komentariše: Isidora Đolović
Malo je romana koji su inspirisali nastanak toliko odgovora, varijacija i omaža u različitim medijima, još manje onih koji uživaju omiljenost kakva takoreći od početka prati „Tri musketara“. Ne naročito iznenađujuće, s obzirom na prijemčivost i tematsko-žanrovsku fleksibilnost, ali ipak ni sasvim očekivano, ova knjiga je od svih i te kako često ekranizovanih, adaptiranih, prepričavanih i preinačavanih dela Aleksandra Dime ponajviše prirasla za srce generacijama čitalaca, ali ne samo njih. Teško da postoji osoba koja ne zna za Atosa, Portosa, Aramisa i d'Artanjana, bez obzira na to kojim putevima su legendarni saborci stigli do njenog vidokruga. U moderno doba, taj posrednik je, neminovno, najpre domen pokretnih slika.
 |
|
D'Artagnan,
Athos, Aramis, et Porthos;
autor: Maurice Leloir (1894) |
Roman „Les Trois Mousquetaires“ je objavljen 1844. godine i pripada pre svega avanturističkoj istorijskoj fikciji, mada se često može pronaći i žanrovska odrednica swashbuckler – odnosno, „megdandžijska“ priča o putujućim mačevaocima koji se bore za pravdu (preporučujem Jovaninu analizu: OVDE). Poseduje gotovo savršenu strukturu i samim tim dramski potencijal: upečatljivi junaci sa živopisnim „falinkama“, ništa manje jedinstveni antagonisti, obrti, intrige, humor, romansa. Nebrojene adaptacije sežu od prvog francuskog filma nastalog 1903. i nekoliko nemih koji su usledili, preko verzije sa Džinom Kelijem i Lanom Tarner (1948), diptiha iz sredine sedamdesetih (na original se nadovezuje „Četiri musketara“. Igraju Čarlton Heston, Ričard Čemberlen, Oliver Rid, Rakel Velč... i često se upravo ta verzija ističe kao neprevaziđena), do sovjetskog mjuzikla „D'Artanjan i tri musketara“ iz '78. (zanimljivo je da Rusi posebno vole Diminu priču, pa su do danas napravili mnoštvo varijanata). Pored toga, postoji niz više ili manje simpatičnih animiranih verzija, navešću samo one najpoznatije: Tom i Džeri kao „The Two Mousketeers“ (Mišketari); španski „Dogtanian and The Three Muskethounds“, Diznijev „Mickey, Donald, Goofy: The Three Musketeers“, francuski „Alber, peti musketar“ i apsurdna kvazifeministička „Barbie and The Three Musketeers“.
Nastavci priče (pre svega se misli na knjige iz korpusa o d'Artanjanu) takođe imaju svoje ekranizacije, baš kao i dopisivane verzije koje prate potomke junaka. Obično izbor pada na d'Artanjanovu kći („Osveta musketara“ sa Sofi Marso u glavnoj ulozi“ i „Povratak musketara“ sa Nastasjom Kinski) ili sina (serija „Young blades“). Snimljeno je i nekoliko televizijskih serija, pri čemu je danas svakako najpoznatija BBC verzija „The Musketeers“, o kojoj (nadam se) govorimo dogodine.
Ko su, istorijski gledano, uopšte bili musketari? Radi se o elitnom boračkom redu zaduženom da štiti kraljevsku porodicu, a koji je osnovan 1622. pod zvaničnim nazivom Mousquetaires de la Garde ili Kraljevi musketari. Ime su dobili po zaštitnom znaku – musketi, vatrenom oružju koje se punilo na fitilj, imalo glatku cev i obično upotrebljavalo za paljbu sa ramena (pri čemu je domet iznosio između 90 i 180 metara). Obuhvatali su podjednako konjicu i pešadiju, prateći vladara izvan rezidencije, za razliku od „stajaće“ vojske raspoređene na području palate. U jednom trenutku dolazi do podele na kraljevu i kardinalovu gardu, a od 1664. se, prema boji konja, počinju razlikovati „crni“ i „sivi“ musketari. Zbog preteranih troškova održavanja, red je 1776. raspustio Luj XVI, ali su kasnije u nekoliko navrata vraćani i ponovo povlačeni, sve do 1. januara 1816. kada definitivno odlaze u istoriju – i literaturu. Mit o musketarima postaje neraskidivo povezan sa pojmovima drugarstva, odanosti, časti i sapatništva, a besmrtnost će im obezbediti veliki književnik. Naravno, Dima je za svoje delo pronašao konkretan stvarnosni prototip: Arman d'Atos, Anri d'Aramic, Isak de Porto i, naravno, Šarl d'Artanjan zaista su postojali. Potonji je čak bio grof, kapetan garde Luja XIV i poginuo u ratu Francuske sa Holandijom 1673. godine. Ostala trojica pripadali su gaskonjskim „crnim“ musketarima.
U fokusu današnjeg teksta nalaze se tri najpoznatije i hronološki najmanje udaljene varijacije na temu, koje ujedno dobro pokazuju evoluciju musketarskog mita provučenog kroz perspektivu holivudskih režisera. One se, prema tome, mogu posmatrati i kao etape na silaznoj putanji od poslednjih preostalih staromodno-kičasto simpatičnih ostvarenja sa predznakom „epsko“, do osavremenjenih, efektima višestruko opterećenih, ali ispraznih vizija. Sagledane jedna uz drugu, pokazuju način na koji su se menjali shvatanje herojskog i zabavnog, te pristup klasičnom tekstu.
„The Three Musketeers“ (1993): Sjaj
- Austrijsko-američka produkcija: Disney / Caravan Pictures / The Kerner Entertainment Company;
- Režija: Stephen Herek;
- Scenario: David Loughery;
- Muzika: Michael Kamen.
Devedesetih sam bila dete, tako da prva dva filma iz današnjeg izbora čine nezaobilazan deo uspomena na odrastanje čitave moje generacije. Bili su nam nešto poput obavezne video lektire. Ovu verziju su tokom druge polovine pomenute decenije prilično često emitovali na televiziji, tako da smo najbolje drugarice i ja, naravno, imale svaka svog musketara. Zapravo, ne znam ko je i po kojoj logici to određivao, ali bi mi kao detetu nimalo sklonom „laktanju“ i guranju u prvi plan (posledice su više nego vidljive na kasnijoj sudbini!) uvek zapao kakav sporedan izbor: recimo, žuti Moćni rendžer, neretko i neki od onih muških. U slučaju musketara, procenile su (danas shvatam – začuđujuće intuitivno) kako mom karakteru najviše odgovara Aramis, sveštenik! I, eto, Čarli Šin postade i ostade moj musketar. Sa godinama sam počela da znatiželjno najpre proveravam ko igra Aramisa i uopšte kakva je obrada lika u svakoj verziji na koju bih nailazila. Moram priznati, do sada se nisam razočarala. I da zaključim digresiju, kao klinka sam takođe bila uverena da je Atos zapravo „mantijaš“, jer... je Atos, zaboga!
Kao što bi se dalo očekivati od verzije iza koje stoji studio „Dizni”, pred nama je veoma ublaženo, vedro, dinamično i prijemčivo ostvarenje puno boja. Likovi su relativno jednodimenzionalni, u nekim slučajevima dovedeni do ivice karikaturalnosti, ali svejedno prihvatljivi i zabavni. D'Artanjan (Chris O'Donnel) je drčni momčić naglašeno azurnih očiju što blistaju oduševljenjem prilikom susreta sa svakim novim doživljajem.
Musketari nisu, a to mi se zapravo veoma dopada, nekakvi „napucani“ superheroji na kakvima insistiraju gotovo sve novije varijante, već malko zdepasti, fino uhranjeni, apsolutno ljudski pogrešivi tipovi. Portos (Oliver Platt) predstavlja hvalisavca, Aramis (Charlie Sheen) bivšeg teologa koji sada žene podučava sopstvenoj vrsti „religije“ (nakon svih kasnijih uloga, Šin ne može biti posmatran bez smejanja!), a Atos (Kiefer Sutherland) upadljivo ozbiljnijeg, ćudljivog i povučenog nosioca zdravorazumskog stanovišta.
Zatim, tu je kardinal Rišelje (Tim Curry), pravi makijavelistički negativac od koga dolaze možda najbolje replike, koji želi upravu nad državom, a bogami i lepu mladu kraljicu, samo za sebe. Luj XIII (Hugh O'Conor) ponovo biva prikazan kao smušeno, nedozrelo derle, mada ne toliko nevično (vidimo da dobro uči mačevanje, pokazuje zainteresovanost za državna pitanja i zna da istupi sa odlučnošću koja nagoveštava samostalnog vladara), ali koje ne dobija mogućnost da izađe iz senke crvenog plašta svog prevrtljivog kardinala. Nevesta Ana od Austrije (Gabrielle Anwar) pati što joj suprug ne upućuje više pažnje, snebivljivo se poveravajući najbližoj dvorskoj dami Konstans (Julie Delpy), na koju je d'Artanjan bacio oko.
Naravno, nezaobilazna je miledi De Vinter (Rebecca De Mornay), dvostruki špijun i fatalna žena čija je uloga ovde nešto preinačena – baš kao i u slučaju kapetana Rošfora (Michael Wincott), zapovednika Rišeljeove garde. Likovi su jasno diferencirani, a njihove funkcije u priči stabilne.
Prve scene prikazuju okrutnu samovolju kardinala, iskazanu, između ostalog, odlukom da se musketari, kao kraljeva lična garda, razreše dužnosti. Plave ogrtače i mačeve odbili su da predaju samo trojica odmetnika, zbog čega Rošfor biva poslat za njima. U takvo nevreme, Pariz pohodi mladi Gaskonjac d'Artanjan, sin nekadašnjeg musketara poginulog u odbrani prethodnog vladara (upravo taj neuspeh mu je nekoliko puta sarkastično spočitan kao dokaz nesposobnosti i nepotrebnosti članova reda). Zanesen velikim ambicijama i željan da krene očevim tragom, d'Artanjan istovremeno beži od provincijskih afera (zavođenje devojke čiji ga brat zbog toga izaziva na dvoboj). S obzirom na kontinuirane poduhvate, nema sumnje da je u zavidnoj kondiciji. Međutim, dok se usputno razmetao svojim veštinama, uleteo je u čitav niz glupih nesporazuma i kavgi: ovde su to kanonska scena zakazivanja dvoboja sa svakim od musketara, pa „spasavanje“ Konstans od njene sopstvene pratnje. Slučajno otkriva i šurovanje Rišeljea sa tajanstvenim agentom vojvode od Bakingema, iz čega bi trebalo da proistekne incident tokom predstojeće proslave kraljevog rođendana, uvodeći ih tako u rat sa Britanijom. Doduše, zavera ovde isključuje kraljičinu ogrlicu i s njome povezanu sentimentalnu intrigu.
Odgovarajući na izazove, mladi kavgadžija shvata kako ga sa buntovnicima ipak spajaju zajednički neprijatelji – i ideali. Najvickastiji je, prema očekivanju, Portos. Sve i da ne nosi razlikovnu maramu oko glave, sklonost poigravanju rečima i neobuzdana lascivnost dovoljni su da ga izdvoje. O kardinalu se, primera radi, videvši koliku zalihu novca očekuje da mu dopreme (scena preotimanja kočije), pita da li je man of God („božji čovek“) ili man of gold („čovek zlata“)? Zanimljiv je „tečaj za šmekere“ u krčmi, u okviru koga Aramis zastupa retorički metod pridobijanja dame, a Portos direktan ljubavnički pristup, nakon čega njihov novi štićenik nespretno pokušava da u praksi iskombinuje usvojeno. Atos se za sve to vreme drži po strani, u sceni ispovedanja mu ipak otkrivši vlastitu tajnu iz prošlosti, koja ga direktno veže sa miledi (ovde iz nekog razloga nazvanom Sabin).
Vredi spomenuti uvodni okršaj d'Artanjana sa Žirarom, koji odmah potvrđuje nepisano pravilo, dosledno primenjivano u filmu: ko nije sa glavnim junacima, parodija je!
Posebnu kategoriju, ipak, predstavlja Tim Kuri, već provereni tumač antijunaka. Njegov Rišelje je savršeno ljigav, podmukao, iscereno jezivi tip. Još na početku, oklop ispod ogrtača više nego slikovito obelodanjuje pretenzije kardinala.
Glavna linija zapleta musketare odvodi u Kale, gde bi trebalo sprečiti špijuna da Bakingemu prenese Rišeljeovu poruku. Miledi pokušava da zavede d'Artanjana, ali biva savladana, uhapšena i prepoznata od strane Atosa: svi koji su čitali roman znaju u kom svojstvu. Ublažavanju njenog lika ova verzija verovatno pribegava zbog već spomenute prijemčivosti svim uzrastima, tako da miledi nije u potpunosti demonska žena iz knjige. Samoubistvo skokom sa litice pruža joj neku vrstu iskupljenja kroz herojsku smrt i, uostalom, izvinjenja stižu kako sa njene strane, tako i od prevarenog supružnika. U suštini, sem Rišeljea i Rošfora, zlikovaca nema, a oni postojeći su relativno lako eliminisani.
Pored izbacivanja zapleta koji uključuje povezanost Bakingema sa kraljicom, pažnja je preusmerena ka ambiciji pohotnog kardinala (istovremeno komična i veoma efektna scena u kojoj ležerno zasedne na presto), a veliki okršaj crvenih i plavih musketara mogao bi zapravo predstavljati metaforu za sukob svetovne (država, oličena u kralju) i crkvene vlasti.
Verovatno je svima poznata muzička tema „All for love“, koju su zajedno snimili, opet simbolično, trojica velikih muzičara: Brajan Adams, Rod Stjuart i Sting. Zanimljivo je da se Čarli Šin prvobitno javio na audiciju za ulogu Portosa (iznenađujuće?), dok je Bred Pit odbio ponudu da igra d'Artanjana. Krisu O'Donelu je ista rola obezbedila neslavnu nominaciju za „Zlatnu malinu“. U početku je razmatrano da se Vinona Rajder angažuje kao miledi.
Sve u svemu, d'Artanjan naposletku stiče željeno zvanje i dobija plašt, pa poljubac od Konstans (ovde očito neudate – i nepovređene), pred čitavim dvorom. Prizor ukrštanja mačeva u poslednjem kadru, mora se priznati, uvek ima neki podsticajan, fini efekat. Ma koliko bio naivan, ovaj film je istinski bezazleno, prijatno i dinamično ostvarenje.
„The Man in the Iron Mask“ (1998): Kraj
- Distribucija: MGM;
- Režija i scenario: Randall Wallace;
- Labavo zasnovana na Diminom romanu „Vikont de Braželon: Deset godina kasnije“, priča prati likove iz Diminog ciklusa o d'Artanjanu. Ranije je snimljena filmska verzija „The Iron Mask“ (1929).
Ukoliko
je prethodni film otvorio eru tzv. kostimiranih drama iz devedesetih, onda joj
ovaj predstavlja skoro pa zaštitni znak. Ponovo se moram pozvati na svoje
vršnjake, kojima je jasno na šta mislim spominjući Leo-maniju nastalu odmah po lansiranju „Titanika“. Na njenom
talasu, prema mišljenju mnogih, plovi i ova interpretacija jednog aspekta priče
o musketarima. Posle toliko godina, ipak, ne bih rekla da je jedini cilj snimanja
„Čoveka sa gvozdenom maskom“ bio da se unovči popularnost Leonarda DiKaprija
kod devojčica, niti mu nalazim baš TOLIKO neoprostivih mana. Uprkos sada već
čuvenim gafovima, različitim akcentima razbacanim među glumačkom postavom,
nekolicini materijalnih grešaka, razvučenosti prve polovine koja nas upoznaje
sa osnovnom radnjom, ne baš male količine kiča i mestimične patetike, film je
pristojan, uzbudljiv i ni na koji način ne narušava ustaljenu predstavu o
Diminim musketarima. Možda je upravo zbog popularnosti, kako samog ostvarenja,
tako i angažovane ekipe, oduvek bilo unapred nezahvalno govoriti o njemu – ali,
isto tako sam prilično sigurna da ovakvo zaokruživanje priče više nego dostojno
služi svojoj svrsi.
Ta priča nas vodi otprilike trideset i kusur godina posle radnje „Tri musketara“, tačnije, u 1662. i vladavinu bahatog Luja XIV (Leonardo DiCaprio). Možda Leonardo fizički baš ne odgovara ulozi (za koju je, kao „udvojenu“, dobio „Zlatnu malinu“) – iako ne vidim ni da su ostali filmovi izuzetak po pitanju portretisanja kraljevog oca kao androginog i frivolnog, ali dobro se snašao kao derište na Bogom mu danom tronu. Musketari su sada već omatorili, većinom penzionisani ljudi sa sopstvenim nevoljama, ali još sačuvanim karakternim crtama po kojima ih, uz staru slavu, svi nepogrešivo prepoznaju. Aramisa (Jeremy Irons) nalazimo posvećenog veri, Portosa (Gérard Depardieu) razuzdanog, dok je Atos (John Malkovich) ozbiljan i povučen. Jedino se d’Artanjan (Gabriel Byrne) službom zapovednika kraljeve garde najtešnje vezao za dvor, uzdigao i udaljio od saboraca. On je i, dosta predvidljivo počev od uvođenja motiva crvene ruže i čudne trpeljivosti koju pokazuje s obzirom na nesnosnog kralja, prestolu odan iz još jednog razloga: dugogodišnje tajne ljubavi prema kraljici udovi, Ani od Austrije (Anne Parillaud).
Problemi nastaju kada im se putevi budu iznova neposredno ukrstili usled najnovijih vladarevih nepočinstava. U gradu besne neredi, a Luj veruje kako iza pobunjenog gladnog naroda stoji jezuitski red. Stoga nalaže Aramisu da pronađe njihovog vođu i likvidira ga – možete odmah pogoditi ko je to, odnosno, šta stvara nepremostivu teškoću. Međutim, kap koja preliva čašu jeste kraljeva iznenadna žudnja za Kristinom (Judith Godrèche), lepom verenicom Atosovog obožavanog jedinca Raula (Peter Sarsgaard). Kako bi je dobio za ljubavnicu, vladar šalje mladića na prvu liniju ratovanja, dakle, u sigurnu smrt. Gubitak sina budi očev gnev, jači i od nekadašnje zakletve na vernost vladarskoj lozi, javno ga okrećući protiv krune.
Nemojte misliti da Portos nema neposredan motiv da uzme učešća u zaveri. Za njega, taj razlog je depresija izazvana predugom inertnošću. Bez podviga mu čak ni bordeli, hrana i piće više ne donose isto zadovoljstvo, a situacija je toliko alarmantna da naglas pomišlja na samoubistvo.
Rešenje za muke predstavlja poduhvat zamene neprikladnog vladara misterioznim zatočenikom iz podruma Bastilje, poznatim kao čovek sa gvozdenom maskom. Još jednom nije teško pretpostaviti šta njegovo lice čini do te mere problematičnim da mora biti skrivano pod tako surovim uslovima. Veterani su odlučili da svoju zamisao sprovedu u delo makar to značilo i direktan okršaj sa d'Artanjanom. Prema tome, uvek mi se činilo da priča nije (isključivo) o zaveri ili „dobrom i zlom blizancu“, kako na prvi pogled deluje, već prvenstveno o etičkoj dilemi, sukobu osećaja „službene“ dužnosti sa pojedinačnim dostojanstvom.
Ubedljivi adut ove verzije filmske priče o musketarima svakako je njen kasting. Dok se slažem sa mnogim kritičarima da Malkovič u više navrata stvarno preglumljava, ostali su briljantni, naročito Ajrons i Birn. Postoji među četvorkom ono čega, videćemo nešto kasnije, bolno upadljivo manjka kasnijoj verziji: solidarnosti, interakcije, vidljive povezanosti protagonista u tim. Oni su zaista jedno (Svi za jednog, jedan za sve), bez obzira na razlike i prevaljene godine.
Priču otvara i do samog kraja vodi Aramisova naracija (teško da može biti načinjen bolji izbor nego što je glas Džeremija Ajronsa), a on je zaista njihov, često namerno superiorno autoironičan, glasnogovornik. Kada mu Atos bude zamerio što se uvek meša u tuđe živote, istakavši da ga lično „ne bi uzeo za sveštenika, sve i da ima svog“, pa doda: „Misliš li da si toliko svetiji, uzvišeniji od nas?“, Aramis odgovara, parafraziram: „I to, ali svakako najinteligentniji.“
Portos je, za to vreme, ista ona „svinja” neutaživo željna zabave, što dobro naglašava njihova prva zajednička scena, obeležena Portosovom apologijom ženskih grudi spram Aramisove molitve. „Nađi mi nešto važnije na svetu i sagradiću ti katedralu!”, začikava ga i u tom koškanju ih zatiče d'Artanjan. Kao što su u njegovim očima nepromenjeni, stari dobri prijatelji u večitim prepirkama, tako Gaskonjac za njih uvek ostaje „young pup“, istovremeno među dvoranima i narodom uživajući poštovanje i autoritet (ma koliko glupa bila scena sa trulim paradajzom nataknutim na mač).
Atosa, pak, upoznajemo kao roditelja koji je u Raula uložio sve svoje nade, veru u budućnost i ljubav preostalu po gubitku supruge na porođaju. Raskol među prijateljima nastaje upravo sukobljavanjem očinskih osećanja, jednih otvorenih (Atos javno istupa sa svojom neutešivom tugom), drugih skrivenih (naravno, ovde su Luj i Filip zapravo d'Artanjanova deca).
U opisanu tenziju, Portosove scene unose komiku i dodir karnevalizacije, kao npr. kada mu Aramis nadahnuto predočava lepotu prirode i pesmu ptica, od kojih se jedna već sledećeg trenutka uneredi na Portosov šešir. Ili kada, iz nekog razloga neodeven, pokušava da se obesi u ambaru, ali uspeva „samo“ da sruši isti. Deperadje, sasvim u svom elementu, asocira na spoj Obeliksa i Sirana de Beržeraka, koji suštinsku ozbiljnost otkriva (ipak iskazanu karakterističnim slikama) baš onda kada je potrebno: I would rather die covered in blood, than an old man lyin' in my own piss.
Strastveni d'Artanjan se sve vreme lomi između privatnog i javnog, ali na mukama je i Atos (premda u njegovom slučaju lična osveta ili opšta pravda imaju identično ishodište), dok Aramis teži da se iskupi zbog davnog ogrešenja načinjenog upravo u službi državi i čuvanju njenog stabilnog poretka. Sve njihove dileme i muke sustiču se u dvostrukoj figuri mladog vladara, tačnije, njegove pogodnije, uz to legitimne zamene. Filip će supstitut, u izvesnom smislu, još ranije postati za Atosa: preusmerena osećanja, briga namenjena sada zauvek izgubljenom sinu, čine da se musketar očinski veže za odbačeno dete, od rođenja potisnuto izvan svih zbivanja.
Prema tome, moto priče bi mogao glasiti: Kakve sve oblike uzimaju maske pod kojima živimo?
Ne mogu da se ne osvrnem na par najupadljivijih propusta: portret starijeg Luja XIV prosto „vrišti“ iz kadra svaki put kada junaci razgovaraju u kraljevim službenim odajama. Čini mi se da u sceni kada večera sa Kristinom među slikama na zidu možemo videti i Luja XV, ali morala bih da pažljivije premotam. Takođe, nikako mi nije jasno zašto je za ime kraljevog blizanca odabrano baš Filip, kada je u stvarnosti to bio njegov dve godine mlađi brat, vojvoda od Orleana. Dobro je poznat, izrazito interesantan, usled toga junak mnogih dela fikcije i svakako ne blizanac – pa ipak, u ovom filmu nepostojeća ličnost. Još nešto, dok verzija Luja/Filipa prikazuje kao neoženjenog maminog sina, istorijski je kralj tada uveliko bio u braku.
Pored zaista lepih kostima, ambijenta koji deluje autentično (snimanje se najvećim delom odvijalo u baroknom zdanju Château de Vaux-le-Vicomte), mačevalačkih borbi, bala pod maskama, ponoviću da kao glavni doživljaj preovladava nepromenjena uzajamna odanost četvorice ljudi koje su život i godine, u međuvremenu, na različite načine iskušavali i lomili. Da, neke scene su nesnosno nelogične, poput one kada četvorka, neokrznuta, kroz oblak dima juriša na mlađe gardiste, ali, poneka je prilično moćna, kao kada novi musketari, predvođeni Andreom (Edward Atterton), otkazuju poslušnost naređenjima tiranina, potvrdom odanosti uzorima.
Pre i iznad svega stoje jedinstvo i solidarnost, smešteni u samoj srži Dimine priče, sa četiri junaka kao grupnim simbolom. Te motive „Čovek sa gvozdenom maskom“ nepogrešivo dobro ističe, a glumci uverljivo predočavaju, zasenjujući sve gafove.
„The Three Musketeers“ (2011): Očaj
- Režija: Paul W. S. Anderson;
- Scenario: Andrew Davies, Alex Litvak;
- Zvanična napomena glasi da je priča zasnovana na Diminom romanu „sa clock-punk elementima” (obično se vezuju za renesansne teme).
Kome je, zaboga, potrebna verzija „Gordosti i predrasuda“ sa zombijima? Verovatno istoj ciljnoj grupi kojoj su autori ove zbrke namenili musketare-Nindža kornjače, publici radi čije zabave miledi vešto poput agenta Hanta nadmudruje gravitaciju i sigurnosne sisteme Versaja, a u kome živi svita mladog Luja – XIII (!) i nad kojim „leti jeroplan“, što bi rekli naši stari.... pardon, ovde cepelin. Da se odmah razumemo, ova adaptacija je mnogima sigurno vizuelni praznik za oči, do te mere da vas od kitnjastih detalja, silnog sjaja, boja, efekata, da ne kažem baš i barokne estetike pomešane sa steampunk stilom, u nekom trenutku iste ozbiljno zabole. Problem je u tome što veoma brzo, ali još jače, zaboli i mozak, tako da na kraju više niste sigurni koja je uopšte bila poenta svega ovoga. Da se, kako pojedini ističu, Dimin klasik „približi novim generacijama“, kao da sam po sebi nije VEĆ dovoljno uzbudljiv?
Što je najzanimljivije, roman u svojoj osnovi i mnogim bitnim pojedinostima biva zaista dobro ispoštovan. Čemu, onda, čitava dopisana papazjanija oko Da Vinčijevih nacrta, letećih čudesa, miledi kao „četvrtog musketara“ (na samom početku), Bakingema antagoniste, kralja koji je iskarikiran najviše do sada....? Doduše, u pokušaju da razumemo može pomoći podatak o umešanosti Endrjua Dejvisa kao scenariste. Čovek po svemu sudeći svim srcem uživa u travestiranju čuvenih romana (videti: serije „Rat i mir“ i „Jadnici“).
Glumačka ekipa je u većini slučajeva garantovala da pred sobom imamo dobar film, ali, šta su mogli da urade od promašene priče? Luk Evans se drži na visini zadatka kao Aramis (i da je ovo neka druga priča, njegove super moći bile bi najbolje), Rej Stivenson ima svetle trenutke u ulozi Portosa kao grdosije lascivnog jezika, dok su Mads Mikelsen (Rošfor) i Kristof Valc (Rišelje) standardno ubedljivi antagonisti – no, ipak ne onoliko dobri koliko znamo da umeju biti. Atosa igra Metju Makfejden, čineći to korektno, ali upadljivo distancirano.
Gde je Pol V. Anderson, tu mu je i supruga Mila Jovović. Jasno: Mila je lepa, ima sjajne noge i u odličnoj je formi, shvatili smo. Svoju ulogu igra sigurno i dovoljno dobro, ali, to NIJE miledi, već nekakva čudna mešavina Mata Hari i Lare Kroft.
Nisam sigurna vredi li uopšte trošiti reči na d'Artanjana (Logan Lerman), koji u izvornoj verziji svakako na poprište zbivanja izlazi kao iritantno momče, ali je ovde često potpuno negledljiv, što centralna ličnost ovakve priče jednostavno ne bi smela da bude.
Poseban slučaj predstavljaju papagaji Orlando Blum (Bakingem) i Fredi Foks (kralj Luj XIII), ali oni, ako ništa drugo, makar deluju kao da im je baš zabavno. Orlando, zapravo, sve vreme izvodi svojevrsni „one man show“, pa se čini da mu je samom super što igra negativca, a za ostalo ko mari – film svakako ne valja. Možda je ovakav pristup jedini ispravan?
Od ostalih značajnijih pojava, Gabrijela Vajld je dama-u-nevolji Konstans, Džuno Templ bleda, pasivna kraljica Ana, dok ova verzija u priču vraća smotanog slugu Planšea (Džejms Korden).
Ukoliko je adaptacija izgrađena na ispravnim temeljima, moguće je osavremeniti tako da svejedno ostane verna duhu pisanog predloška. Najveći raskorak nastaje upravo onda kada shvatite da je gotovo svaki od ključnih Diminih elemenata tu, pa ipak nije ono pravo, još manje dobro. Prva scena, gde iz venecijanskog kanala izranja prilika za koju na trenutak pomislite da je neki od „Mortal Kombat“ boraca, sa sve dinamitom u ruci, apsurdni produžetak dobija u crno-na-belo izvedenom identifikovanju glavnih junaka. Sećate li se serija iz devedesetih, kod kojih je svaka uvodna špica bila osmišljena po principu „kartica“ sa portretima i imenima likova? I ovoga puta lepo piše ko je ko, verovatno za svaki slučaj i pod pretpostavkom da publika drugačije sama neće ništa povezati.
Slede bandži skokovi sa krova palate, iritantni prelazi muzike iz stila Tarantinovih „Petparačkih priča“ u nekakav neoklasični štimung, još nesnosnije usporavanje ili „zamrzavanje“ pokreta prilikom scena borbe, kardinalski skuti koje iz nepoznatog razloga mora da pridržava čitava mala svita, miledi i Konstans koje ostaju zdrave i čitave, te odjava sa nagoveštenim nastavkom do kog, srećom, ni posle deset godina nije došlo.
 |
| Nije Žil Vern! |
Istina, postoji par dobrih scena. Prva je 3D otvaranje sa mapom Francuske i pionima datim iz ptičje perspektive – zanimljiva ideja za neku prezentaciju na času istorije, a druga prikazuje dvoboj Rošfora i d'Artanjana na krovu Notr Dama.
Povezanost između musketara je veoma slaba, usudiću se da kažem i nepostojeća. Čini se da je svaki glumac vrlo korektno spremio ulogu za sebe, ali nedostaje timske interakcije koja je za ovu priču posebno važna. Umesto toga, ima ovakvih stvari:
…i one, ne sporim, za neki drugi žanr i tematiku mogu biti više nego savršene – ne i za adaptaciju klasične priče. Ukratko, sve je sama forma, prenaglašena dekoracija, koja ne uspeva da nadoknadi odsustvo bilo kakve suštine i sadržaja.
* posvećeno Kaći, Sari i Ivani, Les Femmes Mousquetaires