петак, 03. септембар 2021.

Sarajevo, između snova i svetova (2)

tekst i fotografije: Isidora Đolović

Kroz sve bure i nedaće, uprkos malicioznim opaskama o promenama koje, budimo iskreni, jednako važe za Beograd, pa i bilo koju prestonicu danas, glavni grad Bosne i Hercegovine sačuvao je svoj zaštitni znak, multikulturalnost, sa punom svešću i pravom da se njome ponosi. Ona sigurno nije potpuno ista kao u vreme Jugoslavije, niti bi to bilo realno očekivati, ali – opstaje. U kom god pravcu pogledali, primećujete spoj kultura, konfesija, folklora, arhitektonskih stilova. S obzirom na nepostojeći globtroterski staž, moje zapažanje je svakako miljama daleko od merodavnog, ali ne verujem da previše grešim kažem li kako sam zadivljena smenjivanjem, ponegde i zanimljivom istovremenošću, urbanog i tradicionalnog u izgledu prolaznika. U mimohodu sam slušala glasove koji govore na svim mogućim jezicima. Tamo vrhunski opremljen skejt park, drugde stećci i mali sakralni objekti. Posebno bih istakla lepotu lica devojaka i žena pod maramama i hidžabima, čija je ozarenost i produhovljenost pravo osveženje nakon ovdašnje pretrpanosti kič „estetikom“. Ukoliko ne verujete meni, naš vodič slikar izrazio je identično zapažanje: one sijaju.

Ako se po nečemu prepoznaju pravi, veliki gradovi, to su brojnost i autentičnost njihovih mostova, u nešto manjoj meri i parkova. U Sarajevu, mostovi su sve – a ima ih mnogo i šetalište uz obalu je, zaista, duša grada. Na obe strane Miljacke prostire se graditeljsko svedočanstvo istorije mesta u malom. Prošlim tekstom sam obuhvatila delić priče o sarajevskim ćuprijama, spomenuvši Most Suade i Olge, preimenovan u čast dve mlade žene nastradale tokom antiratnih demonstracija. Tačno prekoputa ograde na kojoj sada stoji njihova spomen-ploča, iako neobeleženo, meštanima je dobro poznato mesto na kome su snajperski hici već naredne godine pokosili Boška Brkića i Admiru Ismić. 

Zaljubljeni par je u maju 1993. pokušao da preko mosta, tada još zvanog Vrbanja, prebegne na Grbavicu i, dalje, izvan opkoljenog grada. Oboje su imali po dvadeset pet godina i bili zajedno od srednjoškolskih dana. Prelazak na sigurno bio je unapred dogovoren, most važio za neutralnu zonu, ali se na nekoliko metara od slobode začuo rafal iz snajpera. Pogođen prvi, Boško je poginuo na licu mesta. Admira se, iako teško ranjena, poslednjim snagama privukla i zagrlila ga. Tela su sedam dana ležala na mostu, dok su se sukobljene strane prepirale oko odgovornosti i toga ko će preuzeti leševe. Rečitije od svake političke ili religijske propagande, potresne fotografije su obišle svet. Inspirisan slučajem, američki heavy metal bend „Savatage” je 1995. objavio konceptualni album „Dead Winter Dead“, čiji siže prati nesrećnu ljubav Srbina i Muslimanke u mračnim vremenima građanskog rata. Sugrađani iz (Sejove, ne Neletove) grupe „Zabranjeno pušenje“  takođe su im 2013. posvetili pesmu.

Zato sjetite se njih, svi vi veliki i moćni

Što na retrovizoru, umjesto u srcu, držite ljubav, vjeru, sveti lik

Zato sjetite se njih, ne smije biti vam svejedno

Zar je nebo jedino mjesto, gdje možemo biti jedno…

Gdje možemo biti… Zajedno…

Do sledećeg važnog mosta stižete produživši pravo, Obalom Maka Dizdara koju teško da ćete promašiti, ako ništa drugo, s obzirom na to da joj je ime ispisano velikim belim kockama po tlu. Doduše, ukoliko vas niko unapred ne upozori, ovaj „detaljčić“ primetan iz ptičje perspektive lako bi vam mogao promaći. Na toj strani reke nalazi se, druga po redu najlepša u Sarajevu, zgrada Akademije likovnih umjetnosti. Tokom austrougarske vladavine, bila je sedište jedine evangelističke crkve.

Ispred nje je veoma neobičan „izuvijani“ most sa središnjim delom predviđenim za sedenje, Festina lente (latinski: požuri polako). Pred Akademijom su još i postolja za biste slikara, upadljivo prazna na mestima namenjenim umetnicima srpskog porekla – još jedna od crnih zaostavština građanskog rata.

Na liniji od zgrade Ambasade Irana do Pravnog fakulteta, nad rekom „lebde“ tri skulpture, od kojih je najpoznatija „Biciklista na žici“ Enesa Sivca. Pored ovog, zaista fascinantnog prizora, pažnju mi je privukla još jedna retko lepa i ohrabrujuća scena. Dečko je na klupi svojoj devojci ili drugarici, nevažno, naglas čitao odlomke iz Balaševićeve knjige „Kalendar mog detinjstva“.

Sledi mesto koje me naročito zanimalo – danas ponovo Latinska ćuprija, a do 1992. Principov most. Kako god je zvali, lokacija je jasna, iako su stope uklonjene, a tekst koji sada možete pročitati na spomen-pločama, kako mosta, tako i table ispred Muzeja, nosi pretežno proaustrijski ton. Muzej Mlade Bosne nalazi se na samom uglu, naspramno od mosta i njegovog kamenog odmorišta, odnosno stajališta za tramvaje. Mesto sa koga je Gavrilo pucao sada zaklanja replika paradnog automobila, a pošto se ustanova otvarala sutradan ujutru, nevoljni da se (dok još traje korona) mešamo sa nemačkim ili holandskim turistima, koji su upravo počeli da se guraju oko vozila radi pravljenja „selfija“, privremeno smo odložili bliže razgledanje. Ipak, doživljaj je više nego jasan. Ovo je TO mesto: sigurno je i onda bio isti ovakav nedeljni dan, nešto veća gužva i drugačiji saobraćaj, jednako ćudljivo sunce…

Ako je Baščaršija arhaični, Ferhadija se nesumnjivo može nazvati univerzalnim epicentrom grada. Na momente je toliko slična Knez Mihailovoj da se više nego lako zaboravite, okruženi upadljivo zapadnjačkom arhitekturom i mnoštvom sitnih, bočnih uličica što se granaju u svim pravcima. Dominira prelepa Katedrala Srca Isusova, zvanično otvorena 1889. godine. Sagrađena je na inicijativu nadbiskupa Josipa Stadlera, a prema zamisli arhitekte Josipa Vancaša. Zlatastih tonova, sa zaoštrenim zvonicima koji „paraju“ nebeski svod, svoj ranogotski stil duguje Vancaševoj inspirisanosti izgledom crkve Notr Dam u Dižonu. Desno od stepeništa nalazi se statua pape Jovana Pavla II, postavljena 2014. Visoka je blizu tri metra i izlivena od posebne legure aluminijuma, otporne na atmosferske promene. Papa je Sarajevo, inače, posetio 1997. godine.

U jednom trenutku dolazite do interesantnog kompas-obeležja na pločniku. „Sarajevo susret kultura“ precizno seče šetališnu zonu na dva dela: zapadni, austrijsko-hrišćanski (iz kog smo upravo iskoračili) i orijentalno-islamski istok.

I zaista, prelaz je oštar, drastičan, gotovo nestvaran. Sa svih strana i svim čulima bivate obuzeti atmosferom znamenite istorijske četvrti. Baščaršija (turski: glavna čaršija) potiče iz XV veka, kada je postala trgovinski centar grada u razvijanju. Jedva stoleće mlađe su njene najznačajnije građevine, prvenstveno sve zadužbine Gazi Husrev-bega, o kojima pišem kasnije. Nekada je bila mnogo prostranija, međutim, razorne posledice velikog požara s kraja XIX veka, kao i namere inostranih arhitekata da Sarajevo rekonstruišu u moderan evropski grad, znatno su smanjile njene razmere – srećom, ne i autentičnost.

Meksički kafić, deo šarenila Baščaršije

Krcata je (dakle, maska gore!), ispunjena mirisima hrane, dimom, bojama, odjekivanjem glasova, pa naprosto vri poput kakve egzotične tržnice Istoka ili čak Guče u vreme Sabora trubača. Prodaju se suveniri, tučena kahva, slatkiši koji izazivaju dijabetes i samim pogledom na izloge, roštilj... i sve je to ušuškano među primerima očaravajuće islamske arhitekture, pri čemu ubedljivo dominiraju dve džamije.

Pošto su se moji penzosi zamorili, seli smo u jedan od dva postojeća lokala objedinjena pod firmom legendarne ćevabdžinice „Željo“. S obzirom na to da sam vegetarijanac, za mene je ova poseta imala čisto posmatrački značaj. Dok se tata borio sa ćevapima s lukom, a slikar – takođe biljojed – naručio uobičajenu praznu lepinju (koja je, kaže, više poput tortilje, hrskavija i tanka) i kiselo mlijeko (pre neka mešavina jako gustog jogurta i pavlake), sa divljenjem sam posmatrala koliko su zaposleni uhodani, brzi i efikasni. Usluživao nas je visoki, mršav i sed konobar koji deluje kao lik iz „Složne braće“ ili neke slične mangupsko-humorističke serije. Uprkos tome što je uvek gužvanjac, mušterije se smenjuju kao na traci i baš niko ne čeka, a lokal je, ponovo u skladu sa svojim imenom, čitav u znaku fudbala. Da navedem još i to, na zidovima su uramljene fotografije iz istorije FK „Željezničar“.

Kada je reč o suvenirima, nisu preterano jeftini, ali ni skupi – zavisi šta imate u planu i koliko vam je plitak ili dubok džep. Ubedljivo prednjače fildžani (pojedinačni ili u kompletu), bakarne džezve, raznobojne lampe kao iz „1001 noći“ i istočnjačke drangulije svih vrsta – često preterano kitnjaste. Zatim, u ponudi je sve što ima veze sa Olimpijadom ’84. i Vučkom, Titom i Jugoslavijom, naravno, suveniri sa motivima grada ili njegovih najupadljivijih monumenata. Prodaju se i razni sveopšte zastupljeni predmeti, poput plišanih hobotnica (?) ili Mikija Mausa. Znatan broj specijalizovanih zanatskih radnji izlaže srazmerno skupe predmete ručne izrade.

Kada stignete do ulice simboličnog naziva Sarači, obavezno makar zavirite u Kolobara han i Morića han, nekadašnje karavan-saraje (prenoćišta, gde su trgovci ujedno mogli odlagati i prodavati  robu). Dok je prvi danas restoran sa letnjom baštom, u prizemlju drugog nalazi se velika prodavnica persijskih tepiha i grnčarije. Sve je kao u bajci, osvetljeno raznobojnim lampama, usled čega imate utisak da ulazite u Ali Babinu pećinu.... Obavezno se tu baškari poneka mačka, naviknuta na turiste i prema tome potpuno ravnodušna na njihovo prolaženje. Jesam li već spomenula mačke? Sarajevo ih je puno – samo na ulazu u naš hostel odomaćile su se četiri. Samim tim, sličnost sa Istanbulom iz romana Orhana Pamuka postaje neverovatna.

Kraj Gazi Husrev-begove džamije, Baščaršijske džamije i Sebilj česme smo samo prošli – gužva je ipak bila prevelika i sledeće jutro se činilo kao pametnije vreme za obilazak. Zato sam uspela da makar spolja razgledam živopisnu čajdžinicu „Džirlo“ (hvala na preporuci, Vladana!), o kojoj su već izveštavali mnogi relevantni svetski mediji iz oblasti turizma i ugostiteljstva. Mnogo hvaljeni ambijent, posetioci koji sede na jastucima i ćaskaju ispijajući čaj, poslagane knjige, naravno – mačka, uvek raspoloženi vlasnik koga prepoznajete na kilometar jer je zaista upečatljiva pojava... Sve to vas čeka u ulici Kovači, pravo iza Sebilj česme, preko pešačkog prelaza, pa uzbrdo. Nova muzička tema u glavi nezadrživo se odmotala, ovoga puta „Crvena jabuka“: vraćaju se dani, mirišu trešnje kada siđem niz Kovače... Obećala sam sebi da drugi put, kada možda budem dolazila sa svojim vršnjacima, neću propustiti da zasednem kod „Džirla“.

Na samom početku svake ture, ukoliko krećete od ulaska u grad sa strane koju smo mi prvobitno birali – a ne obrnutim smerom, koji kasnije zauzesmo – malo niže od Baščaršije samouvereno se baškari najlepše sarajevsko zdanje, Vijećnica. Kako biste je sagledali u celini, predlažem da pređete na suprotnu obalu, u predveče, kada je već obasjana rasvetom. Otvorena 1896. godine, u početku je služila kao sedište Gradske uprave, da bi nakon Drugog svetskog rata u njoj bila smeštena Nacionalna i univerzitetska biblioteka. Nažalost, tokom poslednjih ratova, uništen je najveći deo knjižnog fonda od nekadašnjih sto pedeset pet hiljada jedinica. U požaru nakon granatiranja izgorela je i kompletna unutrašnjost Vijećnice.

U širem centru ćete zapaziti, između ostalog: Despića kuću, stare zgrade Glavne pošte, Univerziteta i Narodnog pozorišta. Što se mostova tiče, izdvojila bih još Carevu ćupriju i Ajfelov most. Desno od Vijećnice, pogled će vam sigurno privući građevina neobičnog naziva ispisanog na fasadi – Inat kuća. Kada je građena Vijećnica, postojeći objekti su, očekivano, bili obeleženi za rušenje. Međutim, jedan od vlasnika, starosedelac po imenu Benderija, pobunio se i uporno odbijao da potpiše dozvolu. Tokom iscrpljujućih pregovora, insistirao je na tome da mu naknada bude isplaćena u dukatima, a dom u kome je nalazio toliko spokoja, ciglu po ciglu, prenet na drugu obalu. Nisu pomagale ni pretnje zatvorom, tako da su austrougarske vlasti naposletku morale da popuste. Danas je u ovoj kući nacionalni restoran.

Malo dalje se prostire Bentbaša (nasip, brana), deo grada opevan u mnogim sevdalinkama, a meni ipak najpoznatiji iz malo drugačije pesme:

Turu smo završili posetom ulici Telali, iza Baščaršije, gde sam tražila – i našla Kranjčevićevu kuću. Zgrada je zapuštena i oronula, ali jasno se vidi spomen-ploča koja obaveštava prolaznike da je na toj adresi nekada stanovao jedan od meni najdražih jugoslovenskih književnika, Silvije Strahimir Kranjčević. Po jednoj od njegovih pesama, inače, ovaj blog nosi ime (staroj stranici su, slučajnosti li, kumovale druge Sarajlije, „Bijelo Dugme”).

Malo dalje niz ulicu, prošli smo kraj Stare pravoslavne crkve, Stare sinagoge u kojoj se sada nalazi Muzej Jevreja Bosne i Hercegovine, kao i pijace Markale na kojoj su se odigrala dva stravična masakra tokom opsade Sarajeva.

Jedva savladavši desert u jednoj od poslastičarnica (božanstven je, ali moj želudac odavno više nema stari kapacitet), prijatno iznenađena što se sa razglasa čuje „Riblja čorba“, još neko vreme sam se „muvala“ Baščaršijom, pa natrag u hostel. Moji saputnici su, naime, žurili da uhvate prenos košarkaške utakmice Srbija – Italija, ujedno smatrajući kako ipak nije bezbedno da se po mraku sama šetam nepoznatim ulicama. Uključila sam kablovsku, hiljaditi put odgledala ko zna koju epizodu „How I met your mother“, istovremeno motreći na bubašvabu u dnu sobe, pijuckajući gradsku flaširanu vodu simboličnog imena – „Sara“ i sabirajući roj utisaka.

Od prvih sati u gradu bila sam svesna kako ni u ludilu neću uspeti da za nepuna dva dana obiđem sve sa pripremljenog spiska. Između ostalog, činjenica da nije imao ko da nas vozi do Koševa ili Trebevića dok je slikar zaokupljen svojim obavezama, uslovili su da za neki naredni put pod stavkom obavezno ostanu: vožnja žičarom „uspinjačom“ iznad grada, poseta Kapeli vidovdanskih heroja (cveće za Gavrila i drugove), Olimpijskom muzeju, stadionu „Asim Ferhatović Hase“, groblju Bare (po ruža za počivališta Dražena Ričla Zija i Davorina Popovića, čije su me pesme svejedno pratile na svakom koraku), Vrelu Bosne, Aškenaskoj sinagogi, Muzičkom paviljonu i Zemaljskom muzeju. Ulazak u džamiju i katedralu naknadno su dodati na spisak, pošto se sutradan ispostavilo da ni za to ne ostaje dovoljno vremena.

Skenderija povezuje novo i staro

San su mi čitave noći prekidali oglašavanje zvona sa Katedrale, automatsko paljenje svetla na tremu i, ponajviše, uzbuđenje zbog svih upijenih prizora i ponetih impresija. Zbunjivao me taj verujem – ne verujem osećaj da se, istina, nalazim u drugom gradu, ali istovremeno uopšte ne osećam nikakvu „stranost“, već se prirodno uklapam u njegovu raznolikost i vrevu. Pred zoru je počela kiša, a mojom glavom su i dalje mahnitali utisci od prethodnog dana.