komentariše: Isidora Đolović
Kanal BBC 1 je sredinom prošloga leta premijerno emitovao seriju koja bi, makar samo vizuelno, mogla savršeno poslužiti za izmeštanje u neki egzotičniji, udaljeni prostor i ispraćanje, na stvarnosnom planu jednog godišnjeg doba, a u datoj fikciji čitave epohe. „Stisak Singapura“ (The Singapore Grip) adaptacija je istoimene, veoma cenjene knjige Džejmsa Gordona Farela. Satira dobitnika „Bukerove” nagrade, objavljena 1978. kao poslednji deo tzv. „Trilogije Carstva“, prati britansku porodicu koja na Dalekom Istoku upravlja vodećom trgovačkom kompanijom. Vreme dešavanja je neposredno uoči ulaska Japana u Drugi svetski rat i invazije izvršene na Singapur. Dok je roman visoko vrednovan zbog beskompromisnog razotkrivanja apsurda, licemerja i nepravdi koji su obeležili period britanske uprave nad istočnim kolonijama, reakcije na šestodelnu televizijsku seriju uglavnom su negativne. Kritičari ističu da je briljantnoj pisanoj verziji ekranizacijom oduzeta jasna satirična žaoka, čineći „humor“ pred nama najblaže rečeno čudnim, a glumu „drvenom“. Izvesna udruženja su se otvoreno požalila na stereotipnu, belačku sliku Azijata i same društvene sredine, koju nudi ostvarenje u režiji Toma Vona, prema scenariju Kristofera Hemptona.
Tokom XIX veka, Engleska je neprikosnoveno kontrolisala trgovinu i pomorski saobraćaj u jugoistočnoj Aziji. Sa početkom jačanja japanskog imperijalizma, čije širenje vrhunac dostiže tridesetih godina prošloga veka, apsolutna moć kolonizatora iz Evrope počinje da biva ugrožena. Nizom izgrađenih utvrda Britanci su pokušali da unapred onemoguće desant sa mora na Malajsko poluostrvo, pri čemu svoje glavno uporište Singapur razmetljivo počinju nazivati „novim Gibraltarom“ – aludirajući na njegovu neosvojivost. Pod takvim okolnostima, centralne figure Farelove priče (p)ostaju (ne)svesne dolazećih promena, pokušavajući da spasu svoje poslovne strategije, ali i žive glave.
Prva epizoda serije, inspirativno naslovljena „Singapur za početnike“, postavlja okvir u kome februara 1942. zatičemo budućeg glavnog junaka dok, povlačeći se u koloni iz napadnutog grada, traži svoju devojku. Centralni deo priče počinje da se odmotava povratkom šest meseci unazad. Nakon pompeznog, pseudodokumentarnog crno-belog uvoda kakav, inače, otvara svaku sledeću epizodu – neskriveno ironično govoreći o britanskoj samouverenosti pred opasnostima, počinju da se nižu kadrovi kao iz kakvog spota Lane Del Rej. Luksuzne vile, kuliranje uz bazen, koketna gazdina kći koja se prepire sa mlađom sestrom zbog pronađene ljubavne prepiske – sve u svemu, idiličan život povlašćene klase koju reprezentuju prvi susedi, partneri u trgovini gumom i pripadnici društvene elite, Bleket i Veb.
Pompezna, preglasna muzika ostaje obeležje koje do samog kraja prati radnju, prenaglašeno baš kao i gluma u mnogim trenucima. Takva zvukovna pozadina istovremeno predstavlja veoma dobro rešenje, kao adekvatan soundtrack ere na zalasku, svojevrsna utopijska fuzija zapadnjačkog džeza, svinga, klupskih zvukova dekadencije koja nastoji da preplavi i što dublje utisne svoj trag na tradicionalnoj, starosedelačkoj osnovi. Za kompozicije je zadužena En Dadli, osamdesetih poznata kao jedna od osnivača synth pop grupe „Art of Noise”, a danas afirmisana autorka filmske i klasične muzike. Zanimljivo je da se među njenim skorašnjim televizijskim radovima izdvaja pisanje muzičke teme za seriju „Poldark”, čiji je izvršni producent Demijen Timer radio i na „The Sigapore Grip“.
Sličan stil karakteriše uvodnu špicu, koja je, pored kompletne vizuelizacije, bez sumnje ono najbolje od serije:
Volter Bleket (Dejvid Morisi), otac porodice i pragmatičnija polovina rukovodstva firme „Blackett & Webb“, neumorno traga za načinima da opstane na istoj poziciji uprkos dolazećim promenama. Glavni ortak mu, ipak, nije kolega sa kojim je udružio sredstva i imena u nazivu kompanije, već najstarija kći Džoan (Džordžija Blizard), koketa i vodeće oružje u postizanju dogovora ili korisnih veza. Drugačije ne može ni biti, s obzirom na to da oslonac nema u sinu Montiju (Luk Njuberi), nezainteresovanom za bilo šta osim lakrdijašenja i razbacivanja porodičnog novca. Volterova supruga Silvija (Džejn Horoks), tipična bogata domaćica, podjednako neupućeno, ali makar voljno, doprinosi društvenim kontaktima kroz organizovanje frivolnih baštenskih okupljanja. Mlađa kćerka im je još dete, a Silvijin brat Čarli (Džo Banister) podjednako „crna ovca“ kao Monti, s tim što za svoje skandalozno ponašanje makar nalazi opravdanje u činjenici da je vojnik, pa su mu periodični poroci jedino bekstvo od trajno urezanih slika užasa sa fronta.
Odmah pored, u vili simbolično nazvanoj „Mejfer“ (Mayfair), stanuje gospodin Veb (Čarls Dens), suvlasnik kompanije i po svemu sudeći mnogo blaži, tolerantniji čovek od Voltera. O većem stepenu saosećajnosti govori činjenica da je kao neku vrstu družbenice prihvatio tajanstvenu mladu ženu koje Bleket sve vreme nastoji da se ponovo otarasi. Vera Čang (Elizabet Tan) tvrdi da joj je majka bila ruska princeza, a otac kineski trgovac čajem, ali se od detinjstva uglavnom nalazi prepuštena sama sebi. Njen prvi susret sa Džoan Bleket dogodio se par godina ranije u Šangaju, kada je zatečena u središtu incidenta (japanski oficir je udario u lice), a zbog neobične obrazovanosti i poznavanja engleskog jezika, kineske vlasti je smatraju simpatizerom komunista. Kako bi izbegla deportaciju, za kojom joj sigurno sleduje smrtna kazna, Veb priskače u pomoć iako njegovo novo prijateljstvo ne nailazi na odobravanje od strane zemljaka.
Pošto Veba starijeg na dvorišnoj proslavi rođendana iznenada bude oborio šlog, javlja se potreba za brzim dovođenjem njegovog otuđenog sina i jedinog naslednika. Metju (Luk Tredvej), idealista školovan na Oksfordu, život je proveo u sasvim drugačijem okruženju, pa njegove predstave o svetu neminovno nailaze na veliku prepreku u vidu surove i ništa manje konfuzne kolonijalne stvarnosti. Pored toga što ne stiže da zatekne oca živog, od trenutka stupanja na aerodrom sačekaće ga niz nepoznanica, od namera Bleketovih do značenja naslovne fraze (Čuvaj se singapurskog stiska!, vickasto ga upozorava još pilot RAF-a) za čijim objašnjenjem počinje da uporno traga.
Volter i Džoan u njemu, naravno, vide savršenu priliku za bračni savez koji bi spasio njihove ugrožene poslove, zbog čega dotadašnji udvarač Džim Erendorf (Bart Edvards), inače Metjuov kolega sa studija, brzopotezno dobija šut-kartu. Iako je takođe na vreme udaljena sa imanja, Vera Čang svejedno uspeva da dospe u vidokrug pridošlice (koga uveliko zna sa fotografije viđene kod njegovog oca, kada je prokomentarisala da je naočit), tako da se Metju uskoro obreo između dve drastično različite žene. Jedini iskreni saveznik u toj zbrci mu je smotani, ali dobrodušni „major“ Arčer (Kolum Mini), pokojnikov prijatelj i nadzornik imanja.
I dok im se pojedinačni poslovni i ljubavni manevri čine kao najkomplikovaniji na svetu, društvenopolitička atmosfera se sve više zahuktava, a istinske opasnosti nad kojima nemaju kontrolu počinju da se nadvijaju nad ulicama podeljenog grada. Svet u kome Bleketovi žive zaista kao da ima dve dimenzije, pri čemu do jedinog kontakta dolazi u situacijama kada finansijski nadmoćnija, došljačka sfera eksploatiše domaću, učinjenu tobože inferiornijom. Situacija se menja usled jednostavne činjenice da, sa izvesnošću okupacije, svi odreda postaju oni drugi, ali, toga većina do poslednjeg momenta neće biti svesna, baš kao ni raspadanja uveliko natrule imperije.
Satira prema svojoj definiciji nije nešto što bi trebalo crtati ili podrobnije objašnjavati, tumačiti. Ukoliko je gledalac ili čitalac makar u elementima ne oseti, niti prepozna, autori su negde omanuli. Čini se da je upravo to glavni problem ove serije: oštrica jednostavno NIJE dovoljno ubojita i transparentna, a pošto nema ni ozbiljnosti koja razdvaja karikaturalno od dramatičnog, narativ ostaje da balansira u nekakvoj nedefinisanoj zoni između nedovoljno smešne komedije i premalo ozbiljne istorijske drame.
Aktera nema mnogo, lako se razlikuju i pamte; njihove uloge su takođe precizno definisane; a to što se većine od početka gnušamo takođe ima realno objašnjenje – nije ni predviđeno da junaci satire budu dopadljivi, izazivaju empatiju ili razumevanje. Pa, ipak, ni to ne štima u dovoljnoj meri: osobe pred nama više su poza nego tipski junaci koji oličavaju izvesne mane, koliko god one bile transparentne. Od svega, najviše „kupujemo“ ambijent dešavanja i rekonstrukciju istorijskog konteksta.
Krenimo, zato, od prednosti: boje, svetla, kostimi, kadrovi…. sve je na vizuelnom planu veoma, veoma dobro. Zbog ubrzane industrijalizacije izvornih lokacija, snimanje se odvijalo u Maleziji, tačnije Kuala Lumpuru i Penangu, tako da je postignuta velika autentičnost. Izdvojila bih oprečnu estetiku dva glavna područja zbivanja: to su kineska četvrt (tamo stanuje Vera), odnosno industrijska zona (gde su magacini kompanije) i, nasuprot njima, uređena oblast u kojoj se nalaze vile, noćni klub gde mladi Bleketovi izvode Metjua, letnjikovci.
Dobar primer nam je pružen još u prvoj epizodi, kada se kadrovi postepeno sužavaju od šireg plana zaliva, preko dokova, stižući do fabrike kao sedišta poslovanja i prvi put nam u vidokrug uvodeći radnike, azijsko stanovništvo, nosače, rikše, sirotinju. Zapadnjački uticaj naročito efektno otkriva prisustvo drečavih filmskih plakata izlepljenih po kineskoj četvrti, pri čemu upadljivo odudaraju od tradicionalnog okoliša, baš kao i raznobojna noćna svetla neona.
Potcenjivanje azijske populacije kao najočigledniji pokazatelj naličja kolonizatorske uprave prisutno je na svakom koraku, počev od Džoaninog snishodljivog ponašanja prema Veri i načina na koji joj ustupa svoje stare haljine, preko nepisane, podrazumevajuće zabrane da Vera prisustvuje Vebovoj rođendanskoj zabavi, do farsičnog večernjeg prijema koji se održava uprkos tome što je domaćin na samrti, a gde indijski zabavljači (još jedna u nizu Montijevih, sada i bukvalno neukusnih ideja) jedu porcelan i odgrizaju zmijsku glavu. Brak jednog od mlađih kolega sa Evroazijkom potpuno je neprihvatljiv u njihovim krugovima: dotičnog su, kako Monti gotovo sa ponosom objašnjava Metjuu, isključili iz svih klubova, a ženu mu zovu „stinger“, mešanka.
Monti kasnije nudi gostu da sa njim i još nekoliko prijatelja tokom sedmice deli prostitutku Sali, tako da svakome pripadne na jedan dan ili dva. Podrazumeva se da Veb odbija, postajući u još većoj meri zainteresovan za stvarni tretman Azijata, ali i radnika, za pitanje izbeglica... Nacionalnu/rasnu stereotipizaciju nalazimo i u pojavi pevačkog kvarteta sestara De Suza, ali i kod jednog od karikaturalnijih likova, čiju narodnost možete pretpostaviti već na osnovu imena – Fransoa. Dotični će, pak, Metjua zapitati: Volite li žene? Nikad se ne zna sa Englezima!
Farsičnih scena je mnogo, ali njihova svrha, nažalost, ostaje potpuno nejasna. Krenimo od prvog susreta Vere i Metjua u klubu, gde ona radi kao „taksi igračica“ (kupac dobija četiri plesa za dolar). Prepoznavši ga sa fotografije, prilazi mu prva i sve što zatim govori, kao i sam način na koji to čini, do ničim izazvanog opipavanja srca, izaziva transfer blama. Nadmašiće ih tek prizor dve devojke koje se u vili prepucavaju oko Metjua, pri čemu se nekako stiglo do teme veličine grudnjaka. Tu su i Verine čudne „kung fu vežbe“ u dvorištu, sa sve prisustvom majmuna ili, pred kraj serije, balsamovanje Langfelda, čiji sin Najdžel postaje sledeća Džoanina žrtva.
Džoan je tatino glavno oruđe uticaja ostvarivanog putem zavođenja bez ikakve obaveze ili garancije da se išta pruži zauzvrat. Čim „prosac“ ispuni predviđenu ulogu, pribavivši im korisnu informaciju ili sredstvo, devojka se povlači. Zato joj nije teško da o Metjuu, još pre nego što ga je uopšte videla, bez okolišanja izjavi: Kakve veze ima kakav je? Naravno da ću se udati za njega! Čim se budu upoznali, više nego napadno počinje da polaže pravo na buduću „svojinu”, spuštajući mu glavu na rame, hvatajući ga podruku, postavljajući čudno pitanje: Pogodi koliko sam teška? (što se možda odnosi na težinu u mirazu/novcu/uticaju, ali nejasan „humor“ to ostavlja kao zagonetku). Vrhunac Džoanine napadnosti predstavlja scena sa mokrom haljinom (pokisla dok je dolazila) i smeštanjem u Metjuov krevet, uz očevo odobrenje.
Utoliko je, za promenu, zaista komična svaka situacija u kojoj Volterove ambicije nailaze na zid ili, žargonski rečeno, ambiciozni poslovni čovek doživljava „ispalu“. To mu se najpre dešava na večeri kao isforsiranom pokušaju veridbe (zbunjeni Metju zaključuje kako simpatiše Džoan, naravno, ali, iskreno, nije baš razmišljao da se oženi njome…), pa ponavlja dok bude nudio Džoan za Langfeldovog sina (Nijedan od mojih ne bi dvaput pogledao tu kučku).
Međutim, ne može se reći ni da je Vera, iako predmet Metjuovog iskrenog emocionalnog interesovanja i, pored majora Arčera, jedina osoba koja ostavlja utisak sposobnosti za pravu empatiju, sasvim lišena proračunatosti. Ne znam da li je problem u načinu glume ili samom scenariju, postavci lika, tek, nešto u njenom ponašanju i govoru izaziva stalnu nelagodu. Trebalo bi da bude ironično, smešno, crnohumorno, ali je samo neprijatno: recimo, celokupan način izražavanja, od neprirodne govorne intonacije do korišćenja potpuno nepriličnih izraza (to kick the bucket, u našem prevodu – „otegnuti papke”, u situacijama kada bi priča o gubicima trebalo da je poveže sa sagovornikom; ili kvazikriptična fraza My silkworms are hungry).
Prilično je izvesno da scena u kući umiranja predstavlja Verin svesni manevar, sa ciljem da Metju čuje svedočanstva eksploatisanih vlasnika malih plantaža i konačno spozna koliko se njegova lična načela nepomirljivo kose sa zakonima sveta u koji je dospeo. Nažalost, kao i većina linija radnje, ova je ostala nerazvijena, napuštena negde usput.
Među poslednjim rečima koje u bunilu izgovara stari gospodin Veb, ali ga niko ne uzima za ozbiljno (sem Vere, sudeći prema izrazu lica, no, na to se priča više nijednom ne vraća), jasne su aluzije na Japan, tj. „izlazeće sunce“. Performans u bašti „Novog sveta“ obuhvata ispaljivanje (bele) artistkinje iz topa u metu koja predstavlja portret japanskog neprijatelja. Za to vreme, a i u nastavku, stvarni vojni štab je prikazan kao potpuno nespreman i sluđen: tokom prvog vazdušnog napada, svi se kriju ispod stola.
Na sličan način je bombardovanje u po bela dana relativizovano namernim fokusiranjem na Fransoaov doživljaj („zinula“ cipela koja mu, tokom bežanije, naposletku i spada), a svemu prethodi Arčerova jednako nebulozna obuka za vlasnike pasa, u slučaju da se ljubimci uznemire kada počnu da padaju bombe.
Fenomenalni Čarls Dens se, nažalost, u seriji najkraće zadržao, budući da je njegov lik mrtav već do kraja prve epizode. Odmah posle njega, moram izdvojiti Dejvida Morisija kao Voltera Bleketa. Zbog konfuzne zamisli ne može se steći jasna predstava o tome glume li ostali članovi glumačke postave baš tako jer je tekstom predviđeno – ili ne znaju drugačije.
Erendorf je jedan od retkih simpatičnijih likova. Možda zato što ga Džoan tako nemilosrdno muči, a možda i zbog nebuloznih, ali iz nekog razloga šeretski zvučećih Erendorfovih zakona, koji glase: 1. „Preživljava samo najlakše“ (ne raditi ništa što iole psihički opterećuje, poput čitanja ili ozbiljnih razgovora); 2. „U ljudskim poslovima uvek nešto mora krenuti po zlu.“ Njemu pripada i jedina zaista uverljiva, dobra partnerska scena, pred brodom: nakon što je u potpuno ludačkim okolnostima i na polugroteskni, poluočajnički način rikšom „istovario” Džoan na dok, pravo pred iritantnog verenika-mekušca, dobijamo brzopoteznu ispovest koja kao da provocira nagoveštaj razuma i kajanja kod Džoan. Ali, njihova, kao i budućnost ostalih likova ostaje nedovršena, nepoznata.
Epizode same po sebi teku brzo, pa ipak radnja nije dovoljno sadržajna. Bolji, uzbudljiviji i znatno realističniji deo priče počinje, nažalost, tek pred njen završetak. U pitanju su bombardovanje, peripetije u kineskom protektoratu i sa ukrcavanjem na brod za Bombaj, atmosfera u kojoj sve drugo zasenjuje ključna dilemma: Otići (i kako) ili ostati? Tek pred kraj, likovi postaju zaista ljudski, dok se od usiljene, neuverljive „satire“ naginje ka drami.
Istorijski, prvo bombardovanje Singapura dogodilo se istovremeno sa japanskim napadom na Perl Harbor, 8. decembra 1941. Bitka za Singapur, poznata i kao „Pad Singapura”, trajala je od 7. do 15. februara 1942. Nakon što su potopili dva britanska bojna broda, Japanci su do nogu potukli brojnije, ali borbi u datim okolnostima potpuno nevične protivnike. Probijanjem kroz teško prohodne malajske džungle prišavši utvrđenju s leđa, odredi predvođeni generalom Tomojukijem Jamašitom za svega sedam dana zauzimaju „nepristupačni“ grad. Iako se Čerčil oštro protivio tome, insistirajući na pružanju otpora do poslednjeg daha (i čoveka), Artur Persival nije imao izbora do da potpiše najmasovniju savezničku predaju do tada. Zarobljeno je 85 000, a ubijeno ili ranjeno oko 5 000 vojnika među kojima su uglavnom bili Britanci, Australijanci, Indijci. Serija ove trenutke uspeva da, u opštoj trci i metežu, relativno dobro zabeleži i predoči.
Bleketov završni monolog, izgovoren u svetlu uništavanja zaliha kao neslavnog epiloga kraha malverzacija koji se poklopio sa obeležavanjem pola veka firme, dobro poentira iskaz: Znaš, rat je samo prolazna faza u trgovačkom životu.
Možda učitavam, ali bilo bi zanimljivo ukoliko postoji simbolika u tome što Arčerov pas, koga je trebalo ostaviti na uspavljivanju, jedini izvlači korist iz saobraćajnog kolapsa, pa beži iz vozila i čak uspeva da se ukrca na brod.
Naposletku, šta je zapravo stisak Singapura? Metju sve vreme pokušava da odgonetne značenje izraza koji mu se čini beskrajno tajanstvenim, pretećim, ali neophodnim za dešifrovanje. Jedni tvrde kako se radi o ozbiljnoj groznici (koju ubrzo po dolasku i dobija), koferu (Erendorf), ukosnici (Džoan), dok drugi u svemu vide vešto smišljenu metaforu za pritisak koji zapadnjačka ekonomija i, uopšte, civilizacija vrši na kolonije: „daviteljski zahvat kapitala Velike Britanije protiv tradicionalnih kultura Malajske Kine, Jave, Burme, Indokine, čak i Indije.“ Metjuova radoznalost ide tako daleko da i za rukovanje dvojice ljudi u klubu pita: „Da li je OVO singapurski stisak?“ Pravo značenje mu, ipak, (po)kazuje tek Vera: radi se o slengu za specifičnu seksualnu tehniku. Istina, sve vreme postoje okolne naznake kako ljudi oko njega zapravo znaju o čemu se radi (smejuljenje u kolima, prolazak kurtizana baš u trenutku dok debatuju na tu temu), ali jedino pronađena ljubav pristaje da demonstrira.
S time u vezi je zanimljivo ukazati na još jedan nivo kontrasta koji predstavljaju Vera i Džoan: dok prva od (vođenja) ljubavi pravi umetnost, Bleketova licitira zavođenjem, ne upuštajući se do kraja. Zato Monti u jednom trenutku Metjua, koji se još koleba, savetuje da potraži prostitutku ili neku devojku za zabavu, pošto od Džoan, uprkos devojčinoj asertivnosti, nikada to neće dobiti.
Uzgred, Fransoa potvrđuje opscenu definiciju stiska Singapura u poslednjoj epizodi pod naslovom „Instinkt za preživljavanjem“.
Scenarista Hempton pozvao se na lično poznanstvo sa piscem romana kao obavezujuće, ali i garanciju za pristojan konačni rezultat. Bojim se da, uz najbolju volju, ishod teško može da se nazove drugačije do razočaravajućim. Ljudske mane jesu jasno istaknute, često toliko da postaju veoma neprijatne za posmatranje – kao što i mora biti, ali nešto ipak nedostaje. Premalo je prave crne komedije ili satire, a previše farse, karikiranja i promašenog apsurda. Između glavnog para nema izrazite, uverljive privlačnosti: gledalac nikako ne može da razume šta je to čime Metju privlači Veru. Dijalozi su uglavnom usiljeni i izveštačeni. Jedino što zaista vredi je opijajuća vizuelna strana: zahvaljujući životnosti i šarenilu kadrova, osetićete duh epohe, prostora, težak vazduh, svežinu kiše, a kasnije i sve one manje dobre stvari, u jeku ratnih akcija.
Ipak, smatram da čak i neuspeli pokušaj predstavlja dodatnu preporuku za traženje pisanog izvora.
Vrednosna ocena: 4/10