komentariše: Isidora Đolović
Alternativni naslov ove špansko-engleske koprodukcije glasi „Twice upon a yesterday“ i mada verovatno ima više smisla, nije toliko poetičan kao gore navedeni, „Čovek sa kišom u cipelama“. Početak filma stvara varljivu impresiju uobičajene završnice tipične romantične komedije (shvativši da je još voli i da je napravio sudbinsku grešku, neozbiljni glumac hita da spreči venčanje svoje bivše devojke), ali i lažnog uvodnog okvira (pošto mu prethodno opisana akcija ne polazi za rukom, u očajanju odlazi do obližnjeg bara i ispoveda prošlost strpljivoj šankerki). Iako deluje kao da se priča koja sledi samo „premotava“ unazad, ka uzrocima upravo viđenog problema, ispostaviće se da je u pitanju obmana kojom nas izuzetno zanimljiva premisa vodi kroz niz budućih čvorišta radnje.
Privlačna žena iza šanka (Elizabet Mekgovern) će saslušati nesrećnog glavnog junaka, posavetovati ga i na kraju mu pozajmiti ofucani kišobran, jer napolju uveliko pljušti. Čitavo mesto samo po sebi ostavlja dojam začaranog prostora gde borave dobra vila i tamnoputi pijanista koji notama „razgovara“ sa mesečinom. Kada ga par uličnih uglova dalje, na opustelom gradilištu, pijanog budu ščepala dvojica čistača hispanoameričkog porekla, pored mnogih citata iz Servantesovog dela kojima ga obasipaju (i na čije protagoniste sami pomalo podsećaju), sve počinje da liči na halucinaciju dostojnu neke od Don Kihotovih.
Vik, odnosno, Viktor Bukovski (Daglas Henšel) – jer, tako je ime glavnom liku - najmanje se može nazvati pobednikom u životu. Neuspešan pozorišni glumac, obmanut visokim aspiracijama kojih nikako da se liši (mada mu na svakoj audiciji nude dve-tri nebitne replike), u međuvremenu radi kao knjižar. Šest godina veze sa Silvijom (Lena Hidi), koja je uspešan psihijatar, palo je u vodu nakon priznanja da je prevario sa svojom koleginicom Kerol. Iluzija zasićenosti prvom i zaljubljenosti u drugu raspršila se kada je već bilo kasno, a Silvija u teretani upoznala izvesnog Dejva (Mark Strong) koji je nakon nekoliko meseci sa uspehom zaprosio. Međutim, probudivši se nakon barske pustolovine završene zagonetnim trabunjanjem čistača, Vik otkriva da se vratio tačno u sudbonosni dan. Na ulicama vlada isti onaj haos karnevala u Noting Hilu, Silvija ga čeka kod kuće, samo što će on ovoga puta dati sve od sebe da iskoristi ponovljenu prošlost tako što neće dozvoliti da bilo šta krene po zlu.
Ali, mogu li se prošlost i(li) budućnost suštinski izmeniti? Kako funkcioniše sudbina, kojim se varijacijama služi da svejedno (ne) ukrsti puteve pojedinih ljudi? Na koji način se osećanja menjaju, a ličnosti razvijaju i možemo li izbeći sve to, pukom promenom okolnosti? Kako će Viktorov pažljivo osmišljeni put iskupljenja poremetiti Alison (Šarlot Kolman), Silvijina najbolja drugarica koju on ne podnosi, kada na sastanak učetvoro pozive agronoma Dejva, nedavno pristiglog sa službovanja u Indiji? Gde je u svemu tome mesto Luise (Penelope Kruz), mlade imigrantkinje koja piše i, dok ne bude uspela da ostvari svoje književne ambicije, radi kao nova konobarica u, sada ne tako magičnom, lokalu? Ukoliko bismo dobili priliku da upoznamo budućnost, da li bi se nešto zaista promenilo ili bi život svejedno pronašao način da nam „doskoči“?
Film u režiji Marije Ripol pre svega je lepo, inteligentno razrađena drama, koju odlikuju dobra gluma i odlično dočaran londonski ambijent iz sredine devedesetih. Scenario kantautora Rafe Rusoa sasvim zasluženo je nagrađen na Filmskom festivalu u Montrealu. Posebno su odlične, tada mlade, Lena Hidi i Penelope Kruz, kao dve potpuno različite žene između kojih se koleba naklonost glavnog lika. Velika je šteta što, umesto dotičnom, od početka do kraja antipatičnom Viktoru, više pažnje nije posvećeno razradi i bližem upoznavanju Silvijinog lika.
Priča otvara pojedina zaista interesantna pitanja o složenosti i fluidnosti osećanja. Naime, zasićenost i dosada vode junake u preljubu, ali, oni isto to posle nekog vremena počinju osećati i prema tim drugim „ljubavima“, vraćajući se na staro. Stoga je veoma zanimljiva primena principa obrtanja uloga: onda kada Viktor sve podređuje Silviji, ona želi Dejva; čim on odluči da zadrži Luisu, Silvija pokušava da mu se vrati. Naše želje se nikada ne realizuju istovremeno, što podstiče pitanje zašto nostalgiju osećamo tek kada nekoga izgubimo, a kajanje jedino uz zakasnelu spoznaju? Viktor sazreva, kroz pronalaženje smisla, tek nakon gubitka ljubavi. Zbog Silvije uspeva da pogura napred svoju karijeru odlično prihvaćenom predstavom, ali tek po ulasku u vezu sa Luisom dolazi i BBC sitkom (ujedno okidač za Silvijinu čežnju), uz Bafta nominaciju kao vrhunac. Silvija će, isprva se na kvarno izvlačeći iz veze koja je, suprotno prvobitnoj želji za većom bliskošću, počinje sputavati, u naknadnoj griži savesti otkriti sopstvenu, skupo plaćenu, zabludu.
Najbolje od filma: sjajne mini-scene dijaloga; kadrovi enterijera, ali i (vrlo sugestivne) ulične vreve; motiv crvenog, poderanog kišobrana kao magičnog predmeta koji pokreće čudan vremeplov i unosi u dramu elemente magijskog realizma.
Najzanimljivija scena: Silvija koja kamuflira preljubu i mladi domar kao zbunjeni svedok. Mislim da je izraz lica koji ona napravi u trenutku kada, silazeći pokretnim stepenicama, shvati da je u podnožju čeka momak koji joj se više i ne sviđa toliko, svako od nas barem jednom „složio”, pri čemu uopšte ne mora postojati treća osoba u celoj priči.
Potpuno neočekivan, savršeni epilog, još jednom se poigrava našim očekivanjima i pokazuje da je krug ostao otvoren. Posle pomirljivog susreta iza kulisa dodele nagrade, kada Viktor saopštava očajnoj Silviji za koga se opredelio, ona će skrhana izaći u kišno veče. Vratar joj dotura isti onaj kišobran (nekako se svima nama najmanje jednom desilo da izađemo iz stana ne očekujući provalu oblaka), koji će je kao hipnotisanu usmeriti prema istom magičnom mestu, čistini između zgrada. Poslednji prizor koji vidimo je Silvija dok u sutonu sedi na klupi između dva „Servantesova glasnika“. Hoće li se kolo sreće zavrteti ispočetka? I sa kakvim kombinacijama ovoga puta?
