priredila: Isidora Đolović
Da li je za jednog naučnika, stvaraoca, uopšte osobu sa vizijom, bolje da „gleda svoja posla“ i, zarad ličnog uspeha, a često i samog opstanka, izbegava upuštanje u vode bilo kakvog društveno-političkog angažovanja? Ili je izvesnost (ne)reagovanja neraskidivo povezana sa temperamentom, kao podrazumevanom pojačanom osećajnošću i sklonošću ka sagledavanju šire slike, čime se uglavnom odlikuju najveći umovi? Možda svime, ipak, upravlja prst sudbine, slažući kockice tako da više uzastopnih minusa pozitivan znak daje tek posthumno i sa podužim zakašnjenjem...
Kada je, trideset godina posle, ugradio temu Junskog ustanka u samo središte monumentalnog romana „Jadnici“, Viktor Igo je bez sumnje bio dobro upoznat sa celokupnim kontekstom opisanog događaja, te prethodećim incidentima koji su u svoje vreme gromoglasno odjeknuli. Zapravo, pisac je za opis Društva ABC bio neposredno inspirisan desetogodišnjom delatnošću pokreta Društvo ljudskih prava (Société des droits de l'homme – skraćeno SDH, aktivno između 1830. i 1840.), jednom od istaknutijih opozicionih snaga proisteklih iz Društva prijatelja ljudi. Marijus i Anžolra nisu sasvim izmišljene ličnosti, jer su ovakvim pokretima uglavnom bili privučeni mladi, obrazovani, a nezadovoljni borci za društvenu ravnopravnost.
Dozvolite jednu ličnu digresiju, na samom početku: potpisnica ovih redova je tokom većeg dela osnovnog i srednjeg školovanja imala dva iz matematike. Ništa bolje nisam stajala sa fizikom i hemijom. Kao kroz maglu se prisećam početnog oduševljavanja ovim predmetima, čak i relativnog uspeha, dok se još sve svodilo na sabiranje jabuka i klikera, ali to pripada veoma, veoma davnoj prošlosti. Jedva sam dočekala odlazak na fakultet, kako bih konačno mogla da se potpuno upustim u društveno-humanističke nauke, sve one oblasti koje istinski razumem i volim, a što dalje od računa, formula, tautologija, korena i sličnog. Ostalo mi je ogromno divljenje prema svim prirodnjacima: moj um, naprosto, nikada nije uspeo da dosegne dalje od razumevanja najprostijih pojmova (i hvala onome ko je izmislio digitron!), tako da ih posmatram sa dubokim strahopoštovanjem. Stoga u tekstu koji sledi niti mogu, niti želim da uopšte pokušam sa objašnjavanjem šta je, recimo, Galoaova teorija – bilo bi to smešno, gore od laičkog, a nadasve nekorektno prema upućenima koji svakako odlično znaju o čemu je reč.
Ime Evarist Galoa (Évariste Galois) prvi put sam čula, ne u kontekstu njegovih matematičkih dostignuća, već zahvaljujući studiji profesora Jovana Popova posvećenoj temi dvoboja u istoriji (i) književnosti. Istog trenutka zaintrigirala me čitava, u kratkim crtama zabeležena, priča o neshvaćenom mladom geniju koji početkom XIX veka gine u misterioznom dvoboju, a koga u domovini zovu i Rembo matematike (le Rimbaud des maths). Ovo je osvrt na jednu neobičnu sudbinu.
Rođen je 25. oktobra 1811. u mestu Bur-la-Ren, nedaleko od Pariza. Porodična kuća Galoaovih bila je istovremeno muški internat, jedan od prvih i retkih van nadležnosti sveštenstva, a koji je osnovao Evaristov deda. Otac Nikola-Gabrijel Galoa bio je pravnik, vođa liberala proglašen za gradonačelnika tokom druge Napoleonove vladavine (poznatije kao „Sto dana“). Na istoj funkciji ostaje i posle Vaterloa, pa iako formalno polaže zakletvu novom kralju, doživotno je veran liberalizmu. Majka Adelejd-Mari, rođena Dimant, bila je načitana i inteligentna žena od koje je Evarist tokom prvih jedanaest godina učio retoriku, filozofiju, klasičnu književnost i jezike (latinski, grčki). Od nje mu potiče i rano usvojeni religijski skepticizam. Sa očeve strane, nasledio je dar za komponovanje i stvaranje rima, kojima je sa sestrom i bratom zabavljao posetioce kućnih prijema.
Kada mu je bilo deset godina, roditelji odlučuju da ga pošalju na školovanje u Rems, ali se majka ubrzo predomislila, tvrdeći kako je još suviše mali i slab da bi ga udaljili od kuće. Pariski licej „Luj Veliki“ počinje da pohađa 1823. i, pored formalnog obrazovanja, u njemu prima prve velike uticaje revolucionarne misli. U početku je bio dobar učenik, ali mu nakon par godina, usled činjenice da prevazilazi školski program, pažnja upadljivo popušta. Upravnik promenu pogrešno tumači kao lenjost, pa predlaže ocu da dečak ponavlja razred jer je nezreo, krhkog zdravlja i nedovoljno skoncentrisan na nastavu. Ni ostali školski izveštaji iz perioda 1826-8. nisu mnogo različiti: spominju se čudno ponašanje; neprilagođenost; uvek se zanima nečim što ne bi trebalo da ga se tiče; teži originalnosti; ima teško objašnjiv karakter; previše brblja, buni se protiv tišine. Najinteresantnije zvuče procene kako ga je zaposelo matematičko ludilo, usled čega ovde gubi vreme, ne radeći ništa sem maltretiranja svojih nastavnika i bivanja kažnjavanim.
Tek će se poslednje školske godine (1828/9) pojaviti predavač koji uočava Evaristovu genijalnost, pokušavši da je pravilno usmeri. Tamo gde njegove kolege pronalaze samo „nerad i odsutnost duha“, Luj Rišar prepoznaje intelektualnu superiornost. Mladi Galoa na svoju ruku čita „Elemente geometrije“ A. M. Ležandra, sa petnaest godina potpuno razume i proučava najteže algebarske probleme kojima ni mnogi nastavnici nisu dorasli. Na završnom godišnjem ispitu Liceja osvaja prvu nagradu, samostalno se pripremajući za upis na Politehničku školu (École Polytechnique).
 |
|
Gravura nastala prema crtežu Alfreda Galoaa, 1848. (Courtesy of the Bibliothèque Nationale, Paris) |
Ova institucija u to vreme nije bila samo najprestižnija matematička ustanova u Francuskoj, već i dobro poznato stecište liberala, budućih društvenih lidera. Evaristova ogromna želja da postane tamošnji polaznik sudarila se sa mladošću, nedovoljnim i nepravilno usmeravanim iskustvom: pošto nije imao odgovarajuće tutore, njegov dar nije imao dobar „okvir“, nedostajale su uverljivost i jasnoća obrazlaganja. Usled toga je dva puta odbijen na prijemnom ispitu, pri čemu prvi neuspeh opisuje komentar da kandidat savršenijeg intelekta propada zbog slabijeg ispitivača, dok se za drugi vezuje zanimljiva legenda. Navodno je Evarist, pričajući direktno iz glave, u trenutku kada su mu dali sunđer i kredu počeo da zvuči konfuzno i potpuno se izgubio. Komisija stiče utisak da nije dobro pripremljen, obaraju ga, nakon čega gađa ispitivača istim onim sunđerom.
Nižu se udarci: prvi rad koji je poslao Akademiji nauka navodno je „izgubljen“. Njegov otac 1829. izvršava samoubistvo, razočaran zbog malverzacija koje su mu priredili politički protivnici. Kao kompromisno rešenje, Evarist za nastavak studija bira École Normale (u to vreme se zvala l'École préparatoire), u svakom pogledu tek bledu senku željene škole. I drugi put konkurišući za Akademijinu veliku nagradu iz matematike, ponovo šalje rad. Mada je kao zadovoljavajuć prosleđen sekretaru Furijeu, dotični umire pre nego što je stigao da ga pročita, pa rukopis ponovo „nestaje”, među pokojnikovom nesređenom zaostavštinom.
U međuvremenu, francusko društvo se nalazi na pragu korenitih promena. Tzv. tri slavna dana (les Trois Glorieuses) Julske revolucije (1830) Evarist i školski drugovi provode pod ponižavajućom zabranom izlaska, čežnjivo osluškujući kako kolege iz Politehničke uzimaju neposrednog učešća u događanjima. Direktor Žozef Danijel Ginjo ih zatvara, pozivajući se na dužnost ustanove prema državi, ali Galoa svejedno bezuspešno pokušava da se iskrade preko zida internata. Osećaj beskorisnosti i poniženja jača pošto, nakon izvršenog državnog prevrata, isti direktor bude ponudio usluge i odanost svojih učenika novoformiranoj Vladi. Zgađen takvom dvoličnošću oportuniste, Evarist tokom raspusta provedenog kod kuće ne krije ogorčenost pred svojima, koji primećuju da se promenio i postao odvažniji. Kritikujući režim, iznosi uverenje o neophodnosti novog oružanog ustanka, kao i vlastitu spremnost na žrtvovanje. Navodno je prijateljima odlučno rekao: Samo kada bih bio siguran da je jedan leš dovoljan da podstakne ljude na pobunu, ponudio bih svoj.
 |
|
Combat devant l'Hôtel de Ville le 28 juillet 1830; autor: Jean-Victor Schnetz (1833) |
S jeseni se vratio u Pariz i, najverovatnije sredinom novembra, priključio već spomenutom Društvu prijatelja ljudi (La Société des amis du people). Osnovano te godine, ubrzo stiče reputaciju najagresivnijeg krila republikanske partije. Izdavali su sopstveni list u ograničenom tiražu i nastojali da pod svoje okrilje privuku društveno uticajne, talentovane pojedince koji bi im ojačali kredibilitet. Vladina štampa ih proglašava naročito opasnim. Nedugo potom, u prestonicu se doseljava Evaristova majka, kako bi usled finansijskih teškoća koje je donelo udovištvo, prihvatila posao družbenice starije dame.
Kontinuirani sukobi na relaciji Gijo – Galoa kulminirali su otvorenim pismom koje je 5. decembra 1830. objavio časopis „La Gazette des Écoles“. Mada su urednici sakrili ime autora, Galoa nije krio da je reč o njegovom činu raskrinkavanja direktora putem kritikovanja organizacije nastave. Već četiri dana kasnije, izbacuju ga iz škole. Osim zbog pisma kao glavnog razloga, uprava se pozvala na „nekonvencionalno ponašanje, lenjost i tešku narav“, tolerisane mu jedino zbog „nesumnjive nadarenosti“. Direktor podstiče nekolicinu učenika da javno potvrde „izrazito negativan uticaj“ ove „izopačene, lukave ličnosti“ na kolektiv.
Osetivši se slobodno, Galoa se odmah prijavljuje u Nacionalnu gardu kao artiljerac. Trenutak je ponovo pogrešan, jer već sutradan Luj-Filip objavljuje ukaz o raspuštanju pitomaca generala Lafajeta, ali dve republikanske baterije i devetnaest pripadnika Garde odbijaju da predaju oružje, tako da bivaju uhapšeni.
Pretposlednjeg dana u godini, Evarist putem časopisa „La Gazette“ apeluje na savest i samopoštovanje dojučerašnjih kolega. Pozvao ih je da ne dozvole instrumentalizovanje u pretežno ličnom okršaju između njega i rukovodioca ustanove. To nije bilo sve, pošto 2. januara 1831. objavljuje pismo posvećeno nastavi matematike u visokim školama, pored samog metoda kritikujući kriterijume koji se primenjuju na zapošljavanje kadra. Osnovne zamerke koje iznosi su, nažalost, veoma aktuelne: 1. Nastavnici ne bi trebalo da budu procenjivani prema nenaučnim aspektima, pre svega ličnim stavovima, već isključivo u odnosu na to jesu li dobri naučnici ili ne. „Još uvek se nagrađuju mediokriteti“, primećuje Galoa. 2. Umesto razumevanja, insistira se na prostom reprodukovanju gradiva, zatrpanog „besmislenim opservacijama koje se zatim ponavljaju do najsitnijih detalja.“ 3. Dotakao se i izdavača, koji postavljaju zaradu kao glavni cilj, usled čega se štampaju nove i nove zbirke sa sadržajem nekritički šarenim „od izvoda iz dela velikih majstora do đačkih eseja“, tek da bi se napabirčio što veći obim tomova. Reakcija je i ovoga puta brza: narednog dana Dekret Kraljevskog državnog prosvetnog odbora potvrđuje njegovo isključenje iz škole.
Kako bi se izdržavao, Evarist je primoran na davanje privatnih časova, međutim, pokušaće da i to prilagodi ličnim afinitetima. Kada mu je knjižar Kajo ustupio susednu prostoriju i obećao pomoć pri pronalaženju prvih učenika, nije mogao da zna šta Galoa konkretno ima u vidu. U oglasu je najavljen napredni kurs sa debatama posvećenim inovacijama, mahom neobjavljenim istraživanjima (verujući kako nauka pripada svima, piše L. T. Rigateli, Evarist se nije bojao eventualne krađe ideja), „novim, dotle neobrađivanim teorijskim aspektima“ kao glavnim predmetom interesovanja. Odziv je, naravno, slab: čak ni oni najbliži prijatelji, prisutni više kao podrška, nisu u stanju da ga razumeju i prate, zbog čega mu ne preostaje drugo do da se zadovolji standardnim „banalnim lekcijama“ za nezainteresovane đake. Istovremeno počinje da posećuje predavanja Akademije nauka, gde na sebe skreće pažnju relevantnim, ali neuvijeno, beskompromisno i drsko, čak neučtivo iznošenim gledištima.
Sredinom aprila okončan je tzv. „proces devetnaestorici“ buntovnih Gardista, odbacivanjem svih optužbi. Članovi Društva prijatelja ljudi 9. maja priređuju banket u čast oslobođenih. Smešten u dnu velikog stola, Galoa jednom rukom podiže čašu vina, preklopivši je drugom šakom u kojoj se nalazio nož, pa sarkastično nazdravlja: „Luju-Filipu!“ Uznemireni, mnogi naročito oprezni gosti počinju da napuštaju prostoriju, nastaje gungula, pisac Aleksandar Dima i jedan neimenovani glumac beže kroz prozor, a policija sutradan upada u stan koji je Galoa delio sa majkom. Uhapšenog zbog pretnje smrću upućene kralju, sprovode ga u zatvor Sainte-Pélagie (među poznate koji su ovde služili kaznu ubrajaju se markiz de Sad i Gistav Kurbe), odakle najboljem prijatelju Ogistu Ševalijeu piše: Odgovoran sam za gest, ali mi je vino pomutilo glavu. Branilac Dipon na suđenju (započetom 15. juna) insistira na tome da je zdravica imala nastavak: „...ako bi nas izdao!“, ali ga mnogi nisu čuli jer je počela gužva. Dovedeno je u pitanje i to da li se skup može smatrati privatnim ili ipak javnim, u kom bi slučaju izgred bio ozbiljniji. Evarista proglašavaju nevinim.
Braća Ševalije, na dan održavanja prve parnice, putem lista „Le Globe“ pismeno opravdavaju Evaristovo buntovno ponašanje nizom razočaranja izazvanih sistematskim ignorisanjem i nipodaštavanjem njegovog talenta i uloženog truda. Ciljano potežu slučaj nestanka drugog po redu mémoire-a upućenog Akademiji, čime dovode Poasona (Siméon Denis Poisson) u situaciju da više ne može izbegavati odgovor. Mladiću je rukopis u julu napokon vraćen, pod izgovorom da je „potpuno nerazumljiv“ i uz sugestiju da sakupi dosadašnja istraživanja, bolje ih definiše i tako sređena ponovo pošalje. Mladalački temperamentan, ozlojeđeni Evarist gubi strpljenje.
Narušeni odnosi sa majkom, ali i potreba za stvaralačkom izolacijom navode ga da se preseli u Rue des Bernadins broj 16. Ni tamo se neće dugo zadržati. Uoči obeležavanja Dana republike (14. jul), prefekt policije iz predostrožnosti naređuje da se izvrši racija protiv sumnjivih republikanskih aktivista. Unapred svestan opasnosti, Evarist tu noć provodi van stana, ali ga sutradan hapse dok je sa prijateljem, Vensanom Dišatleom, predvodio demonstrante. U policijskoj stanici, njih dvojica na zidu crtaju krušku (simbol kraljeve glave kod ondašnjih ilustratora satiričara) sa giljotinom pored i rečima: „Slobodo, Filip će ti na oltar prineti svoju glavu!“). Iste večeri ih sprovode natrag u Sainte-Pélagie, gde će Galoa odležati tri meseca, do početka zvaničnog procesa. Dok je trajala parnica, boravio je u Konsjeržeriji (Conciergerie). Zbog nezakonitog posedovanja oružja i nošenja uniforme za koju nije bio ovlašćen, dobija posebno striktnu kaznu od ukupno devet meseci. Predviđeno je da do kraja tog roka ostane u zatvoru Sent-Pelagi (slika dole).
Ovaj zatvor se nalazio u južnom delu grada, nedaleko od Botaničke bašte (Jardin des Plantes) po kojoj je čitav distrikt nosio ime. U blizini se nalazio zoološki vrt gde su tokom Buržoaske revolucije prebačene životinje iz versajske menažerije. Zatvorenici su izvođeni u povorkama, što je predstavljalo neprijatan prizor za šetače iz Tiljerija ili Luksemburškog parka – i tu se ponovo moramo dotaći Igoove inspirisanosti, jer, u „Jadnicima“ postoji scena kada Žan zgroženoj Kozeti pokazuje osuđenike, ne bi li ispitao njenu eventualnu reakciju i tako procenio da li da joj ikada otkrije sopstvenu prošlost. Politički zatvorenici su boravili na prvom odeljenju kompleksa i prema njima se, shodno materijalnom statusu, ophodilo na poseban način. Galoa nije bio dovoljno imućan da bi dobio sopstvenu ćeliju i obroke dostavljane iz restorana: mnogo je veća verovatnoća da mu je sledovala pretrpana, zagušljiva spavaonica. Vreme je uglavnom provodio hodajući dvorištem i razmišljajući. Najviše je voleo republikanske „ceremonijale“ priređivane u smiraj dana, kada bi se okupili oko zastave trobojke, prilazili joj i ljubili je nakon pevanja „Marseljeze“.
Zbog svoje različitiosti maltretiran je od strane fizički jačih, koji su ga prozvali Zanetto. Često su ga izazivali da popije celu bocu alkohola, nakon čega bi se onesvestio. Ovo je svedočenje njegovog bliskog prijatelja i zatvorskog sapatnika Raspaja, koji ga opisuje kao „čoveka prisutnog samo fizički, održavanog u životu zahvaljujući mislima“. Raspaj pominje i nerazjašnjeni slučaj kada je 29. jula uveče metak, ispaljen iz susedne kuće, ranio zatvorenika čiji se ležaj nalazio nedaleko od Evaristovog. Optužen za dogovoreni pokušaj ubistva, upravnik ga premešta u samicu.
Evarist nije zanemario naučni rad, tako da u oktobru piše predgovor svom ranijem delu. Redovno ga posećujući, sestra Natali u dnevniku beleži kako mu se zdravlje pogoršava i deluje prerano ostarelo. Sam Evarist početkom naredne godine piše tetki, za koju mu je javljeno da se razbolela, zabrinuto se raspitujući i uveravajući je da će je posetiti prvu, čim ponovo bude na slobodi. Taj dan se približava sa prolećem, ali preduhitren od teške epidemije kolere koja se 1832. širi prestonicom. Smrtnost je naročito velika u centralnim distriktima, usled siromaštva i loših higijenskih uslova, a pored toga tenzije povišenim čine pritajene aktivnosti republikanaca. Uzimajući sve u obzir, odlučeno je da se najmlađi i najosetljiviji zatvorenici prebace drugde, pa Evarist 16. (ili 19.) marta 1832. stiže na kliniku doktora Fortijera, u Rue de l'Oursine.
Tamo je upoznao izvesnu Stefani-Felis di Motel, u koju se zaljubio. Ova veza je ostala nepoznanica, počev od devojčinog prezimena, porekla (nejasno je da li je bila kći doktora, vlasnika klinike, jedne od negovateljica ili pacijenta, vojnog lica), godišta (prema jednim izvorima, imala je šesnaest, dok drugi tvrde da je bila svega godinu dana mlađa od Evarista). Tek dva njena pisma, koja je Galoa najpre pocepao, pa pokušao da zalepi, nagoveštavaju kako je u nekom trenutku među njima došlo do nesporazuma i devojčinog odbijanja daljeg udvaranja (ne umišljaj stvari koje možda ne postoje, niti ih je ikada bilo, glasi fragment). Ubrzo se našavši na slobodi, razjaren novim neuspehom, razočaran u ljubav i nauku, demoralisan svime, Evarist se potpuno predaje politici. Ševalijeu piše: Srce mi se pobunilo protiv glave.
Ono što se izdešavalo tokom poslednjih mesec dana njegovog života, predmet je različitih teorija i nagađanja. Rigateli zastupa stanovište o uključenosti mladog naučnika u revolucionarni pokret i, samim tim, njegove pogibije kao svojevoljne žrtve podnete za ciljeve ustanka. Insistira na tome da je dvoboj sa zvanično nepoznatim protivnikom (za koga on veruje da je prijatelj pod inicijalima L.D.) unapred isplaniran, namontiran kao i oproštajna pisma, ali su neredi za koje je bilo predviđeno da izbiju tokom sahrane, odloženi usled Lamarkove smrti, te žrtva ostaje uzaludna.
Sarton je pobornik verzije prema kojoj su ga na dvoboj izazvala dvojica zbog nepoznate žene, tako da je bio svestan da usled neravnopravnih uslova nema nikakve šanse. Otuda lakonski postskriptum jednog od poslednjih pisama: Nitens lux, horrenda procella, tenebris aeternis involuta (u slobodnom prevodu: „Sjajno svetlo strašna oluja obavija večnom tamom“). Određeni izvori kao drugog duelanta navode Ernesta Dišatlea, drugi pominju Stefanine ujaka i verenika, dok Aleksandar Dima okrivljuje Evaristovog druga iz redova republikanaca i navodno devojčinog verenika, Pešea d'Erbenvila (Pescheux d'Herbinville).
Bilo kako bilo, Evarist Galoa je u jednom trenutku izazvan na dvoboj, utanačen za 30. maj ujutru, po svemu sudeći sa dva protivnika, što ga odmah dovodi u nemoguću situaciju i sasvim izvesnu smrtnu opasnost. Veče uoči duela, sastavlja tri pisma, od kojih je prvo uputio „svim republikancima“. Sebe naziva „žrtvom ozloglašene kokete i njene dve budale“: O! Zašto umreti zbog tako trivijalne stvari, nečeg tako gnusnog!... Oprostite onima koji su me ubili, pravoverni su. Na osnovu podvučenog, proučavaoci veruju da se misli na političke istomišljenike.
Druga dva pisma namenjuje svojim prijateljima, pri čemu je poslednje, za Ogista Ševalijea, naveliko cenjeno kao svojevrsno matematičko zaveštanje. Na sedam strana je dao pregled svojih dosadašnjih radova, sa teorijom danas poznatom pod njegovim imenom, nacrtima nekoliko novih teorema i pretpostavki, te napomenom kako „nemajući dovoljno vremena da dobro i dovoljno razvije ideje u ovoj, ogromnoj oblasti“ moli Ševalijea da „traži od Žakobija i Gausa mišljenje, ne toliko o istinitosti, koliko o značaju ovih teorema. Kasnije će, nadam se, biti ljudi koji će uspešno dešifrovati ovaj nered.“ (Tu prieras publiquement Jacobi ou Gauss de donner leur avis, non sur la vérité, mais sur l'importance des théorèmes. Après cela, il y aura, j'espère, des gens qui trouveront leur profit à déchiffrer tout ce gâchis.). Na marginama zaredom beleži: Nemam vremena. Nemam vremena, usred čega je nastala i do danas opstala romantičarski uobličena slika razbarušenog, zadihanog mladog idealiste koji, našavši se licem u lice sa smrću, hita da ostavi poslednji trag svog kratkog, burnog zemaljskog postojanja.
U ranu zoru sledećeg dana, metak ispaljen sa dvadeset pet koraka udaljenosti pogodio ga je u stomak. Ostavljenog pored puta, pronalazi ga i u bolnicu odnosi seljak, slučajni prolaznik. Evarist Galoa je preminuo 31. maja oko deset časova ujutru, u prisustvu svog mlađeg brata Alfreda, prethodno odbivši sveštenika. Poznate su i njegove poslednje reči:
„Ne plači. Potrebna mi je sva hrabrost da umrem u dvadesetoj.“
( Ne pleure pas, Alfred ! J'ai besoin de tout mon courage pour mourir à vingt ans!)
Sutradan su sve pariske novine prenele vest o pogibiji, ali jedino lionski „Le Précurseur” navodi podatak da je bio napunjen samo jedan pištolj. Pogrebu obavljenom 2. juna 1832. na Monparnasu prisustvovalo je više stotina republikanaca i predstavnika različitih škola, uz policijski nadzor zbog očekivanih nereda. Do njih, ipak, nije došlo jer su revolucionari, navodno, procenili kako bi sahrana Lamarka bila bolji povod, odloživši tako Junski ustanak (o kome piše Igo) za par dana.
 |
|
Rukopis Evarista Galoaa |
Decenije koje su usledile stvaraju mit, a nauka otkriva neisrcpni izvor za nova istraživanja. Kamij Žordan je prvi jasno razložio Galoaovu teoriju u knjizi „Studija o supstitucijama i algebarskim jednačinama“ (Traité des substitutions et des équations algébrique) iz 1870. godine.
Iako njegova sabrana dela broje svega šezdeset strana, polazište su mnogih kasnijih teorija i čitave filozofije svoje oblasti. Dokazao je da „opšta polinomska jedinica stepena većeg od broja četiri ne može biti rešena pomoću radikala” (Tanja Čanić-Mlađenović), otkrio teoriju grupa i prvi uopšte upotrebio taj izraz u današnjem smislu. Upoređivan je sa Nilsom Henrikom Abelom, još jednim prerano preminulim kolegom čije su značajne teze pružile odgovor na viševekovne nedoumice. Sarton njegov uspeh naziva meteorskim, dodajući kako je uprkos kratkom životu i munjevitom delovanju ostao večni plamen nadahnuća.
Danas se na groblju u Bur-la-Renu nalazi Evaristov kenotaf (prazan grob). Tačno mesto na Monparnasu, nažalost, nije moguće utvrditi, budući da je sahranjen u zajedničkoj grobnici.
* Izvori i preporučena literatura:
1. L.T.Rigatelli – Évariste Galois 1811-1832;
2. George Sarton – Évariste Galois;
3. Ian Stewart – Galois Theory (poglavlje „The Life of Galois“);
4. Leopold Infeld – Whom the Gods Love: The Story of Évariste Galois;
5. Amir Alexander – Duel at Dawn: Heroes, Martyrs, and the Rise of Modern Mathematics (poglavlje „The Poetry of Mathematic”);
6. Tanja Čanić-Mlađenović – Evarist Galoa: Sudbina mladog matematičkog genija, RTS;
7. Borka Marinković – Evarist Galoa: Tragičan život genija; www.planeta.rs ;
8. https://lifethroughamathematicianseyes.wordpress.com/2014/10/26/evariste-galois/
9. RTS emisija „Iz života poznatih matematičara: Evarist Galoa“:
https://www.youtube.com/watch?v=bnfEizkD__o