučni rad koji Žilijena Sorela „provlači“ ispod skenera svih mogućih psihijatrijskih analiza, naposletku zaključujući da je Stendalov junak – tipičan psihopata. Sklonost prema „seciranju“ kako književnih dela, tako i stvarnosnih drama, vodi nas u veliku opasnost da na kraju sve (uključujući sebe) posmatramo u binarnim kategorijama androida i bezumnika. Kao i svaki stari, prežvakani mit koji prosto iritira svojom sveprisutnošću i izaziva na dekonstrukciju, priča o gospođici Madigan i pukovniku Spareu poseduje najmanje dva lica: od nas samih zavisi koje ćemo prihvatiti kao pravo. Budimo realni, nisu ni povesti o Heleni i Parisu, Tristanu i Izoldi, Antoniju i Kleopatri, Mariji Kalas i Onazisu, bile zaista jednodimenzionalne, niti su te ljubavi bezazleno zaobišle druge (žene, muževe, decu, roditelje) da ih ničim ne ugroze, povrede, odnesu još koju žrtvu pored one lične, apsolutne. Pa, ipak, ovde se radi o potrebi i sposobnosti čovečanstva da veruje u ljubav kao ideju totalne posvećenosti, onu silu koja ima sopstvenu, razumu često nedokučivu „logiku“ i ne mari ni za kakva pravila društva i epohe, etikecije i etike. Ne morate sami uopšte biti romantični da biste shvatili koliko je to nekim ljudima moguće.
Nema bitno velike razlike u prenaglašenoj idealizaciji slučaja i pokušajima da se priča pošto-poto relativizuje. Ključni argumenti će izmaći čak i najsitničavijem istraživaču, samo ukoliko nije u stanju da otvori svest za iracionalno, dozvoljavajući da nije baš sve objašnjivo (trenutnim ili dugoročnim) „ludilom“, dekadencijom (pa bila ona izrazito obeležje doba), „mentalnim oboljenjem“. Zbog toga, pseudonaučni revizionizam nikad zaista ne pije vodu, niti bi to bio slučaj ni da mu podvrgnemo Anu Karenjinu ili Hitklifa, kao što niko ne može ni da ospori izgaranje Henrija VIII (sa svim dokazanim mu poremećajima) za Anom Bolen. Zašto je, onda, toliko teško pojmiti da Elvira Madigan nije bila praznoglavo, indolentno, do te mere povodljivo stvorenje koje ćutke, bez opiranja prati poremećenog čoveka širom dve države? Ili da je Siksten Spare iskreno, bez zadnjih namera, voleo mladu ženu koju su mase, čak i ne poznajući je, već obožavale iz toliko dovoljnih razloga? I da su jedno drugome pokazali, pružili, bili, sve ono što im je zasebno nedostajalo u dotadašnjim životima.
 |
| Foto: Johannes Vest |
Sorgeliga saker hända, Än i våra dar minsann,
Sorgeligast är dock denna — Den om fröken Madigan.
(U slobodnom prevodu sa švedskog: „Tužne stvari se događaju, još i na današnji dan, ali najtužnija je priča o gospođici Madigan“.)
* Izvori:
1. http://elviramadigan.se/ (Izuzetno detaljan, veoma zanimljiv sajt, čiji je uređivač Klas Grönqvist)
2. Grönqvist – En droppe föll ... Elvira Madigan; Kleart, 2017.
3. blog Emili Johanson, nažalost, ugašen – nalazio se na ovoj adresi: http://elviramadigansixtensparre.wordpress.com/2015/04/11/elvira-madigan-sixten-sparre/
4. Stranica Katinke Linde, posvećena prvenstveno porodičnom aspektu priče: http://kathinkalindhe.se/
5. http://www.elvira-madigan.dk/Register/
* Zanimljivosti:
- Novinarka iz Danske, Helen Luiz Hansen, prošle godine najavila je početak istraživanja za planirani roman o događaju sa Tosingea sagledanom u društveno-istorijskom kontekstu doba. Knjiga će se najverovatnije zvati „Iluzija“ (Blændværk): http://blaendvaerk.hellouhansen.me/
- Ukoliko ste pomislili da ijedna stara priča može proći bez učitavanja modernog (umnogome čak pomodnog) konteksta LGBT populacije i već spomenutog #MeToo prizvuka, prevarili ste se. Za 2. jul ove godine, na Letnjoj sceni u Estersundu, najavljena je premijera pozorišnog komada dramske spisateljice Malin Nord, u kome će slučaj biti interpretiran iz ugla pretpostavke o lezbijskoj vezi između Elvire i Žizele Brož: http://undantaget.org/forestallningar/elvira.html