piše: Isidora Đolović
Bez imalo sumnje jedan od najvećih metal vokala ikada, član odabranog društva najznačajnijih figura rokenrol kulture, frontmen velikih „Judas Priest“ i strastveni posvećenik odabranog muzičkog poslanstva, Rob Halford danas proslavlja jubilarni sedamdeseti rođendan. Malo je tako burnih biografija, svestranih poduhvata zabeleženih tokom višedecenijske karijere, raskošnih i prepoznatljivih glasova: sve čime se može pohvaliti, od fanova iz milošte tako prozvani, Metal God (Bog Metala).
Robert Džon Artur Halford rođen je 25. avgusta 1951. u Saton Koldfildu, gde mu je majka tada boravila u poseti rođacima. Odrastao je u Volsolu nedaleko od Birmingema, kao najstarije od troje dece iz skromne radničke porodice. Godinu dana mlađa sestra Su oduvek mu je više bila kao najbolji prijatelj; brat Najdžel je došao na svet kada su oboje već ušli u rane tinejdžerske godine, usled čega su prema njemu razvili prilično zaštitnički odnos. Rob smatra da mu je zavičajna sredina postavila temelje kasnije radne etike, siromaštvo i vredan rad ga naučili da ostane sa obe noge na zemlji, a bezuslovna roditeljska podrška i ljubav ohrabrile da se upusti u ostvarenje snova. Bilo je tu još nečeg, takoreći u vazduhu – prisećajući se detinjstva provedenog u blizini topionica, pored kojih su prolazili vraćajući se iz škole, kaže: Bukvalno smo udisali metal pre nego što je heavy metal uopšte nastao.
Kao i većini vršnjaka, prva velika muzička opsesija su mu „Bitlsi“, da bi kasnije pao pod uticaj sastava „The Rolling Stones”, Dženis Džoplin, Rodžera Daltrija iz „The Who“ i Roberta Planta („Led Zeppelin“). Iako je pevao u školskom horu i redovno učestvovao u priredbama, Halford do kasnih tinejdžerskih godina ipak nije ozbiljno razmišljao o profesionalnom bavljenju muzikom. Po završetku srednje škole zaposlio se kao menadžer porno bioskopa, prošao kroz amaterske bendove „Thark“ i „Lord Lucifer“, jedno vreme radio kao inženjer rasvete u pozorištu Vulverhempton. Dok ga je potonji angažman ispunio divljenjem pred sjajem pozornice i željom za javnim nastupima, drugom sudbonosnom susretu kumovala je njegova sestra.
Su Halford se, naime, zabavljala sa Ijanom Hilom, basistom birmingemskog sastava „Judas Priest“. Te 1972. grupu, osnovanu tri godine ranije, napušta pevač Al Atkins. Preko Hilove devojke (i buduće supruge), dolaze do talentovanog mladića – urbana legenda kaže, tako što je Rob pevao pod tušem ili pred televizorom, u trenutku kada su ostali došli u posetu njihovoj kući. Dotle član grupe „Hiroshima“, pristaje na „transfer“ i sa sobom dovodi bubnjara Džona Hinča. Istorija je mogla da otpočne prvim zajedničkim nastupom kao vatrenim krštenjem, održanim u maju 1973. i albumom „Rocka Rolla“, objavljenim naredne godine.
 |
| Judas Priest na početku karijere (Rob: drugi sa desne strane) |
Prva faza neprekinute saradnje potrajaće do 1992. i ostati zabeležena kao zlatno doba za „Judas Priest“, period nastanka kultnih albuma, nenadmašnih turneja, burnog rokenrol života i sigurne izgradnje današnje reputacije. Njihov razvojni put se dosta pouzdano može pratiti i na vizuelnom planu, kroz svojevrsnu evoluciju imidža Roba Halforda, uvek verno reflektujući traganje za adekvatnim muzičkim izrazom. Ta staza je vodila od sedamdesetih kada su (prema njegovim rečima) prvo ličili na današnje mlade snage „Greta Van Fleet”, zatim se poigravali punk estetikom, preko karakterističnog mačo izgleda obeleženog kožnom garderobom, nitnama i motorima, do ušminkanog pokušaja da uhvate talas glama, te zaokreta ka agresivnijem, speed/thrash, čak grunge fazonu usvojenom devedesetih.
Ako je debitantsko ostvarenje „Rocka Rolla“ još bilo dosta bezlično i nevešto skrojeno, počev od sledeće ploče „Sad Wings of Destiny“ (1976) u prvi plan dolaze autorski pečat i moćan glas Roba Halforda, potpomognuti briljantnim dvojcem gitarista, Kenetom „K.K.” Dauningom i Glenom Tiptonom. Jedna za drugom, na A strani vinila nanizane pesme „Victim of Changes“, „The Ripper“ i raskošna „Dreamer Deceiver“ poslale su jasnu poruku: na ovaj bend vredi ozbiljno obratiti pažnju.
Ipak, do potpunog međunarodnog trijumfa prošle su četiri godine i isto toliko solidnih albuma („Sin After Sin“, „Stained Class“, „Killing Machine“, prva ploča uživo „Unleashed in the East“), dok muzički svet nije konačno kapitulirao pred pločom „British Steel“. Po pesmi „Metal Gods“, fanovi su uskoro Halfordu nadenuli nadimak koji se svojski potrudio da opravda. Uvodne numere na obe strane ploče, „Breaking the Law“ i „Living After Midnight“, postaju, svaka na svoj način, ono što obično zovemo ličnom kartom benda. Prva od njih inspirisana je režimom Margaret Tačer, kolapsom automobilske industrije u Robovom zavičaju i porastom nezaposlenosti. Sve zajedno podstaklo ga je da se „stavi u perspektivu momka koji je takvim stanjem stvari doveden na rub pameti“: Želeo sam da zabeležim i izrazim obespravljenost, bes, anarhiju svuda oko mene. Pesma je dobila odgovarajuće živopisan video spot, koji je režirao Džulijan Templ.
Osamdesete su mogle da počnu. Nakon nešto slabije primljenog, potcenjenog ostvarenja „Point of Entry“, usledila su dva, prema mišljenju mnogih, apsolutno nenadmašna albuma „Screaming for Vengeance“ (1982) i „Defenders of the Faith“ (1984). Danas je više nego jasno kako se radi o klasicima heavy metal zvuka, obaveznoj lektiri za sve koji se tek upoznaju sa žanrom, čemu je nemerljivo doprinela energija Roba Halforda. Poznat po izvanrednoj interakciji sa publikom, naročito u svojim najboljim godinama, izjavio je: U prošlosti je heavy metal predstavljao ružnu reč. Uvek sam govorio da mi (Judas Priest) nosimo zastavu britanskog heavy metala, na šta smo veoma ponosni. Ozbiljno shvatamo tu misiju. Ipak, svoju scensku personu oduvek odvaja od privatnog bića, uporedivši Boga Metala u kog se pretvara svakim stupanjem na binu, sa Supermenom: Samo što on iz telefonske govornice izlazi u plaštu i helankama, a ja obučen u kožne stvari.
Ne postoji mnogo u toj meri svestranih, prepoznatljivih, a uticajnih načina interpretacije. Operska pevačica Klaudija Frilender je jednom prilikom, analizirajući vokalne stilove nekoliko najreprezentativnijih metal izvođača, jedino povodom Halforda izrazila želju za bližom saradnjom, nalazeći da je njegov interpretatorski potencijal najšarolikiji. Sa rasponom glasa od četiri oktave, Rob podjednako ubedljivo šeta od „režanja“ iz grla, preko čistih deonica, do prepoznatljivih vriskova koji „lome stakla“. Ono što ga svrstava u sam vrh u prvom redu je, ipak, neophodna vokalna izražajnost spojena sa sposobnošću prenošenja različitih emocija na slušaoce, od topline do gneva.
Među posebno zanimljive podatke svakako spada onaj da Rob, dok peva, uvek žvaće žvaku (i to sasvim određene marke, Wrigley's „Airwaves“). Tokom jedne koncertne večeri potroši i po tri pakovanja. Kaže da mu ni samom nije jasno kako: ali, to je jedna od stvari koje mogu! Neobična navika je, između ostalog, primetna u dokumentarnom filmu o nastanku pesme „Stars“ u sklopu humanitarnog projekta „Hear n' Aid”, čiji su idejni tvorci bili Dio, Vivijan Kempbel i Džimi Bejn (moj tekst o samoj akciji možete pročitati OVDE). Na snimanju upriličenom maja 1985. Rob se pridružio brojnim kolegama iz žanra, pevajući, prema svedočenju prisutnih „za oktavu više od svih drugih“. Iste godine se sa matičnim bendom odazvao američkom delu „Live Aid“ koncerta, izvevši tri pesme na sceni u Filadelfiji.
Bilo je to vreme uspeha, provoda, hedonizma, ali i mnogih bura i kontroverzi. Iza samosvesne energije performansa, krila se ozbiljna i dramatična borba sa ličnim demonima. U Halfordovom slučaju, radilo se o usamljenosti praćenoj frustracijom usled života obeleženog kamufliranjem seksualnog opredeljenja, koje će potrajati do u osvit novog milenijuma. U međuvremenu je, s jedne strane, pritajenu agresivnost i bol kanalisao kroz studijske i koncertne aktivnosti, sa druge razvivši ozbiljnu zavisnost od alkohola i kokaina. Upravo krajem 1985. dotiče egzistencijalno dno. Nakon predoziranja pilulama i niza incidenata, među kojima je svakako najveći ostavio trajnu traumu – tadašnji partner, nakon žučne rasprave, pod dejstvom opijata i u nastupu depresije, na njegove oči puca sebi u glavu – Rob se u januaru prijavio na rehabilitaciju. Odluka se pokazala kao spasonosna: Bez toga? Bio bih mrtav. Doslovno.
 |
| Judas Priest, 1986. |
Prva turneja nakon ostavljanja poroka, „Fuel for Life Tour“ (zabeležena na ploči „Priest...Live!“, 1987), do danas je nenadmašna po energiji pokazanoj na bini. Rob ističe kako se osećao zdravije i bolje nego ikada pre, što se i te kako čulo i prepoznavalo. Trideset pet godina kasnije, među najveće lične uspehe ubraja činjenicu da je i dalje čist, iako priznaje da za bivšeg zavisnika svaki dan predstavlja iskušenje i borbu. Muzika mu predstavlja najveći izvor pomoći, pa uvereno tvrdi: Završio sam sa tim. Kaže i da se tajna očuvanosti njegovog glasa krije upravo u činjenici da ga odavno više ne ugrožava kojekakvim štetnim supstancama.
Dok glamerski obojena ploča „Turbo“ (1986) i većinom mlaka „Ram It Down“ (1988) nisu visoko kotirane među poštovaocima „Judas“-a, devedesete donose veliki, dvosmisleni zaokret. Počelo je neslavnim epilogom tragedije iz 1985. – za Roba, kao što smo videli, višestruko burne godine (dodajmo svemu činjenicu da se bend zbog pesme „Eat Me Alive“ tada našao na neslavnoj Filthy 15 listi; o svim ovim epizodama biće opširnije priče drugom prilikom). Dvojica mladića izvršila su samoubistvo, navodno pod uticajem pesme „Better by You, Better than Me” (obrade sa albuma „Stained Class”, 1978), zbog čega njihovi roditelji kasnije podnose tužbu protiv benda i diskografske kuće, tereteći ih za skrivene poruke koje su njihove sinove navele na kobni čin. Suđenje održano u julu 1990. privuklo je veliku pažnju javnosti, iznova pokrenuvši pitanje tobože negativnog uticaja metal muzike. Rob je čak primoran da, prilikom saslušavanja, određene (apsurdne) navode pobija pevanjem delova problematične pesme.
Nastavak godine je, ipak, bio trijumfalan usled velikog povratka u milost starih fanova i armije novostečenih, zahvaljujući eksplozivnom, sada uveliko kultnom albumu „Painkiller”. I bend i frontmen nalazili su se u punoj snazi, a sa novom pločom došlo je do još jedne, sada dugotrajnije promene imidža: Rob počinje da brije glavu i „nabacuje“ tetovaže.
Poslednji koncert u okviru promotivne turneje, održan 1991. u Torontu, obeležila je zamalo fatalna nezgoda. Tek što se Rob na početku pesme „Hell Bent For Leather“ njime dovezao na binu, što je već neko vreme predstavljalo uobičajenu praksu i glavnu atrakciju, njegov „Harley Davidson“ motor je zakazao, sudarivši se sa poluuzdignutom platformom za bubnjeve. Nakratko izgubivši svest, Rob se slomljenog nosa podigao i završio nastup. Nije prošlo dugo do napuštanja benda, u maju sledeće godine. Odlazak je propratio podizanjem tužbe protiv diskografske kuće „Sony“ i jasnim stavljanjem do znanja kako želi promenu, više autorske slobode i mogućnost da istražuje neke nove pravce.
 |
| Motor postaje stalni scenski "rekvizit" od turneje 1988. |
Nameru je jasno pokazao oformivši radikalno drugačiji bend „Fight“, sa kojim između 1993. i 1995. objavljuje dva albuma tvrđeg zvuka, više u skladu sa novim stilskim tendencijama doba. Usledio je projekat „2wo“, žanrovski najbliži industrial metalu, čiji je rezultat – album „Voyeurs“ (1998) – producirao Trent Reznor.
Rob je izveo pravu revoluciju u malom, imajući u vidu pretežno mačo i često seksistički nastrojeno rock/metal okruženje, kada je javno priznao da je homoseksualac. Desilo se sasvim spontano i neplanirano, tokom intervjua na MTV-ju 1998. Uprkos strahovanju da je time zapečatio karijeru i možda ugrozio ličnu bezbednost, Rob dobija veliku podršku kolega i publike zbog svoje iskrenosti i hrabrosti.
Sa današnje distance, većina zaključuje kako Halfordovo „autovanje“ zapravo nije bilo nimalo iznenađujuće, s obzirom na stil scenskog oblačenja koji je usvojio početkom osamdesetih. Ipak, on ističe da ga zapravo NIJE inspirisala S/M vizuelizacija, već su elementi unošeni jedan po jedan, počev od kožne jakne, preko pilotskih naočara, lanaca, bičeva, naposletku i motora, potičući isključivo iz buntovničke rokenrol estetike.
Poenta je da sam pre svega heavy metal pevač, član benda. Ali, to što se moje seksualno opredeljenje smatra neuobičajenim, iz nekog razloga uvek privlači dodatnu pažnju medija.
Povratak korenima obeležiće nastanak grupe „Halford“. Da Rob ne može bez heavy metala, potvrdili su albumi „Resurrection“ (2000) i „Crucible“ (2003), turneja sa kolegama „Iron Maiden” i „Queensryche”, te zanimljiva i, nažalost, neostvarena ideja o saradnji iz snova. U pitanju je projekat „The Three Tremors“, osmišljen po uzoru na „Tri tenora“ (Pavaroti, Kareras, Domingo), kojim je planirano da se udruže Brus Dikinson, Roni Džejms Dio i, naravno, sam Halford. Najdalje što se otišlo bilo je zajedničko izvođenje pesme „The one you love to hate”, kada su se na bini rame uz rame pojavili Brus, Rob i još jedan izuzetan operski vokal, Džef Tejt (sve sam ih uvrstila na posebnu listu, OVDE). Realizacija je, istina, pre par godina zaista stigla na red, ali sa potpuno drugim akterima – ironično ili ne, jedan od njih je upravo Robov privremeni naslednik u postavi „Judas Priest”-a.
Ipak, došle su i dvehiljadite, a sa njima uplovljavanje u neku mirniju luku. Veoma slično fanovima „Maiden“-a, koji period Blejza Bejlija za mikrofonom uglavnom ne računaju kao ono pravo, faza u kojoj je Tim „Ripper“ Ovens pokušao da zameni Roba nije ostavila značajnijeg traga. Sve dolazi na svoje mesto tek pomirenjem starih saboraca, obeleženim albumom „Angel of Retribution“ (2005), ujedno početkom drugog, zrelog doba „Judas Priest“-a kome smo i dalje svedoci. Usledili su studijski albumi „Nostradamus“ (2008), „Redeemer of Souls“ (2014) i za sada poslednji, odlično prihvaćeni „Firepower“ (2018).
Sopstvenu produkcijsku firmu „Metal God Entertainment“, Rob je osnovao 2006. godine, dok 2010. pokreće modnu liniju „Metal God Appareil“. Prošlog septembra izašla je dugoočekivana autobiografija „Confess“, o kojoj takođe pričamo u dogledno vreme, jer se radi o zanimljivoj, u pravom smislu ispovednoj knjizi.
Rob
Halford važi za kolegijalnog, otvorenog, uvek optimističnog, u ophođenju sa
drugim muzičarima i publikom (neki bi rekli „tipično britanski“) učtivog
čoveka. Zbog toga se o njemu retko može čuti drugačije mišljenje od pozitivnog:
novinari vole da ga intervjuišu zbog elokvencije i činjenice da je zabavan
sagovornik sa mnoštvom anegdota „u rukavu“, ostali umetnici znaju da mogu
očekivati pristupačnost i podršku bez obzira na žanrovske razlike. U tri
navrata je bio zamenski vokal „Black Sabbath“-a (‘92. na dva koncerta peva umesto
Dia, koji je odbio da nastupi ispred Ozija Ozborna, a 2004. menja upravo dotičnog,
odsutnog zbog bronhitisa), udruženim nastupima podržao bendove kao što su „Skid
Row“, „Sum 41“, „Metallica“, „Pantera“, sve do japanske atrakcije „Babymetal“.
Poznato je koliko Rob voli da čita. Kao tekstopisac, ranije je izjavio, oduvek ima naviku traganja za što boljim izrazima u rečniku sinonima „Roget's Thesaurus“. Tematika je najrazličitija, od futurističko-apokaliptičnih tema, do sasvim ljudskih, svakidašnjih emocija.
Imao je čast i da dobije svoju animiranu verziju u dugovečnom sitkomu „Simpsonovi“. „Steal this episode“ je emitovana 5. januara 2014. i služi se parodiranjem numere „Breaking the Law“ na račun Homera, uhapšenog zbog Internet piraterije. I pored manjih nesuglasica do kojih je kasnije došlo zbog pogrešnog nazivanja „Judas Priest“-a death metal bendom (usledilo je transparentno izvinjenje, koje Bart ispisuje na školskoj tabli), Rob iskustvo naziva veoma uzbudljivim, nadrealnim.
Divio se Frediju Merkjuriju, više puta izrazivši žaljenje zbog toga što nije imao priliku da se lično upozna sa svojim pevačkim uzorom. Od ostalih kolega, naročito uvažava Dikinsona, koga naziva svojim omiljenim metal vokalom. Bio je dobar prijatelj sa Diom i Lemijem Kilmisterom. Poslednjih godina, u muzičke projekte je uključio članove svoje porodice, naročito sestrića Aleksa Hila koji je basista, baš kao i otac (Robov ranije pomenuti kolega iz benda). Zajedno su 2019. snimili album „Celestial“, zanimljiv po činjenici da su u pitanju božićne pesme u malo drugačijem stilu. Halfordu to, doduše, nije prvi sličan izlet, budući da je deset godina ranije objavio „Halford III: Winter Songs“.
Upitan koga vidi kao sebe u biografskom filmu o grupi „Judas Priest“, kao iz topa je odgovorio: mlađeg Gerija Oldmana, naglasivši kako bi zaista voleo da to bude Britanac. Uostalom, jedna od stvari zbog kojih je Rob veoma zadovoljan jeste činjenica da, uprkos tome što odavno živi u Arizoni, nije izgubio brummie naglasak (dijalekt tipičan za ljude sa područja Birmingema). Fanovi, s druge strane, tipuju na Edvarda Nortona iz „American History X” faze. Kada smo kod filmova, već dugo kruži priča da je siže ostvarenja „Rock Star“ iz 2001. inspirisan pričom Tima Ovensa: momak iz tribjut-benda posvećenog popularnim „Steel Dragon“ dobija priliku da zaista postane njihov pevač, nakon što je frontmen izbačen zbog nesuglasica i, da, skrivene homoseksualnosti. Iako su u početku bili zainteresovani za ideju, članovi benda (uključujući Tima) ubrzo napuštaju projekat, do danas ističući kako je studio „Warner Bros.“ na svoju ruku isfabrikovao fikciju, prema tome, konačna priča nema mnogo veze sa realnošću, niti govori o njima ili Robu.
Ono što svakako ostaje presudno i podjednako ubedljivo kao na početku njegove karijere – Rob Halford odaje utisak čoveka koji živi svoj muzički san. Jedino što se još može poželeti jeste da nastavi sa ispisivanjem stranica impresivne melodijsko-životne povesti, čineći to, baš kao što kaže najskoriji hit „Judas“-a: bez predaje („No Surrender“).