среда, 3. новембар 2021.

Aleja narodnjaka

piše: Isidora Đolović

Duže od godinu dana dvoumila sam se da li da uopšte progovorim na ovu temu izvan najužeg kruga proverenih istomišljenika. S jedne strane, sve više pritiskaju diktati kulture pahuljica i poništavanja (tzv. „kancelovanja“), odnosno praksa „hodanja po jajima“ usled mogućnosti da izrečenim stavom nekoga diskriminišete ili uvredite. Sa druge stoji često još veći rizik od privlačenja na sebe suprotne vrste etiketa, što vodi autocenzuri, prećutkivanju, razvijanju negativnog i neiskrenog oblika nametnute „tolerancije“. Sledeći korak je, na primer, javljanje osećaja stida ukoliko ste završili neke škole, jer vas u tom slučaju palanka unapred izopštava kao nadobudnog, neposlušnog, preterano drugačijeg i samim tim nepoželjnog člana kolektiva. Ali, kao što istina da Aleja zaslužnih građana nije Aleja velikana ne čini njenu polaznu namenu manje prestižnom, tako ni sistematsko nastojanje društva da najpre ponizi, pa utiša, a onda i potpuno izopači građansku kulturu ne sme biti posmatrano ćutke. Jer, gde je granica između nereagovanja (u ovom slučaju, iznošenja konstatacije) i prihvatanja?

Čini se nepopularnim stavom (još jedan relativno noviji pojam kojim se nevešto zaogrće težnja ka misaonoj uniformisanosti), ali, ne tako davno imali smo priliku da se uverimo u postojanje više nego jasnih pokazatelja nepopravljivog, bazičnog i većinskog primitivizma u krvi narodnih masa. Započela bih prisećanjem na dve situacije iz lične prošlosti.

Scena 1: Srednjoškolci smo, možda drugi ili treći razred. Milenijalci. U školi se vrši anketiranje na temu najčešćih mesta za izlazak čačanske omladine, muzike koju tamo slušaju i, posredno, samog životnog stila (kod mnogih se, doduše, u tim godinama radilo tek o prolaznoj fazi). Drug iz klupe i ja popunjavamo upitnik. Sa zaprepašćenjem primećujem kako ljubitelj folk i „pop“ muzike (ukratko, svega što smo tada podrazumevali pod izrazom fensi) u odeljak namenjen nabrajanju kafića upisuje – „Mančula“ (bajkersko stecište na samoj obali, uz branu; već na osnovu opisa pretpostavljate da se slušao rokenrol), „Klub pesnika“ (opskurna dvorišna birtija zavučena tik do tzv. Bedaka), „Kultor“ (istinski kultno mesto na Tehničkom fakultetu, sa šmekom veoma sličnim beogradskom KST-u). Sve malobrojni lokali u našem gradu koji su tada bili orijentisani prema populaciji alternativaca (danas ih je, čini mi se, još manje), naspram recimo Bašte 1. Maj“ kao ekvivalenta prestoničkih splavova. „Izvini, otkad TI ideš u „Mančulu“? Ili na bilo koje od ovih drugih mesta? Nikad te nisam videla ni u blizini“, dodajem ironično. Spušta pogled, tipičan za uhvaćenog u laži, dok ja nastavljam sa tvrdoglavošću idealiste koju, nažalost, do dana današnjeg nikako da izgubim: „Zašto si onda fenser, ako te blam?“

Scena 2: Stanujemo u Studentskom gradu. Moje dve cimerke završavaju medicinu, ja književnost. Inače, znamo se još iz osnovne škole, jedna mi je tada bila među najboljim drugaricama. Kasnije su nam se razdvojili putevi i interesovanja, ali mnogo ih volim iako se više puta osetim bezveze ispod sažaljivih pogleda. Znam da sam za njih simpatična, draga „lujka“;  pamtim netaktičnu opasku Suzinog oca o „književničkoj ćaknutosti“, izrečenu povodom sadržaja moje police. Drugom prilikom me njen tadašnji dečko (fudbaler) pitao, tresući glavom u pokušaju podražavanja onoga što verovatno zamišlja kao scenski izraz predstavnika tog žanra, „divljam li isto tako kad izađem?“ Zatim je zaključio da sam na prvi pogled sva mirna i fina, a ovamo mračnjak. Razlog su bili moja „Iron Maiden” majica i crno-beli Morisonov portret okačen uz ram kreveta. Uglavnom, toga dana su cimerke na laptopu slušale Anu Bekutu. Dok su padale u trans uz „Opraštam ti zlatiborske zore“, sedela sam za svojim stolom u uglu i nešto pisala. Na pitanje:„Ali, kako i tebe ovo ne dira u dušu?“, sležem ramenima: „Ne znam. Uopšte ne osećam te stvari.“ O svojim interesovanjima ne volim da pričam baš zato što sam rano primetila da moj zanos shvataju kao razmetljivost i uporno pokušavaju da me „izleče“ nametanjem sopstvenog, objektivno lošeg ukusa. Ali ako to kažem, napadnu me da sam snob. Zato radije prećutim.

Više od deset godina kasnije, suočavamo se sa nekritičkim preuveličavanjem fraze „o pokojniku sve najlepše“. Pre svega mislim na reakcije u vezi sa smrću Džeja Ramadanovskog prošle zime. Tih dana je čak i „urbana, kulturna“ grupacija patetično pisala ili tvitovala kako je on bio izuzetak od ostalog šunda, muzika njihove mladosti i detinjstva, pa da, kao, „ne možeš da ne voliš Džeja i njegove kafanske balade“. Išlo se čak do potpuno apsurdnih proglašavanja preminulog pevača „srpskim Šarlom Aznavurom / Majklom Džeksonom“ (?!?), a vrhunac svega je sahrana u Aleji zaslužnih građana. Od Šabana do Tozovca, polako se nameće pitanje promene imena ovog dela najpoznatijeg prestoničkog groblja. Kolumnama su se oglasili Muharem Bazdulj, Ana Vučković, Mira Bobić Mojsilović – o lokalnim intelektualcima (čak pojedini gimnazijski profesori) da ne govorim, što sve skupa stvara razočaravajući utisak kako se upravo dogodilo svojevrsno demaskiranje, neometano priklanjanje populizmu pod izgovorom iskazivanja saučešća. Najgore od svega je uopštavanje koje se tih dana besramno i bez kočnica vršilo na sve strane.

Pre svega, imajmo u vidu da Džej NIJE svima bio soundtrack odrastanja, niti se svi ložimo na kafanski dert. Verovali ili ne, zaista ima i nas koji nikad, baš NIKAD, ni pod kakvim okolnostima ne skakućemo u „starkama“ na folk-zvuke. Iako je gospodin Ramadanovski delovao kao simpatičan, iskren i neisfoliran čovek koga na Dorćolu pamte po velikodušnosti, budimo samo malo realni. U sličnom maniru su ovde oplakali Micu Trofrtaljku i Boru Drljaču, posthumno promovisane u nekakve kultne pojave. Iskreno iznenađuju svi načini koje manje ili više prikrivena unutrašnja seljana pronalazi da se svejedno obelodani, pri čemu shvatamo koliko su zaista urbani u manjini (intelektualne snobove ubrajam u istu grupu sa „kultivisanim“ primitivcima). Ne smem ni da pomislim šta će biti kada jednoga dana budu preminuli Ceca i Aca Lukas.

Prostački, džiberski mentalitet je fenomen koji mi nikada nije u potpunosti polazilo za rukom da shvatim, a u vezi sa tim ni revitalizaciju devedesetih koju već dugo posmatramo. Kao da nije dovoljno što nam država na političkom planu sve više podseća na ono mračno doba, nego su tu serije kriminalno-uličarske ili mračno-nostalgične tematike („Južni vetar“, „Klan“, „Porodica“, „Močvara“), povratak agresivnog patriotsko-pravoslavnog narativa (sahrana patrijarha Irineja, otpor nošenju maski i vakcinaciji, reakcije na presudu Ratku Mladiću), kao i uveliko prisutan kult „veselih devedesetih“ u slavljenju turbo-dizel muzike i popularnosti novog naraštaja ondašnjih zvezda (druga generacija Ražnatovića, Šijana, Đoganijevih okupirala je medijski prostor). Donedavno sofisticirana džez-dama Lena Kovačević, ne samo što fizički sve više liči na plastificiranu Bekvalac, nego i kojekakvim tra-la-la pesmicama podilazi široj publici, najskorije obradivši Đoganijevu stvar „Leto je“. I nije jedina, radi se o čitavom projektu „Radija S“ gde kvazipop izvođači izražavaju ljubav prema zvučnoj podlozi razdoblja najgore bede i straha. Ne mogu reći da mi nisu drage neke od tadašnjih dens stvari, doduše, pretežno sa hrvatske scene (Nina Badrić, Ivana Banfić, Colonia, E.T. dok im je vokal bila Vanna), ali, ne mogu ni da odvojim ovdašnje primere od celokupnog društveno-istorijskog konteksta i time slavim šund, odnosno, uopšte pokažem toleranciju prema istom, kao da tokom devedesetih nije bilo skrajnute, a kvalitetne muzike.

Najsvežiji povod za debatu doneo je film „Toma“, čiji branitelji od početka izriču smela poređenja sa „Bohemian Rhapsody“ („Toma“ je, pogađate, njegova srpska verzija), a Zdravkovića sa Fredijem Merkjurijem, Mikom Antićem, čak i Dostojevskim (kockar!), argumentujući navedeno starim prozivanjem neistomišljenika, samo li se usude da skrenu pažnju na „mešanje baba i žaba“. Drugim rečima, ukoliko ne pustite suzu uz ovaj film i ne priznate da je kafana (i) vaša sudbina, dobijate momentalnu dijagnozu pripadnika „isfolirane intelektualne elite“. Pošto očigledno ne možemo bez polarizacije, dodali smo joj još jedan nivo, ovoga puta žanrovski.

Između „Tome“ i „Rapsodije“, uz veoma nategnutu srodnost u vidu činjenice da su oba ostvarenja dramatizovane biografije muzičara i da Bjela uspešno koristi sličan postupak sentimentalizacije, samo prilagođen ovom podneblju, jedine preostale dodirne tačke predstavljaju karikaturalnost nalepljenog nosa i perike Milana Marića, odnosno Malekove vilice. Pa sad, pitao bi se neko, čija je priča podesnija za jugoslovenski „Bohemian Rhapsody“? Recimo Davorina Popovića (koga ima baš i u „Tomi“), Neše Leptira, Serđa Blažića. U kategoriji bendova, imamo „Bijelo dugme“ – pa, samo od Ivandićevog života je moguće razviti igrani film (dokumentarac već postoji), kamoli od ostatka njihove biografije naravno i tragični EKV. Da neko ekranizuje priču o prvoj postavi „Crvene jabuke“, eto domaće verzije filma „La Bamba“. Kao što vidimo, ko želi, pronaći će više nego dovoljno primera za izvlačenje prikladnijih paralela, jer ovi prostori nisu (samo) kafana, pa ipak se nekako uvek svede na pravdanje zbog – građanske kulture. Ako je u većini nema kao primarne i autentične, ne znači da uopšte ne postoji.

Po starom lošem običaju, javno mnjenje odlazi korak dalje: Toma Zdravković posthumno biva proglašen pesnikom. Da li je, sledeći istu logiku, Marina Tucaković bila poetesa, a ne tekstopisac? Pre svega, mnogi zaboravljaju glavni preduslov da bi nekoga nazvali pesnikom, a zapravo je prilično jednostavan: stihovi koje piše moraju biti poezija. U datu kategoriju se ne može ubrojiti baš sve rimovano, kao što ni većina kantautora nikada ne dosegne status pesnika: titula bi se opravdano mogla dati Arsenu, Balaševiću, Dilanu i Koenu. U početku karijere, bio je to i Bora, Milan i Džoni takođe periodično, a ne zaboravimo ni znatan udeo profesionalnih pesnika koji su pisali za muzičare. To su kategorije koje bi ipak trebalo razlikovati, koliko god da smo sentimentalno vezani za nečiji pretežno izvođački status.

I ma šta tvrdila ona polušaljiva sentenca, od Silvane se ipak veoma, veoma retko stiže do „Nirvane“. Znatno ranije i logičnije odredište bude Ceca, kao što je glorifikovanje Tome i sveta kome je pripadao izvesnije prva stanica na putu do Lukasa (eto, već mu najkomercijalnija izdavačka kuća štampa memoare, a tobože ozbiljni stručnjaci pišu apologije istog štiva). Pri podizanju ove vrste i količine prašine, moguće je između redova iščitati zaista mnogo štošta o kolektivnoj svesti – i preferencijama.

Zapravo, sve nabrojane pojave: reakcije na odlazak Džeja, ostrašćenost oko „Tome” i zanošenje veselim devedesetim (kakav spoj nespojivog, kao npr. „estradni umetnik“!), samo potvrđuju istinitost narodne mudrosti: „Ne pada sneg da pokrije breg...“. Ma koliko poražavajuće zvučalo, u mnogima čuči urođena sklonost prema prostakluku, konformizmu, uklapanju u „krdo“, čemu daju oduška kroz providne pokušaje da ga prikažu kao „svestranost“. Opet, postoje ljudi uvek i zauvek dosledni ličnom sistemu vrednosti – ukratko, nismo svi na prodaju i bilo bi dobro bez uvijanja nazvati stvari pravim imenom. Po cenu da to bude shvaćeno kao elitizam.

 

Нема коментара:

Постави коментар