piše: Isidora Đolović
Samo jedan od pokazatelja važnosti buržoaske revolucije za francusko društvo jeste činjenica da upravo od tog prelomnog događaja potiču današnji simboli njihove državnosti. Prvi je zastava „trobojka“, a drugi himna, zvanično ustanovljena na današnji dan. Kao državni praznik Republike Francuske, 14. jul čuva sećanje na pad Bastilje kojim je započeto rušenje dotadašnjeg poretka, uz najavu osvita novog doba za čitavu Evropu. Hronološki, ulazak u XIX vek kao period procvata građanskog društva i modernosti, zapravo se vezuje za početak Francuske revolucije, baš kao što mu se kraj proteže do izbijanja Prvog svetskog rata. U tim okvirima se odigralo nezamislivo mnogo velikih događaja, a pozadinski zvuci većine njih pripadaju kompoziciji nastaloj kao izraz pobune, slobodoumnosti i želje za drastičnim promenama. Pored toga što je obeležila početak trenda ovakvog tipa državnih himni – gotovo koračnica – na ostatku evropskog tla, „La Marseillaise“ danas po svim kriterijumima spada u najpoznatije i najlepše nacionalne teme.
Koja je, uostalom, svrha ove vrste zvaničnih kompozicija? Zaista dobra himna bi trebalo da prepoznatljivošću, posebnim emocionalnim nabojem, dostojanstvom i jedinstvenošću na pravi način svetu predstavi duh jedne države. Što je daleko značajnije, njena uloga je i da podiže moral samih slušalaca, koji bi trebalo da je na osnovu nacionalne pripadnosti prihvate kao duhovnu svojinu. Ne mogu da izbegnem povlačenje paralele sa ovdašnjom situacijom: koliko god zvučalo blasfemično i uvredljivo, „Bože pravde“ nikada nije bila, niti će (po svemu sudeći) naprasno postati moja himna. Ne pevam je, ne izaziva mi nijedno pozitivno osećanje. Nije stvar samo u tome što sam odrasla uz jugoslovensku zaostavštinu „Hej, Sloveni“, sa kojom se i dalje identifikujem, na čiju melodiju reagujem onako kako bi, valjda, trebalo kada se radi o himni sopstvene države. Niti jedini problem predstavlja prilično diskutabilna činjenica da stihovi „Bože pravde” eksplicitno i kategorički izjednačavaju srpstvo sa verništvom, uz to dosta nevešto izbacujući deo kojim se spominje kralj dok istovremeno izvesna patrijarhalno-monarhističko-klerikalna arhaičnost ostaje da „lebdi“ negde u vazduhu dok je slušate. Vratimo li se na ranije primećene poželjne karakteristike državne himne, zaključak se nameće sam po sebi: one nipošto ne podrazumevaju žalopojku više nalik na opelo, koja jedino izaziva potištenost, klonulost i malodušnost, verovatno u skladu sa prihvaćenom kolektivnom ulogom večitih tragičara na pozornici istorije. Slušajući himnu „Hej, Sloveni“, ne zapadate u živo blato utučenosti, naprotiv. Date odlike koje se tako dobro prepoznaju još u ruskoj, nemačkoj ili španskoj himni, krase i „Marseljezu“. Jednostavno rečeno, to je ona vrsta ponosa zbog koje poželite da neka himna pripada i vašem narodu. Ili da se vi ubrajate u naciju koja je prisvaja.
 |
|
Rouget de Lisle chantant „La Marseillaise“, Isidore Pils (1849), Muzej istorije Strazbura |
Iz straha da se njene revolucionarne ideje i akcije ne prošire na druge teritorije, nekoliko evropskih zemalja povezanih u Prvu koaliciju 1792. počinje sa invazijama na Francusku. Sukobi su trajali narednih pet godina. Ubrzo po objavi rata sa Austrijom, baron Filip-Frederik Ditrih, gradonačelnik Strazbura, uputio je kolegi iz masonske lože zahtev da komponuje pesmu koja bi njihovu vojsku podstakla na pružanje otpora napadačima. Tako je Klod Žozef Ruže de Lil 26. aprila napisao „Ratnu pesmu vojske na Rajni“ (Chant de guerre pour L'Armée du Rhin), posvetivši je maršalu Nikolasu Lukneru, nemačkom oficiru u francuskoj službi. Najverovatnije je preradio muziku italijanskog kompozitora Batiste Vitorija, nastalu nešto ranije te godine – „Variazioni sulla Masigliese“ za violinu i orkestar, dodajući joj drugačiji tekst.
Pesma je ubrzo po nastanku u rukopisnoj formi kružila Alzasom, dok je nekolicina anonimnih prestoničkih izdavača nije prihvatila za štampanje. Zanimljivo pitanje jezika lako razbija današnji mit o momentalnom usvajanju stihova od strane čitave nacije. Jedinstveni francuski tada, naprosto, još nije postojao i većina stanovništva iz krajeva kroz koje prolazi vojska govorila je nekim od dijalekata, npr. provansalskim – što dovodi do zaključka da ih je najpre pridobila sugestivnost melodije. Smatra se da je kao patriotsku himnu prvi „promovisao“ mladi lekar Francois Mireur, kada je sa ostalim dobrovoljcima iz Marseja 30. jula 1792. umarširao u Pariz. Upravo po njima pesma dobija naziv pod kojim je poznata širom sveta – „Marseljeza“.
 |
|
Ulazak dobrovoljaca predstavljen na Trijumfalnoj kapiji: La Marseillaise (Le Départ des Volontaires), Francois Rude (1836) |
Za zvaničnu državnu himnu prvi put je proglašena 14. jula 1795. godine. Ipak, nisu svi bili oduševljeni. Engleski filozof i reformator Džeremi Bentam, od 1791. počasni građanin Francuske, ocenio je kao nedovoljno upečatljivu, „bledu“ i lošiju od nacionalne himne svoje domovine.
Posle pada Bonaparte, „Marseljeza“ biva zabranjena sve do kratkog perioda iza Julske revolucije, da bi i kasnije ostala gurnuta u pozadinu. Tokom Francusko-pruskog rata, državni vrh odlučuje da je ozvaniči ne bi li time dodatno motivisali ugroženu naciju. Kao „La Marseillaise de La Commune“ 1871. je prisvaja Pariska komuna, a osam godina kasnije konačno joj je vraćen status državne himne.
Usled činjenice da ne postoji autorizovana prva verzija, dugo je dolazilo do zabune oko izvođenja, sve dok 1887. nije odsviran do danas zvanični instrumental. Kompoziciju su u svoja dela uključivali ili zasebno adaptirali Šostakovič, Čajkovski, List i Berlioz. U Rusiji je dugo korišćena od strane tamošnjih revolucionara (sa prilagođenim tekstom Petra Lavrova), a posle 1917. uporedo sa „Internacionalom“. Čuje se u filmu „Kazablanka“, otvara numeru Bitlsa „All you need is love“, a Serž Genzbur je snimio rege varijantu „Aux armes...et caetera“. Film Žana Renoara iz 1938. nosi naziv „La Marseillaise“.
 |
|
U Strazburu na mestu nastanka himne danas stoji spomen-obeležje |
Prema jednom istraživanju, „Marseljeza” spada među deset himni najjednostavnijih za pevanje. U Francuskoj je odavno uvedena u program osnovnih škola, mada se s vremena na vreme ponovo jave pokušaji insistiranja na promeni delova teksta (pre svega onih o „natapanju francuskih polja nečistom pruskom krvlju“). Doduše, poruka iz stihova bila je kontrovezna i mnogo ranije, tako da je još višijevska vojska pokušavala da dovede do njene zabrane (prisetimo se scene u Rikovom kafeu iz već spomenute „Kazablanke“).
Od prvobitnih petnaest, zadržano je sedam strofa, ne računajući refren. Reči su „iznenađujuće brutalne“ jedino onima koji, namerno ili usled neznanja, gube iz vida okolnosti njihovog nastanka i prvobitnu namenu. Primera radi, „Maršu na Drinu” se takođe pripisuje „ratnohuškačka” priroda, svaki put kada dođe do pokretanja diskusije povodom himne Srbije i eventualnih zamenskih predloga. Kao i uvek, trebalo bi da kontekst bude jedino merilo: tek tada možemo shvatiti zbog čega „Marseljeza“, uprkos katkad zaista naturalističkim slikama, nije pesma mržnje, krvoločnosti i podsticanja na bezrazložno nasilje, već otpora, želje za slobodom i ravnopravnošću. Direktno obraćanje građanima u refrenu naročito podvlači motiv solidarnosti i jedinstva pri (samo)odbrani zajedničkih, a ugroženih ideala.
Njenim čuvanjem u izvornom obliku do izražaja dolaze neraskidiva povezanost francuskog naroda sa sopstvenom prošloću i svest o uzročno-posledičnom odnosu usled koga sve što savremena Evropa jeste proizilazi upravo iz onovremenih prevratničkih težnji. „Marseljeza“ je na svaki mogući način kulturno dobro, izuzetan primer nacionalne samosvesti i notama podignut spomenik dalekosežnoj Revoluciji.
Allons
enfants de la Patrie,
Le jour de gloire est arrivé !
Contre nous de la tyrannie
L'étendard sanglant est levé,
Entendez-vous dans les campagnes
Mugir ces féroces soldats ?
Ils viennent jusque dans vos bras
Égorger vos fils, vos compagnes !
Aux armes, citoyens,
Formez vos bataillons,
Marchons, marchons !
Qu'un sang impur
Abreuve nos sillons !
Que veut cette horde d'esclaves,
De traîtres, de rois conjurés ?
Pour qui ces ignobles entraves,
Ces fers dès longtemps préparés ?
Français, pour nous, ah! quel outrage
Quels transports il doit exciter !
C'est nous qu'on ose méditer
De rendre à l'antique esclavage !
Aux armes, citoyens...
Quoi ! des cohortes étrangères
Feraient la loi dans nos foyers !
Quoi ! Ces phalanges mercenaires
Terrasseraient nos fiers guerriers !
Grand Dieu! Par des mains enchaînées
Nos fronts sous le joug se ploieraient
De vils despotes deviendraient
Les maîtres de nos destinées !
Aux armes, citoyens...
Tremblez, tyrans et vous perfides
L'opprobre de tous les partis,
Tremblez ! vos projets parricides
Vont enfin recevoir leurs prix !
Tout est soldat pour vous combattre,
S'ils tombent, nos jeunes héros,
La terre en produit de nouveaux,
Contre vous tout prêts à se battre !
Aux armes, citoyens...
Français, en guerriers magnanimes,
Portez ou retenez vos coups !
Épargnez ces tristes victimes,
À regret s'armant contre nous.
Mais ces despotes sanguinaires,
Mais ces complices de Bouillé,
Tous ces tigres qui, sans pitié,
Déchirent le sein de leur mère !
Aux armes, citoyens...
Amour sacré de la Patrie,
Conduis, soutiens nos bras vengeurs
Liberté, Liberté chérie,
Combats avec tes défenseurs !
Sous nos drapeaux que la victoire
Accoure à tes mâles accents,
Que tes ennemis expirants
Voient ton triomphe et notre gloire !
Aux armes, citoyens...
Nous entrerons dans la carrière
Quand nos aînés n'y seront plus,
Nous y trouverons leur poussière
Et la trace de leurs vertus
Bien moins jaloux de leur survivre
Que de partager leur cercueil,
Nous aurons le sublime orgueil
De les venger ou de les suivre.