piše: Isidora Đolović
Sometimes it snows in
April.
Sometimes I feel so bad.
Sometimes I wish that life was never ending,
and all good things, they say, never last.
Kada je 21. aprila 2016. planetu žurno obišla vest o njegovom, ovoga puta nepovratnom odlasku, većina nas je zatečena u neverici. Možda se razlog krije u činjenici da se godinama, s vremena na vreme, povlačio u, upečatljivim potezima razbijanu, pa ponovo produžavanu, svojevoljnu „ilegalu“. Verovatnije se takav utisak, ipak, formirao usled umetnikove stalne prisustnosti uprkos svakoj vrsti izbivanja – uključujući i ono sa danas neizbežnog Youtube-a, u tvrdoglavoj borbi za autorska prava i kreativnu autonomiju... Tek, zvučalo je nadrealno. Podjednako čudnovato deluje činjenica da je od toga dana proletelo već punih pet godina – zaista nezanemarljivo vreme, donoseći globalne izazove na koje bi se čuveni ekscentrik, sasvim sigurno, makar namrštio u smislu: „Pa, moglo se očekivati“. Za života je stvaralaštvom najmanje dvostruko premašio prosečan ljudski vek, poigravao se stilovima, rasama i polovima, žanrovima i izražajnim sredstvima, spiritualnošću i seksualnošću. Bio je multiinstrumentalista, osobenjak, neumorni eksperimentator, prema mišljenju mnogih Mocart savremenog doba. Pored dobro nam poznate zaostavštine, tek predstoji otkrivanje i objavljivanje na stotine kompozicija koje je pohranio u svojim „sefovima“, od čega će svet najpre u julu ove godine biti upoznat sa posthumnim albumom „Welcome 2 America“. Neobičan, neponovljiv, jedan od velikih simbola osamdesetih, deo „Svetog trojstva pop kulture“, bio je u pravom smislu njegovo muzičko visočanstvo Prins.
Ime(na)
Mnogi izvođači se, pored ostalog, na samom početku karijere suočavaju sa izazovom biranja adekvatnog scenskog pseudonima. U njegovom slučaju radilo se o jednoj stavci za brigu manje, pošto su se roditelji unapred postarali za to da Prins Rodžers Nelson dobije upečatljivo ime. Naime, kada su džez muzičari iz Mineapolisa (država Minesota), Džon Luis Nelson i Meti Dela Šo, dobili prvo dete, nazvali su ga po sastavu koji ih je prvobitno spojio. Upoznali su se u klubu, kada je pijanista Džon tražio solistkinju za grupu The Prince Rogers Trio; najpre su bili kolege i nastupali zajedno, da bi se kasnije iz svega razvila ljubav. Zanimljivo je i to da su oboje vodili poreklo iz Luizijane. U braku su pored Prinsa, rođenog 7. juna 1958. godine, dobili i kćerku nazvanu Tajka (Tyka; r. 1960). Iako otac, koji je preminuo 2001. godine, birajući možda pretenciozno ime zapravo namerava da sinu simbolično omogući „ostvarenje svega što ja nisam“, dečak u početku baš i nije voleo pruženi dar – insistirao je da ga ukućani zovu Skiper.
I kasnije će često koristiti pseudonime, prvenstveno radi odvajanja privatne ličnosti od rezultata svog rada. Neki od njih su: Kamil, Džejmi Star, Kristofer, Džoi Koko, Alexandre Nevermind... Onoga trenutka kad je osetio naročitu ugroženost svog stvaralačkog identiteta, odlučio se na drastičan korak, odbacivši lično (ujedno zaštitno) ime. Usled toga su ga mediji sredinom devedesetih uglavnom zvali Umetnik nekada poznat kao Prins ili, jednostavno, Umetnik.
Prvi korak na putu konačnog oslobađanja od lanaca koji me vezuju za „Warner Bros.” bila je promena imena iz Prins u (neizgovorljivi simbol). Prins je ime koje mi je majka dala po rođenju. „Warner Bros.“ ga je uzeo, zaštitio i koristio kao glavno marketinško sredstvo da promoviše sve što sam pisao. Kompanija poseduje ime Prins i svu pripadajuću muziku koja se plasira posredstvom njega. Postao sam puko sredstvo zarade, u službi sticanja što više novca za „Warner Bros.“.
 |
| sa roditeljima i sestrom |
Kreativne faze, scenske metamorfoze
Odrastajući u rodnom gradu, već u najranijim danima bio je okružen i potpuno fasciniran muzikom. Kasnije će, u nezavršenoj autobiografiji „The Beautiful Ones“, opisivati prva sećanja na očev klavir koji je gledao sa strahopoštovanjem: Mislio sam da nikada neću biti u stanju da sviram kao moj tata, a ni on nije propuštao priliku da me na to podseti. Ali, dobro smo se slagali. Bio mi je najbolji prijatelj. Prvi put će se usuditi da počne sa sopstvenom muzičkom avanturom kao sedmogodišnjak, ubrzo posle razvoda roditelja. Na sada upražnjenom klaviru, najpre je „skidao“ džinglove tada popularnih televizijskih serija (među kojima je, upamtite ovo, bio i „Betmen“), da bi još iste godine komponovao svoju prvu pesmu – „Funk machine“. Kao tinejdžer, Prins je duže vreme uspevao da balansira između naklonosti prema sportu i muzici. Uprkos niskom rastu (svega 157 cm) zbog koga će kasnije uvek nositi potpetice, bavio se košarkom (i čitavog života ostao veliki obožavalac), u srednjoškolskim danima uzimajući i časove plesa/baleta. Zbog neslaganja sa očuhom i mlađim polubratom, počeo je da beži od kuće, sve više boraveći na očevim svirkama ili se družeći sa vršnjacima zaluđenim R'n'B, funk i soul zvukom sa talasa lokalne „KUXL“ radio stanice. Biće to temelj prvih dugotrajnih saradnji, postavljen najpre aktivnošću benda Grand Central, sa kojim je neumorno svirao širom Minesote.
Demo snimci načinjeni uz podršku producenta Krisa Muna, potom prosleđeni lokalnom biznismenu raspoloženom da podrži talentovane mlade sugrađane, već 1976. mu donose ugovor sa kompanijom „Warner Bros.“. Na debitantskoj ploči „For you“, koja se pojavila dve godine kasnije, odsvirao je svih dvadeset sedam instrumenata i bio kompletan autor. Pažnju na sebe je skrenuo afro frizurom, falsetom i, pre svega, zadivljujućom profesionalnošću koja njegovoj diskografskoj kući obećava velike uspehe u budućnosti. Ugovor je obuhvatao ukupno tri ploče: pored spomenute, mini opus čine „Prince“ (1979) i „Dirty mind“ (1980), od kojih je poslednja začinjena elementima postpanka i novog talasa. Bio je to, kako se pokazalo, samo zalet. Album „Controversy“ iz 1981. obezbeđuje mu prvo pojavljivanje u popularnoj emisiji Saturday Night Live, kao i mogućnost da bude predgrupa na turneji „The Rolling Stones“-a, kada su ga pojedini gledaoci izviždali zbog „šokantno” androginog imidža. Sledeće godine počinje da se odmotava klupko uspeha: izlazi dupli LP „1999“, zahvaljujući kome postiže ogroman uspeh na svežem kanalu MTV, inicirajući legendarno muzičko rivalstvo sa Majklom Džeksonom. Ovaj album, sa koga su se izdvojili singlovi „1999“, „Little red corvette“, „Delirious“ i „International lover“ (njegova prva „Gremi“ nominacija), označava početak rada sa pratećom grupom The Revolution. Zajedno su snimili legendarni „Purple rain“ (1984), pa „Around the world in a day“ (1985; najveći hit „Raspberry beret“) – i ništa više nije bilo isto.
„Purple rain“ je, slobodno se može reći, multimedijalna trilogija koja je u svakom, pa i vizuelnom smislu, do danas ostala zaštitni znak Prinsa. Delimično autobiografski film pratila je istoimena ploča, čija naslovna tema svom autoru donosi prestižnog Oskara. Prvo mesto na „Bilbordovoj“ listi zauzele su numere „When the doves cry“ i „Let's go crazy“, dok se „Darling Nikki“ našla na potpuno suprotnoj strani, dospevši do ozloglašenog spiska „Filthy 15“ predloženog od strane The Parents Music Resource Centra (o čemu ću pisati posebnom prilikom). Pored svega, dve osvojene „Gremi“ nagrade zaokružile su trijumfalni pohod maestrove ljubičaste kiše nadahnuća na svet. Fasciniranost nije zaobišla ni neizbežnog Endija Vorhola, koji će mu 1984. izraditi portret „Orange Prince“. Uspeh filma ohrabrio je pokretanje vlastite izdavačke kuće Pejsli Park, koja je zajedno sa istoimenim studiom i umetnikovom privatnom rezidencijom činila zaokruženu celinu, a danas se tu nalazi muzej / memorijalni kompleks. Tamo se Prins definitivno preselio 1994. i ostao do kraja života.
 |
| Andy Warhol, Orange Prince, 1984. |
Nižu se profesionalni uspesi: u toku 1986. izlazi dobro prihvaćena ploča „Parade” (sa hitom „Kiss“), dok dupli LP „Sign o' the Times“ naredne 1987. dobija fantastične ocene kritičara (zahvaljujući čemu se do danas smatra možda vrhuncem njegove karijere). Sa albuma „Lovesexy“ (1988) izdvojio se singl „Alphabet St.“, puritansku publiku šokira omot u muškom pinap stilu, a naročito važnim se pokazuje koncept koji će Prins nadalje razvijati: dualnost kao obeležje borbe dobra i zla, vrline i greha, ali i simbolike Blizanaca, njegovog horoskopskog znaka. Često je imao običaj da, u svom stilu, naglasi kako u njemu oduvek žive dva bića, od kojih je jedno nedefinisanog pola. Priliku za naročito transparentnu demonstraciju alter ega pruža mu rad na muzici iz Bartonovog „Betmena“ (1989), pri čemu ekranizacije singlova „Batdance“ i „Partyman“ omogućavaju da se igra maskama heroja ili antagoniste, a ponekad i (bukvalno) oba lica. U želji da „Purple rain“ dobije nastavak, 1990. snima album i film „Graffitti Bridge“, iznova ušavši u kožu glavnog junaka Kida, ali bez ponovljenog uspeha.
To ga, ipak, nije pokolebalo: ulazak u novu deceniju označava samo otvaranje još jednog poglavlja apsolutne dominacije. Devedesete će za Prinsa biti podjednako turbulentne, ako ne i dramatičnije, kako na muzičkom, tako i privatnom planu. Prilikom nastupa na drugom po redu Rock in Rio festivalu 1991. (legendarnom već po impresivnoj listi učesnika, da nabrojim samo neke: Guns ' n' Roses, Billy Idol, INXS, Karlos Santana, Džo Koker, Judas priest, Queensryche, Megadeth, Sepultura, Faith no more) – i to kao hedlajner, u okviru dve večeri – predstavio je novi prateći bend The New Power Generation. Iste godine, zavrteli su se spotovi za pesme „Cream“ i „Get off“ (melodijski omaž Džejmsu Braunu), kao i naslovnu sa albuma „Diamonds and pearls“ (u potonjoj je ženske deonice izvela Rozi Gejns). Počev od sledećeg ostvarenja, „Love Symbol“ (1992), odnosno, singla koji će ga otvoriti, dolazi do prihvatanja i isticanja neimenovanog simbola kao ukrštaja maskulinog i femininog principa, ali isto tako svih suprotnosti koje Prins od početka nastoji da svojih stvaralaštvom prevaziđe i objedini. Počinju sukobi sa dugogodišnjim izdavačem „Warner Bros.“, usled čega niz nesuglasica naposletku kulminira odbacivanjem imena i usvajanjem spomenutog simbola kao oznake.
Kako bi se što pre oslobodio ugovorne obaveze, počev od 1994. kreće da munjevitom brzinom „izbacuje“ jedan po jedan novi album, u javnosti se pojavljuje sa rečju „rob“ (slave) ispisanom preko lica i okrivljuje diskografsku kuću za ograničavanje kreativnih sloboda. Prvi potez iz ove faze, nazovimo je „razdobljem revolta“, bilo je objavljivanje ploče „The Black Album“ koja je snimljena još 1987., ali zbog izrazitijeg pesimizma i nezanemarljivog udela fatalizma samog autora, biva odbačena do nekog prikladnijeg trenutka. Usledio je „Come“ (1993), pa „The Gold Experience“ (1994) sa velikim hitom „The most beautiful girl in the world“, ali i sumnjama na plagijat koje su izrazili italijanski autori Bruno Bergonci i Mikele Vićino. Ovaj slučaj je „razvlačen“ po sudovima tokom narednih dvadesetak godina. Tek po objavljivanju, sada CD-a, „Chaos and Disorder“ (1996), ugovor sa „WB“ je raskinut, a Prins slobodan da u novi milenijum zakorači pod starim imenom. Najuspešniji album iz poslednje, mirnije faze njegove karijere bio je „Musicology”, koji se pred publikom našao 2004. godine.
Mentorstva
Prins se starao da, pored primarnog, uvek ima najmanje jedan sporedni projekat na kome bi pomagao, počev od sastava The Time čiji je osnivač, prateći vokal i instrumentalista postao 1982. (glavni vokal pripadao je Morisu Deju). Mnogo je pisao za kolege, tako da njegov autorski pečat prepoznajemo u velikim hitovima „Manic Monday“ (The Bangles), „I feel for you“ (Čaka Kan), „Nothing compares 2 you“ (Šinejd O'Konor), „Love...thy will be done“ (Martika) i „U“ (Pola Abdul). Sa Madonom je sarađivao na njenom albumu „Like a prayer“, potpisavši duet „Love song“, dok je specijalno za Selin Dion napisao i poklonio joj numeru “With this tear”.
Kao što se može primetiti, naročito je podržavao ženske izvođače, tako da ne samo što je u njegovim bendovima uvek bila prisutna makar jedna pripadnica lepšeg pola (svakako su najpoznatije Vendi Melvoin i Lisa Kolman iz The Revolution, te perkusionistkinja Šila E.), već je nezvanično ustanovljen i termin „Prinsove štićenice“ (protégé). Među njima su bile (nažalost pokojna) Deniz Metjuz poznatija kao „Veniti”, Apolonija Kotero (partnerka iz filma „Purple rain“ i svojevrsna zamena za Metjuzovu, tako da je trio „Vanity 6“ njenim dolaskom preimenovan u „Apollonia 6“), Karmen Elektra (za koju je lično smislio pseudonim; rođena je, inače, kao Tara Li Patrik), Bria Valente i, naravno, neizbežna Majte Garsija, buduća supruga i velika ljubav za koju je napisao i producirao album „Child of the Sun“ (1996).
Pomogao je karijere Šine Iston (dueti „U got the look“ i prekrasna „The arms of Orion“), Kendi Dafler, Pati LaBel, a njegove pesme su uz dozvolu obradili Tom Džons („Kiss“) i Foo Fighters („Darling Nikki“). Ovo je naročito značajno, jer obično nije bio ljubitelj obrada ili parodija (mada je, o čemu svedoče sačuvani snimci televizijskih gostovanja, posedovao specifičan smisao za humor i autoironiju). Među retkima je koji su čak četiri puta odbili molbu Weird Al-a Yankovic-a za snimanje komične verzije neke od njegovih pesama. Ališa Kiz je u pozdravnom govoru prilikom ulaska Prinsa u Rokenrol dvoranu slavnih istakla koliki je uticaj izvršio na njen muzički put, a Bijonse dobija čast da zajedničkim nastupom otvore dodelu „Gremija“ 2004. godine.
Ljubav
U
neprekidnom traganju za savršenom Muzom, imao je buran emotivni život. Mada su
ga povezivali sa mnogim poznatim ženama, od Kim Bejsinger (navodno je samo zbog
nje želeo da radi na „Betmenu“) i Madone, preko None Gej (Marvinova kćerka), do
Veniti i Šerilin Fen, brak je sklopio dva puta. Njegova prva supruga bila je
plesačica Majte Garsija (o kojoj više informacija sledi u subotu; do tada,
kratak tekst (br. 5) OVDE), od 1996.
do 2000. godine. Od Manuele Testolini, preduzetnice italijanskog porekla,
razveo se 2006., nakon pet godina zajedničkog života. Iako je voleo decu i više
puta izjavio kako bi želeo da ih ima mnogo, njegov jedini sin, iz braka sa
Majte, preminuo je ubrzo po rođenju usled teškog deformiteta lobanje (tzv.
Fajferov sindrom). Dečak se, što je tek pre nekoliko godina obelodanjeno, zvao Amir Gregori Nelson. Majtina druga trudnoća završila se spontanim pobačajem, nakon
čega se par relativno brzo udaljio, pa rastao. Ona tvrdi da je Prins je kasnije spalio deo kuće u kome su se nalazile njihove stvari, uništavajući sve što bi ga podsećalo na gubitak.
 |
| Sa Majte (levo); i Manuelom (desno) |
Film
Veliki ekran predstavlja drugo polje delatnosti na kome je neumorno pokušavao da se dokaže, mada nikada ni sa približnim uspehom, barem kada je o glumačkim zadacima reč. Dve godine nakon ostvarenja „Purple rain”, režirao je, odigrao glavnu ulogu i snimio muziku za „Under the Cherry Moon“ koji će se pokazati kao potpuni fijasko, pokupivši „Zlatnu malinu“ u bezmalo svim glavnim kategorijama. Partnerka u ovom filmu mu je, inače, bila tada još sasvim anonimna Kristin Skot Tomas. Ništa bolje nije prošao ni već spomenuti „Graffitti bridge”, tematski nastavak kultnog „Purple rain“. Kompilacija video spotova „Three Chains o'Gold“ još jedan je pokušaj da se sadržaj albuma vizuelno uobliči kao jedinstvena celina. Mnogo godina kasnije, pojavio se kao gost popularnih „Mapetovaca“ i sitkoma „New girl“, a svojevremeno postao čak i junak stripa „Prince: Alter Ego“ (DC Comics, 1991), zasnovanog na njegovom doprinosu franšizi o gotamskom superheroju.
Znatno bolje se snalazio na svom, melodijskom terenu. Kao što je već spomenuto, komponovao je muziku za film „Batman“ (1989) Tima Bartona i sa ovim albumom ponovo dosegao prvo mesto „Bilbordove“ top-liste. Za temu iz animiranog filma „Happy feet“ („The song of the heart“) nagrađen je „Gremijem“. Još jedna zanimljivost koja ga veže sa svetom pokretnih slika, odnosno, njegovim vodećim figurama, tiče se činjenice da je, na lični poziv dobijen od slavnog režisera, svirao na venčanju Džordža Lukasa i Melodi Hobson, 2004. godine.
Zlatnu statuetu za najbolju filmsku muziku su mu uručili Majkl Daglas i Ketlin Tarner:
Otpor globalizmu i banalnosti
U razgovoru za časopis „Rolling Stone“, sada već daleke 1996., jedan od svoih najneobičnijih istupa obrazložio je na sledeći način: Ljudi misle da sam budala jer sam napisao „rob“ na sopstvenom licu. Ali, šta sam ja, ukoliko ne mogu da radim ono što želim? U nastavku intervjua zaključuje: Kada sprečite čoveka da sanja, postaje rob. Tu sam se našao. Ne posedujem muziku Prinsa. Ako ne posedujete svoje trake, gospodar poseduje vas. (u pitanju je igra rečima: If you don't own your masters, your master owns you., prim I.Đ.).
Internet je kao MTV, koji je u jednom trenutku bio moderan, da bi se iznenada pokazao prevaziđenim. U svakom slučaju, svi ovi kompjuteri i digitalne naprave nisu dobri. Pune nam glave brojevima, što nikako ne može da valja.
Bio je vegetarijanac (duže vreme vegan) i aktivista u zaštiti životinja. Što se tiče vere, poreklom iz hrišćanske porodice, oduvek spiritualan (zabeleženo je kako bi se pred svaki koncert članovi njegove grupe okupili i pomolili) i zainteresovan za pitanja onostranog, nakon sinovljeve smrti, a verovatno pod presudnim uticajem kolege Larija Grejema, pridružio se Jehovinim svedocima. Rastuća privrženost religijskim ubeđenjima (usled čega je jedno vreme čak propovedao od vrata do vrata), priča se, dovela ga je do kobnih odluka po pitanju zdravlja, kako sopstvenog, tako i svojih najbližih.
Jednom prilikom je, što se poslednjih godina naročito često pominje, izgurao Kim Kardašijan sa pozornice. Sve se odigralo 2011. na njegovom koncertu u Medison Skver Gardenu, kada je starleta „izvučena“ iz publike. Međutim, umesto da zaigra (kao što se očekivalo), stajala je poput kipa, a to je Prinsa brzo izvelo iz takta. „Siđi sa moje bine!“, viknuo je u mikrofon, da bi se zatim nasmejao i dvosmisleno prokomentarisao: „Dobrodošli u Ameriku!“. Upitan o njenom debaklu, kratko je primetio kako Kim „dovoljno fino izgleda, ali nema nimalo talenta“: Ona ne ume da pleše, ne zna da peva – ne ume da radi ništa. Priznao je da mu nikako nije jasna popularnost Kardašijanovih. Potvrđujući rečeno, glumica Zui Dešanel kasnije otkriva kako im se Prins, kao veliki fan serije „New Girl“, obratio putem mejla i pitao postoji li mogućnost da se pojavi u nekoj od epizoda. Autori su njegovu ideju prihvatili sa oduševljenjem, ali je, s obzirom na to da se radilo o (dopisanoj) sceni VIP žurke, ubrzo postalo neophodno dovesti barem još neko poznato lice. Raspitujući se o kome se radi, Prins je izrazio nadu da to „nije neko od Kardašijanovih“.
Introvertni filantrop
Verovao je u moć inspiracije i potpuno se predavao kreativnom procesu, po cenu apsolutne nedostupnosti za okolinu dokle god obuzetost traje. Kada bi radio, vreme i svet su prestajali da postoje. Sestra otkriva da je još kao mali voleo da zapoveda i drži sve pod kontrolom, a Apolonija Kotero je samo jedna od mnogih njegovih saradnika koji priznaju da su ga „naravno, mnogo voleli, ali je, ruku na srce, dok rade znao da se ponaša kao pravi tiranin“. Drugu izraženu crtu njegove ličnosti činila je povučenost. Dobar prijatelj Ven Džons priseća se kako nikada nije psovao, ali je zato „rasturao“ stoni tenis i sa velikim ponosom odnosio pobede u kućnim partijama. Producent svečanosti dodele „Gremi“ nagrada, Ken Elrih, potvrđuje poznate navode o njegovoj neobičnoj introvertnosti:
Bio je veoma, veoma stidljiv i tih. Par puta sam posetio Pejsli Park i ne sećam se da je mnogo govorio tonom iznad šapata. Možda je baš takav bio sa određenim ljudima, ali imao je veoma spokojno držanje, neku vrstu smirenosti koju mu je stalo da pokaže. I uvek bi me zapanjila sposobnost da uspe zadržati takav stav iza scene – srdačan, ali nikad plahovit, a zatim me, po izlasku na binu, natera da pomislim: „To nije ista osoba sa kojom sam malopre stajao“. Naprosto je takav bio: uključio bi, pa isključio prekidač.
Imajući u vidu njegov horoskopski znak, izvanredna svestranost i neprestana kreativna groznica ne bi trebalo da začude. Gemini je njegov alter ego i u spotu za pesmu „Batdance“, pri čemu jedna, neoslikana strana lica, predstavlja dobro (Betmen), a druga zlo (Džoker). Pored zodijaka, Blizanci su i obeležje dvostrukosti muzike koju je stvarao.
Tek posthumno je obelodanjeno koliko je zapravo dobrotvornih priloga (čime se nikada nije razmetao) ulagao u različite svrhe: pomažući finansiranje pojedinačnih lečenja, spašavanje istorijske Afroameričke javne biblioteke, sprovođenje u delo brojnih ekoloških i umetničkih inicijativa, podržavajući organizovanje muzičkih izvođenja, pokret „Black lives matter“ (pesma „Baltimor“ posvećena je Frediju Greju i svim nenaoružanim tamnoputim žrtvama policijskog nasilja) i „Zonu za decu Harlema”. Drugu suprugu, Manuelu, upoznao je upravo dok je radila za njegovu humanitarnu organizaciju. Na dodeli „Gremi” nagrada 2015. godine pojavio se sa afro frizurom i porukom: „Poput knjiga i crnačkih života, albumi i dalje imaju značaj“ (Albums still matter), nastavljajući da nenametjivo i koncizno povezuje svoja dosledna uverenja u jasne poruke.
Odrastao sam u crno-belom svetu. Da: crno i belo, noć i dan, bogatstvo i sirotinja. Crno i belo. I kao klinac sam slušao sve vrste muzike, uvek ponavljajući sebi kako ću, jednoga dana, postići da me ne procenjuju na osnovu boje kože, već isključivo kvaliteta mog rada.
Gitarski virtuoz
Novinar Nik Kon ga naziva „verovatno najvećim urođenim talentom rokenrola svih vremena“. Iako prirodno tenor, vokalno je uspevao da varira od falseta do baritona. Kao multiinstrumentalista, briljantno je svirao gitaru, a bio i dobar bubnjar, klavijaturista, basista. Mada ga je časopis Rolling Stone svrstao na 33. mesto liste 100 najboljih gitarista svih vremena, čini se da mu je ovo umeće ostajalo u senci eksplozivnih scenskih nastupa, samim tim bivajući do danas prilično potcenjeno. Dugo je kružila urbana legenda o odgovoru Erika Kleptona na pitanje kako se oseća kao najbolji gitaroš sveta: „Nemam pojma, pitajte Prinsa“. Mada ona nije tačna, Klepton ga je izuzetno cenio i smatrao velikim majstorom, jednim od sopstvenih sedam favorita (odmah iza Džimija Hendriksa). Zapravo, mnogima je pažnju na svoju veštinu skrenuo tek učešćem na ceremoniji uvođenja u Dvoranu slavnih rokenrola 2004., kada je zasvirao rame uz rame sa Tomom Petijem, Stivom Vinvudom, Džefom Linom… i, što bi se reklo, ukrao šou.
Njegova kolekcija gitara brojala je ukupno sto dvadeset i jedan primerak uzbudljivog instrumenta, među kojima se prepoznatljivošću izdvajaju modeli Cloud iz filma „Purple rain“ (izrađivan u beloj, žutoj i ljubičastoj boji; slika 1), The Love Symbol guitars (postoje zlatna i ljubičasta varijanta; slika 3) i H. S. Anderson Mad Cat (na kojoj je najčešće svirao; slika 2).
Laureat je gotovo svih relevantnih priznanja: sedam „Brit” nagrada i još toliko „Gremija”, „Zlatnog globusa“, Oskara, više „MTV video muzičkih nagrada”, čak i hrvatskog „Porina“ u kategoriji najboljeg međunarodnog video spota („Diamonds and pearls“ iz 1994.). Nastupio je u prestižnom finalu „Super Bowl“-a 2007. Univerzitet u Minesoti mu je posthumno dodelio počasni doktorat za humanitarna i umetnička dostignuća. Zanimljivo je da Prins nema svoju zvezdu na holivudskoj Stazi slavnih; iako su mu dva puta nudili tu čast, smatrao je kako za nju „još nije vreme“.
Simbol
Dva vizuelna elementa obeležila su negovu pojavu u kolektivnom pamćenju. Prvi obrisi takozvanog The Love Symbol –a naziru se već u elementima sa omota albuma „1999“. Očigledno inspirisan nadrealističkim pokretom, Prins će postepeno zaoštravati oblike i definisati vizuelno ruho svoje muzičke priče, godinama tragajući za konačnim uobličenjem savršenog logotipa. Osnovna ideja bila je da se simboli muškog i ženskog principa povežu sa ostalim karakterističnim, kanonskim oznakama poput hipi znaka (peace), Horusovog oka, zodijačkih Blizanaca i obrnute sedmice (u većini religija i mitologija sveti broj 7), stvarajući upečatljivu šaru ili glif. Kompanija „Pantone” je u njegovu čast kreirala posebnu nijansu ljubičaste boje, drugog svojevrsnog zaštitnog znaka muzičara (naširoko zvanog i The Purple One). Da je najviše voleo tu boju, potvrđuje njegova starija polusestra po ocu, Šeron, dok Tajka Nelson tvrdi kako „titula” ipak pripada narandžastoj.
Sa Mineapolisom je odavno uspostavio odnos uzajamnosti, tako da je grad simbolizovao svoju „najveću znamenitost“ u podjednakoj meri koliko je muzičar sa ponosom pronosio ime i prošlost zavičaja. Meštani ga pamte kao „simpatičnog ekscentrika“, ali nadasve ljubazno, skromno i velikodušno ljudsko biće.
Ni kada je višedecenijsko iscrpljivanje turnejama i radom počelo da uzima osetnijeg maha, Prins nije mogao da uspori, niti želeo da se povinuje savetima lekara (za šta neki, opet, okrivljuju njegova religijska uverenja). Usled toga, na svoju ruku razvija kobnu zavisnost od medikamenata. Obdukcija sprovedena nakon što su muzičara pronašli mrtvog u liftu rezidencije Pejsli Park, pokazala je kako se radi o slučaju predoziranja fentanilom. Imao je pedeset sedam godina. Njegova zaostavština, ipak, nastavlja da živi, transcendirajući prostor i vreme, baš kao što bi mu nesumnjivo bilo drago.
Podsećanje u slavu jednog od najvećih zatvaram svojom omiljenom pesmom iz njegove diskografije – Little Red Corvette:
* Preporučeni izvori:
http://princesongs.org/ (opis: The Prince oeuvre, song by song, in chronological order)
http://www.prince.com/ (opis: Official website)
http://www.princevault.com/ (opis: The Prince and Prince related artists encyclopedia)