3-u-1: Adaptacije „Les Misérables“

komentariše: Isidora Đolović

Među kapitalnim delima svetske književnosti, ne samo XIX veka, bez imalo sumnje nalazi se i roman „Jadnici“ (Les Misérables). Prema mišljenju mnogih najznačajniji roman iz veličanstvenog opusa Viktora Igoa, objavljen je 1862. i do danas zadržao nepromenjeni status. Knjige ove vrste nije nimalo lako strogo definisati. Naravno, asocijacija koja nam se najpre javlja pri spominjanju ovog naslova jeste njegov socijalni kontekst, međutim, „Jadnici“ nisu samo veoma oštra društvena kritika i surovo svedočanstvo o jednom vremenu, već istovremeno predstavljaju skup pojedinačnih priča o sudbinama odbačenih, (ne)pravdi, iskupljenju, (ne)milosti, borbenosti, opsesiji  i praštanju. Takođe je važno primetiti kako se, usled sada već usvojene ikonografije koja ga prati, često stiče pogrešan utisak da Igoov roman govori o Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Zapravo se radi o njenom kasnijem i „manjem“, ali značajnom odjeku, koji govori u prilog dugoj borbi naroda za slobodu, istovremeno iznoseći na videlo neiskorenjene nepravde i nejednakosti. Sve navedeno podrazumevalo je da će „Jadnici“ s vremenom inspirisati veliki broj adaptacija, pri čemu je danas svakako najpopularnija ona u obliku mjuzikla. Kao i svako grandiozno umetničko delo, knjiga predstavlja veliki izazov i nimalo lak zadatak kada je reč o prenošenju u drugi medij, što se više nego jasno pokazalo u praksi. Zato za ovu priliku pokušavam da napravim pregled tri najpoznatije igrane varijante, u tri drugačija formata: igrani film, filmski mjuzikl i serija. Postoji još jedna verzija, francuska mini-serija iz 2000. Ona nezvanično važi za najkvalitetniju, kasting je takođe odličan, pa je možda baš zato ostavljam za neku drugu priliku. U međuvremenu, pogledajmo kako se još zapadnije tumačio francuski klasik.

Ilustracija Kozete, autor: Emil-Antoan Bajar (1886); kasnije je preuzeo  i popularisao mjuzikl.

Reč-dve o samom romanu. Sadrži pet celina, odnosno knjiga, čiji naslovi jasno sugerišu oko koga ili čega se gradi osnovna radnja: 1. „Fantina“, 2. „Kozeta“, 3. „Marijus“, 4. „Idila u Ulici Plimet i epopeja u Ulici Sen-Deni“, 5. „Žan Valžan“. Siže je, verujem, svima dobro poznat čak i ukoliko nisu čitali roman, a obuhvata čitavih sedamnaest godina, od 1815. (Vaterlo) do 1832. (Junski ustanak). Žan Valžan (Jean Valjean) zbog krađe hleba za svoje sestriće dospeva na robiju dugu devetnaest godina, nakon čega pokušava da, kroz brojna iskušenja, iznova izgradi život i vrati se u društvo.  U stopu ga prati sumnjičavi, u izvesnom smislu opsednuti inspektor Žaver (Javert), simbol rigidnog zakona. Fantina (Fantine) je naivna i romantična devojka koju je prevario i napustio ljubavnik, pa biva prinuđena da se bori za opstanak svog deteta, Eufrazije zvane Kozeta (Cosette). Privremeno je ostavlja na staranje gostioničarima, porodici Tenardije (Thénardier) koja se bavi prevarama, izrabljivanjem i malverzacijama nad svima sa kojima dođu u kontakt. Zapravo, čitav život im je izgrađen oko slične laži, kada je otac, pljačkajući leševe posle Vaterloa, slučajno spasio život pukovniku Ponmersiju. Dotični zbog odanosti poraženom Bonaparti i sam biva proteran iz života malog sina, Marijusa (Marius Pontmercy), koga deda po majci odlučuje da vaspita kao monarhistu. Deca Tenardijeovih su, da spomenem još i to, razmažene kćerke Azelma i Eponina (Éponine), kao i zanemareni sin Gavroš (Gavroche).

Promene ekonomske i režimske prirode koje čekaju Francusku ustalasaće živote svih ovih ljudi, ukrštajući njihove sudbine na nepredviđeno mnogo načina. Viktor Igo priču razvija i vodi uzbudljivo, detaljno, dramatično i osećajno, unoseći mnogo sebi svojstvenih digresija, pa čitaoci pored praćenja junaka saznaju mnogo o istoriji i arhitekturi onovremenog Pariza, argou i uličarenju, piščevim pogledima na politiku, moral, ljubav, porodicu i neophodnost prosvećivanja ugroženih društvenih slojeva.

 

1. „Les Misérables“ (1998)

 

- Igrani film, 134 min.

- Režija: Billie August

- Scenario: Raphael Yglesias

Prva teškoća i ujedno uslovnost sa kojom se suočava prilikom ovakvog poduhvata jeste neophodno skraćivanje, sažimanje radnje kako bi uopšte mogla da se uklopi u trajanje filma, a da ono ipak ne bude nepodnošljivo duže od prosečnog. Samim tim, potrebno je imati zaista veštu stvaralačku ekipu koja bi, po nuždi odbacujući njene „sekundarne“ slojeve, zadržala suštinu filmovane priče, a da je preterano ne uprosti, odnosno, banalizuje. Nažalost, rečeno malo kome polazi za rukom. Ova verzija na svoj način vrši odabir između scena koje su zadržane i verne pisanom uzoru, a nasuprot tome mnoge epizode u potpunosti izostavlja. Između ostalog, lik Kozete je namerno učinjen aktivnijim i „nezavisnijim“ nego u romanu, a kraj višestruko ubrzan tako da je sve iza Žaverovog samoubistva jednostavno – odsečeno. Koliko su rešenja bila dobra ili ne, pokušaću da pokažem u nastavku.

Film se pretežno usredsređuje na lik Valžana (Lijam Nison) i proces njegovog iskupljenja, tako da uvodna i završna scena s razlogom pripadaju isključivo njemu. Na početku, koji je u potpunosti  in medias res, vidimo ga dok, devetnaest godina iza prvog hapšenja, upravo otpušten sa robije, ali izmučen i više progonjena zver nego čovek, nalazi konak kod biskupa Miriela. Kroz flešbek sekvencu sna upoznati smo sa traumama koje mu je ostavilo zatvorsko maltretiranje, u čemu je prednjačio nadzornik Žaver (Džefri Raš). Usled ovakve postavke scena, čini se kao da ga sve to podstiče da na javi ukrade srebrni escajg i (nerado) prilikom pokušaja bekstva ošamuti domaćina, koji mu u visprenom činu nesebičnosti ipak daje novu šansu. Čuvena replika o „otkupu njegove duše“ za dva svećnjaka, čime je Valžan postavljen na stranu dobra, neznatno modifikovana predstavlja odlično poentirano otvaranje priče.

Nakon vremenskog skoka od devet godina, Žaver dolazi u Vigo kao novi prefekt policije. Krut je i fanatično posvećen službi, iza čega ne skriva lične traume: priznajući da je sin dvoje prestupnika, Žaver ne veruje u mogućnost popravljanja karaktera, budući da svi mi „po prirodi ili poštujemo ili kršimo zakon.“ Za njega je svet ustrojen prema krajnostima, crno-belim kategorijama između kojih nema preklapanja ili nijansi. Među prvim zadacima u novom mestu nalazi se rešavanje incidenta u fabrici, koji je izbio usled klevete na račun jedne od zaposlenih.

Fantina (Uma Turman), baš kao i Valžan (koga prepoznajemo u gradonačelniku, ujedno vlasniku pogona), krije kompromitujuću prošlost zbog koje sada ispašta. Otkrivši da ima vanbračno dete, nadzornica je, u odsustvu gazde (koji, prepoznavši Žavera, odlazi da prikrije sopstvene identitetske tragove), otpušta pod izgovorom da „loše utiče na moral ostalih zaposlenih žena“. Fantininu prošlost ovde naslućujemo samo iz kratkih, u očajanju ubeđivanja dobačenih rečenica: bila je „mlada, naivna i zaljubila se“, „nije prostitutka“, dete joj ima šest godina i čuvaju ga Tenardijeovi, ali izdržavanje koje im šalje košta je više nego sopstvena stanarina. Dalji pad označava prodaja kose, a ublažavanje verzije iz knjige pokazuje činjenica da se na tome sve i završava: takođe, umesto sasvim kratko, Fantina je ošišana na čudni, asimetrični paž. U romanu, junakinja najpre prodaje kosu, pa prednje zube – najupadljivija obeležja svoje lepote. Ipak, Uma nije loša u ovoj ulozi, mada ostaje misterija zbog čega je u svim verzijama koje danas analiziram  Fantina – brineta, kada je Igo sasvim jasno opisao kao plavušu.

Scena spasavanja radnika Lafita ispod prevrnutih kola služi kao, sa jedne strane, demonstracija Valžanove natprosečne fizičke snage, a sa druge okidač za „lov na veštice“ koji će Žaver pokrenuti jer mu se učinilo da je u sadašnjem povučenom, milosrdnom gradonačelniku prepoznao svog bivšeg zatvorenika. Istovremeno sa tajnom istragom, inspektor ne sprečava javno iživljavanje nad Fantinom, sada uličnom prostitutkom, čak naređuje da je uhapse zbog „napada na gospodina“.

Valžan izbavlja Fantinu, velikim delom usled griže savesti zbog posrednog uticaja na njen pad. U ovoj adaptaciji se, dok Valžan bude brinuo o već ozbiljno bolesnoj mladoj ženi, između njih dvoje razvija neka vrsta platonske ljubavi (na kraju filma čak priznaje Kozeti da je „voleo njenu majku“). Dosledno romanu, prisutna je scena farsičnog suđenja u Arasu, kada Valžan, isprovociran mogućnošću da umesto njega nastrada nevin čovek, javno priznaje svoj identitet. Sukob sa Žaverom u povratku, pred samrtnicom, naivno je i prilično loše prikazan. 

Fantina stiže da pismeno ovlasti Žana za starateljstvo nad Kozetom, kao i da joj zavešta svoju ogrlicu (motiv koji se pojavljuje jedino ovde). Nakon bekstva, on preuzima Kozetu od Tenardijeovih (Džon Keni i Džilijan Hana), čija je uloga ovde minorna, a Eponinu vidimo samo u pozadini, kao jednu od dve devojčice koje se igraju za stolom dok Kozeta pod šankom plete čarape za prodaju. Tema izrabljivanja dece bila je među Igoovim najčešćim i najvažnijim, pa je interesantno uporediti do kog stepena u prikazivanju tako nezgodne problematike ide koja od igranih verzija.

Sada kao otac, Žan sa devojčicom beži ka Parizu: prateće opšte mesto je iskopavanje sveštenikove srebrnine (koja bi trebalo da im ubuduće obezbedi opstanak), uz napet prelazak preko zida i krovova. U skladu sa ubrzavanjem priče, ovde utočište odmah nalaze u ženskom samostanu, gde im stari poznanik, sada baštovan Lafit, uzvraća dobročinstvo predstavljajući Žana kao svog brata. Čak i ovako „pretrčana“, dosadašnja radnja zauzima više od polovine filma.

Druga celina se odigrava deset godina kasnije. Već stasala Kozeta (Kler Dejns), uprkos iz bezbednosnih razloga namenjenoj budućnosti iskušenice, žudi za upoznavanjem sveta izvan manastira, pa uspeva da ubedi oca da napokon iskorače iz skrovišta. Za to vreme, na Žaverovoj meti je republikanski orijentisana studentska družina ABC. Držeći govor pred okupljenima na ulici, njihov vođa Marijus Ponmersi (Hans Mateson) prvi put ugleda Kozetu i, naravno, zaljubljuje se do ušiju. Obostranim simpatijama pomoći će Gavroš (Piter Von), ulični dečak i vođa bande (čije članove zove „my babies“). Spomenuti utisak da je Marijus ne samo aktivan, nego i glavni član opozicione organizacije, ogromno je odstupanje od literarne verzije, kao i, uostalom, odsustvo bilo kakve veze Gavroša sa Tenardijeovima. Ovde je dečak, naprosto, siroče koje luta naokolo i zna mnogo više nego što priliči njegovom uzrastu.

Nije reč o jedinoj lošoj izmeni: i sama Kozeta se ponaša nedosledno opisanom karakteru, poput razmaženog derišta, previše smelo i drsko prkoseći Žanu. Usled toga, ali još više panike zbog policajčeve dojave o tajnim sastancima devojke (sa Marijusom; noćni razgovori kroz otvor u baštenskim vratima – kakav antički motiv! – privlače pažnju Žavera),

Valžan joj u jednom trenutku udara šamar, što je TEK izvan lika. Pre svega, Igoov junak nikada, ni pod kojim uslovima, ne bi povisio glas ili podigao ruku na Kozetu. Sa druge strane, ni ona ne bi, poput Dejnsove, histerično (a upravo tako Kler i glumi) bombardovala oca pitanjima, napokon mu izmamivši priznanje o prestupničkoj prošlosti. Scenu jedino spašava Nisonova dobra interpretacija.

Još ponešto ima iskupljujuću vrednost: pre svega ambijent u kome se sve odigrava (mada je film sniman u Pragu, zaista uspeva da stvori francuski šmek, a predivni su i enterijeri novog doma samozvanih Lafitovih), pa nešto unetog humora. Njegov nosilac je Žaverov mladi špijun, angažovan da prati Marijusa, pri čemu inspektor neočekivano pronalazi svog starog neprijatelja. Uglavnom, njegova uhoda nakon svega viđenog donosi odluku da „nikada nema decu, naročito ne žensku“, pa moli nalogodavca da mu „sledeći put nađe neke fine anarhiste, sa krovom nad glavom“  budući da je uhvatio samo – upalu pluća.

Na prikazivanje družine ABC ne vredi trošiti reči, jer je ono razočaravajuće oskudno i površno. Već sam spomenula Marijusa kao glasnogovornika, dok Igoov vođa – Anžolra (Enjolras) ovde stoji sa strane, a pored toga je i tamnoput?!? Prava je šteta što se, zapravo, jedino „najmanje ozbiljna“ verzija – mjuzikl zaista dobro i dosledno bavi ovim aspektom romana (i ne samo njim; ali o tome kasnije). Pored toga što je Marijus ubačen u priču „kao tikva bez korena“ i bilo kakve predistorije, a Tenardijeovi gotovo potpuno eliminisani iz radnje, makar ovaj deo je mogao biti bolje razvijen. Na kraju krajeva, kako izbeći epizodu uličnih borbi na poslednjoj barikadi?

Igo opisuje Junski ili Pariski ustanak 1832. kao središnji, krucijalni događaj tokom kog se spajaju putevi dotle drastično različitih učesnika u radnji. Antimonarhijska pobuna prestoničkih republikanaca odigrala se tokom 5. i 6. juna 1832. Državna sahrana popularnog Žan-Maksimilijana Lamarka (vojni zapovednik kod Napoleona, kasnije član Parlamenta i veliki kritičar monarhije), koji je 1. juna preminuo od kolere, isprovocirala je demonstrante da se podignu protiv vladavine Luja-Filipa.

I u ovoj verziji filma povod za akciju je pogreb republikanskog heroja, shvaćen kao pokušaj režima da, preuzimanjem jednog od njihovih simbola, obezvredi opoziciona uverenja. Scena oko sanduka, kada uz zvuke himne počinje pravljenje barikada, prilično je dinamična i efektna.  Paralelno sa pružanjem otpora kod naroda, Žaverova manija dostiže kulminaciju i nagoveštaj razrešenja, kada se uključuje i Valžan, pa njihova međusobna nerašćišćena pitanja nadiđu opšte rasulo.

Jedna od najupečatljivijih scena iz romana, samim tim nezaobilazna u bilo kojoj adaptaciji, jeste pogibija Gavroša. Nikada nije lako prikazati nasilnu smrt deteta. Ova verzija to čini relativno umešno, prvenstveno zahvaljujući zvučnim efektima: za to vreme sveokružujuća, prikladno energična muzika koja prati scene borbe, u trenutku kada Gavroša pogađa metak – prestaje. Muk prekidaju samo uzvici njegovih klinaca.

Da nisam čitala roman, verovatno bi mi se zapravo svideli ovako „osamostaljeni“ Marijus i Kozeta koji imaju mnogo više karaktera od uobičajenih predstava ovog para: čak će u jednom trenutku zajednički savladati Žavera.

U dijalogu koji Žan vodi sa „zetom“, uloge bivaju potpuno preokrenute, pa Valžan podstiče momka da beži sa Kozetom, „jer je ljubav jedini smisao postojanja”. Nasuprot tome, mladić smatra kako, ne izbore li se sada za slobodu, više ništa neće biti važno. Zbog čega je ovo kolosalno odstupanje od kanona, pokazaću u nastavku, kod drugih verzija.

Imajući priliku da ga, po drugi put, dokrajči u uličnom prolazu, Žan ipak odlučuje da poštedi život svom večitom antagonisti, pucajući u vazduh – mada mu Žaver tvrdoglavo stavlja do znanja kako će nastaviti da ga goni. Kanonski su prizori bekstva kroz kanalizaciju sa ranjenim Marijusom i nagodba, bolje reći, izmirenje starog „duga“ prema inspektoru. Tu se sve završava. Poslednja scena je u svakom slučaju efektna: kraj reke, sa pogledom na Notr Dam i vatru koja plamsa nedaleko pored, Žaver zapisuje predsmrtni izveštaj u beležnicu. Dolazak Žana obeležen je poznatim obrtom, nakon čega Valžan, sada kao slobodan čovek, hoda kejom prema mostu i osmehuje se, dok ispred njega uzleću ptice.

Najveća slabost ove verzije su Marijus i Kozeta, iz svih već navedenih razloga. Nasuprot tome, Nison i Raš kao rivali veoma su dobri, čak odlični u svojim ulogama. Harizmatična Uma Turman daje Fantini ponešto od svog uobičajenog nereda: ovde vidimo pre svega očajnu majku, koju je beda naterala da potpuno poništi vlastito biće zarad Kozetinog opstanka „u tuđini“. Postoji scena kada, već savladana tuberkulozom, stanodavcu koji je došao da ponovo opominje (inače je ranije donekle sam inicirao ideju o prostituciji, opaskom povodom rasprodaje pokućstva: „Još imaš krevet“) bez reči otkriva već malaksalo, propalo telo – i, naravno, biva s gnušanjem odbijena. U očima zajednice, Fantinin greh je, prema rečima nadzornice fabrike, u tome što je „rodila dete, a nije u braku“. Nepismena je, kao i Žan u tom trenutku, što im nije jedina zajednička crta: oboje nedužni, preterano strogo osuđeni zbog mladalačkih „prestupa“, iskupljenje i kontinuitet pronalaze u Kozeti. Ona im je, ukratko, svetlost nade, baš kao što Igo nedvosmisleno sugeriše.

2. „Les Misérables“ (2012)

- Mjuzikl, 158 min.

- Režija: Tom Hooper

- Scenario: William Nicholson, Alain Boublil (francuski stihovi), Claude-Michel Schönberg (muzika) i Herbert Kretzmer (engleski stihovi).

- Film je zasnovan na popularnom prevodu francuskog komada iz 1980. (režirao ga je  Robert Hossein), koji je pet godina kasnije izveden na Vest Endu.

 - Nagrade: Oskar za najbolju sporednu žensku ulogu (Fantina), šminku i zvuk, Zlatni globus za glavnu mušku (Valžan), sporednu žensku ulogu i mjuzikl ili komediju.

- Nominacije: Oskar u kategorijama najboljeg filma, glavne muške uloge, kostima, muzičke teme („Suddenly“) i produkcije.

- Posebno važne/istaknute numere: „The docks (Lovely ladies)“, „I dreamed a dream“, „Master of the house“, „Paris/ Look down“, „ABC Café /Red and black”, „On my own”, „One day more” i „Do you hear the people sing?”

Prilično je nezgodno, od samog početka, objektivno procenjivati ovakav spoj žanra i uzora, zvučnih imena glumaca, očitog ciljanja na visine, nagrade, emocije izazvane kod publike. Činjenica da pred sobom imamo mjuzikl znači da nije baš za svačiji ukus, da će neizostavno biti melodramatičnih rešenja, prenaglašavanja, šarenila i karnevalizacije. Ko nije spreman za sve to, uzalud troši vreme – a gledanje ovog filma ga ne traži malo, naprotiv.

Za razliku od prethodnog primera, uvod sadrži kratku hronološku napomenu da se radi o 1815. – godini početka Burbonske restauracije. Otuda scena sa robijašima sadrži upadljiv detalj trobojke (simbola Revolucije) oborene u blatnjavu vodu, za čim sledi postavljanje rivala Žana (Hju Džekmen) i Žavera (Rasel Krou) u veštački, sa previše efekata „napucani“ ambijent. Kratko je objašnjen prestup zatvorenika 24601, da bi se ubrzo prebacili neko vreme unapred, na famoznu scenu kod sveštenika. Džekmen je sjajan, siguran, dinamiku i prelaze kod pevanja dobro balansira sa karakterizacijom svog lika, tako da ono ne skreće pažnju sa dočaravanja gnevne animalnosti koja besni u višegodišnjem stradalniku.

Još jedan skok, ovoga puta osam godina kasnije (1823), smešta priču u okruženje fabrike. Nasrtljivi nadzornik i međusobno ljubomorne radnice čine da Fantina (En Hatavej) brzo postane žrtva sopstvene upadljivosti i tajne. Sledi otkaz, u odsustvu vlasnika i gradonačelnika – Žana, kog takođe ubrzo prepoznaju tokom scene sa radnikom zarobljenim ispod kola.

Fantinina propast je ovde gradacijski prikazana: najpre prodaje svoju lepu kosu, zatim zube, naposletku i telo. Estetika bizarnog i grotesknog dominira predstavljanjem javnih žena na dokovima (pesma „The docks (Lovely ladies)“), za čime sledi izvrsno otpevana, emotivna sekvenca „I dreamed a dream”. Moram priznati, ne volim En Hatavej kao glumicu, mada su mi pojedini njeni filmovi i uloge dragi (pre svega Džejn Ostin): ali, ovde je zaista iznela snažan i potresan performans, pravo iz duše. Osvrt slomljene žene na vlastitu prošlost monotonim čini jedino to što sve vreme (u nastavku će se isti problem ponavljati kod drugih likova) kamera fiksira isključivo krupni plan njenog lica.

Dobra stvar kod mjuzikla je što pevani „monolozi“ produbljuju prikazane ličnosti, otkrivajući nam njihovu predistoriju, misli, najdublje emocije i kolebanja. Takav je slučaj sa Žanom uoči suđenja lažnom dvojniku. Dosledne su scene zlostavljanja na ulici i Fantine u bolnici: mjuzikl nudi ublaženu, sentimentalnu varijantu, budući da ona umire u nadi, a Žaver stiže tek posle toga, odbivši nagodbu (da Žan bude uhapšen tek pošto zbrine devojčicu). Dvoboj-duet raskrinkava pozadinsku priču inspektora, međutim, svaki put kada Rasel Krou zapeva utisak je veoma čudan: deluje vrlo „ukočeno“, kao da je stalno u nekakvoj nelagodi.

U ovakvim pričama važno je napraviti dobar izbor za ulogu deteta, a „Jadnici“ donose čak dva takva rešenja. Mala Kozeta (Izabel Alen) sjajno predočava teško detinjstvo uz komično-groteskni par Tenardije. Helena Bonam Karter i Saša Baron Koen su pun pogodak, sa ujednačenom, pravom merom gnusobe, smeha i ironije. Susret devojčice sa Žanom se ovde, kao i u knjizi, odigrava kraj vode u šumi, a sledi gostioničareva „obuka“ Eponine u džeparenju, te scena cenkanja za Kozetu (pri čemu staratelj ne zna ni kako je ime detetu koje „paze kao svoje rođeno“: „Kuržeta?“). Prva numera Žana kao oca dobro zaokružuje ovaj deo radnje.

Epizoda ulaska u Pariz i skrivanja u manastiru je nedovoljno razvijena, nasuprot čemu imamo melodramatičnu, bespotrebnu Žaverovu numeru „Stars“ i dosadno alterniranje (prez)imena begunca zatvorskim brojem.

Hronološki presek – „skok“ u 1832. izveden je izuzetno vešto, sa Gavrošem (Danijel Hatlston) i drugim uličnim dečacima koji nas, kao glasnogovornici pariske sirotinje, ubedljivo vode kroz svet onih sa margine. Reč je o drugoj sjajnoj glumačkoj izvedbi deteta, prerano društveno osvešćenog, napuštenog i buntovnog. Problem je ponovo vizuelne prirode – usled očigledne kompjuterske dorade, nemamo osećaj da smo istinski na ulicama devetnaestovekovnog grada.

Međutim, veliki plus autorima odlazi na prisustvo autentične statue koja se zaista tamo nalazila u istom periodu (između 1813. i 1846.), a u pitanju je tzv. „Bastiljski slon“. Naime, osmišljen je prema Napoleonovoj ideji, ali umesto planiranog bronzanog monumenta izrađen je samo model od maltera, u punoj veličini od 24 metra. Izgradnja slona je zaustavljena nakon poraza kod Vaterloa, ali je glavni arhitekta sve do 1833. pokušavao da prikupi sredstva i dovrši Bonapartinu ambicioznu zamisao. Gradsko veće je još početkom četrdesetih diskutovalo o radovima, naposletku odbacivši sve iznete predloge. Meštani su se u međuvremenu žalili na pacove koji počinju da naseljavaju statuu, tako da su već od kasnih dvadesetih sastavljane peticije za njeno rušenje. Opis kojim je Igo ovekovečio takođe je negativan: po rasturanju očeve bande i nestanku Tenardijeovih usled hapšenja, Gavroš se nastanio u unutrašnjosti slona, nadomak Trga Bastilje. Mada ovo ne vidimo u filmu (gde, ponovo, iz nekog razloga Gavroš uopšte nije otvoreno doveden u rodbinsku vezu sa Tenardijeovima), samo prisustvo statue je pozitivan znak. Da zaključim ovu digresiju, slon je naposletku zamenjen Julskim stubom, uspomenom na revoluciju iz 1830.

Druga veoma pozitivna strana ove verzije adaptacije jeste „Družina ABC“ (ili „Prijatelji Abecede“, kako stoji u domaćem prevodu romana). Upoznajemo čitav jedan milje: mlade republikance među kojima se najviše ističu Anžolra (Eron Tvejt) i Marijus (Edi Redmejn) – jednog od članova igra Džordž Blagden (monah Atelstan u „Viknzima“ i kralj Luj XIV u „Versaju“) – zatim, Eponinu (Samanta Barks), štab i pozadinu dešavanja obeleženih bolešću Lamarka, te negodovanjem Marijusovog bogatog dede zbog unukovih aktivnosti. Neuzvraćenoj ljubavi Eponine prema Marijusu kontrast predstavlja njegova ljubav na prvi pogled prema Kozeti (Amanda Sajfred), koju je zapazio u prolazu, usred ulične vreve.

Tenardije još jednom pokušava da se okoristi, tvrdnjom kako poznaje Žana i da mu je davno „pozajmio Kolet“, čime razotkriva begunca starom znancu Žaveru. Njegova kći, za to vreme, upoređuje sebe sa nekadašnjom drugaricom, čineći to, kao i sve nevoljene osobe, na sopstvenu štetu. Eponina je, pre svega, prešla dug put od razmaženog, favorizovanog deteta u provincijskoj krčmi, do bednog života na pariskom tlu posle očeve finansijske propasti. Razlozi što se, posebno sa verzijom koju predočava Samanta Barks (ovo joj je, inače, bila prva filmska uloga, a upravo je Eponinu igrala u pozorištu, tokom sezone 2010/11.), mnogi znatno lakše poistovećuju nego sa anđeoski nežnom, istovremeno potpuno nesvesnom sveta oko sebe Kozetom, relativno su jednostavni. Eponina je tomboy, dete radničke klase, devojka u pretežno muškom svetu, odrasla sa groznim roditeljima koji su je dobar deo života učili da i sama laže, krade, ucenjuje i koristi ljude, ali koja se naposletku uzdigla iznad toga. Znatan udeo u transformaciji ima ljubav prema susedu, studentu Marijusu za koga, ipak, nikada neće predstavljati više od drugarice. Čak joj traži da posreduje pri sastajanju sa Kozetom.

Sudar principa (zaljubljeni Marijus izaziva negodovanje drugova, posebno na akciju fokusiranog Anžolraa) sjajno izlazi na videlo u energičnom izvođenju numere „ABC Café / Red and black“. Ne zamerite mi na izvesnoj meri subjektivnosti, ali pored odlično odabrane dvostruke simbolike boja (mrak, revolucija i krv naspram strasti, ljubavi i ništavila kada je nestane), koja pritom asocira na jedan od meni najdražih romana, oduvek sam posebno slaba na revolucionarne entuzijaste (Mlada Bosna!) i znam da bih, samo da sam se rodila vek ili dva ranije, bila deo neke slične grupe. 

Inače, kod Igoa Les Amis de l'ABC nisu nekakvi „gramatičari“, kako možda na prvu zvuči: ime su dobili po paronomaziji usled koje se abaissés, što znači „poniženi (degradirani)”, čita isto kao i „A-B-C“ (abese). Marijus, mladi student prava, upravo raskrstivši sa svojom buržoaskom porodicom i prigrlivši očevo idejno nasleđe, živeći skromno, počinje da se druži sa ovim mladićima. Njihov vođa je beskrajno harizmatični Anžolra, koji ovde, za promenu, dobija savršeno kasting rešenje.

Stižemo i do Kozete. Kao odrasla je, za razliku od Eponine, očigledno prevazišla i zaboravila iskustva iz ranog detinjstva, postajući pravi nežni cvetak stvoren samo zato da bude lepi predmet nečije ljubavi, brige i zaštite. Iako je veoma ljupka, njena uloga ni u pisanoj, ni ekranizovanoj priči realno nije velika, niti ona ima blage veze o svemu što je okružuje. Ne bi trebalo za to okriviti samo Žana, uostalom, pitanje samoće i naslućenih očevih tajni jeste jedino koje se konkretno pokreće iz Kozetine perspektive. Moglo bi se reći da su Fantina i Žan platili cenu kako bi sledeća generacija bila iole bezbrižna, nedirnuta surovošću sveta „napolju“.

Scene sastanka sa Marijusom kraj baštenske ograde, Eponininog stražarenja u čežnji sa strane, ali i pomoći (vriskom upozorava na to da su kuću opkolile uhode, predvođene njenim ocem), odvijaju se prebrzo, za svega jedan dan, što im oduzima uverljivost. U verziji iz 1998. Kozeta poruku o novoj adresi zapisuje kredom na naslonu klupe, ovde je vraćen knjiški motiv pisma, koje sa ograde uzima Eponina.

Na Eponininu solo deonicu (pesma „On my own“) efektno se nadovezuju pripreme za sutrašnji, odlučujući dan, koje otkrivaju paralelne perspektive različitih strana uključenih u budući okršaj („One day more”). Nažalost, kadrovi radničke četvrti su opet isuviše izmontirani i artificijelni.

Centralni deo radnje zauzimaju ulične borbe oko poslednje barikade. Tu imamo sve klasične scene: Eponinino žrtvovanje za Marijusa (prerušena u momka, prima metak namenjen svojoj potajnoj simpatiji), Žana kao volontera i Žavera u zarobljeništvu, Gavroševe pogibije, pada pobunjeničkog uporišta. Kao naročito efektni, izdvajaju se prizori Anželraovog stradanja, Žaverovog hoda po lokvama krvi, naturalističkog povlačenja Žana kroz kanalizaciju sa obeznanjenim Marijusom, kao i scena kada Žaver skida značku da bi je stavio na grudi mrtvog dečaka, Gavroša.

Posle tako jakih doživljaja, samoubistvo Žavera dolazi nekako lišeno dramatike, možda i usled još jedne emotivne epizode koja sledi iza propasti: sam, u razorenom starom skrovištu, Marijus oplakuje pale drugove. Kozeta mu dolazi kao uteha i konformističko izmirenje sa klasom (predstavnik je deda), dok na venčanju ponovo susrećemo lakrdijaše Tenardijeove (sada tobožnji baroni Di Tinar), raspoložene za nove pokušaje ucenjivanja.

Završnica je pomalo patetična, ali, ujedno sasvim u skladu sa žanrom i dosadašnjim nabojem. Povlačeći se radi očuvanja mračne tajne, Žan odlazi u smrt priviđajući Fantinu, dok mu Marijus i Kozeta sede uz fotelju, a duh kreće dalje – ka utvari biskupa Miriela, koji mu je svojevremeno omogućio novi početak. Prolazak u slobodu već predstavlja prilično moćan i spektakularan kraj, mada ujedno sentimentalnu retrospektivu, pomalo u stilu „Titanika“. Pred Žanovim duhovnim očima podiže se ogromna barikada, na kojoj svi poginuli sada sjedinjeni u zajedničkom idealu budućnosti, za koju su položili živote, mašu zastavama uz himnu „Do you hear the people sing?”

 

3. „Les Misérables“ (2018)

- Serija, 6 epizoda po 60 min. (poslednja 85 min.)

- Režija: Tom Shankland

- Scenario: Andrew Davies

- Produkcija: BBC/Masterpiece

Sa nestrpljenjem dočekana od svih koji su bili nezadovoljni zašećernom verzijom mjuzikla, naročito kod čitalaca željnih da se dužno poštovanje ukaže zanemarenim aspektima priče, a koji čitavu celinu logički zaokružuju i čine kompleksnijom, serija „Jadnici“ je očekivanja opravdala samo delimično. Za početak moram napomenuti da iza adaptiranog scenarija stoji Endrju Dejvis, čovek kome bi verovatno bilo najbolje trajno zabraniti petljanje sa klasicima, makar onima koji NISU britanski – recimo samo to da je on odgovoran za najskoriju brljotinu zvanu „Rat i mir“, kojoj plavokosa Nataša Rostova nije jedini greh. Na početku sam primetila kako romani tog obima, a Tolstojev i Igoov svakako spadaju u datu „tešku“ kategoriju, kao najprikladniji format zaslužuju upravo televizijske serije, iz prostog razloga što tada sve može da se natenane, dosledno obradi. Problem nastaje kada autori sebi priušte preteranu slobodu, pa odstupanja direktno krše izvornu viziju pisca, narušavajući postavku likova, njihovih odnosa, uopšte, prikazanog sveta.

Pre svega, ova serija je vizuelno besprekorna, počev od uvodnog kadra koji prikazuje Vaterlo dan posle okršaja, dok pljačkaši rovare po bojištu, među leševima, ranjenicima, vranama i konjima koji se trzaju u agoniji. Svaki detalj, svaki zvuk je zabeležen. Odmah su postavljene tri jasne linije radnje i (budućih) sukoba: 1. Ponmersijevi porodični problemi i „dug“ prema Tenardijeu, 2. mlada Fantina i njena zaljubljenost u Parizu; 3. tulonski zatvorenik 24601 i čudna fiksacija nadzornika Žavera.

Mnogi su odmah uputili prigovore na „rasnu raznolikost“ angažovane ekipe. Moram istaći da to što je Žaver crn, a Ternardije pakistanskog porekla, niti što ekranom stalno defiluju likovi različitih boja kože, ne predstavlja ama baš nikakav problem po priču. Pre svega, glumci su toliko dobri i uverljivi da njihov fizički izgled ni na koji način ne ugrožava logiku ili verodostojnost Igoovog dela, sem možda u slučaju Anžolra, no, doći ću i do toga. Manjkavosti se tiču pretežno karakterizacije i suviše smelih autorskih intervencija na tekstu.

Dakle, priča je od početka u najvećoj meri verna romanu, tako da su prve dve-tri epizode pravo uživanje za sve koji poznaju Igoovo delo. Postaje jasno da, uključivanjem upravo tih, dosadašnjih „viškova“, naše upoznavanje likova i razumevanje kasnijih zapleta postaje višestruko poboljšano. Dobro su izvedena i preklapanja, odnosno, paralele među njima: primera radi, na samom početku se u jednoj sceni Fantina i njene drugarice mimoilaze sa pukovnikom Ponmersijem. Obuhvaćeno je sve relevantno: odgajanje malog Marijusa, bezazlena Fantina i njen „pesnik“ Feliks, Žanov povratak u civilizaciju.... Dodajmo svemu veoma dobru glumu: gotovo je nemoguće, osim u par slučajeva, reći da je neki kasting izbor promašaj.

Već sam ukazala na vizuelnu lepotu, naročito suptilnih kadrova vremenskog preseka, koji sugerišu proticanje dana i smenu godišnjih doba. Šta se za tih prvih godinu dana izdešavalo? Upoznajemo Fantinu (Lili Kolins) PRE nego što je postala izmučena radnica, prostitutka, čak i majka. Vidimo Kozetinog oca, bogatog večitog studenta iz unutrašnjosti, slatkorečivog Feliksa Tolomijea (Džoni Flin). Saznajemo za ideološki sukob između Marijusovog dede po majci, monarhiste (Dejvid Bredli) i oca, udovca bonapartiste (Henri Lojd Hjuz). Otkrivamo kako se Valžan (Dominik Vest) prvi put susreo sa Žaverom (David Oyelowo). Napravljena je neophodna uvertira, a bez imalo žurbe.

Sve je verno romanu do pojedinosti kao što su: okrutno „iznenađenje“ koje mladim grizetama priređuju njihovi ljubavnici (pismeno napuštanje, kao što su i njima roditelji javili da je vreme povratku kući i preuzimanju obaveza); očevo posmatranje sina iz prikrajka, nedeljom u crkvi (veoma slične situacije setićemo se iz „Vašara taštine“, kada su se Ozbornovi i Sedlijevi posvađali, takođe oko neprikladnog braka, a posle Vaterloa); Valžanovo pljačkanje dečaka Pti-Žervea na drumu. Uvek je lepo videti Dereka Džejkobija, ovde u ulozi biskupa Miriela, dok Feliksovog druga igra Ris Riči, Zed u seriji „The Outpost“.

Posebne pohvale idu predivnoj Lili Kolins, koja kao Fantina pokazuje svu širinu svog talenta. Samim tim, ne bih se složila sa pojedinim kritičarima kako je njen lik puka kopija interpretacije En Hatavej, tim pre što imamo priliku da vidimo znatno razvijeniju, ali i brutalniju sudbinu Fantine, potpunu transformaciju – od vrha do dna. S tim u vezi, izuzetno su uspele paralelne scene Fantine i Žana, kojih će kroz prvu polovinu serije biti nekoliko veoma efektnih.

 

Žan nakon što je opljačkao dečaka (gore); Fantina posle Feliksovog odlaska

 

 

 

Nasuprot tome, ipak, u prvoj epizodi postoji jedna nepotrebna – kada grizete vrše nuždu u parku/šumi, kao i njihovi kavaljeri nešto dalje. Čemu to?

Posle nekoliko godina, recimo, Fantinu vidimo izmučenu životom, dok sa poodraslom Kozetom traži posao u provinciji. Teška srca će, iz praktičnih razloga, prepustiti dete na privremeno staranje gostioničarevoj ženi (odlična Olivija Kolman). Tri deteta (Azelma, Eponina – sve devojčice, inače, imaju različitu boju kose – i Gavroš) od početka doživljavaju nejednak tretman, a otac porodice (Adil Aktar), bezočno laže, počev od istaknutog zaštitnog znaka krčme.

 

Ovo je, pre svega, prva adaptacija u kojoj je od početka otvoreno rečeno da je Gavroš sin Tenardijeovih. Sa Kozetom ga stalno vidimo kako sedi u pepelu, maltretiran i zanemaren (otac kaže da je dečko „born under a bad sign“ i da „od njega nema ništa“) .

Kozeta, Eponina i Azelma, kao reklama za "Beneton"

Izmena je ta da su sugerisane simpatije vlasnika fabrike, gospodina Madelena – ujedno gradonačelnika (prvi alter ego Valžana) prema novoj radnici, Fantini. Kasnije će je, potpuno nedosledno liku, lično otpustiti. S druge strane, očigledno je mnogo pažnje posvećeno kompletnom osmišljavanju prizora, pa tako dok Žan izbavlja čoveka ispod kola oko njih pljušti kiša. Što se tiče jadnog malog, indoktriniranog Marijusa, dečak je primoran da zabavlja „mumije“ (dedu i njegove rojaliste), sa identičnom perikom i puderom/lažnim mladežima deklamujući fraze protiv Napoleona.

Međutim, jedan sitan detalj je više nego rečit: dok papagajski ponavlja kako mu je otac „nitkov“, dete se za stolom igra vojnicima – jedna od figurica pada, a on je rukom uspravlja.

Fantinin slom je sasvim naturalistički i neuvijeno predstavljen, upravo onoliko mučno koliko to priča zahteva: počev od surove scene šišanja kose i vađenja prednjih zuba, do prostituisanja i maltretiranja na snegu. Ništa ovde nije prećutano – a još jedna dobra paralela između Žana i nje postignuta je kada na dlan spušta krvave novčiće, dok on istovremeno iz vatre vadi ukradeni novčić koji mu „žigoše“ dlan. I njeni poslednji trenuci su izrazito crni.

Međutim, ostaje problematično otpuštanje Fantine, ne usled odsustva gradonačelnika već, tobože, prećutkivanja istine o tome da ima dete. To je tek prva u nizu manjkavosti kod, inače sjajno odigranog, lika Valžana. Dominik Vest mu, ma koliko vešt i talentovan, jednostavno nije udahnuo neophodnu ljudsku stranu, pa je većim delom radnje Žan pretežno biće fizičke snage, agresivac sa nasilnim ispadima, čak i ubilački nastrojen – čega kod Igoa, a ni u prethodnim adaptacijama,  jednostavno nema.

Vremenski presek, dosledno romanu, dolazi posle dve godine, budući da je Žan zapravo toliko bio ponovo na robiji posle raskrinkavanja „lažnjaka“ pred sudom. Bekstvo je komplikovanije, kao i čitava epizoda preuzimanja Kozete, efektno upotpunjena simbolikom lutke kupljene upravo od jezivog prodavca kose. Možda je devojčicu podsetila na majku, koju nije bila toliko mala da ne upamti?

Surovost Tenardijeovih prema detetu ovde je otvorena i neublažena, pri čemu možda još više zapanjuje činjenica da ostali gosti sve to posmatraju i ne reaguju, čak se, zabavljeni, smeju fizičkom i psihičkom zlostavljanju devojčice. Žanova pravda dolazi kao osveženje, ali tu su i neki novi (dopisani) detalji: recimo autori nalaze za potrebno da gospođa Tenardije dobije lično ime – Rozali, kao što je i Fantina u fabrici oslovljena prezimenom Tibo. Krčmar u jednom trenutku, ne bi li gostu dokazao svoj patriotizam, zviždi „Marseljezu“.

U skladu sa romanom su nove-stare epizode početaka života begunaca u Parizu, prvenstveno sumnjičava gazdarica iznajmljenog stana, Tenardijerov bankrot i ponovno buđenje Žaverove opsesije. Sa manastirom, koji će im postati utočište i zadugo novi dom, Žana i Kozetu vezuje časna sestra Simplis, nekada gradonačelnikova bolničarka. Lajtmotiv novog početka su uvek – srebrni svećnjaci, koje Žan vadi poput sidra.

Negde na sredini, dakle, od četvrte epizode, serija kreće naopako: u pitanju je radnja posle drugog, desetogodišnjeg vremenskog preseka. Mnoge stvari su autentične, kao npr. način na koji odrasli Marijus (Džoš O'Konor) otkriva istinu o svom hrabrom ocu i raskida sa kućom (dedom), kako je Kozetu (Eli Bamber) prvi put ugledao tokom šetnje Luksemburškim parkom, kako su mu Tenardijeovi (sada pod imenom Žondret) susedi, raskrinkavanje zamke za Valžana.... Ipak, na sve to dolazi niz neoprostivo izmaštanih stvari koje su potpuno van datih književnih karaktera, pa narušavaju utisak celine.

Krenimo redom: iako ni u romanu nije naročito dopadljiv, kamoli fascinantan lik (ne zaboravimo da upravo on kasnije, srećno oženjen, udaljava Žana od Kozete i njihove kuće čim sazna da je bio robijaš, a dok ne otkrije ko ga je spasio iz kanalizacije i zbog njega otišao na barikade), zahvaljujući ovoj verziji dobili smo ubedljivo najgoreg, blentavog i metiljavog Marijusa. Ne samo što je slabić, patetičan i ignorantski nastrojen prema svemu što nije njegova ljubavna opsesija, malodušan i bezličan, na početku mu autori pripisuju, naravno, potpuno izmaštano erotsko fantaziranje (?!?) o Kozeti i Eponini (Erin Keliman).

Potonja je ovde prostitutka (?!?), pa će je junak čak i susresti prilikom posete bordelu (?!?), u društvu svojih novih drugova, nikad užasnije predstavljenih članova družine ABC (jedan od njih je debeli lik koji podseća na Džeka Bleka i naročito svodi sve na sprdnju).

Ruku na srce, Anžolra (Džozef Kvin) ponovo predstavlja izuzetak, ali toliko lišen šarma uzornog modela iz romana (i mjuzikla), da se stvarno zapitamo imaju li Igo i tvorci ove serije drugačiju predstavu o momku toliko hrabrom i lepom da je njegova smrt dirnula čak i policiju? Očito da imaju.

Seksualizacija Kozete se nastavlja kroz scene u kojima bivaju otvoreno sugerisana incestuozna osećanja kod samog Žana. Primera radi, u krojačkom salonu, vlasnica namerno raskriljuje zastor dok se devojka presvlači, ali bilo je toga još ranije, dok je Kozeta sasvim mala (Tenardijeov pokušaj podvođenja i prodaje deteta). U istom salonu je Fošelvon (novi alter ego) predstavlja kao – svoju sestričinu?!?

Veoma je problematično i već spomenuto svođenje Žana isključivo na fizičku snagu, čak nekontrolisane agresivne ispade, dok kod Žavera, ne jednom, imamo nagoveštaj homoseksualne privlačnosti prema bivšem zatvoreniku?!? Tako će mu pred kraj serije postaviti neprilično pitanje o prirodi osećanja prema Marijusu, čim ga je, eto, spasio: „Je li ti posebno drag?“, a obratite pažnju i na pogled koji baca ka Valžanu dok se presvlači u prvoj epizodi. I još nešto, zašto Tenardijeovi govore kokni dijalektom? U čemu je stvar sa izgovaranjem francuskih imena u britanskom stilu: Endžolras (?!?) ili Tenhaaaardijer?

Ako ništa drugo, makar je Gavroš (Ris Jejts) odlično predstavljen: mangup koji se, pobegavši prilikom rasturanja očeve „jazbine“, upušta u skitnju. Ova verzija nam predstavlja nešto starijeg dečaka nego što je to slučaj u prethodne dve. Za razliku od sestara, Tenardijeov „naslednik“ (kako sam sebe ironično zove) otvoreno je potcenjivan, usled čega formira sopstvenu alternativnu porodicu, sastavljenu od mlađih dečaka sličnih njemu, koji ga oslovljavaju (u svim verzijama) sa papa. Kod Igoa, on je gamen – dete pariskih ulica, iz čije perspektive pisac prikazuje velegradsko podzemlje.

Scene uličnih borbi su ovde nekako manje ubedljive, bez naboja, tehnički detaljne i pedantne, ali izostaje sudelovanje u entuzijazmu učesnika.

U filmskoj verziji iz 1998. Žan Kozeti udara šamar – ovde ona njemu govori da ga mrzi. Zajedno sa Marijusom, ponaša se toliko samoživo i iritantno da je izrazito teško navijati za njih. Recimo, Marijus čak ni ne krije kako je na barikadu došao, ne iz uverenja, već jer mu se, eto, bez Kozete ne živi, tako da mu je svejedno. Da li je ovakav slabić uopšte vredan Eponininog žrtvovanja (uprkos svemu, uvek potresna scena)? Kozeta, u drugoj sceni koja „seče“ prethodni prizor žrtava oko barikade, najpre leži kao mrtva na svom kitnjastom krevetu, u crvenoj haljini, da bi sledećeg trenutka skočila i pomahnitalo istrčala u hodnik (gde pita za svog papu), pa na ulicu. Mešajući se među vojnike, doziva – Marijusa. Koga briga za nestalog oca i svet koji se upravo raspada?

Prizori pokolja usled unapred izgubljene bitke za barikadu su izrazito naturalistički. Još jedna autentična i uspela scena je Gavroševa pogibija, u ovoj verziji predstavljena – kako i dolikuje – kao prkosna igra. Dobra je i nešto kasnija, kada Žan uzima dečakov leš u naručje i polaže ga kraj sestre, dok po žrtvama počinje da lije kiša.

Razvijenija nego u drugim verzijama, veoma dobra scena Žaverovog samoubistva ovde nam odlično dočarava inspektorovu unutrašnju borbu, kratko kolebanje, očaj, metaforično stizanje do zida svih dotadašnjih uverenja, pa iznenadnu, munjevitu odluku o samom činu. I u romanu, Žaver oduzima sebi život upravo usled suočavanja sa spoznajom dobrote i plemenitosti u jednom robijašu, „otpadu društva“, čime inspektorov svet oblikovan strogom dužnošću biva trajno poremećen. Sve analizirane verzije drže se obrasca da je u pitanju skok u Senu.

Pored Valžanovog kraja, koji odgovara romanu, završetak je prilično iskupljujuć po većinu grešaka tvoraca serije: Gavroševi dečaci bezuspešno prose na ulici, ali njihovo obraćanje gospodi u prolazu niko ne konstatuje... Scena nad kojom se vredi zamisliti.

* Najbolje (prema verzijama):

-Žan – Žaver: 1998. Lijam Nison – Džefri Raš (mada je i Dominik Vest generalno dobar).

-Fantina: 2018. Lili Kolins. Najpotpuniji portret.

-Kozeta – Marijus: 2012. Amanda Sajfred – Edi Redmejn. Pre svega, ne iritiraju!

-Eponina: 2012. Samanta Barks.

-Anžolra: 2012. Ejron Tvejt.

-Gavroš: 2018. Ris Jejts; mada je i mali iz mjuzikla fantastičan.

-Tenardijeovi: 2012/2018. Helena/Saša, ali podjednako i Olivija/Adil.

-Vizuelno: 2018.

-Vernost romanu: 2018. Ipak, istovremeno sadrži neoprostiva odstupanja, upravo – skrnavljenja.

-Dinamika/uzbudljivost: 1998.

-Emocionalni naboj: 2012.

-Prikaz akcije oko barikade: 2012.

Sve u svemu:

- Verzija iz 1998: U pravom smislu te reči „sažvakana“.U njoj se, svakako, može uživati, pod uslovom da potpuno zanemarite bilo kakvo predznanje o romanu. Nema Marijusove, ni Fantinine predistorije, društvo ABC je svedeno na drugorazrednu pojavu, Eponina uopšte ne postoji u nastavku radnje....S druge strane, ukoliko ste pretežno zainteresovani za Žanovu priču i, uopšte, dinamiku rivalstva sa Žaverom, ovo bi mogla biti prava verzija za vas, tim pre što su u naznačenim ulogama dva iskusna glumca starog kova.

- Verzija iz 2012: Shodno žanru, pretežno melodramatična, ublažena, ali su likovi uglavnom efektno oslikani i dobro interpretirani. Ukoliko ste u stanju da trajno zanemarite Raselovo dozlaboga čudno pevanje i stav, dobićete efektno izvođenje iz srca, od svih ostalih članova ekipe.

- Verzija iz 2018: Kao najrazrađenija, dosledno i detaljno sledi siže romana, ali dozvoljava sebi izvesne apsolutno nedopustive slobode i „kićenja“. Ovde spadaju već spomenuta seksualizacija dva najistaknutija mlada ženska lika (Kozete i Eponine); svođenje Žana Valžana na agresivca i ne više od nosioca kolosalne fizičke snage, pri čemu se zanemaruju njegova pokajnička strana, saosećajno srce i potpuno čista ljubav prema usvojenici; Marijus kao antipatični slabić; degradiranje društva ABC; sumnjive sklonosti inspektora Žavera prema beguncu, a čega kod Igoa nema ni u naznakama, niti odgovara logici priče... Negde na pola puta, omanulo se u dobroj zamisli, ali je serija, svejedno, vredna gledanja.