piše: Isidora Đolović
Vladana Perlić pripada generaciji rođenoj sredinom devedesetih, negde između odjeka predistorije Dejtonskog sporazuma i pseudomirnodopskog rasula u kome je povelika zlatna „krstača“ često sevala sa „junačkih prsa“ ratnih profitera i despota sa asfalta, ili pak iz dekoltea „srpske majke“, sve samih vodećih aktera društvene farse. Taj, baš takav Isus neizbežno se nameće kao prva asocijativna ravan prilikom pogleda na podjednako provokativne (što je, na drugim mestima, uveliko i više puta primećeno) korice i naslov njene druge po redu pesničke zbirke „Isus među dojkama“ (LOM, 2020). Sledeća, još verovatnija aluzivna nit spaja je sa, aktuelnijim nego ikad, pitanjem tretmana žene u javnom i skrivenom (a dominantnijem) diskursu, odnosno, sa nuždom njegovog raskrinkavanja, pa zatim rušenja.
Tom zadatku je pristupljeno nemilosrdno, bez podilaženja (doduše, ne i – pretežno „grubljeg“ – udvaranja) čitaocima: knjigu otvara svojevrsni manifest „Pjesnikinja koju ste oduvijek čekali“, gde nam se glasn(ogovor)nica stavlja na rapolaganje kao osobeni vodič. Ako je Isus najočigledniji motiv-mamac, onda vlasnica lirskog glasa biva najbliža Mariji Magdaleni što ljubi leprozne i ranjene / odbačene i nakazne, dok za njom jure netolerantne nastavnice srpskog sa šarenim maramama oko vrata / obiljem pridjeva u rukavu i mali školski nasilnici, gađajući kamenjem, upirući prstom u „kurvu“. Uvodna pesma, dakle, pogađa direktno u glavu, srce i svaku bolnu tačku, da bi ostatak zbirke bez zaustavljanja i kočenja projurio, ma pregazio, sve do epiloške, naizgled smirenije „Sveštenice“ (u kojoj se asocijativni krug zatvara uzaludnim iščekivanjem ženskog Mesije i nimbusom od insekata oko njene glave). Potonja pesma je samo jedna od značajnog broja njih koje su se već našle u Vladaninoj debitantskoj knjizi „Kucanje na vrata kule“ (prikaz OVDE), sada dobijajući doslovno novi život i smisao u skladu sa idejno-poetskim kontekstom kome su pripojene.
Prema tome, najpre vredi ukazati na dobru kompoziciju zbirke, koja je na prvi pogled nemarno, nasumično složena, dok zapravo poseduje unutrašnju logiku, što postaje jasnije sa svakom sledećom pročitanom pesmom. Započinjući od „predstavnički“ izdvojene, no ipak „kolektivne“ pozicije pesničkog glasa među svim sadašnjim ili budućim adresantima, prolazi se kroz svet porodice, grada, imaginarnih projekcija, ljubavničkih postelja i susednih samotnih soba – sve do ponovo stvaralački usamljenog i stečenim utiscima, iskustvima, ranama obeleženog individuuma. Ta linija kretanja krivuda, teži da zavara; čas se udvarajući, drugi put odbijajući uz psovke, uprkos svemu stremi precizno određenom cilju: prevrtanju, prevrednovanju i dekonstrukciji jednog „vrednosnog“ sistema.
Reći za poeziju Vladane Perlić da je (isključivo) feministička i društveno angažovana ne bi bilo sasvim pravedno, budući u najmanju ruku ograničavajuća odrednica. Istina je da se iz njenih stihova izuzetno upečatljivo ori snažan ženski lirski glas, preispitujući polne, rodne, profesionalne, umetničke uloge i, čas karikiranjem, a drugi put otvorenim revoltom, ukazuje na apsurd, hipokriziju, represivnost pseudoliberalnog sveta kojim se novi milenijum toliko diči. Međutim, kao što sam primetila i povodom njene prethodne zbirke, ne radi se o prostom prihvatanju trenda (jer, budimo sasvim iskreni, on to svakako jeste) društvenog osnaživanja ženske perspektive – i diskriminisanih grupa uopšte gledano – niti pred sobom imamo pozu, artificijelnost po svaku cenu, iza koje odzvanja praznina. Koliko god zaista bile aktuelne i na sadašnjicu veoma primenljive, ove pesme komuniciraju sa univerzalnim iskustvom, prevashodno femininim, bez obzira na životnu dob koja se evocira, usled čega ih možemo čitati bilo gde, bilo kada, sa podjednakim stepenom razumevanja.
Polazeći od figure majke, kroz zbirku se pesničko „JA“ zadržava i na primerima drugih, najrazličitijih srodnica, suparnica ili sapatnica, protejski lako uzimajući oblik i psihu svake od njih, time ispunjavajući „pretnju“ izrečenu uvodnim manifestom. I kada psuje, a često nailazimo na „problematične, ružne reči“, prilično je jasno kako ne može biti govora o vulgarnosti kao samom sebi dovoljnom sredstvu, prisutnom radi prostog šok-efekta. Naprotiv, skaredne reči i asocijacije upotrebljene su u funkciji naglašavanja stava ironije, gneva, crnog ili standardnog humora, pa samim tim ne „paraju uho“, niti vređaju. Zapravo je sve, od smelih poređenja i naslovne sintagme koja ciljano podvlači vezu sakralnog sa profanim, stavljeno u službu beskompromisnog progovaranja o svim lažima koje su nam govorili povodom toga kako bi ženstvenost, ljubav, sreća, život koji vodimo, zapravo trebalo da izgledaju.
Pesnikinjin postupak je efektan, tako da ćete pored zadovoljstva u čitanju elokventno, specifičnim narativom i slikovitošću diferencirane poezije, jednostavno morati da još jednom prođete kroz zbirku, ovoga puta skoncentrisanije pojmeći njene kvalitete i poredovane (moguće) zaključke. Duhovitost jedinstvene vrste, ta pobunjena autorska pozicija „napada“ već iz početnog obraćanja, odlomcima poput sledećeg:
golub sam koji kaki sa grane
dok god ispod mene ima svetinja
kamenčić sam u cipeli
mala beznačajna uporna
umaram džinove
Kao i bezmalo svako ko se ikada ozbiljno prihvatio stihotvoračke misije, postavlja večito pitanje prirode i uloge pesnika. Ono je, dabome, retoričko: meni ne trebaju / perorez u džepu ni vudu lutkice / da vas pogodim gdje mene boli / hoću da plačemo zajedno.
Sledi „Ljubavno pismo gradu koji se više ne javlja“, dvostrana i dvosmislena „oda“ svim povracima i nevoljnom ostajanju, rvanju sa uspomenama i rugobom sadašnjeg trenutka, bura koja od deklarativno svadljivog, ali potajno bolećivog obraćanja postojbini koja nas je umnogome izgradila, pa najstrašnije izneverila, prelazi u izliv gneva i frustriranosti kakve bi zaslužio prevrtljivi ljubavnik. Odličnom poentiranju: ne bih te mijenjala ni za jedan drugi, prethodi isti „šizofreni“ manir kakav korespondira s određenjem predmeta pesme.
 |
| Autorka; foto: iz lične arhive Vladane Perlić |
Među najboljim pesmama je „Baš kao Merilin“, poetsko ispitivanje korena nezadovoljstva vlastitim, u tom prvom trenutku samospoznavanja još pubertetski zbunjenim bićem. Doticanje mnogih tabu tema proteže se od nacionalnog odnosa prema istoriji (Danas smo na likovnom crtali / žrtve Jasenovca za konkurs. / Što više mrtvaca stane na papir / to je slika bolja.), do terora „podobnosti“ lepotom (Čovjek mora biti originalan / ako želi da ga Bog primijeti. / Ili barem da bude lijep kao Merilin.), te verskog licemerja. Oče naš koji si na nebesima / ne slušaj vjeroučitelja kada kaže da sam jeretik / usliši mi ovu želju da bi neka djevojčica / isijecala moje fotografije iz časopisa / ljubila ih i trljala o lice – baš kao što lirski subjekat fetišizuje Merilinine novinske portrete, ne bi li i na nju „prešla“ zahtevana, žuđena holivudska lepota, čineći je manje „bezvrijednom“.
Emotivan efekat postiže „Čovjek po kome ste me nazvali doslovno je izgubio glavu“, jer se kroz tretiranje (muškog) nasleđa i motiv dede kao utvarnog čuvara, pozadinski gradi jasan kontekst građanskog rata iz devedesetih, starih i novih nesuglasica, promašenih očekivanja i netipičnog večitog kruženja „istog“. Klasična oprečnost između „tradicije“ i pragmatizma, tema „crne ovce“ jedne pristojne domaćinske kuće proteže se i na „Svijet se spasava pre podne“, od neodoljivo liričnih stihova poput: snovi su čudno voće / kao crni dud / slatko mastiljavo / niko ga više ne sadi / baba kaže da je to za svinje, do svojom uobičajenošću i verovatnošću porazne konstatacije: vladana / dijete moje drago / nisu tvoji snovi nemogući / ti si.
„Ne trebaju mi fanovi, hoću srodne duše“ sjedinjuje večitu pesničku potragu za tzv. idealnim čitaocem i opservacije o kobnoj (ne)sposobnosti da se bude srećan, odsustvu smisla za ono čemu nas niko nije naučio kada je bilo najvažnije, svakako preče od „vezivanja pertli / brisanja guzice / gledanja na sat“. Sa osloncem u tradiciji i prihvatanjem, pretežno kroz ironizaciju, tekovina modernosti u pesnikovom iskustvu, Vladana Perlić uz duge, narativne i prpošne pesme, donosi konciznije, neobično romantične (mada bljutavog, klišeiziranog sentimenta, da se razumemo, tu nema ni u tragovima) „Zašto bih ti pisala ljubavne pjesme“ i „Ime tuge“ (koja predstavlja zanimljiv odjek Antićevih rastajanja sa detinjim fantazijama i ulazaka u odraslost kao smrt u malom). Pesnički alter ego se preoblači u različite oblike ženskosti, od Jovanke Orleanke do preljubnice (Karenjina ili Bovari, zar je važno?), pri čemu nenapadne intertekstualne veze takođe igraju važnu ulogu. Stihovima, tako, promiču Rambo (ne Amadeus), Koen, Oliver Tvist i grof Monte Kristo, da bi vas u jednom trenutku zapahnula atmosfera iz romana Margerit Dira(s).
Mnogi naslovi su čitavi zasebni aforizmi („Niko ti ne može jebati mater kao rođeni otac“), dok pretežno slobodna forma nekad namerno uzima privid strofičnosti i repersko-epskog ponavljanja. Takva je pesma „On bi da ga malo podojim“, koja pokreće izuzetno važno, nemilosrdno i hrabro tematizovanje korena nosilaca patrijarhata: maminih sinova koji rano usađene obrasce ponašanja nastavljaju da primenjuju tokom čitavog kasnijeg života, zalivajući koren nejednakosti. Vladana Perlić im upućuje podsmešljive deklaracije nezavisnosti od očekivanih uloga „kućanice“. „Kao Jugoslavija bez Tita“ i „Brodolom našeg života“ nastavljaju da ironizacijom preispituju muško-ženske odnose: Ovaj put ćemo nabaviti mačku / dijete je suviše drastičan flaster.
Pesnikinjinom poezijom defiluju i „đavo djevojke“ kojima niko drugi ne mora da otvara tegle ajvara ili promeni osigurač; Milena – „noćna mora svakog domaćina“, „kristijan golubović djevojka“ što „jede čvarke mjesto kokica“; pa teta Ruža iz komšiluka sa svojom uporno primenjivanom obrnutom psihologijom… Ima tu i melanholične komike kamiondžija koje odlaze na jug tragom apstraktnih flamingosa (i vrhunskih, prividno usputnih opaski poput: jesi li znao da lisica kad umre / njene sestre se skupe u suton i plaču / a ako imaju braću / onda ništa), svađalačkih himni koje bi se dale više nego zgodno upotrebiti da se nekoj iritantnoj osobi zapuše usta (sa, recimo, mrziti tebe/ uzaludnije je od / vikanja na septičku jamu / jer smrdi.) i još jednog neodoljivog autopoetičkog lamenta nad zaludnošću sudbinskog poziva – „Radije bih da znam popravljati česme“:
zavidi se na brzinu i traljavo
zavidi se s nogu, u hodu
na parkinzima fast-fud restorana
hiljadama i hiljadama ljudi koji
defiluju kroz naše živote i ulice.
(...)
samo pjesnicima
ma koliko lijepo njihovo djelo
nikada se ne zavidi.
Konstatacija o „drugoj knjizi/ploči/ulozi“ kao kamenu spoticanja ili odskočnoj dasci, uveliko je prihvaćena za opšte mesto kod pisanja kritike. Vladana Perlić je poslovično ozloglašenu prepreku naprosto – smrvila. „Isus među dojkama“ je celovita, kvalitetom ujednačena i štimungom eksplozivna zbirka koja potvrđuje utisak da smo svedoci pojave i razvijanja perspektivnog, jedinstvenog, važnog novog glasa ne samo regionalne (jer joj ni teme nisu striktno „lokalu“ prijemčive) pesničke umetnosti i književnosti. Obavezna lektira za ovu i godine koje dolaze.