tekst i fotografije: Isidora Đolović
Sarajevsko kišno jutro, kao u pesmi „Crvene jabuke”, ozbiljno je pretilo da pokvari planove za prepodnevni obilazak. U cik zore sam osluškivanjem pokušavala da procenim koliko teško napolju pljušti. Letimično gledajući „Dva i po muškarca“ na kablovskoj, polako sam se pripremala za još jedan dan u gradu skladnih kontrasta. Nakon jučerašnjeg otkazivanja poslušnosti mog fotoaparata, dogodio se još jedan maler – polomljena zakačka od minđuše. Bilo kako bilo, rešila sam da uopšte ne reagujem nerviranjem i čitav dan hodala unaokolo sa onom jednom. Računala sam – ko će da zna, možda je to baš neki fazon? I kada je likovna umetnica Ilona kasnije primetila: „Nedostaje vam jedna naušnica“, nasmejala sam se: „Znam, druga je pukla.“ Srećom, prognoza sa ćaletovog pametnog telefona ovoga puta se pokazala preciznom, budući da je kiša postepeno uminula, iako će s vremena na vreme rominjati čitavim ostatkom našeg boravka. Mokrim asfaltom na granici između dve civilizacije, odlučno sam uhvatila pravac ka Baščaršiji, pošteno sagledanoj bez gužve i vreve.
Dok su moj stari i slikar doručkovali u „Želju“, započela sam lutanje lavirintom baščaršijskih uličica. Prelepo je posmatrati kako se četvrt budi, slušati dok trgovci pozdravljaju jedni druge i počinju da divane, otvarajući svoje aščinice, čajdžinice, buregdžinice i slastičarne. Pored ovih, još u Višegradu sam primetila (barem meni) nov koncept ugostiteljskog objekta – pekoteku. Šta bi to trebalo da bude, pekara u koju se (uveče) odlazi na žurku?
Baščaršijskim kontrastima nema kraja. U pojedinim njenim zavijucima ugnezdile su se kuće na sprat kakve više pristaju nekom mediteranskom selu na obali; već par uglova dalje nabasali ste na zanimljivu galeriju sa spuštenom zaštitnom ogradom čije su rešetke u obliku bršljana.
Prva, najistaknutija zborna tačka je Sebilj česma u dnu Baščaršije. Da potpuno uprostim, pandan onome što spomenik knezu Mihailu Obrenoviću predstavlja za Beograd. Podignuta na istaknutoj poziciji, ova fontana karakterističnog oblika kao stvorena je da „pozira“ za razglednice. Zbog neizbežnih jata koja, iznenada, samo prhnu na neki od obližnjih iskošenih krovova, prostor koji je okružuje nazivaju i Trgom golubova. Danas je sto osam godina star sarajevski sebilj (na arapskom: zgrada na putu gde ima vode), delo arhitekte Aleksandra Viteka, usamljen primerak svoje vrste. Repliku je Sarajevo 1989. poklonilo našoj prestonici, tako da ćete beogradski sebilj zateći prekoputa Bajlonijeve pijace.
Na Baščaršiji ne smete zaobići ni dve značajne islamske bogomolje. Starija od njih, Džamija Havadže Duraka – poznata jednostavno kao Baščaršijska džamija, nalazi se nedaleko od česme, na glavnom trgu. Pretpostavlja se da je sagrađena krajem XV veka. Donedavno obavljani radovi na njenoj restauraciji su završeni, ali je otvaranje odloženo zbog pandemije korone.
Druga i verovatno još čuvenija, pripada svojevrsnom kompleksu građevina koje je Gazi Husrev-beg, upravnik Bosanskog sandžaka, početkom XVI veka ostavio gradu. Begova džamija, kako je narod zove, smeštena u ulici Sarači, posebna je priča i zdanje neiskazive lepote. Već prolaskom kroz njenu kapiju ne samo što ste otkrili savršen prostor za predah i sklonište od ulične gužve, nego stupate u neki sasvim drugačiji, starovremski svet. Zadržavate dah, preplavljuje vas strahopoštovanje i oprezno, korak po korak, prilazite prvom objektu na vidiku, sve nastojeći da ničim ne narušite blaženstvo mira. Nasred dvorišta, sopstvenom muzikom starijom od svih nas žubori veliki šadrvan, natkriljena javna česma. U njegovom podnožju, sa nekoliko strana, prislonjene stoje papuče vernika koji malo dalje, pred ulazom, klanjaju sabah (jutarnji) namaz.
Glavni ulaz odaje persijsko poreklo glavnog arhitekte, koji je zdanje projektovao u ranocarigradskom stilu: na vratima dominiraju arabeske, pozlata i ornamenti. Levo od ulaza nalazi se muvekithana, nekada boravište čoveka zaduženog za popravljanje sata na obližnjoj kuli, dok su desno, u delu dvorišta koji se zove harem, sahranjene istaknute ličnosti zajednice sarajevskih Muslimana.
Uzdižući se nad belim, vitkim nadgrobnim spomenicima, oku se još udesno otkriva čuvena Sahat-kula, nacionalni spomenik iz XVII veka, visok trideset metara. Na njenom četvrtastom tornju okrenutom ka svim stranama sveta, nalazi se čuveni sat koji su 1875. lokalni trgovci doneli iz Londona. Jedini sličan satni mehanizam predstavlja upravo tamošnji Big Ben, ali sarajevski sat apsolutno jedinstvenim u Evropi čini i podatak da meri lunarno vreme. Zbog toga što u trenutku izlaska i zalaska sunca pozlaćene kazaljke pokazuju dvanaest, zbunjeni turisti često pogrešno zaključuju kako je sat odavno pokvaren. Naprotiv: veruje se da spada među najpreciznije na svetu! O njemu brine već spomenuti muvekit, koji se jednom sedmično uz 76 stepenika popenje da podesi tačno vreme. Mojoj generaciji je, ipak, možda najpoznatiji zahvaljujući prelepoj pesmi grupe „Crvena jabuka“, tačnije, stihovima Kad sat zazvoni na kuli, kraj Begove džamije...
U neposrednoj međusobnoj blizini smešteni su Gazi Husrev-begov bezistan – natkriveni bazar sa dva ulaza, Gazi Husrev-begova biblioteka, muzej i medresa (nekada viša, danas srednja škola). Potonja obuhvata hanikah (izvorno boravište derviša koji su u njemu izučavali svete knjige), prostor sa pokretnim staklenim krovom i malom fontanom u dnu dvorišta. Danas služi za održavanje različitih promocija i izložbi, od kojih smo jednu upravo tom prilikom i pogledali.
Nedaleko, takođe na Baščaršiji, u hladu divno uređenog dvorišta nalazi se Stara pravoslavna crkva, jedan od najstarijih kulturno-istorijskih spomenika grada. Potiče iz srednjeg veka i posvećena je arhangelima Mihailu i Gavrilu. U sklopu crkve je i muzej. Bez obzira na to jeste li hrišćanin (i uopšte vernik) ili ne, teško da vam očigledna drevnost, potamnele ikone i unutrašnjost na dva nivoa, sa plavo oslikanim svodom, neće probuditi duboko poštovanje.
Uočila sam jednu specifičnost: u gradu takve i tolike religijske raznovrsnosti, postajete pojačano svesni vlastite, uz poštovanje, znatiželju i ljubav prema svim ostalim konfesijama. Tako je barem u mom slučaju. Nigde se ne osećate više građaninom sveta, niti poštujete sve što je ljudska umnost prožeta osećajnošću uspela da stvori, kao u sredinama koje omogućavaju da na relativno malom prostoru otkrijete, jedne uz druge, najbolje primere svake duhovno-intelektualne struje.
Drugi, nešto noviji hram uzdiže se u samom centru grada. Saborna crkva rođenja Presvete Bogorodice sagrađena je sredinom XIX veka i spada među najveće pravoslavne bogomolje na Balkanu. Totalitet njene lepote, bilo da je posmatrate spolja ili se skoncentrišete na enterijer, doslovno oduzima dah, čemu najviše doprinose moćno visoki zidovi, pozlaćene ikone na ikonostasu, vitraži kroz koje se prelama mistična svetlost, visoki izuvijani stub u središtu. Sve je raskošno, ali ne bez ukusa.
Usledilo je opušteno ćaskanje sa nekim zaista sjajnim ljudima iz Umetničke galerije Bosne i Hercegovine, uz kraći obilazak manjeg dela njene bogate zbirke. Katedrala je upravo zatvorena zbog uobičajenog čišćenja, za Aškenasku sinagogu takođe nije bilo vremena jer se grubom selekcijom moralo odlučiti šta još želim da obiđem. Konačan izbor onima koji me poznaju neće zvučati nimalo neobično: preostale dve lokacije predstavljaju ubedljivi utisak dana, nešto baš za moju dušu.
Do prve vodi potpuno „zapadnjački“ kvart sa brojnim načičkanim pabovima, ispred kojih sede ili stoje figure Nikole Tesle, Stanlija i Olija, italijanskih pizza majstora… Nad vratima vise gitare, Ajfelova kula i poneki sombrero, u zavisnosti od vrste lokala – a oni variraju od irskih do gusarskih. U prolazu sam ugledala i hostel „Franc Ferdinand“, gde je trebalo da odsednem pre dve godine kada sam dobila regionalnu stipendiju za mlade književne kritičare, učesnike festivala „Bookstan“. Usled nekoliko nesrećnih porodičnih okolnosti, bila sam primorana da odustanem. Ovogodišnja manifestacija je, sudeći prema plakatima, počinjala upravo te sedmice, kao i „Baščaršijske noći“. Zaboravila sam da ranije spomenem sarajevske knjižare. One kraj kojih sam imala priliku da prođem deluju veoma opremljeno, uredno i lepo, ali iz opravdanog razloga poznatog kao „prazan džep“ nisam se usudila da ih podrobnije istražim i time samoj sebi stvorim zazubice.
Od knjiga mi se, svejedno, nije dalo pobeći. Muzej književnosti i pozorišne umjetnosti BiH smešten je pod okriljem tihe uličice, u jednoj od nekoliko poznatih gradskih zadužbina porodice Despić. Bela kuća u orijentalnom stilu, na svoja dva nivoa čuva kompaktnu i zanimljivu kolekciju od dvadesetak hiljada eksponata. Raspodeljeni su na više desetina književnih i pozorišnih zbirki. Treba li naglasiti kako mi je baš sve zatečeno bilo izvanredno zanimljivo?
Ulazite pravo u rekonstruisanu radnu sobu Silvija Strahimira Kranjčevića, sa kompletno očuvanim stolom i delom lične biblioteke, poveljama, rukopisima, različitim privatnim predmetima.
Stepenicama pređite na sprat, kako biste razgledali manje celine posvećene Petru Kočiću, Hasanu Kikiću, Maku Dizdaru, Isaku Samokovliji, Branku Ćopiću i njegovom nesrećnom prijatelju Ziji Dizdareviću… Selimović i Andrić su dobili odvojene, sopstvene „sobičke“.
Drugi deo postavke je raspoređen niz stepenište, pa do prizemlja zadnjeg dela kuće. Njegova tema su počeci razvoja sarajevskog teatra, o kome slikovito i živo govore plakati, programi, fotografije prvaka ansambla, skice i kostimi, maske, crteži, lutke – Karađoz i „obične“...
Sada već poznatim putem, produžila sam do Muzeja Mlade Bosne pod zvaničnim nazivom Muzej Bosne 1878 - 1918. Ponovo se našavši kraj Latinske ćuprije, ovoga puta u odsustvu gužve, stala sam na ćošak i pokušala da natenane rekonstruišem, u mislima (d)oživim sve: gde su stajali, kako se okupljeni svet tiskao da vidi povorku, Nedeljko koji skače u istim ovim kamenom ograđenu reku, Gavrilov ugao – prostorni i mentalni...
Što se muzeja tiče, mali je i pedantan, mada možda previše revizionistički orijentisan. Hronološki osmišljena, kružna postavka najpre obuhvata predmete u rasponu od nošnji i oružja, do delova pokućstva iz doba nakon Berlinskog kongresa, pa uoči i neposredno nakon Aneksije. Tu su različiti crteži i mape starih delova grada, fotografije i novinski isečci nastali povodom posete Franca Jozefa, poštarska kapa, jedna citra, pisaća mašina...
Središnji deo prostorije zauzimaju jagodinski ružne ( = kao da ih je Sarajlijama ustupio tamošnji Muzej voštanih figura) lutke Sofije i Franca, u prirodnoj veličini.
Slede, u uglu levo, zastakljene fotografije Mladobosanaca, mapa sa rasporedom pozicija uz Miljacku na odsudni dan, pištolji, Gavrilove pantalone i torba, žandarmska uniforma… Kolekciju zaokružuju eksponati iz perioda Prvog svetskog rata.
Odmah kraj kabine ljubaznog kustosa nalaze se originalne stope Gavrila Principa. Generacije naših roditelja pamte da su ih, prilikom izleta i ekskurzija, obilazile napolju, na autentičnom mestu odakle je izvršen atentat. Kako sam saznala, uveliko je pokrenuta inicijativa da budu vraćene tamo gde pripadaju, čime bi rekonstrukcija istorijske prekretnice svakako bila upotpunjena.
Na ekranu blizu biletarnice, a odmah pored ulaska u izložbenu salu, vrte se kadrovi Bulajićevog filma o Sarajevskom atentatu. Nisam skrivala ushićenje posetom, u jednom trenutku se uplašivši da ću zaposlenome izgledati kao nekakva glupa fan-girl (obožavateljka) ili Gavrina grupi. Ipak, nisam odolela, a da se ne upišem u knjigu utisaka.
Dok smo na uglu čekali slikara, kompletirala sam već izuzetan doživljaj grada slušajući kako vetar donosi pevanje hodža, od kojih se jedan oglašavao iz najbliže, Careve džamije, odmah preko reke.
Bukvalno trkom, još jednom smo otišli na Baščaršiju, oni (opet!) da jedu, dok sam ja žurno tragala za sinoć zapaženim suvenirima. Ponovo u hostelu, dohvatih unapred spakovan ranac, pa ispraćena mačkama, brzim korakom nastavih kroz Ferhadiju i park. Prelazeći Trg oslobođenja, još prethodnog dana smo zapazili famoznu statuu „Multikulturalni čovjek“ autora Frančeska Perilija. Dok se lokalna uprava već nekoliko godina nećka oko njenog premeštanja i pitanja da li je Sarajevu uopšte potreban (skromno mišljenje – jeste), „dvojnici“ skulpture u Torontu, Istočnom Londonu, Kini, Južnoafričkoj Republici, dobijaju nagrade i priznanja.
U prolazu su mi saputnici pokazali zgradu Prve gimnazije, ispred koje se, sinulo mi je istog trenutka, Loša svojevremeno smrzavao čekajući svoju Bucu. Sve to pre nego što će zaključiti da pijanstvo ima više prednosti u odnosu na starenje! Još jednom sam punim plućima udahnula slani miris Miljacke, obratila dodatnu pažnju na slova sa Obale Maka Dizdara i zgradu ambasade Republike Srbije (Švedska i Norveška, zaboravih reći, svoju dele upravo na Ferhadiji). Uz valjda najkraći put iz nekog grada, sve vreme se osvrćući na onu zadivljujuću panoramu i kulu što kao da čuva kotlinu, budno stražareći nad šeherom, bez trunke patetike ili preterivanja pomislila sam: Zbogom, divno Sarajevo! Sudeći prema vremenu polaska, u njemu smo proveli tačno dvadeset četiri časa, a meni se još i sada čini kao da sam proživela čitavu sedmicu. I osećala se setno, kao da napuštam nešto istinski svoje.
Put u povratku uvek deluje kraće. Stigavši kući, dok sam prala ruke, nehotice polomih prsten. Možda sam ipak pomalo praznoverna, jer me i treći maler naveo da konstatujem: „Dobro je! Onda prekosutra ništa neće poći po zlu.“
Moja majka je blesavi kez koji mi je bio zalepljen od uha do uha, ne bez vidnog odobravanja prokomentarisala kako me odavno, zapravo godinama, nije videla tako iskreno, potpuno radosnu: „Sijaju ti oči. Kako ćeš tek reagovati kada (ako ikada, ispravih je!) odeš u Pariz?“ – „Iskreno, ne znam. Pretpostavljam da ću umreti od sreće nasred nekog bulevara.
A dotle, ipak biram da čekam s nekom čežnjom na svjetla tvoja – Sarajevo, ljubavi moja...
* U pripremi za put su mi, informacijama i fotografijama, od naročite koristi bile putopisne reportaže:
Sarajevo stari grad, od svitanja do sumraka
i
Vodič za Sarajevo – šta nikako ne treba propustiti u glavnom gradu BiH
(autori su Kaća i Marko iz Beograda, čiji blog Zajedno oko sveta preporučujem od srca, jer sadrži još mnogo
fenomenalnih i detaljnih članaka)