Déjà lu: „Vodenduh“

piše: Isidora Đolović

Nevolja sa čuvenim književnim delima je što pojedine njihove odlomke ponekad ne možete izbaciti iz glave kada se jave kao savršena asocijacija. Koliko god vam bilo mrsko, morate ih još malo izlizati takvim načinom upotrebe. Drugu celinu Bulgakovljevog proznog čuda nagoveštava dilema koju preinačavam shodno potrebama današnje teme: Ko kaže da više nema doslovno i figurativno velikih romana, koji su zapravo nekoliko samostalnih celina u jednoj, a ipak povezani bez šupljina i šavova? Za mnom, (budući) čitaoče, upoznaću te sa jednim takvim, vratiću ti nadu i, pre svega, pokušati da probudim radoznalost kakvu zaista zaslužuje. Ako se isprva nađete u čudu, pa i blago sumnjičavi što je „Vodenduh“ („Laguna“, 2018; orig. The Nix, 2016) sa svojih preko sedam stotina strana, zapravo, debitatski roman Nejtana Hila, vredi odmah napomenuti da je pisan deset godina. Autor je za to vreme preduzeo brojna ozbiljna, raznovrsna istraživanja, tako da konačni rezultat zadivljuje i s pravom postaje momentalna senzacija (toliko da su otkupljena prava za televizijsku adaptaciju sa Meril Strip u glavnoj ulozi).

Razloga je više nego dovoljno: ukoliko ste, da se ponovo pozovem na uvodno zapažanje, makar jednom razočarano zaključili kako nema više epski raspričanih, obimom i širinom teme istinski veličanstvenih knjiga koje u sebi spajaju ironiju i dramu, mitsko i društveno aktuelno, prošlost i sadašnjicu, Hil nas sa zadovoljstvom demantuje. Povrh svega, pripovedajući veoma zanimljivo, naizgled potpuno jednostavno i neopterećeno, ali izrazito pronicljivo, sa pažnjom koju ukazuje apsolutno svakom uvedenom detalju ili simbolu, učinio je da putovanje kroz ovu glomaznu i samo naizgled preteći izazovnu književnu pustolovinu bude neosetno, prijatno i brzo.

Priču otvara prividno banalna, česta, medijski naknadno preuveličana epizoda iz parka. Budući predsednički kandidat i konzervativni republikanac, guverner Paker, javno je napadnut od strane starije žene, koja ga u prisustvu kamera gađa kamenčićima, odnosno, šljunkom. Vest brzinom svetlosti obilazi Sjedinjene Države, upakovana tako da sve izgleda kao pokušaj atentata. Pakerov ataker biva identifikovan kao Fej Andersen-Anderson, nekadašnja radikalna hipi aktivistkinja, opasna učesnica čuvenog protesta '68. u Čikagu, žena koja je u prošlosti čak privođena zbog prostitucije. Da prati medije, Samjuel Anderson bi sigurno bio u toku kao i ostatak „normalnog sveta“. Ali, ovaj profesor književnosti i nesuđeni pisac, nezadovoljan poslom na jednom privatnom fakultetu i životom koji mu odavno (a već gazi tridesete) stoji u mestu, svaki slobodan trenutak koristi za bekstvo u svet video-igrice „Vilobag“ čije nivoe prelazi onlajn, trošeći po nekoliko sati dnevno na službenom računaru. Da nije tako, Samjuel bi u ženi o kojoj trenutno bruji američko društvo prepoznao svoju majku. Ili možda ne: Fej je, naime, napustila porodicu kada joj je sin imao jedanaest godina i on to, mada se pravi da je drugačije, nikada nije preboleo.

Sada će, pritisnut iznenadnim sledom događaja (majčin branilac od njega traži da u hvalospevnom pismu sudiji opere majku od krivice; vlastiti izdavač mu preti tužbom ukoliko ne isporuči javno blaćenje prestupnice u memoarskoj formi, kao nadoknadu za nenapisani roman od čije akontacije odavno živi), biti prinuđen da zakopa po majčinoj prošlosti koja mu se najednom pokazuje još većom nepoznanicom od godina razdvojenosti. U tom poduhvatu ga očekuje neizbežno suočenje sa sopstvenim potisnutim uspomenama, neostvarenim željama i porodičnom istorijom koja kao da se uporno ponavlja.

Samjuel je čovek praćen hroničnim osećanjem promašenosti (iza sebe ima razvod, neprežaljenu mladalačku platonsku ljubav, nerealizovanu karijeru romanopisca i sukob u najavi sa Većem fakulteta), koje uglavnom pripisuje pogrešnim odlukama u prelomnim životnim trenucima. Pitanje (lošeg) izbora presudno utiče i na Fej, s tim što se u slučaju njene sudbine zaista čini kako je svaki korak unapred bio osuđen na propast usled nekakve kobne zadatosti, predodređenosti za neuspeh. Problematiku izvanredno nagoveštava činjenica da je Samjuel kao dete najviše voleo knjige iz edicije „Izaberi svoju pustolovinu“ (štampane su i u bivšoj Jugoslaviji), gde mnoštvo alternativnih završetaka omogućava čitaocu da, stalnim vraćanjem na prethodnu tačku, iznova započinje priču. U životu, nažalost, slična mogućnost ne postoji.

Naizmenično pripovedanje prati dva (odnosno, tri) glavna vremenska toka: prošlost, koja obuhvata prelomne godine 1968.  (sa neophodnim vraćanjem još deceniju unazad, do Fejinog detinjstva) i 1988. (vreme Fejinog nestanka) – kao i sadašnjost, u kasno leto 2011. Cilj je da se dođe do korena, odakle bi protagonisti sagledali uzroke i posledice, pa možda izbegli propast u najavi. Samjuel pamti odrastanje u predgrađu Čikaga, pri čemu ključno iskustvo biva slučajno poznantsvo sa blizancima Fol, svojim vršnjacima iz kraja. Divlji, buntovni Bišop i enigmatična violinistkinja Betani postaju mu nerazdvojni prijatelji. Mlada Fej takođe stasava u ruralnoj Ajovi, nadomak fabrike za koju se govorka da proizvodi napalm, među ljudima koje devojka poput nje intelektualno i razmahom svojih snova uveliko prevazilazi. Dok svi očekuju da se po završetku škole tu skrasi, ne glumeći veliku zverku i zadovoljavajući se udajom za Henrija Andersona, svog pristojnog dečka sa susedne dobrostojeće farme, Fej dobija stipendiju za studije u Čikagu, koju očajnički želi da iskoristi.

(Frenk, njen otac) Šta misliš da će se dogoditi, Fej? Da li stvarno misliš da će svet biti ljubazan prema tebi zato što si vredna? Misliš da ti svet nešto duguje? A svet ti neće dati ništa pod milim Bogom. (...) Nije važno ni koliko svedočanstava sa svim peticama imaš, ni gde ideš na fakultet. Svet je surov.

Mada decenijama međusobno udaljena, vremena u kojima se majka i sin formiraju kao ličnosti nisu toliko različita po samoj suštini. Kasne šezdesete bruje problemima vijetnamskog rata, feminističkog oslobađanja i uticaja kontrakulture (hipi pokreta), policijske samovolje, političkih podmetanja. Početak druge dekade XXI veka opterećuju otuđenost, potrošačka kultura, gotovo potpuno odsustvo empatije i, naravno, još politike, religijske ograničenosti, trivijalnih medijskih sadržaja, manipulacija koje nikoga ne štede, niti poznaju, kamoli poštuju autoritet. Slučaj sa studentkinjom Lorom Potsdam, koja drsko plagira seminarski rad o  „Hamletu“ (bespotrebnom za njenu pragmatičnu viziju budućnosti) i zatim se još besramnije pravda na konsultacijama, tek je druga strana novčića: prvu reprezentuje Samjuelov izdavač Gaj Perivinkl i oni su, krajnje poražavajuće, jedini pobednici tog i takvog vremena.

Veći smo politički zaluđenici nego ikada ranije, veći smo verski zanesenjaci, krući u razmišljanju, manje sposobni za empatiju. Svet vidimo kao jednu neprekidnu celinu. U potpunosti izbegavamo probleme koji podrazumevaju raznolikost i globalnu komunikaciju. Otud staromodni pojmovi kao što su istina i laž nikoga ne zanimaju.

Protiv volje postavljen u ulogu „dvostrukog agenta“, Samjuel počinje da istražuje od neposrednih izvora kao što su već dementni deda Frenk (rođen kao Friđof Andersen), norveški emigrant; Alis, majčina docimerka iz kratkih, burnih čikaških dana na fakultetu; naravno, sama Fej ili bar oni nagoveštaji koje mu u početku, suzdržano i obazrivo, postavlja kao mrvice na šumskoj stazi.

Roman spretno kombinuje elemente coming-of-age iliti drame stasavanja, društvene satire, priče o marginalcu, porodične misterije, koje se jedna unutar druge usložnjavaju zahvaljujući multiperspektivizaciji i strukturi poput harmonike. Moglo bi se primetiti da je osnovni postupak biranje poteza, sledećeg koraka koji vodi do dekonstruisanja ili stvaranja nove tajne/tabua, usled čega tako značajno mesto i minuciozno razrađena uloga pripada temi video-igrica. Pounidž, Samjuelov drug iz „Vilobaga“, odličan je primer zamene stvarnog života virtualnim svetom. Te dve dimenzije postepeno bivaju toliko isprepletene da su im paralelne i fizičke posledice. Njegova filozofija, utemeljena na iskustvu stečenom preko fantazijske borbe sa orcima, začudo je i te kako primenljiva na svet izvan ekrana:

Svaki problem sa kojim se suočavaš u video-igri ili u životu jeste jedno od sledeća četiri: neprijatelj, prepreka, zagonetka ili zamka. To je sve. Svako koga u životu sretneš jedno je od ta četiri. (...) Znači, samo treba da prokljuviš s kakvim izazovom imaš posla.

Frenkovu prošlost, snove i vizije o njoj simbolizuje slika kuće u Hamerfestu, građevine crvene boje lososa, smeštene na obali. Vlastitu tačku gledišta dobijaju i pesnik Alen Ginzberg (sa još jednom, mesijanskom ulogom koju najpre ima u Fejinim usamljenim čitanjima, a potom na samim protestima) i harizmatični buntovnik Sebastijan. Razbijanje demonstracija '68. dato je kroz smenjivanje tačke gledišta gostujućeg funkcionera stanovištem pravičnog novinara, a zatim i stavljanjem u kožu gledalaca televizijskog prenosa – Fejinih konzervativnih ujaka, čije reakcije pojačavaju efekat apsurda.

Panduri odvlače devojke u maricu, mahom za ruke, neke za kosu, neke za odeću, zbog čega ujaci trenutačno živnu jer možda će im se ta hipi odeća pocepati, a oni ošacovati malo kože.

Alen Ginzberg okružen pobornicima mirnog otpora

Sa željom da se osamostali i pronađe sredinu kojoj zaista pripada, Fej se obrela u samom središtu burnih događaja koje moderna istorija pamti kao Čikaške demonstracije, organizovane poslednje avgustovske sedmice 1968. tokom održavanja Demokratske nacionalne konvencije u hotelu „Konrad Hilton“. Roman opisuje sva ključna dešavanja, od ubistva mladog Dina Džonsona uoči početka protesta, preko okupljanja u velikom gradskom parku, pa do eskalacije sukoba na Aveniji Mičigen, kada policijska brutalnost prelazi u iživljavanje nad civilima.

Lajtmotiv je, naravno, neobični pojam iz naslova. U tom pogledu dolazi do malog značenjskog razilaženja, budući da, dok njen otac govori o biću koje se zove nisse (mada, priseća se Fej, koristi i imena nix, draug, gangferd, kako bi označio duhove iz norveškog folklora), Fej misli na nixie. Radi se o različitim stvorenjima. Nisse je sličan baštenskom patuljku, duge brade i podrugljivog stava, zbog čega i samu Fej, kada joj otac pokloni figuricu, podseća na „gadnog Deda Mraza“. Prema legendi, dolaze iz šuma, naseljavaju tavane i staje, vezuju se za određenu porodicu i naročito paze na kućne ljubimce. Veruje se kako, mada nisu zlonamerni, ukoliko im nije ukazano poštovanje (kroz ostavljenu porciju kaše ili pivo), počinju da zagorčavaju život svojim ukućanima. Iz Norveške i Švedske, gde su najpopularniji, poslednjih godina se u vidu figurica polako doseljavaju i na naše prostore.

S druge strane, nix ili nixie potiče iz germanske mitologije i predstavlja čovekoliko vodeno stvorenje, sa sposobnošću da menja oblik. Nekad je to lepa devojka (čiji su pandan slovenske rusalke ili francuska Meluzina), ali se kod skandinavskih naroda, pa i u Fejinoj interpretaciji, vodenduh obično javlja kao beli konj. Neosedlan i pitom, odnosi jahača u ambis čim oseti da je ovaj ponosan što ga je pridobio. Zbog toga Fej upozorava Samjuela: Jednoga dana, najgore će te povrediti ono što najviše voliš. (...) Ljudi se vole iz raznih razloga, od kojih nisu svi dobri, reče ona. Vole se zato što je to lako. Ili zato što su tako navikli. Ili zato što su digli ruke. Ili zato što se plaše. Ljudi mogu jedni drugima da budu vodendusi.

Norveški neoromantičarski slikar Theodor Severin Kittelsen, inspirisan predanjima,

ostavio je dva najpoznatija prikaza vodenduha kao belog konja:

Nøkken som hvit hest  (1909)

Gutt på hvit hest (Dečak na belom konju)

Pričom o kućnom duhu, Frenk pokušava da zauzda kćerkine osobine koje smatra nepriličnim (kao npr. preteranu iskrenost: scena sa bunkerom, ili ponos što se uloženi trud u učenju vraća, izdvajajući je od sredine), a zapravo izaziva psihosomatsku reakciju, traume i patološku sklonost ka suspregnutosti i održavanju samodiscipline.

Fej je znala da je sve to jedna složena duhovna igra. Znala je da je duboko u sebi folirant, samo obična prosečna devojka. Ako i izgleda da ima sposobnosti koje nema niko drugi, to je samo zato što se više trudi, razmišljala je, i da je dovoljan jedan neuspeh pa da i ostatak sveta vidi pravu Fej, istinsku Fej. Zato nikada nije podbacivala. A razmak između prave Fej i lažne Fej, u njenoj glavi, stalno se širio, kao kada se brod otisne od pristaništa pa mu se kuća polako gubi iz vidika.

Kasnije Fej sličnu legendu koristi ne bi li ojačala preosetljivog sina, ali je efekat ponovo potpuno suprotan nameravanom. U oba slučaja, roditelji na različite načine okreću leđa svojoj deci, koja dalje bivaju u potpunosti obeležena takvim iskustvom, tačnije, očajničkim pokušajima da se izbore sa osećanjem krivice zbog napuštenosti. Tema narušenog poverenja i zloupotrebe autoriteta prisutna je na razne načine, u više navrata: slučaj direktora škole sa Bišopom Folijem, ambiciozna majka Lore Potsdam, pasivno-agresivni meštani u odnosu prema Fej...

Druga bitna tema je funkcionisanje mehanizma glasine, uvek oslonjenog na strah obeleženog lica od priznanja istine, što dalje vodi kobnim nesporazumima. Otuda utopija virtualnih svetova igrice, pozerstvo i isključivost domskih buntovnika iz „Serkla“, zadrtost Čarlsa Brauna (najpre policajca, kasnije sudije) kome je pružena nižerazredna moć: sve sami suštinski istovetni oblici posledica funkcionisanja neprirodnog sistema. Roman pokreće niz važnih pitanja, lepezastom kompozicijom povezanih u logičan, ali za praćenje radnje zanimljiv, neočekivan sled.

Značajno mesto zauzimaju još fenomen potrošačkog društva, protesta nekad i sad (pokret „Okupirajmo Volstrit“), vojske u ranije (Henri) i novo vreme (redov Bišop), besmisla rata, ispraznosti pop zvezda (ovde je to Moli Miler, ispromovisana kao sedamnaestogodišnjakinja – mada zapravo ima preko dvadeset, čiji lascivni i besmisleni tekstovi pesama dobrom reklamom praktično ispiraju mozak publike), podmitljivosti izdavača (Perivinkl, samoprozvani marketinški mag, između ostalog rukovodi objavljivanjem Moline biografije), ironizacije čitavog koncepta preskupe zdrave ishrane, relativizovanja obrazovnog sistema, te posebno osetljiva tema zlostavljanja.

(povodom odluke jednog od likova da se hrani zdravo) I u tome je uvideo paradoks, donekle ironičan škripac, da ga otplaćivanje uređaja koji mu pokazuje kako da pravilno jede sprečava da ima novca kako bi zaista i mogao pravilno da jede, i jeste, sve to stavlja na kreditnu karticu, na kojoj dug bolno raste, a njegova sposobnost da ga otplati izmiče kao u svojevrsnom pomeranju kontinenata.

(o središtu potrošačkog društva) Golemost tržnog centra trebalo je da ti zameni maštu. Okani se smišljanja želja: tržni centar ih je već smislio umesto tebe.

Kako na krupnom planu, tako i po pitanju detalja, knjiga nagrađuje pažljivog čitaoca duhovitim poređenjima poput: ...Lari Brokston, kože blede i bolešljivo zelene nalik unutrašnjosti starog krompira, bedni pokušaj plavih brkova i brade, što je pre izgledalo kao da su mu se na licu skorele prezle...; ili scenom kada Fej, uveliko stanarka studentskog doma, Henrijevo pismo-prosidbu stavlja u knjigu „Izgubljeni raj“.

U romanu postoji mnogo naizgled nagonske agresivnosti i izliva gneva, dok sam vodenduh simbolizuje Fejine psihološke prepreke koje su delimično posledica naslućivane očeve tuge, ponete iz zavičaja i spakovane u legendu kako bi se mogla lakše preživeti.

Fej se ničega nije sećala, ali znala je šta se dogodilo. Bila je sigurna da je bilo tako. Uvredila je duha i duh je došao po nju. Došao je s njenim ocem čak iz njegove otadžbine, a sada pohodi nju. Taj trenutak zauvek će joj podeliti detinjstvo i postaviti je na put zbog koga će sve što je usledilo – napadi, katastrofa u Čikagu, neuspeh u majčinstvu i braku – izgledati neizbežno.

Takav trenutak ima svaki život, neku traumu što te slomi na potpuno nove komade. Njen je bio taj.

Kao što Frenka povremeno obuzimaju talasi odsutnosti i melanholije, Fej u prelomnim situacijama dobija napade panike, dok Samjuela i tokom odraslog doba muče nezadržljivi plačljivi porivi koje nastoji da drži pod kontrolom, ali time samo pogoršava rizične epizode. Igra li se to sa njima vodenduh, prošvercovan u prtljagu emigranta da „do četvrtog kolena muči porodicu neposlušnog“, ili naša priroda pribegava mitologiji i fatalizmu zarad podnošenja sopstvene pogrešivosti, slabosti, kukavičluka?

Od čega je to počelo? Šta ju je smestilo na stazu do tog glupavog života? Ne zna. Kada se osvrne na to, vidi samo onu staru poznatu želju da bude sama. Da bude slobodna od ljudi, njihovih osuda i njihovih neprijatnih zapetljancija. Jer kad god bi se s nekim zaplela, uvek bi usledila propast.

Svojom mnogorečivošću, mnogostrukošću i slojevima, knjiga vrhunski povezuje svih deset celina. Vođena sigurnom piščevom rukom, radnja je do poslednjeg poglavlja obojena neizvesnošću, puna zanimljivih, komičnih, potresnih epizoda i obrta, poniranja u duše čak i epizodnih likova, karikiranja aktuelnog i preispitivanja minulog društvenog poretka.

U celini sagledan, roman Nejtana Hila pokazuje kako ništa u životu nije baš onakvo kakvim nam se čini. Zato postoji književnost. Odškrinuće nam vrata neprozirnih svetova, prokrijumčariti nas iza kulisa, navići da na prvu ne osuđujemo „zaluđenog“ gejmera, ostrašćenog demonstranta, zlobnu najpopularniju devojku u školi, ni gnevnog sudiju – ne znamo kakva je zaista njihova priča. Vodenduh uzima različite oblike, ali se često ispostavi da smo, kao što je Fej otkrila na teži način, sami sebi mitski demon iz predanja naših predaka.