piše: Isidora Đolović
Nije mala stvar – pola veka te nema, gotovo duplo duže nego što si boravio na ovom svetu, a duhom, eto, nikad življi, uticajniji, bliži. Par mojih ranijih tekstova o Džimu Morisonu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi sasvim ličan osvrt na jednu trajnu začaranost.
Da se ne lažemo: verovatno svaka devojka koja voli poeziju i rokenrol ponekad sanja o svom privatnom Džimiju. Koji u čudne dane dolazi na kristalnom brodu ili obećava vožnju mesečevim bulevarom, na kraju noći. Aludira na Ničea i Blejka, nonšalantno otvoreno ti tražeći dodir i da ga voliš – dva puta. Zna da mu to prolazi. Zato ga, valjda, toliki svuda bezuspešno oponašaju: od Eštona Kučera iz „Down to you“, preko bitnika u „Peggy Sue got married“, pa do onog dečka sa Zaječarske Gitarijade, koji se pre mnogo godina šetkao po kampu kao jeftina kopija Jimmy boy-a. Morison je tip iz zadnje klupe sa kojim biste rado pobegle sa časa, buntovnik par excellence zbog koga smo shvatile da je biti intelektualac, zapravo, kul. Uostalom, kad mogu jedna Pati Smit ili Lana Del Rej, zašto kriti beznadežnu zaljubljenost u Kralja guštera? I neke kasne uvide:
I'll tell you this...
No eternal reward will forgive us now
For wasting the dawn
Postoji taj, delimično domaštan, trenutak koji naročito volim, jer smatram da odlično sažima njegovu bahusovski neposlušnu pojavu i vragolastu srž. Reč je o legendarnom snimku iz emisije Eda Salivena, kada u programu uživo, namerno kršeći prethodnu zabranu, otpeva ono dvosmisleno „Girl, we couldn't get much higher“. Ne smeta mi čak ni neverodostojnost preteranog naglašavanja poslednje reči u biografskom filmu Olivera Stouna, jer je Val Kilmer fantastično odradio svoj posao. Ipak, pravi Džim, kao što se u stvarnosti dogodilo, nije imao potrebu da na bilo koji način karikira samoga sebe takvim isticanjima: mirnoća sa kojom svejedno uradi ono što je naumio, spontanost i iskrenost, razlozi su što ga svet ne zaboravlja. Želeo je da ostavi trag plamteće komete – a postigao još više. Muzika se nije završila.
U tinejdžerskim godinama, Morison mi je bio najfascinantniji roker na svetu, lepši čak i od Sebastijana (Baha) ili Nuna (Betenkurta), privlačniji jer je pesnik, zagonetniji jer je – odavno mrtav. Do današnjeg dana, jedini muškarci čije sam portrete ikada držala na zidu (i znam da ću uvek) jesu on i Če Gevara. Treći je Rembo. Ne znam ikoničnija lica, a mnogo ih se izdvaja. Njegova crno-bela fotografija selila se sa mnom kroz sve studentske stanove i domske sobe, obavezno kačena iznad kreveta.
Naravno da sam u planu imala hodočašće na Per Lašez, ali, nije se dalo – kao ni štošta drugo, uključujući izradu tematske tetovaže. Svejedno, još su taj prodorni pogled sa slike i hipnotišući glas na pucketavom vinilu kadri da me zamrznu u vremenu. Dovraga, potpuno sam sigurna da se ne bih toliko zaljubila u harizme Hačinsa i Estberija, da nije bilo Džima.
I baš kao u pesmi „Divljih jagoda“, ostala sam neizlečivo neukrotivog duha. Morisona mi!