Marsel Prust, 150 godina sa nama

piše: Isidora Đolović

Kao neko ko se čitavog života nosio sa fenomenom vremena, posvetivši mu svoj magnum opus i na različite načine bivajući uslovljavan, plašen, provociran i, što je najvažnije, inspirisan (bes)konačnošću pojedinačnih doživljaja unutar temporalne ograničenosti, kako bi Marsel Prust reagovao na podatak da se sto pedeset godina od njegovog rođenja obeležava na svetskom nivou? Žureći da završi književni ciklus koji je istovremeno predstavljao rezultat ličnog eksperimenta – pokušaja da se određeni utisci, osećaji i iskustva izoluju od prolaznosti trenutka kome pripadaju, da li je mogao pretpostaviti koliki će zapravo uticaj izvšiti na čitavu budućnost umetnosti pisane reči? Stalno u lovu na iščezlo vreme, ne samo što je doskočio njegovom tradicionalnom poimanju razvijajući svojevrsnu sopstvenu filozofiju, već je uspeo da otvori potpuno nove mogućnosti čisto estetskog i stilskog konstruisanja proznog dela. Pored svega ostalog, a možda kao nužan preduslov za postignuto, upamćene su njegove privatne ekscentričnosti i specifične navike bez kojih bi Prustova književna zaoštavština izgledala makar u izvesnoj meri drugačije.

Po ocu katolik, po majci jevrejskog porekla, rođen je kao Valenten Luj Žorž Ežen Marsel Prust, 10. jula 1871. u Oteju, gde se njegova majka Žana (rođena Vejl) povukla ispred opsade Pariza, u kuću svog strica. Otac Adrijen bio je patolog i epidemiolog, veoma poštovan profesor, nosilac Ordena Legije časti. Marselov dve godine mlađi brat Rober kreće istim stopama, postavši urolog i ginekolog. Prustovi su, kao pripadnici buržoaskog staleža, stanovali na prestoničkom bulevaru Malezerb, odmore provodili u Ilijeu –  zavičaju Marselovog oca, dok je drugi deo raspusta bio namenjen odlascima u Otej ili na obalu Lamanša. Svaka od lokacija kasnije dobija važnu ulogu u romanima kao rekonstrukciji sveta piščevog odrastanja.

Marsel je od ranog detinjstva ispoljavao neobičnu prirodu koja je zabrinjavala njegove roditelje, iako istovremeno nisu imali srca da mu bilo šta odbiju. Umeo je da, zbog jedne grublje reči, plače po celu noć, bio nervozan i bolesno razdražljiv kada oseti da mu neko nije naklonjen, preosetljiv i posebno vezan za ženske članove porodice. Mnoge detalje, kao što je činjenica da nije mogao da zaspi ukoliko majka ne dođe da ga poljubi, kasnije unosi u svoje književno delo i pripisuje naratoru-imenjaku, koga će do današnjeg dana zbog svih podudarnosti mnogi poistovećivati sa autorom. Specifično zdravstveno stanje, pre svega astma čiji prvi napad doživljava sa devet godina, vodi ga čestoj zatvorenosti, ali i na jedinstven način izoštrava njegova čula. Marselova percepcija okolnog sveta od tada postaje izrazito povišena, izazivajući neobičnu potrebu da jednoga dana što vernije prenese na papir sve što njegova svest primi. Samim tim, veoma rano mu preokupacija postaje traženje načina da zarobi proteklo vreme.

U vezi sa tim javljao se veliki strah od gubitka bliskih osoba, pre svega majke, sa kojom je živeo do svoje trideset pete godine, odnosno, do kraja njenog života. Tek postavši tinejdžer, Marsel u spomenaru prijateljice Antoanete For, između ostalog, otkriva: Šta je za vas vrhunac nesreće? – Biti odvojen od Mame. Ova forma pitanja i odgovora danas je poznata kao Prustov upitnik, a zanimljivi su još neki od zapisa budućeg umetnika:

Gde biste voleli da živite? – U zemlji Ideala ili, bolje reći, moga ideala.

Koje junake iz romana najviše volite? – Junake zanesenjake koji su pre ideal nego uzor.

Kako bih želeo da umrem? – Bolji i voljen.

Sa uspehom završava Licej Kondorse, gde mu je naročito odgovarao slobodniji pristup izučavanju filozofije i umetnosti. U ovom periodu, Prust je već veoma načitan i rečit dendi, gledano sa strane skoro pa opsednut visokim društvom: zapravo se postavljao kao istraživač, opservator, a ne pretendent. Ipak, dugo nije znao kako da izrazi mnogobrojne ideje, osećanja i zapažanja, usled čega veruje da nema talenta.

Rober i Marsel Prust kao deca

Sa veoma lošim rezultatima (kao pretposlednji rangiran) 1889. je odslužio vojni rok. Iako su mu pisanje i filozofija bile jedine stvarne preokupacije, kako bi ispoštovao roditelje počinje sa studijama iz oblasti diplomatije. Često je u društvu devojaka, koje zabavlja razgovorima i piše im (slabe) pesme. Velikodušan do rasipnosti, stalno i svuda zaboravlja rukavice i kišobrane. Sa grupom kolega osniva časopis „Banket“, koji usled autorskih razmirica neće trajati preterano dugo. Zbog učestalosti astmatičnih napada, postepeno menja noć (kada radi i prima posete) za dan, što usled činjenice da živi sa roditeljima stavlja na probu njihovo strpljenje. Na večerama koje je organizovao za svoje društvo kada god bi se osećao dovoljno dobro, bio je omiljen zbog duhovitosti. Ukoliko nije mogao da spava, pisao je pisma majci, ostavljajući ih zatim u predsoblju, a sačuvan je i ostatak prepiske koju je sa različitim ljudima vodio tokom „godina nerada”.

Kao neplaćeni pripravnik u Mazarenovoj biblioteci, primljen je na dužnost 1895. godine, ali, takoreći od prvog dana počinje da stalno koristi odsustva. Radni odnos je prekinut kada se nije vratio sa jednog od takvih odmora. Sledeće godine se pojavljuje njegovo prvo štampano delo  „Zadovoljstva i dani“, napisano i objavljeno u očiglednoj žurbi da samom sebi i okolini dokaže kako je ipak pisac. Sadržajem osrednje, spolja preterano kitnjasto i skupo izdanje, koštalo je 13,5 franaka u vreme kada je prosečna cena knjige bila preko četiri puta niža. Predgovor je napisao Anatol Frans, ali ni to nije pomoglo da zadobije toliko željeno prihvatanje.

U političkom smislu liberal, Prust tokom Drajfusove afere staje u odbranu optuženog, pretežno usled solidarisanja na osnovu sopstvenog porekla. Potpisuje peticiju i prisustvuje suđenju Emilu Zoli, a za list „Figaro“ sastavlja članak protiv antisemitizma. U ovom časopisu se, inače, potpisivao kao Dominique ili Horatio. Počinje da prevodi Raskina, iako slabo zna engleski. Sada već ima jasnu predstavu o romanima koje bi napisao, ali još dugo nastavlja da zazire od započinjanja poduhvata. Ipak, uvek nešto beleži, a u periodu između 1896. i 1904. nastaje roman od hiljadu strana, koji je (iako nedovršen)  posthumno štampan pod naslovom „Žan Santej“.

Može se reći da su okidač za početak istinske književne karijere Marsela Prusta bile dve smrti, najpre oca (1903), a zatim majke (1905), čime je okončano njegovo produženo detinjstvo (kako ga naziva Andre Moroa). Gubici mu bude još veću grižu savesti zbog toga što za života svojih roditelja nije opravdao očekivanja, podstičući ga da od naredne godine konačno zakorači u književne vode, tim pre što je sada imao razvijenu erudiciju, stil, hrabrost i savršenu memoriju. Svemu je prethodila dosta traumatična selidba u stan na Bulevaru Osman 102. Zbog nesnosne (dnevne) buke iz komšiluka, najpre je obložio zidove sobe plutom: izolacija se pokazala kao jedini način da neometano radi. I kada putuje, zahteva da mu „apartman bude veseo, udoban, bez koraka nad glavom“ (podvučeno je stvarno pametno; prim. I.Đ.).

Postojanost one davnašnje namere da radim, da nadoknadim izgubljeno vreme, da promenim život, ili bolje reći da otpočnem da živim, stvarala je u meni iluziju da sam još mlad.

Braća Prust sa majkom

Moroa zaključuje: „Pravi Marsel će od sada živeti u prošlosti“. Prikupljajući podatke, počinje da rekonstruiše svoj svakidašnji svet kako bi ga preobrazio u fiktivni. U tome odlazi tako daleko da postaje poznat po iznenadnoj i neodložnoj želji da sazna neku pojedinost. Primera radi, imao je običaj da usred noći prijateljima pošalje slugu sa pitanjem poput: „Šta se desilo sa Šelijevim srcem?“. Zbog činjenice da su mu roditelji ostavili dosta pristojno nasledstvo, okolina ga smatra imućnim diletantom, dok je sam uvek verovao kako se nalazi na rubu propasti – sem toga, nikada nije imao realnu predstavu o finansijama.

Period intenzivnog rada traje od 1906. do 1912. godine. Početne ocene romana „U Svanovom kraju“ bile su podeljene, pa tako Anatol Frans uvodni tom budućeg ciklusa smatra potpuno nečitljivim, dok je Andre Žid oduševljen. Mnogi izdavači isprva odbijaju rukopis, da bi se nakon uspeha koji prva knjiga odnosi otimali o prava za štampanje nastavaka. Prustu je, nasuprot tome, jedino stalo da osigura pojavljivanje celokupnog grandioznog dela, tako da pojačanu zabrinutost objašnjava pozivajući se na svoje loše zdravlje i zbog toga neizvestan životni vek. Tokom 1913. se bez uspeha trudio da urgira za dobijanje Gonkurove nagrade. Početak Prvog svetskog rata zaustavlja dalje izlaženje, odlažući ga za pet godina i time utičući na razvoj likova obuhvaćenih pričom. Moroa o ovim izmenama piše: „Iza romana čarobne mladosti dolazi roman mizantropske zrelosti”.

Periodično se pojavljuje pred revizionom komisijom kako bi dokazao da nije sposoban za vršenje vojne službe. Prijateljima često, baš kao Balzak ranije, o likovima iz svog dela govori kao da su u pitanju stvarne ličnosti. Prema sopstvenom priznanju, najpre je napisao prvu i poslednju rečenicu čitavog ciklusa, a sve između je tokom godina šireno, dorađivano i modifikovano. Profesor Fejera, jedan od brojnih proučavalaca Prustovog dela, postavlja sledeću klasifikaciju: „U Svanovom kraju“ ima fokus na buržoaziji, „Oko Germantovih“ u prvi plan izvodi aristokratiju, da bi „Pronađeno vreme“ dovelo do njihovog izmirenja putem estetske kontemplacije.

Ni kao odrasla osoba, Prust nije izgubio karakteristike razvijene u detinjstvu, pa su sačuvana brojna svedočanstva o njegovoj čudnoj umiljatosti, slatkorečivosti i ljubaznosti koja bi kod nekog drugog delovala izveštačeno i lukavo. Edmon Žanu ga 1917. opisuje sledećim rečima: Nije se pojavljivao: on je iskrsavao. Čovek se morao za njim okrenuti, morao mu je pasti u oči njegov neobičan lik. (...) Ono što se na njemu najpre zapažalo bile su oči: oči divne, ženstvene, oči istočnjačke, čiji nežan, vatren, umiljat ali zamišljen izraz podseća na oči košute, antilope. (...) Čovek se u isti mah nalazio licem u lice s detetom i vrlo starim mandarinom. Ovako ga se sećala književnica Kolet: Ogromne oči, tamne i melanholične, ten ponekad rumen ponekad bled, zabrinut pogled. Leon-Pol Farg beleži: Zračio je gorkom dobrotom.

Zanimljivo je da Prust čak ni danas nema status gej ikone među umetnicima, za razliku od Virdžinije Vulf ili Oskara Vajlda, iako je prvi uneo raznovrsnu i neuvijenu LGBT tematiku u svoje romane. Što se tiče piščeve homoseksualnosti, mada nikada nije javno priznao vlastitu orijentaciju, najbliži krug prijatelja je za to očigledno znao. Jednom prilikom je izazvao na dvoboj kolegu Žana Lorena, jer je ovaj na sva zvona dovodio u pitanje prirodu Prustove veze sa Lisjenom Dodeom. Poznata je zaljubljenost u sekretara/vozača Alfreda Agostinelija, kao i veza sa kompozitorom Rejnaldom Hanom. Svojevremeno se pričalo i o njegovim lažnim sekretarima, tzv. „zatočenicima“ (otuda inspiracija za lik Albertine): navodno je uvek postojao jedan, čiji bi svaki korak i kontakt izvan stana Marsel očekivao da kontroliše.

Želja za Gonkurovom nagradom ostvarila mu se 1919. kada roman „U seni procvalih devojaka“ dobija prestižno priznanje, sa šest glasova naspram četiri protivnička. Dok se u domovini neće svi složiti sa ovakvim izborom, „teška knjiga bogatog amatera“ odmah doživljava veliki međunarodni uspeh. Pojedinim tumačenjima je pokušavano da se razlozi što delo toliko očarava pripišu veštom transponovanju autorove biografije u fikciju, odnosno, ostavljanju svedočanstva o posebnom društvenom staležu, usled čega se jedno vreme gotovo isključivo bavilo pokušajima dešifrovanja stvarnih ličnosti ili situacija iza onih predstavljenih u romanima. Danas je jasno da, kao što mitski Kombre samo izrasta iz istorijskog prostora, ali ga i višestruko nadmašuje, značaj ciklusa leži u univerzalnosti usled koje konkretni prostori i pojave prevazilaze svoje polazište.

Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz tame koja je u nama i koju drugi ne poznaju.

Pošto njegova tetka bude prodala zgradu u kojoj je stanovao (kasnije je pretvorena u banku), Marsel je primoran da se još jednom preseli, ovoga puta na adresu Hamelen 44 (u blizini Bulonjske šume). Novi stan opisuje kao „skroman i neudoban koliko i skup“, „odvratno namešten“. Između 1920. i 1922. u strahu od iznenadne smrti koja bi mu osujetila završetak opusa, do iznemoglosti radi na finalnim prepravkama dela. Najbolju ilustraciju ove kombinacije fanatične posvećenosti i bizarne obuzetosti hipohondrijom predstavljaju dva primera. Odbija predlog Žaka Rivijera da za list „Nouvel Revue Francais“ napiše članak o Dostojevskom, uz objašnjenje da bi, iako voli velikog ruskog pisca, takav poduhvat od njega zahtevao mnogo vremena potrebnog za iščitavanje: Non possum descendere, magnum opus facio. Postepeno prestaje da napušta krevet, ne izlažući se čak ni naporu da pokupi papire koji su mu ispadali, usled čega životni prostor nekadašnjeg kicoša postaje do neprepoznatljivosti zapušten. Bacao je peškire i pribor za jelo čim bi došli u najmanji dodir sa nekom drugom površinom, zbog čega mu je za obično umivanje ponekad bilo potrebno i dvadeset ubrusa. Najveći teret pada na njegovu ličnu služavku, kasnije i sekretaricu, Selest Albare.

Kada se u oktobru 1922. razboleo od težeg oblika bronhitisa, prisetivši se majčine vere u moć dijete, odbija da jede. Selesti diktira prepravljene delove rukopisa, pri napadima gušenja izražavajući strah pred smrću, ne zbog fizičkog nestajanja, već činjenice da ostavlja nepotpunu književnu zaostavštinu (Samo kad bih imao vremena da završim rad!). Iako navodno zabranjuje dolazak bilo kom lekaru, uključujući i sopstvenog brata – jer nije želeo da napušta sobu i prekida pisanje, postoje potvrde da ga je Rober svakodnevno posećivao. Marsel Prust je preminuo 18. novembra 1922. i sahranjen na groblju Per Lašez. Ispostavilo se kako su sva njegova strahovanja za napisano bila nepotrebna, jer knjige kojima se apsolutno posvetio praktično do poslednjeg trenutka, tek u decenijama koje dolaze dobijaju pravi život, afirmaciju i status.

Ciklus „U traganju za izgubljenim vremenom” (A la recherche du temps perdu) obuhvata sledeće tomove:

1. „U Svanovom kraju” (Du coté de chez Swann)

2. „U seni procvalih devojaka” (A l'ombre des jeunes filles en fleurs)

3. „Oko Germantovih” (Du coté de Guermantes)

4. „Sodoma i Gomora“ (Sodome et Gomorrhe)

5. „Zatočenica” (La prisionnière)

6. „Nestala Albertina” (Albertine disparue)

7. „Pronađeno vreme” (Le temps retrouvé)

Na današnji dan, sećanjem na jednog od najznačajnijih i najživopisnijih stvaralaca svih vremena, ujedno otvaram mesec Francuske za ovu godinu. Tekstovi iz istog korpusa, nastali 2018. (OVDE) i 2019. (OVDE), nalaze se na linkovima ka starom blogu, naznačenim u zagradama.

(Nažalost, prošle godine, usled zauzetosti obavezama akademske prirode, nisam stigla da pišem rubriku. Doduše, pošto se istraživanje većim delom ticalo francuske književnosti, moglo bi se reći da pauze nije stvarno ni bilo. Sada je i taj poduhvat završen, još jednom mi, ovoga puta, presudno, namećući tipično prustovsko pitanje vremena, odnosno, kako se dalje boriti sa njim...)