piše: Isidora Đolović
Iz nekog čudnog razloga, poslednjih godina se uporno pojavljuju izdanja-„dvojnici“, najčešće klasičnih romana i to ponajviše iz ponude komercijalno najuspešnijih, samim tim rivalskih izdavačkih kuća (prvenstveno „Lagune“ i „Vulkana“). Paradoks svoje vrste je upravo u navedenoj činjenici, jer, kad već postoji očigledno tržišno nadmetanje, koja je svrha plasirati identične naslove koji se razlikuju samo u prevodu i dizajnu korica? Ali, to nije tema današnjeg teksta. Otprilike istovremeno, 2019. godine, pojavila su se dva prevoda romana „Male žene“ – za jedan je zaslužna „Odiseja“, za drugi „Laguna“. U slučaju poslednjeg, autorka Lujza Mej Alkot prekrštena je u – Olkot, čime su mnogi bibliotekari dovedeni u nezgodnu situaciju, tvrdoglavo je i dalje svrstavajući tamo gde, uostalom, u fondu i pripada: pod slovom A.
Postoje romani koji, naročito u svojoj domovini, uživaju status „svete krave“. Za „Male žene“ su Amerikanci svih uzrasta i generacija posebno nežno vezani, počev od sredine XIX veka, kada je ovo delo takoreći odmah po objavljivanju postalo bestseler, pa sve do naših dana u kojima su nam ga dodatno približili drugi mediji i pop kulturne refrence. Ako ga sami i niste čitali, barem u deci prilagođenom izdanju ili „odraslom“ originalu na izvornom jeziku, verovatno ste upoznati sa makar nekom od filmskih adaptacija. Čini se da je pored Dikensove „Božićne pesme“ najomiljenija zimsko-praznična tema, koju su onako nezaboravno spojlovali Rejčel i Džoi iz sitkoma „Prijatelji“. Zahvaljujući ravnomernoj zastupljenosti emancipatorskih i tradicionalnih gledišta, sve je inspirativnija u kontekstu feminističkih ili studija kulture. Usled različitih naravi predstavljenih kroz primere glavnih junakinja, lako se prepoznajemo i uklapamo u jedan od datih tipova ličnosti.
I sigurno je da se upravo tu krije glavni razlog što nam „Male žene“ toliko znače. Moj prvi susret sa pričom seže prilično daleko u prošlost, do predškolskog uzrasta. Iako skraćena i uprošćena, ilustrovana izdanja pod naslovima „Četiri sestre“ i „Devojke“ (deo edicije „Ja volim klasike“) ostavila su trajni utisak, a bogme i prave pravcate traume usled upoznavanja sa pojmovima šarlaha i smrti. Malo kasnije dolazi legendarna filmska verzija iz 1994. prema kojoj i dalje nesvesno odmeravam sve ostale, uključujući pisani izvor. Naravno da sam se uvek pronalazila u liku buntovne, načitane „muškarače“ Džo – zapravo, kroz ponovljeno, uveliko zrelije čitanje, otkrila sam još zaprepašćujućih sličnosti i prepoznala dodatne zajedničke osobine. Kao što rekoh, nema sumnje da je u faktoru jednostavnog identifikovanja barem polovina čari i univerzalnosti najpoznatijeg dela L. M. Alkot, koje nam tada služi kao oblik psiho-testa u stilu „Koji si musketar?“ ili „Koji je tvoj savršeni žanr?“. Nema devojke koja se delimično ili u potpunosti ne uklapa u profil jedne od sestara Marč, budući da su kroz njih predstavljeni različiti tipovi ženskosti.
Druga vodeća privlačna strana knjige tiče se njene topline, plemenitosti i idilične slike porodične ljubavi koju nudi kao uzorni model. Odrastajući u gotovo isključivo muškom svetu punom braće i rođaka, kao „jedan od dečaka“ (eto, ponovo, sličnosti sa Džo: mene zbog drugačijeg pola ne da nisu štedeli, već sam se uklapala u njihove igre i interesovanja), često sam želela da i ja imam sestre sa kojima bih bila tako bliska kao što su Marčove – ili da je moja majka puna razumevanja, podrške i bezuslovne ljubavi poput njihove Marmi. Taj umnogome idealizovani i zašećereni svet, naglašena hrišćanska vrlina (koja čini da, dok čitate, postiđeni korigujete vlastite zablude i pogreške, baš kao kćerke gospođe Marč) i za današnja shvatanja staromodna didaktičnost, svaki ponovni ulazak u njihov svet čine iskustvom vraćanja čistoti detinjstva.
Naravno, priča gotovo uvek ima (najmanje) dve strane, pa tako ni ova nije besprekorna. Da ne bude zabune, a usled novih prevoda koji posle dužeg vremena ispravno razdvajaju delo na dve celine: sama priča je ista kao pre, bez dodatnih ili nepoznatih proširenja. Iako je, po navici, u svesti većine obuhvaćena zajedničkim imenom „Male žene“, izvorno se taj naslov odnosi na prvu polovinu/roman (Little Women, objavljen 1868.) i govori o prelaznom periodu, poslednjoj fazi detinjstva sestara. Drugi, „Dobre supruge“ (Good Wives, zbog velikog interesovanja čitalaca dodat već 1869.), prati adolescenciju junakinja i ulazak u svet odraslih. Pored naslova, sa moderne tačke gledišta dosta diskutabilnog, druga celina je i stilom, isforsiranim zapletima, neuverljivim obrtima, te prilično čudnim konačnim rešenjima, upadljivo slabija od prve. Na određenim mestima možda čak sasvim nepotrebna. Koliko god razumevanja imali za kontekst istorijske epohe u kojoj je knjiga nastala, mnoge ideje za koje se zalaže nije lako prihvatiti, a njihovo sprovođenje u delo, očigledno nametnuto i kontradiktorno čitavom dotadašnjem razvoju karaktera, deluje beznadežno neprikladno.
Radnja se temelji na borbi male porodične zajednice u Novoj Engleskoj sa mnogim životnim teškoćama, od siromaštva do unutrašnjih nesuglasica, u vreme Američkog građanskog (secesionističkog) rata. Marčovi vode poreklo od starog i plemenitog roda, među starosedeocima su gradića u Masačusetsu (zasnovanog na autorkinom rodnom Konkordu), ali zbog velikodušnosti i bezazlenog poverenja koje je otac ukazao saradnicima, od pre nekog vremena zapali u nemaštinu. Gospodin Marč, pastor i filozof, kroz veći deo knjige je odsutan – najpre fizički, budući angažovan kao kapelan na ratištu, kasnije svojevoljno prepuštajući dominaciju neobičnom kućnom matrijarhatu. Srce domaćinstva, prema tome, čine žene: istovremeno blaga i autoritativna Margaret zvana Marmi (u pitanju je stari južnjački kolokvijalizam za majku, marmee), četiri kćerke, stara služavka Hana i „spoljni saradnik“, ekscentrična strina Marč.
 |
| Orchard House, istorijski dom porodice Alkot |
Svaka od sestara poseduje jedinstvene osobine, koje su nagoveštene već uvodnom scenom. Hronološki, prvu polovinu priče omeđuju dve proslave Božića: unutar tih godinu dana smestilo se mnogo smeha i suza, strepnje i milosrdnih dela, savladanih životnih lekcija koliko i obešenjakluka. Psihološko profilisanje sestara vrši se početnim razmatranjem praznične oskudice, pa tako Džo zatičemo dok gunđa ležeči na prostirci, Meg uzdiše zbog sirotinjskog izgleda svoje haljine, Ejmi izražava pohlepu za mnogim lepim stvarima, samo je Bet potpuno zahvalna što imaju majku, oca i jedna drugu.
Najstarija devojka opisana je i kao najlepša: Margaret ili „Meg“ ima sedamnaest godina, plave oči, mirno i ozbiljno držanje. Pored imena, sa majkom deli ideal kako bi žena trebalo da se ponaša i u čemu je ispunjenje njene sudbine. Dve godine mlađa Džozefina, (samopro)zvana „Džo“, vrlo visoka, mršava i smeđokosa, pored duge kose („svoje jedine istinske lepote“) ima ništa manje dug jezik, direktna je, neposredna, voli da se izražava „sablažnjivo“ i, mada nije prva po godinama, ubedljivo vodi glavnu reč – pogotovo na papiru, svom omiljenom sredstvu. Trinaestogodišnjakinja Elizabet „Bet“ stidljiva je i plašljiva devojčica, uvek negde po strani, u svom svetu koji ispunjavaju muzika, lutke i životinje. Najmlađa je Ejmi Kertis (dvanaest godina), razmaženo i sujetno „snežno“ stvorenje (plava kosa i oči) plemićkog držanja, večito željna pažnje. Drastično im se razlikuju i ambicije: Meg čezne za finansijskom stabilnošću, sopstvenim brakom i porodicom; Džo je ozbiljno nameračila da postane čuvena književnica – slobodna od braka i sredine koja je sputava; Bet jedina zapravo voli baš to što ima i gde jeste; dok bi Ejmi da bude slikarka, bogato udata pripadnica visokog društva. Njihov moralni orijentir je majka, čije se pouke bez pogovora poštuju i prate.
Već prva epizoda spaja primere hrišćanske vrline (odnose hranu siromašnoj nemačkoj porodici Humel, iako jedva imaju i za sebe) i umetničkog duha (kostimirane igre na tavanu, predstave čije dramske tekstove osmišljava lično Džo), na kojima se zasniva podizanje devojčica Marč. Takva vrsta poverenja i slobode, regulisane jedino stalnom svešću o ljubavi sa kojom ih roditelji prate, čini da se uobičajene dileme i boljke odrastanja premoste znatno lakše, a svaka od devojčica sebe doživljava kao individuu sa pravom na ličnu viziju sreće – tzv. „kulu u vazduhu“, do koje vodi put vrline.
U susednu kuću se, odnedavno, kod dede doselio Teodor Lorens „Lori“. Usamljeni dečak sem bogatstva nema ono na čemu zavidi sestrama: roditelje i društvo. Odrastao u Evropi, Lori je dete iz braka koji stari Lorens nikada nije odobravao, usled slobodnog životnog stila svog sina i njegove supruge Italijanke. Pošto unuk, poput majke, želi da se bavi muzikom, starac ga uglavnom drži zatvorenog u kući, pod tutorstvom mladog učitelja Džona Bruka. Posredstvom Džo, čiji je vršnjak, dopunjujući međusobne vrline i nedostatke, Lori postaje deo zajednice Marčovih, pomalo predmet simpatija svake od sestara i njihov nerazdvojni drug.
Mada to nigde nije direktno istaknuto, prilično je jasno da centar priče i pretežni nosilac pripovedne perspektive jeste Džo. Kao potpuno nekonvencionalna junakinja, ujedno je najharizmatičniji, kompleksan lik koji prolazi kroz burne razvojne promene, ispoljavajući sposobnosti za neobuzdane izlive koliko i za žrtvovanje kroz lični rast.
Džoina ambicija bila je da postigne nešto izuzetno; šta – pojma nije imala, bar ne još, ali je prepuštala vremenu da joj to kaže, a do daljeg ju je najviše pogađalo to što ne može da čita, trči i jaše koliko bi volela. Prgava ćud, oštar jezik i nemiran duh, večito su je uvaljivali u neprilike, a život joj je bio niska uspona i padova, i komičnih i dirljivih.
Knjige su važan deo Džoinog sveta, stoga na svakom koraku pronalazimo reference na onovremene autor(k)e čija, uglavnom petparačka dela Džo čita i podražava. Devojke imaju svoj zidni časopis „Pikvikov klub“, a prave i druge aluzije na likove iz Dikensovih romana. Iako nije krotka, poslušna, niti zadovoljavajućeg ophođenja, Džo pokazuje stalnu spremnost na nesebične postupke: cilj joj je da pisanjem jednoga dana izdržava sebe, ali i pomaže porodici; kosu prodaje radi finansiranja majčine vozne karte kako bi otišla da bude uz ranjenog oca; prvi veliki honorar dobijen za napisanu priču nesebično ulaže u Betin oporavak na moru, a sklanja se sa puta i onda kada bude poverovala da je krhka sestra zaljubljena u „njenog“ Lorija...
Pored Džo, najveće simpatije čitalaca uživa Bet. Zaista, ko može da ne voli Bet? Nestvarno blaga, mirna i neiskvarena duša, od početka je upadljivo obeležena za prerani odlazak: između ostalog, gospodina Lorensa, sa kojim suptilno razvija dirljivo prijateljstvo, podseća na davno umrlu kći, čiji joj klavir poklanja narednog Božića. Njeno skoro anđeosko biće potpuno je neodrživo na svetu, pa tako i njena, na duže staze pogubna bolest dolazi kao posledica požrtvovanosti.
Ima mnogo Bet na ovom svetu, stidljivih i tihih, koje sede u zakutku dok nekom ne ustrebaju i žive za druge sa takvom vedrinom da niko ne vidi njihove žrtve sve dok takav mali cvrčak na ognjištu ne prestane da peva i dok ne nestane to milo, sunčano prisustvo, ostavljajući za sobom muk i senku.
U poređenju sa njih dve, Meg je prilično nerazrađen, bezličan karakter. Kroz podzaplete na balu Gardinerovih, Brukovo udvaranje, pa i prelomnu epizodu kada pred strinom Marč mora da donese odluku i odbrani svoju „nedoličnu udaju“, Meg ostaje snebivljiva, mirna i pristojna, prava ženica. Ejmi predstavlja suštu suprotnost: ako najstariju sestru ne primećujemo dovoljno, najmlađu i te kako zapažamo, ali u negativnom smislu. Pored nekoliko simpatičnih navika, kao što su stalne greške u govoru dok nastoji da se izražava „intelektualno“ i svetski, ili štipaljka kojom pokušava da dotera svoj nedovoljno „antički“ nos, Ejmi je od prve do poslednje stranice bila i ostala diletant. Jedna od najupadljivijih scena u romanu svakako je ona kada, u nastupu revolta – i već, makar podsvesno, ispoljavanog suparništva oko Lorija, Ejmi spaljuje jedini primerak Džoinog rukopisa.
Prvi deo romana zaokružuju Betino ozdravljenje, povratak oca i konstatacije o, u međuvremenu izvršenom, preobraćanju svake od devojčica. Ovu fazu zatvara i prvi prelazak „na drugu stranu“ iliti svet odraslih, označen Meginom veridbom. Džo posebno teško prihvata novonastalu promenu, ponašajući se posesivno, uspaničeno i sa reakcijom koja zapravo otkriva opiranje sličnoj vlastitoj sudbini: Što nismo svi muškarci, tad ne bi bilo nikakve sekiracije! (…) Volela bih kad bismo mogle da stavimo pegle na glavu i da nikad ne odrastemo.
To, nažalost, nije moguće i Džo, ma koliko na rečima priželjkivala promenu, ujedno oseća strah od remećenja stanja stvari kakvo jeste. Zbog toga u tajnosti plače nad odsečenom kosom, a otuda joj dolazi i paničan strah od „gubitka“ Meg, čija udaja otvara drugi deo romana. Prošle su tri godine, mnogi kontrasti postali izraženiji i suočavanje sa promenama dramatičnije. Unutranja pomeranja praćena su prostornim, pa se najpre Meg sa Džonom seli u novu, zajedničku kuću i prestaje da bude neposredni učesnik porodičnih događanja. Iako je njenim početnim teškoćama u braku i roditeljstvu posvećen ne tako mali prostor u priči, ne uspevaju nam je učiniti mnogo interesantnijom nego pre.
Dok odlazak sada odrasle, ali ništa manje kapriciozne i pretenciozne Ejmi u Evropu, direktno proishodi iz Džoine brzopletosti i nedopadljivosti u očima rodbine, Džo na ideju o privremenoj selidbi u Njujork dolazi usled rastućeg straha od Lorijevog ispovedanja naklonosti. Odnos između Lorija i Džo jedna je od najzanimljivijih i mnogima omiljenih strana priče: od onih prijateljstava koja menjaju život i imaju osetljivu prirodu, s obzirom na to da kao po pravilu, kada se radi o različitim polovima, jednoj strani znače malo više i nešto drugačije nego onoj drugoj. Džo je ta posredstvom koje Lori pronalazi alternativnu porodicu u domu Marčovih i koja polaže prećutno pravo nad njim: da ga zove „svojim“ dečakom ili oslovljava „Tedi“, da joj se on obrati kada god ima kakvu dilemu, da ga pomiri sa dedom, sasluša i ohrabri. Potvrdu njene izdvojenosti i duhovne dominacije najubedljivije dobijamo kroz Lorijev pogled: on joj se divi, uvažava je, doživljava kao uzbudljivu, nedohvatljivu, neuporedivu – i, naravno, voli je, što svima u porodici kao da biva jasno znatno pre nego samom predmetu te ljubavi.
Interesantno je Marmino stanovište, koje Džo odmah preuzima kao protivargument: Previše ste međusobno slični i previše vam je draga sloboda, da ne pominjem vrelu narav i snažnu volju, da biste srećno živeli u jednoj vezi za koju je potrebno beskrajno strpljenje i samoobuzdavanje, isto koliko i ljubav. Ako prihvatimo da su Džo i Lori „blizanačke duše“ poput Keti i Hiklifa, čija bi emotivna zajednica samo dovela do destrukcije i haosa, autorka ipak nije ispoštovala ni junakinjinu odluku da ostane sama.
Boraveći u Njujorku, kao guvernanta dece gospođe Kuk, Džo u pansionu upoznaje profesora Fridriha Bera. Igrane adaptacije romana su obavezno za ovu ulogu angažovale šarmantne glumce srednjih godina, čija muževnost ukombinovana sa učenjačkom rasejanošću ne može da vas ne osvoji. U knjizi, ipak, nije baš tako: iako ima „gotovo četrdeset godina“ – što znači da prema današnjim merilima uopšte nije „starac“, kako ga Lori naziva – Ber je daleko od fizički dopadljivog. Opisan je kao bradato, raščupano i neuredno stvorenje, staratelj dvojice maloletnih sestrića, koga potpuno preobrazi tek započinjanje neke besednički inspirativne teme. Džo ga u početku, prepoznajući neobičnost i duševne vrline, proučava sa strane poput kakvog književnog junaka.
Po isteku semestra i Lorijevom diplomiranju, junakinja se vraća kući i suočava sa prijateljevom izjavom ljubavi. Lori je očekivano i isključivo dramatičan: Ne mogu da volim nijednu drugu i nikad te neću zaboraviti, Džo. Nikad! Nikad! – Lori na to tresnu nogom da naglasi svoje reči. U tom trenutku, Džo i dalje ostaje pri uverenju da se neće udati: Srećna sam ovako, a svoju slobodu previše volim da bih je se odrekla zarad ma kojeg smrtnika.
Nešto slično potvrđuje Bet, u kasnijoj epizodi boravka dveju sestara na moru. Već pomirena sa smrću, upoređuje svaku od njih četiri sa nekom pticom, precizno im pogađajući naravi (podvlačenja su moja):
Prošlog leta sam ih (šljuke, prim. I.Đ.) nazivala svojim pticama, a majka je rekla kako joj liče na mene – uposlena, kvekerski siva bića, uvek blizu obale i uvek cvrkuću tu svoju zadovoljnu pesmicu. Ti si galeb, Džo, jaka i divlja, voliš oluju i vetar, letiš daleko nad pučinom i srećna si kad si sasvim sama. Meg je grlica, a Ejmi kao ona ševa o kojoj piše, pokušava da se uzvine među oblake, ali se uvek sjuri natrag u svoje gnezdo.
Stoga su obrti: Lorijevo zbližavanje sa Ejmi i veći deo Džoine romanse sa profesorom, upadljivo isforsirani, spolja nametnuti slično završetku Dikensovih „Velikih očekivanja“ (koji je izmenjen na sugestiju izdavača, iako potpuno nedosledan dotadašnjem razvoju karaktera Pipa i Estele). Ne samo što nisu u skladu sa psihologijom i načelima junaka, prvenstveno Džo, nego je posredi nešto još gore: podrivaju dotle sugerisani značaj privrženosti svom cilju, umetničkim ambicijama i težnji za nezavisnošću. Na kraju čak i Džo odustaje od pisanja, pa dotle mestimično izrazito jake pretpostavke kako je upravo ona prikriveni narator (čime bi se moglo objasniti zašto je Marmi prikazana maltene kao svetica) padaju u vodu. Može se primetiti i da su ekranizacije, dodavanjem određenih referenci na biografiju same Alkotove, u izvesnom smislu spasile priču – ali, o tome sledeći put.
Toplina kojom je prožet prvi deo, njegovi polet i ohrabrenje, u drugom tomu bivaju zamenjeni kiselkastim ukusom izneverenog očekivanja različitog ishoda. Da, ovo je priča o odrastanju, a Džo jeste naučila da obuzda temperament i bude manje isključiva – ali je zato ostala bez snova koji su je umnogome i činili tako posebnom. Meg i Ejmi dobijaju upravo ono što su želele, ali se ne može reći da ih je do toga doveo preteran lični napor: posebno su Ejmi čitavog života drugi priticali u pomoć (setimo se samo epizode na vašaru). Uostalom, da Lori nije već bio bogat i lep, ko garantuje da se najmlađa Marč ne bi držala svog pragmatičarskog načela? Paradoksalno, Bet gubi ono jedino čime je bila potpuno zadovoljna i zato njen odlazak toliko boli.
Skrenula bih još samo pažnju na prilično čestu upotrebu izraza kolosalno, u „Laguninom“ prevodu. Koliko je negde zabavan (dok ga koriste Džo i sestre), toliko u kasnijim situacijama postaje preteran (kod drugih govornika, poput gđe Marč, kada se čini krajnje neprikladnim). Izdvajaju se i pojedini, još prilično aktuelni navodi:
(Marmi) Tako je Džo, bolje je biti srećna stara usedelica, nego nesrećna supruga ili devojka bez obraza koja jurca da ulovi muža.
(dok Džo u samoći razmišlja o tome kako ima već dvadeset pet godina) Sa trideset ništa ne pominju, već ćutke prihvataju činjenicu, a ako su razumne, teše se prisećanjem da ih čeka još dvadeset korisnih, srećnih godina u kojima mogu naučiti da dostojanstveno ostare. Ne smejte se usedelicama, drage devojke, jer često se vrlo nežne, tragične romanse skrivaju u srcima što tako tiho kucaju pod ozbiljnim haljinama, a mnoge neme žrtve mladosti, zdravlja, ambicije, same ljubavi, čine ta uvela lica divnim u Božjim očima.
(Ejmi) Ambiciozne devojke teško žive, Lori, i često moraju da gledaju kako im promiču mladost, zdravlje i dragocene prilike, samo zbog nedostatka male pomoći u pravom času.