piše: Isidora Đolović
U januaru se navršio pun vek od njenog rođenja, dok na današnji dan pada sedamdeset peta godišnjica prerane smrti Davorjanke Paunović, u slovenačkom lečilištu za plućne bolesti Golnik. Ukoliko vam ovo ime nije poznato, verovatno pripadate mlađim generacijama čija je svest indoktrinirana nekim drugim, drastično različitim idejama i istorijskim podacima nego što je to bio slučaj sa naraštajem naših roditelja. U međuvremenu je naišlo neko veoma čudno razdoblje, kada se čini da smo kolektivno postiđeni antifašističkom prošlošću i doprinosom koji je naš narod pružio borbi sa najvećim zlom XX veka. Usled istorijskog revizionizma kojim se rehabilituju razni problematični likovi, nekritički i ostrašćeno smo predali zaboravu mnoge od onih koji su disali, živeli i svim srcem verovali u revolucionarnu borbu, odričući se lične dobrobiti, pa i samog postojanja, kako bi svima bilo dobro. Davorjanka ili Zdenka Horvat, kako je glasilo njeno konspirativno ime, jedna je od tih mladih osoba. Stoga namera Ane Atanasković da osvetli ovu intrigantnu ličnost, a mnogima je i tek otkrije, u samom startu zaslužuje pohvalu.
Potičući iz porodice starih komunista (što mi je od školskih dana donosilo mnoge neprilike i ismevanja od strane vršnjaka, „velikosrBskih patriota“), još u detinjstvu sam čula za „drugaricu Zdenku“: Titovu najveću ljubav pre Jovanke, ženu koja je umrla sa dvadeset-i-nešto, a koju je toliko voleo da je ispoštovao njenu želju i sahranio je u dvorištu Belog dvora, svoje tadašnje rezidencije. I danas mi, kao i tada, potonji podatak zvuči krajnje intrigantno, istovremeno tragično i bizarno, u svakom slučaju epski. Nešto kasnije su mi razni dokumentarni filmovi bliže dočarali lik temperamentne, strastvene, obrazovane devojke koja je, prema rečima savremenika, bila izuzetno lepa, podjednako „histerična”, posesivna prema Titu – a on je, zauzvrat, smatrao najodanijom saradnicom. Njihov prvi susret odigrao se početkom 1941. godine, kada je Davorjanka poslata u Zagreb na ilegalni radio-telegrafski kurs. Kao Titov kurir, lična sekretarica i nevenčana supruga, narednih pet godina će ga pratiti u svaki poduhvat, stečenim uticajem i gotovo pasjom odanošću izazivajući postepenu netrpeljivost njegovih saradnika (primetićemo kako je slično kasnije prošla Jovanka Budisavljević Broz; o njenim biografijama pisala sam OVDE).
Sa knjigama Ane Atanasković takođe sam odavno upoznata. U dosadašnjem radu, bilo to putem proznih književnih dela, bilo u domenu esejistike i novinarstva, ova spisateljica je uspešno usmerila pažnju na „žensku stranu istorije“, pokušavajući da pronikne u duše istorijskih ličnosti poput Drage Mašin, Jelene Anžujske ili Ketrin Džonson, te da nam ih pokaže kao osobe, ne „iza“ slavnih muškaraca, već ravnopravno pored njih. Svakome ko se susreo sa bar nekim delom iz njenog opusa uveliko je jasno i poznato da Ana razvija teme svojih romana ili članaka sa izrazitom osećajnošću, mnogo ljubavi, senzibilnosti i empatije. Odabir junakinje poslednjeg objavljenog romana više je nego interesantan.
Međutim, problem leži u samoj realizaciji. Autorka je očigledno preduzela veoma iscrpno istraživanje i uložila u to mnogo vremena i truda. Davorjankino doba obilovalo je događanjima „većim od života“, a njena po prirodi temperamentna, eksplozivna, nestrpljiva ličnost i iskreni, do zanosa posvećenički odnos prema komunističkom učenju, uklapaju se u kontekst vremena. Devojka iz relativno dobrostojeće požarevačke porodice (otac joj je bio učitelj), načitana (studirala je francuski, govorila nekoliko jezika), veoma lepa (ostali su poznati njena elegancija i sklonost ka modernom oblačenju), zapaljive naravi – ali isto tako požrtvovana, nesebična, do granice fanatičnog posvećena ljudima i idejama, rano se priključuje Komunističkoj partiji Jugoslavije. Neumorna angažovanost spojena sa snažnim idealizmom, vodi je od Beograda do Zagreba, pa preko „šuma i gora“, uz emotivne saputnike poput Jova Kapičića i Josipa Broza, sve do sanatorijuma i podleganja tuberkulozi. Opisati ovakvu ličnost, a ne zanemariti okruženje i kovitlac istorije u kome se našla, nije lak zadatak. Ruku na srce, Anin roman je pitak i zanimljiv; bez preterivanja mogu reći da se pročita za dan-dva, ne gubeći na dinamici niti prelazeći u monotoniju. Ipak, NEŠTO zaista krupno mu nedostaje i pokušaću da, potpuno iskreno, izložim u čemu je, prema mom utisku, najveći razlog što ambiciozno zamišljena, bez sumnje ovde i danas veoma potrebna knjiga, nije ispunila (barem ne moja) očekivanja.
 |
„Crvene devojke“ iz Požarevca: Davorjanka (druga sleva) sa drugaricama Radmilom Trifunović, Verom Miletić i Slobodankom Stefanović. Sve tri su stradale tokom rata (Trifunovićeva i proglašena za narodnog heroja). Vera, inače, Davorjankina sestra od ujaka, bila je majka Mire Marković. |
Prvo, kao stavku „pod hitno” preporučila bih pronalaženje dobrog, pouzdanog i iskrenog lektora, korektora, recenzenta. Koliko sam uspela da primetim, ovo je tzv. džepno izdanje „Blica“ u koje nije uloženo dovoljno ozbiljne, zaista dobre promocije, niti mu je posvećeno dovoljno pažnje, a najpre (i najbitnije) prethodne provere. Tekst deluje više nego aljkavo, sa greškama štamparskog, gramatičkog, stilskog tipa na, bez preterivanja, svakoj drugoj stranici. One toliko „bodu oči“ da „sapliću“ i otežavaju čitanje. Usled toga dobijamo utisak kao da je Ana pisala u brzini, ne stigavši da još jednom pregleda rukopis, niti je iko, kada ga je već predala, iščitao i adekvatno korigovao tekst pre puštanja u štampu.
Navedeno ostavlja mnogo traga i na samom stilu koji takođe deluje ishitreno, neuredno, na trenutke neprepoznatljivo. Ana odlično započinje roman motivom crvenila zore i simbolikom boja, koje će kasnije povezati sa junakinjinim životom (crveno već tradicionalno asocira na komunizam, ali i strast) i smrću (krvoliptanje kod tuberkuloze). Dosta dobro dočarava njene rane godine školovanja, predanost idejama društvene reforme, klasne i rodne jednakosti, te dolazak u prestonicu na studije. Posebno mi se svidela upravo atmosfera predratnog Beograda koja izbija sa stranica posvećenih Davorjankinom stanovanju u studentskom domu i konspirativnim aktivnostima. Nažalost, negde usput sve se pretvara u gotovo faktografsko nizanje sve labavije povezanih događaja sa povremenim, ali nekako nedovoljno uklopljenim i iznenadnim uplivima lirskog stila. Ova nesrazmera vidljiva je još u naslovu „Davorjanka Paunović: ljubav, strast, vlast“, koji više asocira na publicističku studiju nego delo fikcije, dok nepotreban nadnaslov („Titova velika ljubav“) sve dodatno uprošćava, mada verovatno sa početnom namerom informisanja budućeg čitaoca.
Od samog početka je jasno da pred sobom imamo dvosmislenu i nestabilnu junakinju, ali balansiranje između njenog unutrašnjeg sveta izrazite ženstvenosti i spoljašnjih borbenih akcija nije dovoljno skladno. Posebno su nezgrapna deskriptivna rešenja poput: užegli strah; ako čovek upotrebljava sve dostupne ciljeve da pobedi; njihovo ljubavisanje; zeleno sivilo vojničkih uniformi; njeno likujuće keženje; ispod svetlucavih svetala... (podvlačenje je moje, I.Đ.). Nekoliko erotskih scena deluje klišeizirano, neuverljivo, možda čak suvišno. Davorjanka na početku ima oči „od crnog alabastera“, kasnije su – zelene. Stihovi njene omiljene pesme „Šušti, šušti bagrem beli“ negde se zaista ubedljivo koriste kao lajtmotiv, dok su drugde potpuno nepotrebni i bez efekta. Nekoliko puta biva naglašeno da je „Marko“ konspirativno ime Aleksandra Leke Rankovića, što umereno pažljivom čitaocu svakako postane jasno već nakon prve fusnote.
 |
| Tito diktira: čuvena fotografija sa Zelengore (1942). |
Knjiga, što je veoma dobra stvar, u radnju uključuje mnoštvo zanimljivih, važnih lica pored centralnih Davorjanke i Tita. Naročito su tragične sudbine Vere Miletić i Ive Lole Ribara (uzgred, začudilo me da nije makar spomenuta, ništa manje tužna, nesreća njegove verenice Slobode Trajković), ali se kasnije, sa razdvajanjem puteva aktera, svi dopirući glasovi o njima nekako trapavo i nedovoljno čvrsto povezuju uz glavni tok priče. Do kraja, sem poetizovanog prikaza Davorjankinih poslednjih dana na lečenju, veći deo romana liči na zbirku isečaka iz novinskih izveštaja. Autorka kao da sasvim posustaje, pa ređa podatke, anegdote, motive do kojih se u gotovo istom obliku može doći putem članaka u enciklopedijama, samo bez umetničkog uobličavanja. Pozitivno je što nas roman podseća na ličnosti koje su životima prepunim danas neverovatne predanosti i stradanjem, žrtvovanjem bez kajanja, ostavile besmrtan primer, oživljavajući ih kao ljude „od krvi i mesa“, tako da čak i Tito deluje mnogo pristupačnije. Knjiga će vas naterati da istražujete, raspitujete se dalje i dalje.... Loše je što sve to nije pedantnije, pažljivije, skladnije uklopljeno.
Umesto zaključka, upravo poznajući i ceneći Anin talenat, upućujem najiskreniji savet da se njena knjiga, kojoj pre svega nije posvećena dovoljna kritičarska pažnja (što je možda, s obzirom na nabrojano, zapravo dobro), još jednom pregleda. Da se u svakom pogledu, prevashodno stilski i formalno, koriguje i „dotera“, jer je u pitanju veoma značajna tema, kako iz ugla ženske borbe za ravnopravnost, tako i s obzirom na izuzetno zanimljivu ličnost kojom se bavi, te njenu ulogu u nacionalnoj prošlosti. Da pronađe ozbiljnog izdavača i odgovorne saradnike koji će pomoći da se postigne u svakom pogledu bolji izgled i učinak nekog budućeg reizdanja. Smatram da ovakva priča zaslužuje bolje od džepnog formata koji se prodaje na trafici, kao i da će, primenom nabrojanih korekcija, dospeti do, možda ne toliko „šire“, ali svakako one prave publike.
* Izvori za fotografije: 1 – lična arhiva; 2 i 3 – Wikipedia.
* Preporučeni dokumentarci: „Titove žene“ i „Tito, medijska ikona“.