priredila: Isidora Đolović
Heroj i tiranin. Oslobodilac i zavojevač. Genije i čovek obuzet manijom ratovanja. Istorijska figura oko čije se ličnosti i dela nesmanjenom žestinom lome koplja. Jedno je neosporivo: pred sobom imamo primer nesvakidašnje sudbine, života koji je ostavio neizbrisiv trag na mapi Evrope, istinskog potomka svoje epohe u svakoj najsitnijoj kontradiktornosti. Bez Napoleona Bonaparte kao inspiracije i obeležja, XIX vek (naročito na svom početku) – era progresa, individualnosti, velikih preokreta, nikada ne bi izgledao isto. Dokaz je, ako ništa drugo, prisustvo „malog kaplara“ bezmalo svuda u vezi sa prvim modernim razdobljem, usled čega mu odavno pripada status prave kulturne ikone. Poslednjih meseci se u njegovoj Francuskoj vode oštre polemike, uz vršenje pritiska na predsednika Makrona povodom (ne)obeležavanja dvestote godišnjice fizičke smrti ovog, kako protivnici kažu, „rasiste“ i „kasapina“. Zašto fizičke? Nije izvesno da zvaničan poslednji čin, odigran 5. aprila 1821. na dalekom ostrvu Sv. Helena, zapravo nije samo dovršio slom kod Vaterloa šest godina ranije ili, još pre, krah povlačenja iz Rusije. Nasuprot svemu tome, jasno je i kako interesovanju, a naročito (re)valorizaciji njegovog uticaja na svetsku istoriju, granice ni završetka, zapravo, nema.
 |
| Napoleon prelazi Alpe, Žak-Luj David (1801) |
Gde sve ima Napoleona? Prisutan je kod Tolstoja, najpre kao predmet polemike u salonu Ane Pavlovne Šerer na samom početku romana „Rat i mir“. Kod Stendala, Balzaka i Dostojevskog je (fatalni) uzor bez kog ne bi bilo književno-kulturološke figure ambicioznog ariviste. Sa njegovom utvarom raspravlja se knez Rjepnin iz Crnjanskovog „Romana o Londonu“, a nemali broj primera iz beletristike tematizuje njegov ljubavni život. U različitim filmskim adaptacijama ocrtavan je u širokim potezima rešenja, od karikaturalnosti do zlokobnosti, bivajući i „antihrist“ i „veliki čovek“, baš kako su ga mestimično doživljavali savremenici. Zbog „Životinjske farme“, jedan od neizbežnih primera sa liste najsmešnijih zakona na svetu Francuzima zabranjuje da svinju nazovu Napoleon. Vaterlo postaje sinonim za debakl, čak i u disko-pop hitu grupe ABBA, svojevrsnom ironijom pobedničkoj temi sa „Evrovizije“. U svojim pesmama ga pominju i tako neočekivani, šaroliki izvođači poput Tori Ejmos, Marka Nopflera, grupa The Kinks, Bee Gees i Coldplay. Troroga kapa, ampir stil, sumračni izraz lica, „Napoleonov kompleks“ (tobože uzrokovan niskim rastom, mada nikada nije dokazano da je sam patio od njega), čak i sasvim privatne šale (poput „Napoleonovih ušiju“ koje moja tetka čitavog života vidi na svom starijem sinu – a moja malenkost bi dodala, ne samo uši, nego čitav donji deo lica gotovo mu je identičan Korzikančevom). Predmet fasciniranosti Džeka Nikolsona (ali zato ga je odigrao Marlon Brando) i neostvarena želja Stenlija Kjubrika. U anketi iz 2016. godine, Francuzi su ga odabrali za drugog najznačajnijeg sunarodnika, odmah iza Šarla de Gola. Za ljubitelje naročitih bizarnosti, ovih dana se na aukciju postavlja njegov DNK sa obdukcijske tkanine umrljane krvlju. Dakle, trebalo bi preformulisati početno pitanje: a gde to pa nije upleo svoj uticaj?
 |
|
Posebna serija Playmobil figurica prikazuje Napoleona na konju, slika gore. Jedinstveni omaž Korzikanca Frederika Pjeroa: muzej NapoRama u Ajačiju, sa neodoljivim rekonstrukcijama epizoda iz života njihovog najslavnijeg zemljaka, slika dole. |
Istina se možda najudobnije smestila među okvirne stihove Puškinove poeme: od konjanika silnog koji goni careve moćne, do cara groznog što iščeze poput seni noćne…
Prst sudbine
Napoleone di Buonaparte rođen je 15. avgusta 1769. godine u Ajačiju na Korzici, kao drugo od ukupno osmoro dece siromašnih plemića Karla i Leticije (rođene Ramolino). Svega nekoliko meseci ranije, Đenova je prodala ostrvo Francuskoj, tako da otac najstarije sinove (Žozefa i Napoleona) u pravo vreme šalje na svojevrsnu obrazovnu i kulturnu asimilaciju. Istovremeno, dečaci su sa sobom poneli duboko usađeno rodoljublje i težnje za nacionalnom nezavisnošću. Mlađi je postao stipendista vojne škole u Brijenu, a zatim i Parizu (1784; sedište na Marsovom polju). Zbog akcenta (francuski je počeo da uči sa deset godina, nikada se u potpunosti ne rešivši prizvuka maternjeg, korzikanskog dijalekta), skromnog porekla i slabašnog izgleda, odmah postaje predmet vršnjačkog maltretiranja, usled čega se okrenuo učenju i postao još povučeniji u sebe. Zabeleženo je kako veoma rano pokazuje znake apsolutnog pamćenja, briljira u matematici i strastveni je čitalac pre svega istorijske literature. Razvijene radne navike, izuzetna organizaciona sposobnost, izdržljivost i samodisciplina, pratile su ga kroz čitav kasniji život. Nasuprot tome, u društvu je bio nepoverljiv, držeći se podalje od kolega, birajući skromnost i predanost poslu. U zapisu koji je načinio 3. maja 1786. stoji: Uvek usamljen među ljudima, ja se vraćam svojim maštanjima samo kad sam sam.
Godinu dana ranije, sa uspehom položivši sve ispite, biva upućen u artiljerijski puk, ali se ubrzo morao vratiti kući zbog iznenadne očeve smrti. Preuzimanje na sebe obaveze brige o majci i mlađoj braći (Luj, Lisjen, Žerom) i sestrama (Pauleta – kasnije poznatija kao Polina, Eliza, Karolina) ostaje mu jedna od trajnih preokupacija. „Klan Bonaparta“ biće, uprkos mnogim kasnijim nesuglasicama i razilaženjima, čvrsta celina u skladu sa načelima zavičajne tradicije. Tek pošto se finansijska situacija u leto 1788. donekle stabilizovala, pridružuje se jedinici stacioniranoj u Burgundiji. Na pomolu je buržoaska revolucija i blistava karijera počinje da se ukazuje na horizontu.
 |
| Napoleon u opsadi Tulona, autor: Eduar Detaj |
Danas se istoričari uglavnom slažu kako je sasvim mladi Napoleon bio tipično dete svoga veka: pratio je intelektualna strujanja prosvećenosti, naročito se inspirišući Rusoovim idejama, pišući veoma raznovrsno – od filozofskih rasprava do fikcije. S obzirom na to da nije bio prisutan u prestonici sudbonosnog leta 1793., kao odjek pariskih dešavanja iste jeseni na Korzici pokrenuo je oslobodilački ustanak. Najpre u rodnom Ajačiju, a zatim centralnoj Bastiji, izborio se za dekret Narodne skupštine o jednakosti Korzike sa ostalim delovima francuske kraljevine. Nažalost, usled sukoba sa drugim vođama pokreta (pre svega frakcijom iskusnijeg Paskvalea Paolija, kome se odmalena divio, ali naišao na ravnodušnost, čak neprijateljstvo uzora) i potpunog kraha iluzija, čitava porodica je proterana sa ostrva. Vraćajući se na dužnost, kako bi im olakšao troškove života Napoleon sa sobom vodi mlađeg brata Luja (preuzimajući na sebe njegovo podučavanje), dok u sebi prolazi kroz presudan idejni zaokret. Naime, u traktatu podnetom na konkurs Lionske akademije prvi put primećuje, između ostalog: Energija je život duše. Ovo načelo kasnije postaje njegov životni credo, s obzirom na to da nije samo veličao, već vlastitim primerom otelotvoravao snagu aktivnosti. Pošto bude postavio plan, pa sa uspehom predvodio operaciju opsade i zadobijanja Tulona protiv sila inostrane koalicije, donoseći značajnu pobedu novoformiranoj Republici, unapređen je u brigadnog generala. Nasmešila mu se sudbina u koju se nadalje upadljivo zaklinjao; uostalom, njegovoj su ličnosti oduvek na neobičan način bile svojstvene istovremeno velika obrazovanost i zavičajno sujeverje u obliku određene vrste snažnog atavizma. Pored toga, boraveći u Marseju (gde je smestio majku i sestre nakon izgnanstva), braća Bonaparta 1794. upoznaju dve kćerke tamošnjeg, nedugo pre toga pogubljenog, imućnog trgovca svilom. Žozef se ubrzo oženio starijom od sestara, Žili, dok Dezire Klari postaje Napoleonova verenica.
 |
| portret Dezire Klari, Rober Lefevr (1807) |
Herojska simfonija
Baš kao što se društvenopolitička situacija oko njega menjala takoreći iz časa u čas, Napoleonov status se dosta dugo kolebao između izgleda na toliko iščekivani pomak i vraćanja na „mrtvu tačku“. Kao prijatelj Ogistena Robespjera, u danima tzv. termidorske reakcije biva smenjen sa dužnosti, čak i zatvoren na neko vreme. Dok planovi predložene ofanzive na Italiju neprekidno bivaju odlagani, Napoleon je skrajnut, još uvek siromašan, predmet većinskog nepoverenja. Tek nakon uspelog suzbijanja pobune rojalista, proglašavaju ga za komandanta unutrašnje armije Pariza, što mu omogućava pristup među uticajnije krugove. Upravo u salonu Tereze Talijen, krajem 1795. godine, u njegov život ulazi dugogodišnja srećna zvezda, Žozefina Boarne. Šest godina starija lepa udovica poreklom sa Martinika, uveliko majka dvoje dece čiji je otac giljotiniran, postaje glavni razlog što Napoleon raskida veridbu sa Dezire (koja, za nipošto zanemarljivu utehu, kasnije postaje rodonačelnica, do danas vladajuće, švedske kraljevske dinastije). Obuzet ljubavlju, sklapa brak sa Žozefinom 8. marta 1796. i, ohrabren, nedugo zatim kreće u pohod.
Pravu vrednost svakom ostvarenom trijumfu zapravo pružaju prepreke sa kojima se akteri u početku suočavaju, a za Napoleona su one bile brojne, kako profesionalne, tako i lične prirode. Još pre upoznavanja, saborci ga nazivaju „skorojevićem“, „korzikanskim intrigantom“, „generalom iz ložnice“ i „vojnikom predsoblja“. Ugledavši ga po prvi put, počinju da ogovaraju njegovo nemarno oblačenje i sitnu pojavu (prilepivši mu još jedan nadimak, „zamazanko“). Pa ipak, brojčano i materijalno slabija francuska vojska jedino zahvaljujući njegovoj taktici (geslo: Nedostatak u ljudstvu nadoknaditi brzinom kretanja.) oslobađa Pijemont, potom i Lombardiju (videti Stendalov roman „Kartuzijanski manastir u Parmi“), gde ih, naročito nakon bitke kod Lodija, meštani dočekuju kao donosioce revolucionarnog plamena i spasa od austrijskog ugnjetavanja. Njihova mladost (sa dvadeset sedam godina, piše Stendal, Napoleon je najstariji čovek u armiji) i entuzijazam skreću pažnju čak i sa druge strane impresivnog niza pohoda, rekvizicije u početku sprovođene samo prema bogatim slojevima stanovništva.
 |
| Napoleon na Arkolskom mostu, Antoan-Žan Gro (1796) |
Još u prvim danima italijanske vojne, Napoleon je promenio prezime u više francusko Bonapart(a), dok vojnici po prvi put počinju da ga oslovljavaju prisnim „naš mali kaplar“ (Le Petit Caporal). Danas se ovaj nadimak često pogrešno povezuje sa njegovom visinom (koju uglavnom procenjuju na 1,67 m – tadašnji prosek za Francuze, ali ispod uobičajenog vojničkog stasa). Zapravo se radilo o izrazu bliskosti sa pripadnicima vojske, čija je pojedinačna imena od početka do kraja karijere iznenađujuće dobro pamtio. Samopouzdanje naročito pojačava prilika da se dokaže kao majstor tzv. manevarskog rata, principa hrabre improvizacije i slobodne taktike kojima je razbijena prethodna viševekovna praksa. U potpunosti se isplatila Napoleonova urođena sposobnost brze procene situacije i reagovanja na okolnosti; govorio je: Treba otpočeti bitku, a onda će se videti. Od ovog perioda počinje da oko sebe okuplja izuzetne pojedince, pretežno mlade oficire kao što su Mira, Dirok, Žino, Marmon, Bertje, Sulkovski, Lavalet... Poznati kao „Bonapartina kohorta“, većinom će ostati uz njega kroz dve naredne decenije.
Iskreno uveren u to da mu je donela sreću, po nekoliko puta dnevno piše Žozefini, ni od drugih ne uspevajući da sakrije kako je neizmerno voli. U džepovima čuva njene odgovore – retki su, ali ih zna napamet i pomalo sumnja da mu nije uzvraćeno baš istom merom. Usled različitih vizija budućnosti, dolazi do prvih sukoba sa Direktorijumom, nasuprot čijoj nameri da italijanske regije ostanu u direktnoj zavisnosti od Francuske, Napoleon podstiče stvaranje samostalnih republika sa kojima bi ih vezivali zajednički interesi. Samim tim, dugoročnije, a progresivnije vodi politiku oslanjanja na italijanski nacionalno-oslobodilački pokret, zbog čega ga neki danas smatraju „ocem Evropske unije“. Nakon potpisivanja Kampoformijskog mira (kojim je okončan petogodišnji sukob između Austrije i Francuske), te formiranja Cisalpinske Republike, priređen mu je svečani doček u Luksemburškoj palati. Inspirisan njegovim podvizima, Betoven nešto kasnije komponuje „Herojsku simfoniju“ (Eroika), a 25. avgusta 1797. Napoleon postaje član Instituta (Akademije nauka Republike), što ga je činilo veoma ponosnim.
Početak Žozefini naročito dragog rasipništva (već sa boravkom u milanskom zamku Mombelo), sklapanja korisnih rodbinskih veza (brak Poline i generala Leklerka), uz upadljiv zaokret ka osvajačkoj, agresivnijoj politici, Stendal kao jedan od njegovih najposvećenijih hroničara naziva „granicom herojskog doba Bonapartinog života“.
 |
| Carica Žozefina u krunidbenoj odeći, Fransoa Žerar (1807-8) |
Režim lične vlasti
Braneći Direktorijum od jačanja burbonskih monarhista, dobija priliku da 1798. godine realizuje davnašnji san o osvajanju Egipta, kao indirektnom načinu da se zada udarac najvećem rivalu, Engleskoj. Flota predvođena ratnim brodom „Orion“ sa sobom, između ostalog, vodi mnogo naučnika, jer su Napoleonovi planovi sa teritorijom prema kojoj se uputio obuhvatni i dugoročni (spomenimo samo otkriće čuvenog kamena iz Rozete). Usput zauzimaju Maltu, ali na samom odredištu ubrzo zapadaju u svojevrsni „socijalni vakuum“, koji su zapečatili pomorski poraz od snaga lorda Nelsona i debakl pohoda na Siriju. Usled glasina o Žozefininom neverstvu, u koje nema razloga da ne veruje, Napoleon počinje da strahuje kako mu je sreća okrenula leđa, naročito pošto mu prilikom marša natrag do Kaira, od kolere, žeđi i neizdržljive vrućine bude stradala trećina vojske. Za to vreme, Francuska prolazi kroz veliku krizu, usled čega se ozbiljno dovodi u pitanje dalja održivost ideje Republike. Napoleon na svoju ruku i uz velike rizike (jer Nelson ima kontrolu nad Sredozemljem) napušta Egipat, ostavivši odsečenu vojsku uz obećanje slanja pomoći čim se za to stvore uslovi. Predviđajući propast misije – što se gotovo dve godine kasnije i dogodilo – sa sobom odvodi najvernije saborce, vrativši se u pravi čas da zauzme upražnjeno i, kako se ispostavilo, neophodno mesto autoritarnog vođe kadrog da državi napokon obezbedi stabilnost.
 |
| Napoleon ispred Sfinge, Žan-Leon Žerom (1886) |
U ovom periodu je već potpuno ovladao sposobnošću samokontrole i prikrivanja pravih osećanja. Naime, dospevajući u samo središte predstojećeg državnog udara od 18. i 19. brimera (drugi mesec postrevolucionarnog kalendara; datumi odgovaraju 9. i 10. novembru 1799.), Napoleon vešto kamuflira ličnu aktivnost i pušta da se sve odvija, na prvi pogled, bez njega. Naravno, radi se o prividu: uzmimo u obzir samo to da mu je mlađi brat Lisjen tada već bio predsednik Saveta Pet stotina. Po uspostavljanju privremene vlade trojice konzula, kao skromno poslednji od spomenutih, pridobija vojsku i omogućava finalizovanje prevrata. Do danas mu se pripisuje izjava: Ni crvenih kapa, ni crvenih potpetica!, pod kojom je podrazumevana Francuska kao nadpartijski pojam, ujedinjena ispod trobojne zastave Revolucije (crvena frigijska kapa smatrana je obeležjem sankilota – radnika i siromaha, dok su potpetice nosili plemići). Novim Ustavom, sada kao prvi konzul države, uspostavlja „režim lične vlasti“.
Protivrečnost naravi se već u početku njegove vladavine prilično jasno očitavala na uvedenom sistemu. Pod izgovorom odbrane interesa države naspram rojalističkih opozicionih stranaka, dolazi do ukidanja slobode štampe (od ukupno 173 glasila, zabranjeno je 160); istovremeno, osnovana je Francuska banka (6. januara 1800.), relativno brzo sređena katastrofalna finansijska situacija koju je Direktorijum ostavio za sobom, uvedeno pravo glasa za sve punoletne muškarce. Država naročito štiti posednike: seljake, novu buržoaziju i zaslužne pripadnike vojske.
Nakon formalnog predloga mira, koji Engleska i Austrija kategorično odbijaju, Napoleon vešto dezinformiše protivnike tzv. „Dižonskom kamuflažom“, na drugoj strani u tajnosti okupljajući vojsku. Ponavlja Hanibalov prelazak Alpa, ovoga puta sa teškom artiljerijom prenošenom preko nepristupačnih uspona. Zauzimanje Milana prati veličanstvena pobeda kod Marenga, dok se još jedan vid pokušaja sticanja prevlasti nad Engleskom ogleda u nastojanjima da se uspostave bliski diplomatski odnosi sa Rusijom. Za to postoji obostrana volja, pa Pavle I u ličnoj prepisci priznaje Bonapartu za poglavara francuske države. Sve prekida iznenadna smrt ruskog cara u zvanično nepotvrđenom, ali prilično očiglednom atentatu.
 |
| Bitka kod Marenga, autor: Luj Fransoa Ležen |
Nakon Marenga, Napoleona obuzima sve veća sumnjičavost. Svestan je krize režima, supruginih preljuba, zavera u kojima su protiv njega uključena čak i rođena braća, dva neuspela atentata čije pokušaje ministar policije, Fuše, ne ulaže dovoljno napora da spreči. Vil Djurant u dvanaestom tomu „Istorije civilizacije“ – „Doba Napoleona“, ističe kako „mučen osećanjem nesigurnosti, a uvek težeći ka vlasti“, Bonaparta postepeno gubi „onu umerenost i perspektivu bez koje genije hoda na ivici ludila“. Stekli su se svi uslovi za ulazak u diktaturu, pa i tu je sve vreme bilo neizbežno variranje između pozitivnih i negativnih aspekata. Primera radi, dok mesto okupljanja opozicije predstavlja salon gospođe de Stal, čiji je partner Benžamen Konstan jedno od najzaoštrenijih pera u kritici bonapartizma, Napoleon izražava nepromenjeno poštovanje prema nauci i talentovanim ljudima, trudeći se da vladin aparat ispuni izuzetnim pojedincima. Podstičući razvoj industrije, štitio je pravo vlasništva kao osnov budućeg Građanskog kodeksa (Code Napoleon, donet 21. marta 1804.), mada sam nije imao naročitih afiniteta prema bogatstvu. O zborniku građanskih zakona je kasnije pisao: Moja prava slava nije u četrdesetak bitaka koje sam dobio; Vaterlo ih je sve potro. Ali neće biti i ne može biti zaboravljen Građanski kodeks.
U skladu sa onim što Lenjin kasnije precizno naziva „politikom manevrisanja“, iako isprva jakobinac, Konkordatom iz 1801. uspostavlja kult katoličke crkve, ne bi li obezbedio dodatan oslonac za svoj režim. Deklarativno i dalje odan republikanskim principima, osnivanjem Ordena Legije časti omogućio je stvaranje nove privilegovane društvene kaste. Sklapanjem mira sa Engleskom u Amijenu (1802), stiče odobravanje čitave evropske javnosti i već spomenutu Betovenovu posvetu, dok se u isti mah proglašava predsednikom Italijanske Republike i doživotnim prvim konzulom Francuske.
Odabir Tiljerija za rezidenciju, uz postepeno vraćanje starih moda i načina oslovljavanja u praksu (najupadljivije „gospodin/gospođa“ umesto „građanin/građanka“), ukazuje na kretanje ka novom obliku monarhije, što je promena koji dojučerašnji saborci nikako ne odobravaju. Zbog negodovanja, jedan po jedan bivaju suptilno udaljavani na dužnosti po različitim kolonijalnim postajama, ali Napoleona posebno brinu sve izrazitije prisustvo opozicije u vojsci i suparništvo između ambicioznih pripadnika „klanova” Bonapartinih s jedne, a Boarneovih sa druge strane. Prvi su za, potonji protiv uvođenja nasledne vlasti. Napoleon pokušava da postigne kompromis insistiranjem na sklapanju (kako se pokazalo, katastrofalnog) braka između svog brata Luja i Žozefinine kćerke Hortenzije, obećavajući usvajanje i priznavanje njihovog deteta za svog zakonitog naslednika. Zamršenim putevima sudbine, uprkos svim kasnijim promenama, Napoleonov nećak je 1852. zaista obnovio (Drugo) carstvo i kao Napoleon III vladao osamnaest godina.
Do prekida diplomatskih odnosa sa Engleskom dolazi svega godinu dana nakon potpisanog mirovnog sporazuma. Ubrzo potom, raskrinkavanje velike anglo-rojalističke zavere protiv Bonaparte, sa ciljem povratka dinastije Burbona, podstiče jedan od najnepopularnijih poteza u njegovoj vladavini. Namontirani proces i streljanje vojvode od Angijena izazvali su gnev evropske monarhije (ponovo se vratimo uvodnoj salonskoj debati u Tolstojevom „Ratu i miru“), pre svega usled činjenice da je otmica izvršena na teritoriji druge države, a presuda izrečena bez dokazane krivice. Napoleon je ovim postupkom više od svega želeo da svima stavi na znanje kako je obnova predrevolucionarnih prilika apsolutno neizvodljiva.
Marsov imperator
Kada je 2. decembra 1804. godine, na ceremoniji (kojoj je prethodila letnja proslava 14. jula kao izraziti primer spoja nespojivog) održanoj u Bogorodičinoj crkvi, papa Pije VII krunisao Napoleona, razočarani Betoven cepa posvetu sa svoje kompozicije. Naizgled nedotaknut samo jednom u nizu mnogih negativnih reakcija, Bonaparta počinje da, sa svakom novozadobijenom teritorijom, deli titule članovima porodice. Tako je proglašenjem Kraljevine Italije za vicekralja imenovao svog pastorka Ežena de Boarnea; Žozef Bonaparta je postao napuljski, pa zatim španski kralj; Luj vlada bivšom Batavskom Republikom, odnosno, Kraljevinom Holandijom, a Žerom Vestfalijom. Jedino „crna ovca“ Lisjen dolazi u sukob sa Napoleonom, odbijajući da se razvede od supruge, sklopi brak sa španskom princezom i učestvuje u napadu na Portugal. Što se tiče sestara, Eliza Bonaparta je velika vojvotkinja Toskane, Polina se udala u uglednu italijansku porodicu Borgeze, a Karolina uz supruga (Napoleonovog maršala Žoakima Miraa) vladala Napuljskom kraljevinom. Sam Napoleon postaje protektor (na čelu) Rajnskog saveza sastavljenog od šesnaest nemačkih država. Dodeljivanjem plemićkih titula, iako i dalje pretežno po neposrednim zaslugama, stvara novu aristokratiju i ukazuje na sve problematičnije gubljenje pravca. Institucije Republike su ukinute, naposletku i samo njeno ime, a država se bogati pretežno na račun pljačkanja pokorenih evropskih zemalja.
 |
| Krunisanje Napoleona, Žak-Luj David (1805-7) |
Unutrašnja
protivrečnost njegove međunarodne politike rata ne prestaje da provocira zavist
generala, sve veća ekspanzija nacionalne teritorije izaziva neprijateljstvo
inostranih vlada, što dovodi do formiranja prve od nekoliko budućih koalicija
protiv Francuske. Poraz u pomorskoj bici kod Trafalgara ruši nade o izvodljivosti
invazije na Britaniju preko kanala, pa se snaga preusmerava u drugom pravcu,
proishodeći u nizu velikih pobeda: Austerlic, Jena, Auerštet. Kontinentalna
blokada britanske robe služi pokušaju sticanja ekonomske prevlasti, zima u
Varšavi donosi koketiranje sa idejom podsticanja nezavisnosti Poljske (a Napoleonu
i ljubavnicu, Mariju Valevsku), dok uspešni pregovori u Tilzitu sa novim ruskim
monarhom Aleksandrom I (1807) ostaju upamćeni po više srdačnih sastanaka
dvojice careva. Izrazi međusobnog oduševljenja bili su takvi da i danas opstaje uvrnuti trač o homoseksualnim simpatijama.
 |
| Tilzitski mir, susret careva |
Opijenost slavom neizbežno dovodi do jačanja kulta sile, koji se nekoliko godina kasnije pokazao kao Napoleonova propast. U međuvremenu ekskomuniciran od istog pape koji mu je pet godina ranije stavio krunu na glavu, Bonaparta donosi odluku da se sporazumno razvede od Žozefine (koju, ipak, nikada neće prestati da voli) i sklopi politički motivisan brak koji bi mu doneo naslednika. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da isprosi ruku sestre ruskog cara, u Luvru se 2. aprila 1810. oženio osamnaestogodišnjom Marijom Lujzom, austrijskom princezom. Iako ga u početku nije simpatisala, nedugo nakon venčanja pisala je ocu: „Mnogo sam mu draga. Iskreno uzvraćam na njegovu naklonost. Postoji u njemu nešto veoma dopadjivo i privlačno, čemu je nemoguće odoleti.“ Mada u narodu nikada nije postala popularna i voljena kao Žozefina (čije je odbacivanje izazvalo gnev čak i među sveštenstvom), nova carica je upamćena kao „skromna, poslušna, plemenita i nežna“. Njihov jedini sin, Napoleon II, rodio se 1811. i odmah dobio titulu rimskog kralja. Zabeleženo je kako je Napoleon bio brižan otac, svaki slobodan trenutak koristeći za viđanje i igru sa sinom čije portrete nosi u kasnije pohode.
 |
| Marija Lujza, vojvotkinja od Parme, sa sinom, Napoleonom II, Žozef Frank (1811) |
 |
| Napoleonovo povlačenje iz Rusije, Adolf Norten (1851) |
Iako narod dobija većinu ratova, povlastice obično ubiraju vladari. U panici da se nacionalnooslobodilački pokreti, čije su im snage dotle tako dobro poslužile, ne nastave rasplamsavati i nakon Napoleonovog egzila, privremena vlada prevrtljivog Taljerana proglašava pravo legitimiteta kojim se u Pariz iz dvodecenijske emigracije vraćaju omraženi Burboni. Presto preuzima Luj XVIII, brat giljotiniranog kralja. Međutim, potpuna nespremnost njegove svite da prihvati korenite promene vrlo brzo izaziva čitav niz antirojalističkih zavera, budući da su svi slojevi naroda nezadovoljni politikom povratnika. Što se Napoleona tiče, pored razočaravajućih vesti iz prestonice, tišti ga odvajanje od supruge i sina. Odlučeno je da dečak za svaki slučaj, ne bi li se sprečila i najmanja mogućnost vraćanja dinastije Bonaparta, bude odgajan na austrijskom dvoru kao Franc (što mu je bilo srednje ime), ali uz adekvatno vojničko obrazovanje. Tužne vesti dolaze i sa drugih strana: najpre saznaje za Žozefininu tihu smrt u Malmezonu (na raspitivanje o uzroku, dobija odgovor: „Od brige i tuge zbog Vas, Visočanstvo.“), pa zaveru da ga prebace što dalje, možda čak u Ameriku, gde bi svima predstavljao manju pretnju.
 |
| Napoleon potpisuje abdikaciju u Fontenblou, Fransoa Bušo/Gaetano Feri (1843) |
Ispostavilo se da bojazan nije bila ni najmanje neosnovana. U martu 1815. dolazi do jedne od najsmelijih, ludački drskih pojedinačnih akcija, u istoriji upamćene kao Sto dana ili Rat Sedme koalicije. Praćen šačicom pristalica, Napoleon napušta Elbu, iskrcava se na tlu Francuske i, rešen da bez ijednog ispaljenog metka zauzme prestonicu, preduzima marš od Grenobla, preko Liona, do Tiljerija. Usput se njegovoj pratnji, koja pristupa sa puškama okrenutim naniže, pridružuju jedna po jedna vojska (uključujući odred maršala Neja), radnici, seljaci, da bi tako pobedonosno ušli u Pariz koji su Burboni upravo napustili u begu. Gradom uveliko kruže šaljivi pamfleti: „Kralju, brate moj, molim te da mi ne šalješ više pojačanja!“
 |
| Povratak Napoleona sa Elbe, Charles de Steuben (1818) |
Čini se da, naučivši lekciju, Napoleon ovoga puta pokazuje spremnost za dogovor sa narodom (uspostavljanje liberalne imperije) i evropskim silama (na sve strane su odaslati predlozi za sklapanje mira), imajući u vidu očuvanje suvereniteta Francuske kao najhitniji prioritet. Međutim, koaliciji to nikako nije u interesu, pa sada, u izokrenutosti pređašnje situacije, gotovo sve monarhije Evrope nameću rat. Iako kolebljiv, Napoleon tokom maja odlučuje da se narednog meseca sukobi sa protivnicima u okolini Brisela. Plan da se udari na jedan po jedan podeljeni korpus u početku donosi odlične rezultate. Nakon dve izvojevane pobede nad Prusima, u bici kod Vaterloa 18. juna dolazi do sukoba sa Velingtonovom vojskom. Uprkos brojčanoj nadmoći, nekoliko fatalnih grešaka dovodi do poraza. Iako još uživa podršku naroda, na pritisak zakonodavaca i pod sopstvenim umorom od svega, Bonaparta ovoga puta svojevoljno abdicira, pišući engleskom princu regentu: „Kao Temistokle, tražim utočište u britanskom okrilju.“ Ipak, zatočeništvo na ostrvu Sv. Helene, započeto jula 1815. godine, bilo je sve samo ne dostojanstveno povlačenje.
 |
| Napoleon na Svetoj Heleni, František Ksaver Sandman (oko 1820) |
U Francuskoj sledi reakcija u vidu streljanja, zatvaranja i progonstava, tzv. „beli teror“. Pod utiscima takvog revanšizma i nametnutih uslova Svete alijanse, Napoleonova sudbina brzo prelazi u legendu. On sam za to vreme diktira memoare, trezveno sagledavajući minuli život, pri čemu rat protiv Rusije ističe kao svoju najveću, kobnu grešku. Napoleon Bonaparta je preminuo na današnji datum, posle šest godina progonstva, najverovatnije od posledica kancera stomaka, mada se dugo sumnjalo i na trovanje arsenikom. Njegovi posmrtni ostaci su u Francusku vraćeni 1840. godine (retour des cendres), uz svečano polaganje u sarkofag izložen u Domu invalida, gde i danas počivaju. Za vreme Drugog svetskog rata, tu je prenet kovčeg njegovog jedinog zakonitog sina (pripisivalo mu se, inače, očinstvo nad još dvoje dece iz vanbračnih veza, sa Eleonorom Denuel i Marijom Valevskom), preminulog od tuberkuloze u dvadeset prvoj godini, bez potomaka.
 |
| Napoleon Franc, vojvoda od Rajhštata (1811-1832), autor portreta:Moric Dafinger |
 |
| Napoleonov sarkofag u Palati Invalida, Pariz |
Activité, Liberté, Vitesse
Bajron, Šeli, Puškin, Hajne, Ljermontov i Stendal su ga slavili kao borca za slobodu. Gete je smatrao Napoleonov um „najvećim u istoriji sveta”, a Niče ga nazivao “jedinim dobrim proizvodom revolucije“. Bio je poznat po stalnoj mentalnoj aktivnosti, romantičarskoj mašti preosetljivih čula, radoznalosti i načitanosti. Savremenici su skretali pažnju na „hipnotišući pogled“ kojim je zadržavao pažnju sagovornika. Bio je diciplinovan i umeren u oblačenju, hrani i piću, „preterano uredan“. Verujući kako se telo samo isceljuje postom, vežbama i znojenjem, izbegavao je lekove. U osnovi plemenit i spreman da oprosti, pričljiv i pristupačan sagovornik, brzo je razmišljao, pisao, komunicirao, diktirao, time iscrpljujući sve svoje sekretare. Znao je da predvidi i isplanira događaje, mnogo bolje procenjujući okolnosti nego ljude. Djurant piše:
Sabio je ceo vek događaja u dvadeset godina kao što je sedmicu sabijao u dan. (…) Neprestano je proučavao sebe (...) Njegova duša bila je bojište na kojem su ratovali oštro posmatranje koje je prosvećivalo razum i živa mašta koja ga je umotavala u romantiku, pa čak i sujeverje.(...) Njegovo pamćenje postalo je ustrajno i selektivno zahvaljujući intenzitetu i karakteru njegovih ciljeva; znao je šta treba da zaboravi, a šta da zadrži. Bio je sabran: jedinstvo i hijerarhija njegovih želja nametali su jasnu naredbu njegovim idejama, akcijama, političkim merama i vladanju. (...) Kod Napoleona je zanos slobode popustio pod diktaturom reda.
Među najvećim tekovinama njegove ere, kao istovremeni uzrok i posledica, svakako se izdvaja uspostavljanje „ne nemoguće jednakosti sposobnosti i zasluga, nego jednakosti šansi za sve talente, ma gde bili rođeni, da se razvijaju u društvu koje nudi obrazovanje, ekonomske šanse i političku izbornost za sve“.
Osamnaesti vek je bio doba izvanrednih ljudskih sudbina. U naizgled statičnom svetu stroge staleške podeljenosti, brižljivo odmerenih hijerarhijskih stepena, strogih pravila (...) iznenada je bio narušen poredak. Ljudi bez roda, dečaci koje je ko zna kakav vetar naneo u prestonice moćnih monarhija, dospevali su do samog društvenog vrha; bez nekih vidnih napora – tako je barem izgledalo – osvajali su umove i srca svojih savremenika, postajali gospodari misli generacije. (Manfred, knjiga I, str. 11)
Upravo to tišti Žilijena Sorela, rođenog sa par decenija zakašnjenja, a i danas se čini kako je reč o nedostižnom idealu. Napoleon je iznikao iz opisanog uređenja, kasnije ga sopstvenim primerom i delatnošću dodatno unapređujući. I baš najfiniji majstor kontrolisane zamršenosti i koordinirane energije u istoriji postaje žrtva razorne volje za moć i prekomerne ambicije. Kod Djuranta nalazimo još jednu preciznu ocenu uzroka njegovog sunovrata: Oponašao je i priključio se apsolutnim kontinentalnim monarhijama protiv kojih se prethodno borio; zavideo je i udvarao se aristokratiji koja ga je prezirala i kovala zaveru za njegovo uništenje; postao je reakcionarna sila kada je Francuska ponovo žudela za slobodom i vapila za demokratijom. Samim tim, nije nimalo čudno što njegovo bekstvo sa Elbe namah privlači toliko pristalica, spremnih da pred daleko većim zlom Burbonske restauracije zaborave megalomaniju i krvorpolića doba Carstva.
Milioni Francuza osećali su da je Napoleon, uprkos autokratiji, sačuvao glavne osobine revolucije: okončanje feudalizma i njegovog kuluka i dažbina; otvaranje mogućnosti za napredovanje bez obzira na klasnu pripadnost; jednakost svih pred zakonom; sprovođenje pravde prema eksplicitnim pisanim i jedinstvenim zakonima.
Možda nije potrebno dalje tragati za odgonetanjem tajne Napoleonove svevremene važnosti. Počinjeni hibris mu pruža mračnu monumentalnost retke, verovatno poslednje zaista antički epske istorijske figure, stavljajući ga rame uz rame sa Julijem Cezarom ili Aleksandrom Makedonskim. Dalekovidost i odvažnost, lična energija i snaga volje, svemu dodaju auru izrazite modernosti, usled čega veliki deo savremene kulturne istorije, odobravali to ili ne, nesumnjivo izlazi iz Bonapartinog vojničkog šinjela.
* Preporučena literatura:
1. Vil i Arijel Djurant – Doba Napoleona
2. Albert Zaharovič Manfred – Napoleon Bonaparta
3. Vinsent Kronin – Napoleon
4. Stendal – Napoleonov život
5. Dmitrij Sergejevič Mereškovski – Napoleon, život i delo
6. Žaklin Demestr – Napoleon i Žozefina
*Odlične stranice posvećene istoriji Prvog i Drugog carstva:
http://www.souvenirnapoleonien.org/
* Zvanična stranica NapoRama muzeja na Korzici: