komentariše: Isidora Đolović
Podelimo li savremenu fikciju o natprirodnim bićima na podžanrove, izgledalo bi, otprilike, ovako: na jednoj strani gotski horor u romantičarskom stilu XIX veka; na drugoj tzv. young adult priče sa elementima sapunice ili komedije; a u sredini „akademski“ stil karakterističan po sofisticiranijem, vizuelno manje naglašenom do potpuno neutralnom portretisanju vampira, veštica i njima sličnih stvorenja. Negde između serijala „Sumrak“, „Hari Poter“ i „Njegova mračna tkanja“, ali upadljivo okrenuta zrelijoj i ozbiljnijoj publici, smestila se britanska serija „Otkriće veštica“. Zasnovana je na istoimenoj uvodnoj knjizi trilogije „All Souls“, inače debitantskom delu Debore Harknes čiji je za sada jedini prevod već iste 2011. objavio „Alnari“ (nažalost, do danas niko nije preuzeo prava za štampanje nastavaka). Roman je doživeo veliki uspeh i bio izrazito dobro ocenjen kao inteligentan žanrovski iskorak. Prava za snimanje filmske adaptacije momentalno po tako dobrom kotiranju knjige otkupljuje studio „Warner Bros.“, ali nije došlo do realizacije poduhvata. Tek nakon nepunih sedam godina pojavila se televizijska serija u koprodukciji kanala Sky One i Bad Wolf. Radi li se o ponovljenom uspehu literarnog modela ili je IMDb ocena ipak preterano visoka?
S obzirom na to da ovaj tekst ne spada u rubriku Ekranizacije, potrudiću se da ne upoređujem previše knjigu i seriju (koja joj je, na kraju krajeva, u ogromnoj meri verna), osim tamo gde je to neizbežno jer oba medija „pate“ od istih mana. Pre svega, važno je istaći kako zamisao Harknesove na prvi pogled deluje potpuno sveže i obećava znatno drugačiji pristup temi koja, ruku na srce, nije naročito originalna. Međutim, kako priča odmiče, sve više preovladava šablon i često u potpunosti „pokopava“ potencijalno sjajne ideje. Verovatno zbog složenosti predstavljenog sveta, angažovana su četiri koautora scenarija i troje režisera, od kojih mi je prethodno bilo poznato jedino ime Alis Trouton (radila je na seriji „Merlin“).
Priča: Dajana Bišop (Tereza Palmer), mlada američka naučnica, može da se pohvali doktoratom iz istorije stečenim na Oksfordu, držanjem predavanja na Jejlu i naročitom usmerenošću na proučavanje razvoja nauke, pre svega alhemije. Iza takvog profesionalnog usmerenja zapravo stoji želja za spasonosnim izbegavanjem tereta nasleđa – Bišopova je poslednji potomak duge loze veštica. Jedna od pretkinja joj je prva žrtva salemske istrage, a u skladu sa matrijarhatom zajednice prezime nosi po majci, mada joj je otac takođe bio izuzetno moćan veštac (ili kako se već njihovi zaista malobrojni muški primerci zovu). Međutim, nasilno izgubivši roditelje upravo zbog magije, kao dete je odlučila da se drži podalje od bilo kakvog pokušaja da ovlada urođenim moćima. To nije baš po volji njenoj tetki Sari (Aleks Kingston), koja je odgajila zajedno sa partnerkom Emili (Valeri Petiford), a obe se slažu kako Dajana neće još dugo biti u stanju da potiskuje tako moćan dar.
Kada se posle četiri godine odsustvovanja vrati u matični Oksford, radi važnog istraživanja i nagoveštene mogućnosti dobijanja katedre, Dajana ni ne sluti kako je malo potrebno za pokretanje lavine događaja. Recimo, to da u Bodleanskoj biblioteci među literaturom prizove i potpuno nesvesno raščara (ili dekodira) sto pedeset godina izgubljeni tom poznat kao „Ešmol 782“, deo zaostavštine kolekcionara i alhemičara iz XVII veka Elajasa Ešmola. Palimpsest sa neobičnim iluminacijama čudno, pa i fizički, utiče na Dajanu, izazivajući nekontrolisane reakcije i privlačeći neželjenu pažnju sličnih natprirodnih bića. Naime, delo kasnije nazivano i „Knjigom života“, čiji značaj neiskusna Dajana ne može da pojmi – pa ga potpuno nepromišljeno vraća u depo, slovi za kapitalno jer (niko nije siguran u konkretan sadržaj) navodno čuva tajnu porekla vampira, veštica i demona, njihovih moći i načina uništenja. Zbog toga je svim predstavnicima ovih inače strogo prećutkivanih grupa koje vekovima dele životni prostor sa ljudskom vrstom, neobično stalo da ga se dočepaju.
Po jednoj, veštice su od vampira ukrale dragocenu knjigu, onu koja krije tajnu besmrtnosti. Po drugoj, vampiri su od veštica oteli i izgubili drevnu knjigu vradžbina. Neki su tvrdili da se ne radi o grimoaru, već o tekstu sa osnovnim podacima o sve četiri inteligentne vrste na Zemlji.
U misteriju se ubrzo, potiskujući ili barem skrajnuvši početni mitsko-učenjačko-avanturistički zaplet, upliće zabranjena ljubav između veštice (Dajane) i vampira, Metjua Klermona (Metju Gud). Zbog nje biva poremećen krhki viševekovni savez stvorenja i doveden u pitanje davno ustanovljen bezbednosni zakon o nemešanju vrsta (The Covenant).
Svet priče je (doduše, ovde samo u nagoveštaju) prilično razgranat i njegovim natprirodnim delom upravlja devetočlano veće nazvano Kongregacija, sastavljeno od po tri predstavnika svake magijske vrste.
Gotovo odmah na pozornicu bivaju izvedena različita zainteresovana lica,kao pomoćnici ili neprijatelji glavnog para. Mirijam (Ališa Hart) i Markus (Edvard Blumel), Metjuovi asistenti u laboratoriji, zajedno sa njim se bave biohemijom i proučavanjem DNK postojećih vrsta. Markus je ujedno Klermonov vampirski „sin“.
Satu Jarvinen (Malin Buska) je finska veštica koju Piter Noks (Oven Til) poziva u pomoć kao novog člana Kongregacije i neku vrstu hodajućeg oružja uništenja.
Vampire u spomenutom veću zastupaju Metjuov stariji brat Boldvin i vođa venecijanske, opasnije grane krvopija, autoritativni Žerber (Trevor Iv). Njegovi „agenti na terenu” su Domeniko (Greg Čilin) i zavodljiva Žilijet (Elarika Džonson), Žerberova „kći“.
Metjuova vampirska „majka“ je plemkinja Izabo de Klermon (Lindzi Dankan), snob u pravom smislu te reči (kao, uostalom, svi vampiri, ako je suditi prema seriji). Primera radi, o Dajani, koja za razliku od njih „govori samo engleski i novi francuski“, s visine komentariše: Modern warmbloods are so poorly educated. Nije samo sindrom zle svekrve odgovoran za takvu jetkost. Izabo mrzi veštice jer ih okrivljuje za suprugovu smrt i priča se da je, ne tako davno, učestvovala u misiji njihovog istrebljivanja.
Moto: Iz romana je preuzet uvodni citat – It begins with absence and desire. It begins with blood and fear. It begins with... A discovery of witches. Biblijski pompezno, zar ne? Pored toga, svaku epizodu otvara Metjuov prolog o paralelnom postojanju četiri vrste, od kojih su one neuobičajene sada izgnane i osuđene na život u tajnosti unutar pretežno ljudskog sveta (iako su ljudi, paradoksalno, s prezirom posmatrani kao nemoćna, najslabija, niža bića).
Vremenski okvir: Radnja počinje krajem septembra, uoči jesenje ravnodnevnice ili ekvinocija. Dajana odbija poziv koleginice Džilijan Čemberlen (Luiz Brili) da tim povodom učestvuje u paganskom obredu Mabon, još jednom naglašavajući želju za distanciranjem od veštičarenja. Poslednji čin prve sezone odigrava se na Noć veštica, 31. oktobra.
Ambijent: Prvo što zapažamo, kasnije neretko jedino što nas uopšte vezuje za gledanje epizoda, svakako je činjenica da se radnja odigrava između zidina istorijskih zdanja, bio to univerzitetski Oksford ili francuski zamak iz srednjeg veka Set Tur (Sept Tour, sedam kula, porodično zdanje Klermonovih);
u srcu prirodnih lepota pejzaža američkog istoka;
finskih predela nad kojima pleše Aurora borealis
i neibežne, večne Venecije.
Dajana: Glavna junakinja je u knjizi pretežni pripovedač: izuzetak su poglavlja koja prate Metjua, data iz neutralne perspektive. Dotični u jednom trenutku, zadivljen pred njenim naučnim radom, pomišlja: Kako bi savremena žena mogla da razume davno umrle ljude bez pomoći magije? Ovu posvećenost, strast i entuzijazam za svojom oblašću izučavanja kod Dajane iz serije, nažalost, naprosto ne vidimo. Povremeno se pojavi poneka varljiva naznaka „borbenosti“, ali i dalje preslaba da opravda uporne ocene okoline kako je „hrabra“. Iskazi poput: I would hunt down anyone who threatens you, upućeni Metjuu, zvuče smešno koliko i uporna nastojanja da se pokaže kao suprotnost tradicionalnom modelu „dame u nevolji“.
Isto važi za dramskim nabojem same po sebi ispunjene situacije sukobljavanja veštica ili Žilijetine opsesivne ljubomore: potonja je planski pretvorena u vampira kako bi postala mamac za Metjua i sredstvo sticanja prevlasti Durantovih u odnosu na rivalsku porodicu Klermon. Složeni podzapleti od kojih bi kvalitetna obrada napravila čudo, obesmišljeni su i ograničeni glumom na nivou sapunice.
Od prve scene su nam sugerisani junakinjina samostalnost, kreativni nered i naučnička rasejanost. Dajana se bavi sportom (trčanjem i veslanjem) kao prepisanim oblikom stišavanja čestih napada panike. Bez razvijenijeg konteksta iz romana, gledaocima izmiče pravi razlog njene povišene napetosti i adrenalina – suzbijanje magije.
Situacije i vidovi u kojima dolazi do nesvesnog, instinktivnog oslobađanja Dajanine moći predočeni su nam manje-više pravilnim redosledom. Oseti li intenzivniji bes, strah, tugu ili ushićenost, izvan njene kontrole izbijaju tzv. „veštičja voda“ (kiša od suza pri Metjuovom povlačenju), „veštičji vetar“ (samoodbrana u biblioteci), elektricitet (tango u zamku).
Gluma Tereze Palmer kao glavne junakinje neverovatno je pasivna i bezlična. Nažalost, uz par izuzetaka, prosečni do slabi su i svi ostali, čemu sigurno doprinose na momente zaista jeftini i izlizani dijalozi.
Metju: Poznavao je Dikensa, klizao po zaleđenoj Temzi i Makijaveli mu nije bio neki stručnjak. Za hiljadu i po godina, nema diplome koju nije stekao, istorijske ličnosti koju nije upoznao i prvog izdanja knjige koju nije dodao biblioteci u Set Turu. Deluje misteriozno i voli da kontroliše žene – mada on to zove zaštitničkim nagonom, porodična situacija mu je zamršena, a članovi te ugledne loze neopisivi elitisti. Zvuči poznato, ali nisu Edvard i Bela? Više je nego jasno, od prvog susreta, kako Dajani predstoji potpuna očaranost. Nije najjasnije, doduše, koji su razlozi povratne reakcije.
Ovde vampiri, naravno, smeju na svetlost, ne spavaju u kovčezima, opušteno spominju Boga ne zazirući od raspeća ili krstova, jedu i piju sve – ne samo ljudsku krv, jedino im baš ne prija beli luk, ali isključivo zbog mirisa i ukusa koji vređa njihova istančana čula. Razbijanje stereotipa se na više načina uklapa u opštu tendenciju romana da prikaže stremljenja novog doba emancipacije.
Metju nije izuzetak, uključujući ličnu prošlost koja ga ipak smešta u kanon: supruga Blanka i sin Lukas umrli su tokom epidemije, nakon čega je doživeo nezgodu previše sličnu samoubistvu i potom, zahvaljujući Izabo, postao vampir.
Sam lik je znatno dopadljiviji nego u romanu, kako fizički, tako i ophođenjem. Istina, ponavlja se jeziva sklonost da nadzire, uhodi (zapravo, seriju i otvara prizor Metjua dok sa mosta motri na Dajanu), miriše njenu duksericu i ima posesivne ispade.
Da ne zaboravim, među njegove veštine spada i hipnoza jelena.
Pojmovi: Upravo u vezi sa Metjuom više puta se potežu neki od ključnih termina iz vampirskog rečnika. To crave se odnosi na neobuzdanu žudnju za drugim bićem, ne samo na meniju. Više puta je potencirano, pa i fetišizirano, pitanje Dajaninog mirisa kakvim ga doživljava Metju. Naravno, ona sasvim netaktično jednom vampiru uporno postavlja aluzije na ukus i krv, iako je upozorio kako neće biti u stanju da se kontroliše, ukoliko jednom popusti. To mate bi trebalo da označava seksualno opštenje, ali nedoumicu unosi to što se, sudeći prema odnosu sa Žilijet, a i još ponekom ženom kojih je svakako bilo u njegovoj prošlosti, Metju (kao vampir) očigledno već pario i pre Dajane. U čemu je onda stvar? Uslovljava li zabranu sama činjenica da je ona: 1. veštica, 2. prema legendi/proročanstvu najmoćnija veštica; 3. naprosto lovina koja izmiče?
Aktuelnost: Nije teško primetiti koliko je fantastika „Otkrića veštica“ duboko ogrezla u savremenoj društvenoj korektnosti, pa u nastojanju da ispoštuje svaku grupaciju i nikoga ni slučajno ne uvredi, dolazi do prilično kontradiktornih i smešnih rešenja. Pre svega, jasno je da iza svega stoji poruka poštovanja različitosti, ali su i unutar sveta stvorenja prilično očigledna raslojavanja. Veštice i vampiri za sebe veruju da su superiorna rasa, potcenjivački gledaju na one druge, a tu negde su izgubljeni nesretni demoni, za koje niti imamo pojma šta rade, niti ih bilo ko ozbiljno shvata. Njihova uloga u prvoj sezoni je, izgleda, samo da popune stolice u veću, odnosno kritičnu masu za šarolikost fantastičnog sveta. Kad smo kod njihovih predstavnika, Nejt i Sofi su rasno mešoviti supružnici, a opet, veštice Emili i Sara su isto to, pa još istopolni par.
Meridijana: Jedan od zanimljivijih delova prve sezone tiče se prilično morbidnog detalja. Žerber u svojim odajama drži glavu zarobljene veštice pod (venecijanskom) maskom. Zaključana u kutiji, reaguje na vampirsku krv tako što ponavlja zagonetno proročanstvo:
Beware the witch with the blood of the lion and the wolf, for with it she shall destroy the children of the night.
Satu je kasnije identifikuje kao Meridijanu, moćnu vešticu iz davnih dana, koja je kažnjena zbog neposlušnosti. I to je sve. Još jedan u nizu izrazito intrigantnih, razočaravajuće nerazrađenih aspekata priče. Malo dodatnog istraživanja otkriva kako je lik Žerbera zasnovan na istorijskoj figuri pape erudite Silvestera II. Navodno je u svom posedu imao bronzanu glavu koja je potvrdno ili odrično odgovarala na postavljena pitanja. Prema drugoj legendi, sklopio je pakt sa ženskim demonom po imenu Meridijana, zahvaljujući čijoj pomoći zadobija Svetu stolicu.
Opšti naslov: Samo jednom se i to krajnje usputno spominje All Souls kao lokacija, što znači da objedinjujući naslov serijala ne igra važnu ulogu, baš kao ni pojam A Song of Ice and Fire za seriju „Igra prestola“. All Souls College je skraćenica za Rektorat na Oksfordu, elitistički ogranak smešten u gotskoj katedrali, poznat po tradicionalnim ceremonijama i veoma strogoj selekciji polaznika. Usmeren je isključivo na naučno-istraživački rad, a malobrojni članovi automatski dobijaju mesta u upravi Univerziteta. Metju je jedan od njih. Dvosmislenost naziva potiče od praznika All Souls Day ili Dan mrtvih (nešto kao ovdašnje Zadušnice).
Muzika: Česti su, iako ne uvek zanimljivi i prikladni, uplivi muzike u svojstvu komentara određenih scena. Kao uspešan primer izdvojila bih početak druge epizode, dok Žilijet u Veneciji vreba turistu sa imenom njene neprežaljene ljubavi, uz zvuke pesme „White Rabbit“ (nažalost, radi se o obradi Hejli Rajnhart, a ne originalu grupe „Jefferson Airplane“). Drugom prilikom se numera „Demons“ benda „Imagine dragons“ previše očigledno koristi kao najava za predstavljanje likova Nejta i Sofi, dok je još jedna obrada „Go your own way“ (umesto „Fleetwood Mac“, verzija u izvođenju Lissie) u datom kontekstu prilično patetična. Instrumentali su takođe uglavnom suviše naglašeni i „emo“, čime se pojačava asocijacija na „Sumrak“ za odraslije.
Pozitivno: Početna ideja, prelepe lokacije, odlična slika i solidni efekti. Gluma u par slučajeva. Pre svega, Metju Gud je stvarno dobar (good!), negativac Noks takođe, dok su pojedini likovi interesantno osmišljeni (Satu), ali ih odabrani glumci ne tumače dovoljno živo. Čitava postavka sukobljenih strana i njenih izaslanika takođe je inspirativna, ali nedovoljno razvijena.
Neke od scena su posebno uzbudljive, kao na primer okršaj između veštica Satu i Dajane. Unose akciju i dinamizuju radnju koja se inače previše oslanja na prenošenje već dobijenih informacija. Iznenadila me efektnost paralelnih scena lova (Izabo u šumi) i Metjuovog osvetničkog napada na Džilijan.
Negativno: Ukoliko ste čitali knjigu, posebno upada u oči zbrzanost zapleta. Takva skraćivanja jesu često neophodna za ovaj format i u pojedinim slučajevima se radi o dobrim odlukama (recimo, supernaturals-all-inclusive časovi joge na koje Metju vodi Dajanu), ali se generalno čini da su prvoj sezoni bile neophodne makar dve dodatne epizode.
Uvođenje Markusa, Satu, Žilijet i još nekih lica dolazi mnogo ranije nego u romanu, dok se, naprotiv, težište interesovanja prebrzo pomera sa misterije Ešmolovog rukopisa na zabranjenu ljubav. Na kraju zaista deluje kao da nije problem u rivalstvu i borbi za opstanak ili moć, već pitanje svih pitanja postaje hoće li se Metju (u)pariti sa Dajanom.
Spomenuto je mnoštvo inspirativnih simbola, ali oni koji nisu čitali knjigu gde je njihova uloga znatno razrađenija i pre svega obrazložena, teško mogu da razumeju o čemu se zaista radi. Primer su motivi figure i crteža boginje lova Dijane, prisutni kroz Sofine vizije, ali i traktat „Aurora consurgens“.
Karakteristike i specifične moći stvorenja tek su ocrtane, pa nam tako za demone uopšte nije jasno čime se izdvajaju. Fizički opisi su u nekoliko slučajeva potpuno različiti od autorkinih: bibliotekar Šon u romanu ima „kosu boje peska“ i naočare, dok je ovde crnac; Markus je u romanu plav, plavook „surferski“ tip u „Convers“ patikama, a Metju krupan, spojenih obrva, kromanjonac koji se autorki (i Dajani) iz nekog razloga čini muževnim. Naglašeno je i to da „nije vitak“, dok je Metju Gud definicija suprotne građe. S druge strane, Dajana je pojavno dobro odabrana, ali ne i karakterom. Sve vreme ostaje neubedljiva, više kao manekenka za plavo nijansiranu odeću koju joj uporno slažu sa bojom očiju, pa već do kraja prve epizode ta hodajuća reklama za „Lenor“ počinje da neprijatno odudara.
Nerealno brzo zbližavanje za radnju koja obuhvata tek nešto više od mesec dana. I zašto/kako svi svuda putuju isključivo automobilom, pa i na drugi kontinent?
Zaključak: „Otkriće veštica“ je, naročito za prvo gledanje, zabavno i brzo, mada se do sredine ispoljavaju svi nedostaci sezone. Relativno kratke epizode, od po četrdeset minuta, čine da radnja teče brzo i više podseća na veoma razvijeno, dugo postavljanje glavnog problema. Početak zaista obećava nešto drugačije, ali se zapravo radi o kombinaciji motiva iz „Harija Potera“ i „Sumrak sage“, koja pri otvorenom završetku poprima sličnosti sa „Tuđinkom“ (Outlander). I pored cliffhanger-a u finalu, ne verujem da ću nastaviti sa drugom sezonom.
Vrednosna ocena: 5 /10
* Jedan od završnih prizora dobro služi zatvaranju tematske sedmice na blogu, koju sam nazvala Halloweek (svi tekstovi OVDE).
