piše: Isidora Đolović
Zamislite siže sličan onom iz „Druge Bolenove kćeri“ (The other Boleyn girl), samo što umesto dve sestre suparnice postoji njih – pet. Doduše, u datom svojstvu prethodnica svima mnogo poznatije madam Pompadur našle su se „samo“ četiri: sasvim dovoljno da se i intriga udvostruči u samoj zamisli. Sali Kristi za „Sestre Versaja“ (Vulkan, 2019; orig. „The sisters of Versailles”, 2015), prvi deo trilogije o burnom životu dvorskih krugova tokom vladavine Luja XV, bira istorijski zasnovanu priču o pripadnicama propale plemićke porodice De Maji-Nel i njihovoj neobičnoj povezanosti sa kraljem.
Luiz, Polin, Dijan, Hortenzija i Mari An su deca degradiranog markiza i lepotice poznate po svojim aferama. Nakon relativno idiličnog odrastanja u porodičnoj kući na pariskom Keju de Teaten, pri čemu nisu dobile naročito obrazovanje (verovalo se da devojci njihovog staleža ono nije ni potrebno za postizanje konačnog cilja, a to je isplativa udaja), ali zato svaka potajno razvija očekivanu opsesiju odlaskom na dvor u službu kraljičine pratnje, sve se iznenada menja. Kada im majka umre, a otac se potpuno povuče u sablažnjivi životni stil polubankrota i ljubitelja trećerazrednih glumica, svaka od devojaka će, shodno trenutnom uzrastu, biti raspoređena na odgovarajuće mesto. Kao najstarija i jedina odnedavno udata, Luiz nasleđuje majčino mesto dvorske dame, odselivši se u sanjani Versaj sa svojim ravnodušnim mužem. Polin i Dijan privremeno bivaju smeštene u manastir Port-Roajal, dok su najmlađe dve (ujedno najlepše, što se sasvim nepotrebno naglašava više puta od početka do kraja knjige) stavljene pod starateljstvo stroge tetke, u njenoj palati Mazaren. Podrazumeva se da su nezadovoljne i, uz tinejdžerima svih epoha svojstveno osećanje zarobljenosti, željne da vreme proleti što je moguće brže, a njihovi životi zapravo počnu, napuštanjem sadašnjih boravišta. Navedeno ne važi jedino za Luiz, mada se ni ona isprva ne snalazi najbolje u srcu prestižnog odredišta.
Radnja počinje 1730. godine, kada se era prosvećenosti i novog francuskog vladara tek nazire sa svim svojim dobrim ili lošim karakteristikama. Sjaj Versaja, njegovu nadaleko čuvenu internu hijerarhiju, razvrat, slavoljubivost članova dvorske kamarile, posmatramo iznutra vođeni različitim pripovednim glasovima. Tih ranih godina, kralj Luj XV još neobično voli suprugu, na čuđenje okruženja koje potajno ismeva kraljičino poljsko poreklo, manire, govor, činjenicu da je sedam godina starija i da rađa uglavnom devojčice. Mladi Luj je predstavljen kao bogobojažljiv, štedljiv (čak škrt), zavisnik od saveta drugih – prvenstveno kardinala Flerija i odlučan u tome da ne bude upamćen kao „razvratnik“ poput pradede, Kralja Sunca. Inače, ova generacijska razlika između prethodnika i naslednika možda ne bi trebalo da previše začudi: Lujevi su se ženili veoma mladi, najčešće umirući rano, tako da je XIV do završetka svoje blistave vladavine stigao da sahrani sina i unuka.
 |
|
Louis XV; autor portreta: Maurice-Quentin
de La Tour (1748) |
Ispripovedana iz „lutajuće“ perspektive, priča se stalno seli između karakterom koliko i telesno različitih sestara. Njena kompozicija podrazumeva tri hronološki poređane celine, pri čemu prolog i epilog pripadaju Hortenziji (Hortense Félicité de Mailly-Nesle, marquise de Flavacourt), najdugovečnijoj (1715-1799), najlepšoj i ujedno jedinoj od njih koja nije postala Lujeva metresa. Kao okvirni narator i „nepristrasni“ svedok, na pragu XIX veka, pod već uspostavljenim revolucionarnim poretkom koji je zbrisao čitav svet jučerašnjice, ona evocira uspomene na izgubljeno doba. Unutar dalje pripovesti, reč naizmenično dobijaju njene sestre, pri čemu svako poglavlje zatvara deo prepiske, kao dodatna potvrda uspešno izvedenog psihološkog diferenciranja, ali i društveno uslovljene, ličnim ambicijama pokretane hipokrizije.
Luiz je naivna, bezazlena, romantična i blaga, često nesnosno sentimentalna osoba. Sklona je da život prikazuje prema unapred nametnutoj ulozi, pomirljivo dopuštajući da je drugi koriste i ponižavaju. Bez ikakve pomisli na protivljenje prihvata ugovoreni brak sa dvostruko starijim rođakom Lujem-Aleksandrom, koji je od početka otvoreno zanemaruje i ima dugogodišnju ljubavnicu. Luizin muž je, naime, odavno sa kćerkom prestoničkog kovača mačeva, iako, iskreno, prva aluzija da više voli mačeve, noževe i sečiva svih vrsta, čitaocima izaziva nešto drugačiju pretpostavku po pitanju njegovog seksualnog opredeljenja.
 |
|
Louise Julie de Mailly-Nesle, comtesse de Mailly (1710-1751). Autor portreta je Alexis Grimou. |
Veoma dugo ostajući suzdržana prema raskalašnom okruženju, naposletku i sama započinje vanbračnu vezu, iz koje ubrzo biva gurnuta u kraljevo naručje, kao racionalan izbor kardinala za prevazilaženje rastuće udaljenosti vladajućih supružnika. Fleri, zapravo, poput mnogih prethodnika (i nastavljača), mudro procenjuje da se suverenom najbolje upravlja putem kontrolisanja njegovog seksualnog života. Luiz De Maji mu opravdano deluje kao prostodušna, tiha ljubavnica koja se neće žaliti, niti pokušavati da dominira ili traži ličnu korist, tim pre što je planirano da veza ostane u najstrožoj tajnosti. Istorijski, tek 1738. biva prepoznata kao zvanična maîtresse-en-titre.
Polin predstavlja suštu suprotnost najstarijoj sestri, samim tim najgoru noćnu moru svake državne vlasti. Opisana kao upadljivo neugledna i muškobanjasta, ali inteligentna i uporna, tokom manastirskih godina donosi odluku da za sebe preotme kralja, postajući nezvanična vladarka Francuske. Koristoljubiva, sa malo emocija za bilo koga, ovo je sigurno jedan od najodvratnijih ženskih likova u književnosti (ako je verovati izvorima, ne samo fiktivnih, već i u istoriji) ikada. Njena poglavlja je bilo teško čitati usled tako velike odbojnosti. Dijan, sestra u sredini, mada drastično različita po naravi, gotovo podjednako je nepodnošljiva. Oblaporna (kažimo otvoreno: debela, opsednuta hranom), fizički usporena koliko i mentalno, gotovo nepismena, možda bi bila izvor komike da svaki put ne deluje ometeno u razvoju, sa godinama koje prolaze postajući, ukoliko je to uopšte moguće, sve više troma intelektom i telom.
Svesno uvek po strani, Hortenzija po svemu sudeći raspolaže najvećim vrlinama i na neki način je glas razuma. Mari An je od detinjstva divlja, avanturista i buntovnik, naglašeno ne voli Polin (uopšte, vrlo je zanimljiva dinamika odnosa među srodnicama), za svoje godine je moralno problematična i misaono možda suviše zrela, sa ponekim nagoveštajem sociopatije (piromanska epizoda i „milosrdno“ eksperimentisanje sa smrtnošću mačića).
Autorki polazi za rukom da svaku od njih predstavi kroz najupadljivije osobenosti, poput načina na koji vode prepisku. Raznovrsnost pripovednih glasova, koji stalno variraju od jednog do sledećeg, romanu pruža dinamiku i uzbudljivost. Prva celina obuhvata period između 1730. i 1738. za koji bi se moglo reći da je „doba nevinosti“ jer Versajem, kao i kraljevom pažnjom, dominira Luiz. Druga etapa traje od 1739. do kraja 1741., bivajući apsolutno obeležena Polininom nametljivom odlučnošću, zahvaljujući kojoj potiskuje sve ostale iz Lujevog neposrednog okruženja.
 |
|
Pauline Félicité de Mailly-Nesle, marquise de Vintimile (1712-1741) |
Različite su i same afere: Luiz i kralj su praktično „naterani“ da budu zajedno, usled čega im je postepeno zbližavanje obeleženo razvijanom saosećajnošću, izvesnom vrstom naivnosti, dugotrajnim skrivanjem. Od trenutka kada sve bude obelodanjeno javnosti, nakon gotovo pet godina, Luiz počinje da gubi naklonost ljubavnika, usled čega, osećajući se izolovano, ugroženo i bez iskrenog poverenika, poziva Polin da joj se pridruži na dvoru. Naravno, dotična je sve to samo čekala, tako da spremno „uskače“ u odavno osmišljenu ulogu, na zaprepašćenje svih pridobijajući kralja i ustoličivši se kao zvanična miljenica po sklapanju formalnog braka sa tek stasalim grofom de Ventimilom. Shvatanje javnog morala, naime, može se sažeti u sledeće nepisano pravilo: „Preljuba u braku se toleriše, čak podrazumeva, ali je predbračno bludničenje neoprostivo“. Njena, čak ne toliko ni zakulisna vladavina traje svega par godina, budući da umire na porođaju (kao prva i jedina od sestara koja sa kraljem dobija dete) – ali, čitaocu se usled nepodnošljivosti „junakinje“ čini kao da se otegla na čitavu večnost.
Istorijski, Polinin leš je posle brzopoteznog iznošenja iz dvora (jer nije bila zvanični član vladarske porodice, koja jedina raspolaže pravom da i mrtva „boravi“ pod krovom palate) oskrnavljen od strane rulje. Sin Šarl (Charles De Vintimille, marquise du Luc) godinama kasnije postaje guverner i živi do 1814.
U međuvremenu, Mari An se sa šesnaest godina „iz ljubavi“ (zapravo, usled dosade i potrebe za bekstvom) udaje za vršnjaka, markiza De Turnela. Po preseljenju u Burgundiju, provodi godine u istraživanju ogromne kućne biblioteke svog novog doma i podjednakom „proučavanju“ bračne ložnice svaki put kada joj suprug dođe na odsustvo (kao po pravilu, radi se o vojnoj službi). Mora se priznati da je, uprkos tipično tinejdžerskom pogledu na svet, ona ubedljivo najinteresantniji nosilac tačke gledišta. Stoga nije mnogo teško ni predvideti da joj pripada treća celina romana, koja se odnosi na razdoblje između 1742. i 1745. godine.
 |
|
Marie Anne, duchesse de Châteauroux (1717-1744) |
Reč je o nekoj vrsti „ponavljanja istorije“, s obzirom na to da sada Mari An, zahvaljujući moćnom zaštitniku – izuzetno zanimljivom vojvodi od Rišeljea (ne grešite, potiče upravo iz TE porodice), dospeva u kraljev vidokrug i spremno, uspešnije, ali znatno okrutnije prepisuje Luizin scenario. Za razliku od nje, Luiz na kraju svakog odeljka pravi kobnu procenu i, usled očajničke potrebe za podrškom, posredno dovodi do obrta situacije. Svaka od žena veruje kako baš ona „najbolje poznaje kralja“, jer u predstavu o njemu učitavaju unapred formirana očekivanja, reflektujući lične ambicije i želje.
S obzirom na to da se radnja najvećim delom odvija „iznutra“ i – unutra, uglavnom su predočenii enterijeri. Junakinje su obeležene i „zarobljene“ sopstvenom klasom, pa nema mnogo zainteresovanosti za tako udaljen svet poput seljaka ili uveliko ozloglašenih buržoa. Istina, Luj XV ispoljava tipične „jadan ja, kruna je tako teška“ porive da ponekad bude „običan čovek“ koji, recimo, okopava baštu i pridaje veliki značaj utisku koji ostavlja na svoj narod. Radnjom je obuhvaćen i početak Rata za austrijsko nasleđe, vođenog punih osam godina (od 1740) pod izgovorom da Marija Terezija zbog svog pola nema pravo na presto.
 |
|
Diane Adélaïde de Mailly-Nesle, duchesse de Lauraguais (1713-1769). Sva tri portreta naslikao je Jean-Marc Nattier. |
Ipak, ne očekujte ni mnogo neposrednih opisa luksuziranja, jer Luj XV u ovoj životnoj fazi (još) nije trošio mnogo na ljubavnice, što tek od Polininog dolaska počinje da se postepeno menja (poklonio joj je zamak Šoazi). Primera radi, Luiz živi iznenađujuće skromno, bez potezanja uticaja i (zlo)upotrebe neposrednog pristupa kralju – koji, uostalom, ni sam to ne voli, ili barem nastoji da drugi u to poveruju. Već Luizina prva pojava u romanu razara glamurozni mit o Versaju, otkrivajući kako sjaj čini tek manji, centralni deo kompleksa. Izgubivši se u njemu, nova dvorska dama je nabasala na mnoge, što materijalne, što etičke prljavštine u hodnicima i iza promašenih vrata brojnih odaja.
Ljubavnice vladara u čitav „proces“ ulaze kao u rat, a pošto jednom izađu iz milosti, obično im sleduje progonstvo sa dvora ili „svojevoljno“ povlačenje u manastir. To je nemilosrdna strateška borba, gde interes višestruko potiskuje svako osećanje, čak i kada ono zaista postoji. Dvorski svet iznad svega poštuje etikeciju, njihove reči nikada ne znače ono što čujemo i svaki neverbalni signal nosi ogromnu težinu. Svest o tome ne napušta ih čak ni u prepisci sa članovima porodice, pa upadljivi raskorak pronalazimo u svakom primeru pisama: kada Luiz ističe koliko je „srećna” sa svojim „divnim” suprugom, dok Polin tvrdi da je „voli“ i „najviše razume“, pa čak i u Hortenzijinim bogobojažljivim, smernim izveštajima o bračnoj sreći – mada istovremeno otkrivamo koliko joj je suprug ljubomoran, pa i sklon obračunavanju sa svakim ko bi je makar pogledao. Verovatno Mari Anina direktnost stoga i deluje toliko, u isti mah, neprijatno, nezrelo, ali nekako osvežavajuće. Ovako na početku poznanstva govori o suprugu, Žan-Batistu (koga sve vreme, sasvim tinejdžerski, zove ŽB): nije baš najinteligentniji, ali mi je silno odan i moram ga naterati da pomisli kako i ja njega obožavam istom merom, jer kakvog izbora imam! Kasnije, ostavši udovica, na opservaciju o mladosti pokojnika, nadovezuje iznenadnu tugu što, ipak, nisu imali dete: A sada je ŽB umro bez potomstva i ko će pamtiti da je ikada živeo? Uskoro će od njega ostati samo ime uklesano u hladnom mermeru i ležaće sa svojim precima u porodičnoj kripti, sam i zaboravljen.
Neizostavna su pitanja udaje i godina: Polin i Dijan su, već prešavši dvadeset petu, ponajviše zabrinute zbog svog nesređenog statusa. Brak pre svega većini ondašnjih žena donosi društveni identitet: omogućava ulazak u određene (ovde dvorske) krugove, širenje poznanstava, sticanje titule. Da bi se dokopala Versaja, dovoljno je da se plemkinja makar i formalno bračno poveže sa „običnim“ vojvodom. Ukoliko privuče pažnju dovoljno visoko rangiranog muškarca, suprug će već lako biti službeno poslat što je dalje moguće, a nije redak slučaj ni da sam pristane na, unapređenjem izuzetno dobro plaćeno odsustvo. Ako je u pitanju kralj, zažmuriće na oba oka.
Naslovi i podela celina su gotovo formulativni („Jedna...“, da ne otkrivam baš šta postiže), prepiska kojom se poglavlja poentiraju odgovara epistolarnoj modi iz doba prosvećenosti, odnosno, XVIII veka (setimo se kasnije objavljene „Nove Eloize“ ili Lakloovih „Opasnih veza“). Narator prvog i poslednjeg poglavlja je, kao što rekoh, Hortenzija i to su jedine prilike (ne računajući pisma) kada neposredno čujemo njen glas, pri čemu joj uloga nalikuje onoj kod starice iz „Titanika“. Upadljivo je i to da prvo poglavlje uvek pripada „pobednici“ te celine u razvoju priče. Kompozicija romana svakako predstavlja njegovu najsvetliju stranu.
 |
|
Château de Versailles |
Za potrebe pisanja, Sali Kristi je sprovela detaljno istraživanje raspoloživih izvora, rukovođena uverenjem da je svaki čovek koji je ikada živeo mnogo više od skupine datuma i šačice anegdota koju praznina istorije pruža. Da li je u tome uspela? Pred nama nisu uzorne junakinje, pri čemu uopšte ne mislim na klasičnu, hrišćanski shvaćenu vrlinu. Dok je Mari An izopačena do te mere da čitalac naprosto zazire od stavljanja na njenu stranu (gde je, uprkos svemu, svejedno više puta privučen i protiv svoje volje), ostale sestre su toliko, ili bezlične, ili licemerne, da ne jednom hvatate sebe kako unapred navijate za Pompadurovu, u potpunosti razumevajući zašto je uspela da se uzdigne i ostavi takav trag. (Zapravo, interesantna pojava buduće madam bukvalno je usputna, ali veoma značajna.)
Jednostavno, za ovakav istorijski kuriozitet i povest koja zvuči potpuno neverovatno, možda ne bi bilo suvišno da je malo produbljenija. Iako su određeni delovi prilično dobri, na primer primena tehnike toka svesti u poglavlju koje se bavi Mari Aninim delirijumom, celini nedostaje ono nešto što bi je učinilo za nijansu ozbiljnijom, a učesnike u radnji ljudskijim, manje na nivou trača ili karikature. Dobar primer je, inače istorijski verodostojna, Dijanina opaska kako ima toliko nevernog muža, usled čega nije sigurna jesu li im deca uopšte njena (Uzgred, danas postoji veoma sličan vic o plavuši). Dok je prvobitno ovo bio primer duhovitosti, u kontekstu romaneskne scene gde je data rečenica izgovorena, ali i celokupnog portreta junakinje, služi tek kao potvrda beznadežne tuposti.
Sali Kristi, ipak, nije Filipa Gregori, ne mrzi ličnosti o kojima piše, niti ima sklonost da iskrivi istoriju prema potrebama sopstvene fikcije. Kada Polin na više mesta uporedi sa „majmunicom“, u obzir moramo uzeti onoga ko o njoj tako govori, ali i da fizička nedopadljivost u navedenom slučaju odražava izrazitu gnusobu naravi. Ne može se reći ni da su baš svi likovi lišeni razvoja: Mari An postepeno postaje sve sličnija toliko omraženoj prethodnici, Luiz donekle predvidljivo tone u pokajničku religioznost, a najzanimljiviji je slučaj Luja XV koji, dok sa Polinom brine zbog eventualnog činjenja incesta, kada na red dođe Mari An neće imati ni trunke dvoumljenja. Štaviše, ideju o upoznavanju svake od sestara ovoga puta ne mora da mu došapne iskusniji savetnik-oportunista.
Drugi deo serijala, „Rivalke Versaja“, preveden je i objavljen ove godine (takođe izdanje „Vulkana“). Završnica trilogije zove se „Neprijatelji Versaja“. Zvanična stranica autorke:
http://www.sallychristieauthor.com/