piše: Isidora Đolović
Svrstavaju ga u žanr horora, mada prilikom upoređivanja sa drugim, daleko „krvoločnijim“ primerima istog predznaka deluje mnogo bezazlenije, emotivnije i senzualnije. Ideja o adaptaciji rodila se gotovo istovremeno sa pojavom prvih odštampanih primeraka, ali su bile potrebne gotovo dve decenije za njeno sprovođenje u delo, pa čak ni tada nije prošlo bez neslaganja. I mada je autorka En Rajs, prema čijem romanu „Intervju sa vampirom“ nastaje istoimeni film, brzo promenila stav u korist pronađenih rešenja, još i danas se mogu čuti mišljenja koja osporavaju konačan rezultat, kasting ili kakav drugi element ekranizacije. No, uprkos svemu, ona se posle toliko vremena nipošto ne čini zastarelom, prevaziđenom ili patetično smešnom, a najavljeni rimejk bi zasigurno mogao samo da potvrdi taj utisak. Između ostalog, „Intervju“ je uz Kopolinu verziju „Drakule“, pouzdano jedina varijacija na temu koja je podnošljiva i čak omiljena ljubiteljima sasvim drugačijih filmskih priča, upravo zahvaljujući svojoj estetici, središnjoj temi sa načinom njene obrade i, ne manje važno, glumačkoj podeli.
O momentalnoj popularnosti i ostvarenom uticaju romana Rajsove, svedoče brojne reference koje se veoma brzo javljaju u različitim primerima iz popularne kulture, naročito rokenrol žanra. Pored Stinga, o čijoj pesmi na datu temu govori tekst od srede (OVDE), još dobrih i značajnih muzičara pronalazilo je nadahnuće u sižeu romana „Intervju sa vampirom“, što zaslužuje poseban članak. U svakom slučaju, prva knjiga iz budućeg serijala „Vampirske hronike“ objavljena je 1976. (ovdašnje izdanje – Čarobna knjiga, 2003; prethodno Esotheria, 1996), pa se danas smatra klasičnim primerom gotik-horor romana, ali i trilera u spoju sa fantastikom. Međutim, specifičnost zbog koje ga mnogi visoko vrednuju predstavlja nezanemarljiv udeo filozofsko-egzistencijalnih tema i promišljanja kojima knjiga obiluje, dok En Rajs zapanjujuće detaljno predočava psihološke finese ličnosti svojih junaka. Uz istinski opojno pripovedanje koje ne dopušta odvajanje od romana i kao da, shodno prirodi glavnih likova, hipnotiše čitaoce, vodeći aduti su veoma izražena emocionalnost, dubina i čulnost u opisivanju.
Kao što naslov sugeriše i dosledno poštuje, priča je izložena u ispovednoj formi intervjua. Izlaganje počinje uključivanjem kasetofona, završava se zaustavljanjem trake, kroz čitav prethodni monolog povremeno bivajući presecano pauzama pripovedača i(li) potpitanjima koja su mu upućivana. Zahvaljujući tome, u prilici smo da jasno pratimo reakcije, nevericu, čuđenje i strah, ali pre svega fascinaciju neimenovanog mladog novinara. Ipak, priču vodi i kontroliše neobični sagovornik, a unutar naznačenih okvira sabralo se drame, strasti, jeze i bola za više od jednog života – koji, uostalom, ni u kom pogledu nije uobičajen.
Lui je rođen u Francuskoj, ali se kao dete sa porodicom doselio u okolinu Nju Orleansa, gde dobijaju parče zemlje i stvaraju plantažu Poan de Lak. Način na koji se priseća svojih iskustava iz „smrtničkih“ godina živopisan je, osećajan, istančan pri evociranju svakog detalja. Nakon očeve smrti, ostaje neka vrsta staratelja majke, mlađe sestre i brata. Dotični, Pol, u Luijevom sećanju je potpuno idealizovana figura anđeoskog izgleda i pobožne duže. Međutim, kao adolescenta ga obuzima neobična vrsta verskog zanosa, pa iako ga Lui u početku podržava, čak podiže kapelicu za njegove molitve, kasnije se sukobljavaju oko Polovog odbijanja da sledi racionalniji put budućnosti. Pored toga, stariji brat ne veruje u „svetaštvo“ mlađeg, pre sklon da prihvati ideju o pogubnoj obuzetosti religijskim fanatizmom. Kada Pol nastrada nakon posebno burne rasprave, Lui počinje da se opija, izjedan grižom savesti i razočaran u višu silu. Jedne noći ga, tako obeznanjenog alkoholom, u blizini farme napada vampir. Ostavljen da bira smrt ili primamljivi večni život, donosi nepromišljenu odluku. Posebno je upečatljiv Luijev doživljaj poslednje viđene zore.
Lestat mu isprva deluje očaravajuće lepo, kao hipnotišuća pojava čije su reči neodoljive. Kada i sam postane vampir, te mu se čula izoštre, a svet ukaže jasnijim nego ikada ranije, počinje da uviđa brojne mane svog novog „tvorca“. Lestatovi motivi su, pre svega, krajnje pragmatični: želeo je da se dokopa plantaže na koju bi mogao dovesti svog ostarelog, slepog oca i od koje bi ubirao novčane prihode. Lui mu postaje neka vrsta roba, dužnik-pratilac, kolebljivi deo tandema i onaj koji oseća. Dok Lestat samosvesno, čak ponosno ističe kako su pripadnici njihovog soja nemilosrdni predatori, bogolika bića kojima je sve dozvoljeno, Lui se još isuviše čvrsto drži ljudskosti i njenih moralnih načela. Zbog toga mu je izuzetno teško da napravi otklon, iako mu sada goli opstanak uslovljava zversko ponašanje. Veoma važan je, u tom smislu, neobičan odnos koji razvija prema Babet Frenije, naslednici susedne plantaže, postajući nešto između njenog anđela čuvara i demonskog bića koje je zastrašuje.
(Lestat) Zaljubljen si u svoju smrtničku prirodu! Juriš za fantomima onog ranijeg tebe. Frenije, njegova sestra... to su tebi slike onoga što si bio i sad čezneš da budeš. I tako, u romansi sa smrtnim životom, ostaješ mrtav za svoju vampirsku prirodu.
Drugi problem predstavlja Luijevo očekivanje da mu Lestat pruži više znanje, najpre u pogledu njegove nove prirode, porekla, smisla, pozicioniranosti u kategorijama dobra i zla. Odgovore na date dileme nikada ne dobija, usled čega njegovo poštovanje prema neželjenom saborcu brzo nestaje. S obzirom na to da je priča predočena iz Luijeve perspektive, Lestat viđen njegovim očima je apsolutni negativac: sebičan, krvoločan, rasipnik, jednom rečju – beznadežno loš, mada se pojedini nagoveštaji onog dela njegovog života koji su Luiju savršena nepoznanica naslućuju iz odnosa prema ocu, usputnog pominjanja Pariza ili prekinutog školovanja.
Biti vampir njemu je značilo svetiti se (...) životu samom. (...) fokusirao je svoj um, sa manijačkim osvetoljubljem, na smrtni život koji je napustio. Stalno se, mržnjom proždiran, osvrtao. Zavist ga je toliko izjedala da nije mogao naći zadovoljstvo ni u čemu, ako to ne bi oduzeo od drugih; ali čim bi to učinio, odmah bi se hladio i postajao nezadovoljan jer mu nije bila vredna stvar sama po sebi.
Interesantno je zapažanje koje se odnosi na robove sa plantaže. Tada još ne sasvim asimilirani, usled veće blizine afričkim korenima gaje drugačiji odnos prema natprirodnom i lakše ga prepoznaju u svom okruženju. Upravo incident koji je usledio primorava Luija i Lestata da se presele u grad. Neobična je junakova vezanost za naselje čiji je razvoj posmatrao decenijama, čak vekovima:
Valjda
je takva priroda svakog spomenika, bio to neki kućerak ili palata sa korintskim
stubovima i kapijama nalik na čipku od kovanog gvožđa. Spomenici ne kažu da je
taj ili onaj čovek nekada hodao ovde. Ne, ali ono što je on osećao u jedno
vreme, na jednoj tački, to se nastavlja. Onaj mesec koji je izlazio nad Nju
Orleansom tada, izlazi i sad. Dokle god spomenici stoje, diže se isti taj
mesec. Osećaj... na ovaj ili onaj način... ostaje isti.
Roman je ispunjen neobičnom (homo)erotskom napetošću, uslovljenom već samom prirodom vampirizma. Korišćenjem izraza uzeti žrtvu naglašava se bizarna ekstatičnost čina, te Lui svoj prvi doživljaj te vrste opisuje naglašavajući stapanje otkucaja srca napadača i plena, strmoglavljivanjem u borbi za poslednji dah, a vampiri putem ubijanja doživljavaju najviši stepen uzbuđenosti. Postupak dovođenja do granice smrti za njih je neskriveno orgazmično iskustvo, ali treba strogo razgraničiti vampirsko poimanje privlačnosti od uobičajeno shvaćenog homoerotizma. Rajsova to postiže nijansiranjem i Luijevom racionalizacijom oblika žudnje koju oseća prema Armandu ili Lestatu, odnosno Babet, devojci iz pariskog pozorišta ili Madlen.
U priču ubrzo biva uveden treći važan lik, Klaudija – devojčica od pet godina koju Lui pronalazi kraj mrtve majke, tokom tumaranja po siromašnoj četvrti pogođenoj epidemijom kuge. Nemoćan da se obuzda pred njenom svežinom, ugriza dete, ali je tek Lestat pretvara u vampiricu. Mada se nadalje obojica postavljaju kao njeni očevi, brzo biva jasno da je emocionalna povezanost sa Luijem neuporedivo jača. Trio tokom narednih pet-šest decenija vodi hedonistički život, pri čemu je Lestat zadužen za kvarenje njihovog čeda podsticanjem ubilačkog nagona, tim pre što Klaudija zbog uzrasta u kome je „pretvorena“ nema čvršću vezu sa ljudskošću. Za to vreme je Lui obrazuje, nesvestan kako sazrevanje duha u premalom, detinjem telu, sadrži klicu budućih sukoba i tragedija.
Mada se sve jasnije ističu sablažnjujuće odrastao izraz lica, pogled, ženska rezonanca i oštrina glasa demonskog deteta, Lui veoma dugo nije u stanju da ih primeti usled večite ophrvanosti vlastitom dvojnošću. Posebno su upečatljivi opis košmarne vizije koju doživljava u katedrali i pošteda prolaznika, uz reči: Video si me pod svetlošću lampe, pa ti se od mog lica učinilo da vidiš masku smrti.
Klaudija postaje inicijator prekidanja zavisnosti od Lestata, shvaćenog kao zlotvora za oboje, pa ga se rešavaju čak dva puta. Motiv požara postaje precizna oznaka za preokret, sanjano pročišćenje ili makar prateći efekat svakog bekstva od početka do kraja priče.
Knjiga je podeljena na četiri celine, od kojih se prva završava bekstvom nakon sukoba sa Lestatom, druga obuhvata lutanje prognanika po selima jugoistočne Evrope i promašeno traganje za odgovorima o poreklu, u samoj kolevci folklorne fantastike (diskretni omaž Stokeru?). Treća celina ih odvodi u Pariz, dok je četvrta posvećena Luijevom povratku kući.
Nema sumnje u to da su najopširniji delovi priče ujedno najuzbudljiviji: Nju Orleans i život sa Lestatom, a kasnije pariska faza u društvu Klaudije i zajednice skrivene iza tzv. Teatra vampira. Među petnaest uniformisanih (Mi se stapamo sa crnilom noći. Imamo pogrebni lakirani sjaj; kaže Estel), izdvajaju se sumnjičavi Santjago i nezvanični vođa, enigmatični Armand (najstariji preostali vampir na svetu). Zahvaljujući njemu, Lui postaje svestan falinke koja im ga čini toliko upadljivim: ne uspeva da ovlada famoznom vampirskom ravnodušnošću, previše misli i oseća. Upravo usled rečenih „mana“ i misterije koju su doneli sa sobom (u svetu vampira, ubistvo pripadnika svoje vrste osuđuje se kao neoprostiv zločin), Lui i Klaudija (dete koje nikada ne može odrasti, nikada postati samodovoljno) bude podozrivost ostalih. Istovremeno, Lui oseća kako jedino od Armanda može dobiti neophodne odgovore. Potreba za njim ubrzo dolazi u sukob sa bliskošću između njega i Klaudije, na način međusobnog isključivanja dve rivalske ljubavi. Nema ni govora o homoseksualnosti u prvom ili pedofiliji u drugom slučaju:
Ne fizičke ljubavi, moraš to razumeti. Ne govorim ja uopšte o tome, mada je Armand bio lep i jednostavan, tako da mi nikakva intimnost sa njim ne bi bila odbojna. Za vampire, telesna ljubav kulminira u jednoj jedinoj stvari i samo u njoj nalazi zadovoljenje: a ta jedna stvar je ubijanje. Govorim o drugoj vrsti ljubavi, koja me je potpuno privukla njemu kao učitelju. Lestat to nikad nije bio. Znao sam da Armand nikad ne bi zadržavao znanje za sebe.
Važno je obratiti posebnu pažnju na epizodu razgovora u kuli, te čitav deo koji se odnosi na lutkarku Madlen, majčinsku figuru za Klaudiju.
Zanimljiva je Armandova motivacija za povezivanje sa Luijem. Vampiri, naime, umiru i od dosade, tačnije, nemogućnosti da prihvate menjanje epohe ili sveta oko sebe. Luija shvata kao otelotvorenje duha svoga doba:
(Lui) U razilaženju sam sa svim i svačim, i oduvek sam bio! Nikad nisam pripadao nigde, ni uz koga, ni u jednoj epohi!
(...) Ali, Lui, reče on blago, upravo to jeste duh tvog doba. Ti ne uviđaš. Svi ostali se osećaju isto kao ti. Tvoj pad iz dobrote i vere bio je pad celog jednog stoleća.
(...) A vampiri Teatra..., upitah.
Oni odražavaju ovu epohu na jedan način. Odražavaju njen cinizam koji ne može shvatiti umiranje mogućnosti, blesavo sofisticirano prepuštanje parodijama čudesnog, dekadenciju koja poslednje svoje utočište nalazi u posmevanju sebi, naglašenu besposlenost. Video si ih – poznavao si ih celog života. Ti odražavaš svoju epohu na drugi način. Njeno slomljeno srce.
Treću celinu zatvara još jedan požar. Nakon Lestatovog iznenadnog pojavljivanja i izrečene optužbe, Klaudija i Madlen su ubijene, a Lui u osvetničkoj razjarenosti do temelja uništava Teatar. Ističući kako Pariz zapravo smatra završetkom svoje priče, u poslednjem delu romana „pretrčava“ godine partnerskog lutanja sa Armandom, sve do trenutka kada ga zov zavičaja i vesti o Lestatu vraćaju na ulice Nju Orleansa:
Lestat je, u stvari, pobuđivao u meni osećanja koja nisam mogao poveriti nikome, osećanja koja bih radije predao zaboravu, uprkos Klaudijinoj smrti. Mržnje nije bilo u tim osećanjima.
Opisuje kako ga je pronašao podmlađenog, ali još veoma slabog u jednoj staroj, oronuloj kući. Odbija molbe da mu se vrati, pomirljivo odlazeći – sve to, kako kaže, nedugo uoči intervjua. U završnici, isprovociran kulminiranjem reakcija novinara kroz veličanje vampirske prirode, Lui ga ugriza i nezainteresovano napušta. Došavši sebi, mladić sledećeg jutra preslušava odgovarajući deo snimka, hitajući da potraži Lestata na sugerisanoj lokaciji.
Filmska verzija:
Holivud i Netflix su poslednjih godina opsednuti rimejk-projektima, najčešće potpuno nepotrebnim rezultatima krize originalnih ideja ili pogrešnih uverenja kako imaju nešto svežije ili bolje da iščitaju iz uveliko kanonskih sižea. Kao najnovija u nizu, najavljena je serija „Intervju sa vampirom“, gde će u skladu sa modernim revizionizmom i napadnom inkluzivnom korektnošću, Lui biti – tamnoput (izabran je ni manje, ni više, nego Sivi Crv iz „Igre prestola“). Pre nego što me neko optuži da sam rasista, evo zašto ovo ni u teoriji ne može funkcionisati (baš kao ni crni Ahil od pre neku godinu; zanimljivo, ponovo uloga koju je Bred Pit učinio ikoničnom). Lui je plantažer u Luzijani s kraja XVIII veka. Pod svojom upravom ima robove sa bitnom funkcijom u (naročito književnoj) priči, Afrikance čije tradicije sam svakako nije deo, ni blizu. Poreklom iz Francuske, u doba kada populacione posledice kolonijalizma još nisu uzele maha, kasnije se kreće elitnim krugovima Pariza iz doba Drugog carstva, odnosno, Treće republike. Ne znam u kakvom bi to paralelnom univerzumu Afroamerikanac ispunjavao ma i jedan kriterijum uklapanja u logiku romanu verne radnje.
Iako je Lui tamnokos, a zelene oči i bledo lice podjednako mogu biti posledica vampirizma, njegov pokojni brat je plav, baš kao i Klaudija. U novoj verziji je ona – čudi li se iko zaista? – takođe crnkinja. Jedino Lestat ostaje predstavnik svoje izvorne rase, ali je zato planirano da ga igra jedan potpuno neharizmatičan lik. Uzevši sve u obzir, danas podatak da je pojedinima Tom Kruz, čak i posle odgledanog filma, delovao kao promašen izbor, zvuči potpuno neverovatno. Tim pre što poznajem ljude koji inače ne podnose ovog glumca, ali se slažu kako uloga Lestata spada među najbolje u njegovoj karijeri.
Posle digresije, vratimo se filmu, za sada jedinoj igranoj verziji. Režiser Nil Džordan kasnije potpisuje, između ostalog, odličnu i prerano prekinutu seriju „Bordžije“ (OVDE); scenario je adaptirala sama autorka knjževnog predloška – En Rajs, a glumačka ekipa je istinski probrana. Sve ukupno ostvarenju donosi nominacije za Oskara (u kategorijama umetničke režije i muzike) i „Zlatni globus“ (Kirsten Danst u sporednoj ženskoj ulozi), veliki uspeh kod publike (na tada još merodavnim blagajnama) i kritike (pretežno pozitivne recenzije), ali i izvestan broj osporavanja.
Muziku je komponovao Eliot Goldental, stvarajući od prvog do poslednjeg minuta savršen soundtrack obojen klasikom, gotik zvukom i, na samom kraju, efektnim „udarom“ rokenrola. Prvi kadrovi korespondiraju sa upečatljivim spojem tradicionalnog (duhovna muzika) i savremenog (postepeno spuštanje iz ptičje perspektive na ulice San Franciska). Uvodne minute prati katolička himna „Libera Me“, čiji je prvi stih za ovu priliku promenjen iz Libera Me, Domine, de morte aeterna („Oslobodi me, Gospode, od večne smrti“) u ....de vita aeterna („...od večnog života“), a sve to u skladu sa prokletstvom glavnog lika.
Lui nam se najpre ukazuje kao tamni obris čoveka na prozoru, dok posmatra prometnu ulicu. Sledećeg trenutka, kamera se premešta u unutrašnjost polunameštene prostorije, a junak je leđima okrenut novinaru. Dok su se u romanu sastali kod novinara, ovde je, po svemu sudeći, ispitivani – domaćin, iako na postavljeno pitanje: Tvoj stan?, neodređeno odgovara: Samo soba. U odnosu na knjigu, mladi novinar sada dobija ime – Danijel Moloj, a isto tako je znatno asertivniji nego literarni uzor. Sebe naziva sakupljačem života („the collector of lives“), što je veoma interesantan izbor reči budući da ih i sami vampiri u izvesnom smislu „ubiraju”. Primetno je i kako Kristijan Slejter u potpunosti „skida“ glumački stil Rivera Finiksa, nesuđenog tumača iste uloge.
Naracija u vidu prekida kao uključivanja sadašnjeg trenutka u tkanje priče, sa potpitanjima, poput većine dijaloga verno prati roman. Intervencije unete u scenario uglavnom se tiču određenih referenci koje bi trebalo da priču učine pristupačnijom i bolje uklopljenom u opšti vremenski sled. Prvo u nizu takvih rešenja je Luijeva (Bred Pit) nedoumica da li da počne kao u „Dejvidu Koperfildu“: „Rodio sam se...“. Zadržan je i nezaboravni efekat koji ima vampirov lik sagledan pod svetlošću sijalice.
Datiranje je precizno: sudbonosne 1791. junak ima dvadeset četiri godine. Manje nego ti sada – primećuje za novinara, naglašavajući kako su tada ljudi brže sazrevali. Šest meseci ranije, na porođaju mu umire supruga zajedno sa detetom, usled čega Lui počinje da vodi autodestruktivan život sačinjen od kocke, promiskuiteta i mnogih ciljanih konflikata u pijanstvu. Oba aspekta buduće nevolje filmska priča tendenciozno prenaglašava: zamena brata ženom, kao i znatno problematičnije ponašanje (Lui u romanu pije i zanemaruje brigu o imanju, ali u podjednakoj meri se, dotle katolik, otuđuje od duhovnosti i otvoreno huli na Boga), imaju za cilj da pokrenu prizemniji deo sentimentalnosti publike, a pomalo i asociraju na svega dve godine stariji lik Drakule iz istoimenog Kopolinog filma. Okidač za njegovu promenu takođe je gubitak voljene žene.
Jedne noći ga, dok se u društvu prostitutke kreće prema dokovima, iz senke vreba elegantna figura. Mada je pljačkaš bio brži, Lestat (Tom Kruz) eliminiše konkurenciju, ugriza plen i potom ga sa visine katarke baca u vodu. Dakle, nije napadnut pred pragom kuće; takođe, ovde je utisak letenja prilikom ujeda i doslovce predstavljen kao uzlet i tek prva u nizu demonstracija ogromne, nesvesne snage vampira.
Luijeva odluka da se preobrazi je svojevoljna, a za mesto simbolično bira groblje – pri čemu je sačuvan i lepo prenet motiv poslednjeg pogleda na svitanje. Čudesnost novih čula naglašena je utiskom da statua otvara oči. Lestat tobože milosrdno napominje kako mu je pružio izbor, koji sam svojevremeno nije imao.
 |
| detalj: naziv gostionice! |
Dopisana je scena u gostionici na otvorenom, kada obojica napadaju konobaricu i u „zanosu“ koji sa strane po svemu deluje kao seksualni, dovode do njene smrti. Raskalašnost ambijenta i ponašanja gostiju čine da njihov postupak nikome ne upada u oči. Lui, ipak, nije u stanju da je dokrajči. Ubrzo će mu iskušenje postati i mlada kućna robinja Ivet (Tendi Njutn), tačnije, njeno grlo i ručni zglob. Postoje naznake da mu je ova devojka posebno bliska i draga, pa je možda reč o dalekom odjeku lika Babet iz romana.
U filmskoj verziji, Lestat se nije uselio, niti ima živog oca. Umesto kao „pijavica“, postavljen je kao kvaritelj koji stalno dolazi u goste, zatim vodeći novog saborca u grad, na prijeme članova visokog društva. Hvaleći se kako poseduje sposobnost čitanja misli, pronalazi mu savršenu metu, bogatu postariju udovicu koja je, kako se priča, ubila muža (Evil-doers are easier and they taste better). Ali, Luijevom nespretnošću sve kreće naopako: pudle kvare poduhvat i primoravaju Lestata da „dovrši posao“, prebacujući svom učeniku zbog kukavičluka.
U oči odmah upada Lestatov prsten, baroknog izgleda i šiljat, namenjen rasecanju zgloba.
Tom Kruz unosi uvrnutu komiku spojenu sa zloćom, pa Lestat već u svojoj prvoj sceni potpuno preuzima i dalje nosi priču, pokrećući radnju napred sa mešavinom nonšalantnog i opasnog. Vlada ekranom!
Lestat spominje Pariz, upadljivije nego u romanu nagoveštavajući da je prošlošću vezan sa francuski velegrad. Kao jedan od ključnih argumenata za prelazak u Nju Orleans navodi: We'll try some french...cuisine, ne propustivši da se podsmehne Luiju kako će mu uskoro ponestati kokošaka. Drugom prilikom, komentarišući njegovo oslanjanje na opstanak putem krvi životinja, konstatuje: All I need to find you, Louis, is follow the corpses of ratts.
Iz romana je preuzeta jedna od neprijatnijih (naročito psihološki) scena sa mučenjem (dve) kurtizane. U njoj biva precizno naglašeno Lestatovo naslađivanje samim procesima manipulacije i bizarnog zavođenja, čija dvosmislenost nepogrešivo zavarava metu.
Pošto je nehotice napao Ivet, Lui samoinicijativno spaljuje kuću kao „ukletu“, predaje plantažu robovima i beži u grad.
U ovoj verziji, Klaudija (Kirsten Danst) ima deset godina, što je za nijansu manje uznemirujuće, ali svejedno postiže više nego zlokoban efekat. Pronašli su je u četvrti gde kuga odnosi većinu stanovništva, pa i devojčicinu majku. Lestat, naravno, iznenađuje istinski morbidnim potezima, pa je iz romana verno preneta scena plesanja sa lešom žene.
Kao i mnoge današnje supruge, Lestat usvajanjem deteta nastoji da sačuva „brak“! Pored toga što mu je sredstvo za osiguravanje Luijeve odanosti, Klaudiju posmatra kao zabavnu igračku koju može da usmerava sasvim prema svom nahođenju. No, pokazuje se da ubilački instinkt male vampirice prevazilazi najluđa predviđanja njenih staratelja, što iznova u hororističnu temu unosi neizbežnu komiku. Navedimo Lestatovo upozorenje povodom ubijanja: Remember, never in the home!
Razdor počinje Klaudijinom spoznajom zarobljenosti u telu deteta. Kako bi se uverila da nikakva promena ne dotiče njihovu pojavnost, odseca kosu, koja istog trenutka izrasta. Kada ošamari Lestata, pritom u ruci držeći sečivo, na njegovim obrazima ostaju tragovi, ali isto tako momentalno zarastaju. Dopisane scene su ilustracija njene frustriranosti, a Danstova glumi najblaže rečeno spektakularno, čineći možda najbolji deo postave.
Odličan scenaristički dodatak su reči koje Klaudija izgovara nakon prve osvete nad Lestatom: Goodnight, sweet prince, may flights od devils wing you to your rest. U pitanju je ironična parafraza citata iz Šekspirovog „Hamleta“: Now cracks a noble heart. Good night, sweet prince, and flights of angels sing thee to thy rest.
Zanimljiv je dopisani motiv puštanja dva kanarinca na slobodu, uoči planiranog bekstva, odnosno, drugog obračuna sa Lestatom. Tek što se Klaudija sa kavezom u ruci zaputila prema prozoru, čuje se kucanje na vratima u prizemlju kuće. Istina, dijalozi u ovom delu radnje postaju malo veći kliše, ali u celini gledano, kako bi se drugačije izražavali u datoj epohi i žanru?
Ono što im je pružio pretvorivši ih u vampire, Lestat naziva mračnim darom („the dark gift“) i smatra kako mu zbog toga duguju zahvalnost.
Čitava druga celina knjige je izostavljena, ali na osnovu Klaudijinih crteža stičemo predstavu o putovanjima ne samo po Bugarskoj i Rumuniji, već i Egiptu, Grčkoj... Kada ga novinar upita: Znači, nema vampira u Transilvaniji? Nema grofa Drakule?, Lui uvereno tvrdi: Fikcija, prijatelju. Vulgarne izmišljotine senilnog Irca.
U Pariz stižu 1870, godinu dana pre Komune. Iako važi od početka filma, u ovom delu radnje više nego pre dolaze do izražaja očaravajući dekor, kostimi i rekonstrukcija epohe.
Sekvenca na ulici, kada Santjago (Stiven Ria) imitira Luija, nije potpuno dosledna. Mada bi trebalo da ga od početka izludi, isprva se više čini da ga zabavlja: njegovi pokreti nisu preslikavanje Luijevih, već samostalna tačka, usled čega nazivanje nepoznatog lakrdijašem gubi na uverljivosti. Santjago iz filma nije ni blizu preteća pojava kao u romanu, antipatije prema Luiju nisu izgrađene na ubedljivoj osnovi, a glumac je primetno stariji od Breda Pita – iako bi, sudeći prema romanu, trebalo da bude suprotno.
Ali, šta onda reći za Armanda? Antonio Banderas je svetlosnim godinama daleko od opisanog večitog tinejdžera kestenjaste kose, pa ipak, mada je ovo (a ne Kruz!) najupadljiviji vizuelno promašen kasting, njegova gluma ubrzo čini da zaboravite na sve što ste znali o Armandu iz romana. Da, izmenjen je, baš kao i njegova uloga u pogledu kasnijeg odnosa sa Luijem, ali Banderasova magnetska interpretacija odlično služi svrsi na velikom platnu.
Obratite pažnju na figure isklesane visoko nad ulazom u pozorište:
Kada sam bila dete i, ne znam ni zašto uopšte, gledala film koji nikako nije bio namenjen mom uzrastu, ubedljivo najviše me plašila scena izvođenja predstave „Smrt i devojka“ u Tearu vampira. Traume su se zadržale tu negde, pa čak i danas ostajem pri tome da je ovo ubedljivo najviše uznemirujući deo filma – ali, kako samo majstorski osmišljen i sproveden! Postoje, dakako, sitne izmene u odnosu na knjigu, a tiču se sadržaja same predstave i reakcija iz gledališta. Stiven Ria kao Santjago ovde dostiže vrhunac pretežno komično zasnovane interpretacije lika kao ubistvenog lakrdijaša; publika nije potpuno odvojena od zbivanja na pozornici, jer se u jednom trenutku neka dama ekstatično uključuje sa svog mesta, nudeći „gospodinu vampiru“ da uzme nju – na šta Santjago dobacuje: Sedi tamo, još nije tvoje vreme! Nema ni naglašene Luijeve reakcije u vidu pomešane seksualne privlačnosti prema budućem plenu i snažne empatije, ali, sve ostalo je identično.
Još jedna nezaboravna replika, na koju Klaudija odgovara sa: How avant-garde.
Banderasova pojava u crvenom ostaje klimaks ove scene.
Vampiri obitavaju u nekoj vrsti katakombi ispod pozorišta. Dok je u romanu akcenat na jezivim muralima po zidovima, ovde su u prvom planu njihove „komore“.
Santjago i u igranoj verziji razotkriva Luija čitanjem misli u kojima se spominje Lestat, ali je radnja zbrzana i dobijeni podatak ne naročito funkcionalan, budući da se ovaj ni ne pojavljuje na licu mesta tokom kasnije zavere. Otmicom Klaudije i njene nove družbenice Madlen (Domicijana Đordano) rukovodi Armand. Ugrabljene su gotovo odmah nakon što je žena pretvorena u vampiricu, pa nemamo uvid u razvoj njenog poznanstva sa Klaudijom, niti kasnije krvoločnosti. Za razliku od knjige, scena pogubljenja izlaganjem sunčevoj svetlosti prikazana je direktno.
Ipak, isti Armand oslobađa Luija i ne interveniše pošto ovaj bude zapalio teatar. Treći po redu požar prati ubedljivo najkrvaviju i jedinu zaista brutalnu horor scenu, sa odsecanjem glava u jednom potezu i sličnim.
Pošto Lui pobegne sa Armandom i njegovim pratiocem, dečakom Denijem, odbija poziv za udruživanje i bira da nastavi lutanje, baš kao drugi Pitov lik, Tristan iz „Legendi o jeseni“.
Tokom nekoliko obazrivih decenija provedenih u Americi, Lui je zahvaljujući bioskopu pogledao „Nosferatua“, „Trijumf volje“, „Prohujalo sa vihorom“ i „Supermena“, ali i toliko sanjani izlazak sunca, najpre u crno-beloj, pa kolor tehnici. Kada se 1988. konačno obreo u zavičaju, iz kino-sale (gde se upravo prikazuje „Tequila Sunrise“) neobičnim mirisom biva vođen u pravcu oronule, zabačene kuće. Tamo pronalazi iznemoglog Lestata u obratnoj situaciji: sada je on taj koji se hrani pacovima i drhti od veštačkog osvetljenja, koje čini da su noćne ulice obasjanije nego danju.
U završnici, Lui je „samo” (ali, kako naglo!) uplašio Denija i nestao iz prostorije, nakon čega mladić kupi stvari i naglavačke uleće u svoj kabriolet. Dok vozi preko mosta Golden Gejt, počinje da preslušava snimljene trake. Iznenada ga, sa zadnjeg sedišta napada i ugriza Lestat, pod šeretskom pretpostavkom kako ne mora da se predstavlja, preuzimajući volan. Namešta pogužvane i prašnjave čipkaste rukave ispod kožne jakne (vrhunski spoj starog i novog, a jednako buntovno-dendijevskog), podrugljivo prokomentariše snimak koji se upravo vrti (Lui, Lui, opet kuka. Jesi li poslušao dovoljno? Vekovima sam morao to da slušam), pa promeni radio-stanicu. I dok kreće „Sympathy for the devil“, obrada stare pesme „The Rolling Stones“-a u izvođenju „Guns N 'Roses“, Lestat šeretski nudi novinaru (kao Luiju nekada) izbor koji ja nisam imao. Više nego efektan kraj, podjednako otvoren kao i romaneskni.
En Rajs je još 1976. adaptirala scenario, imajući Alena Delona u vidu za ulogu Luija. Kasnije izražava želju da Lestata igra Džulijan Sends, ali studio odbija predlog zbog njegove nedovoljne prepoznatljivosti. Smatrali su kako im je potreban neko od glumaca sa tzv. „A-liste“, pri čemu izbor pada na Toma Kruza. Rajsova se isprva nikako nije slagala, oštro kritikujući odluku kao „toliko bizarnu da je nemoguće i zamisliti da funkcioniše.“ Uporno je predlagala alternative poput Džona Malkoviča ili Džeremija Ajronsa, čak i to da Kruz i Pit zamene svoje role. Po odgledanom filmu priznaje: „Od trenutka kada se pojavio, Tom je za mene postao Lestat“, postižući nešto što „apsolutno nije mogla da predvidi ni gledanjem u kristalnu kuglu.“ Čak je nazvala glumca da mu čestita i uputi izvinjenje zbog svoje početne rezervisanosti.
I zaista, Tomu Kruzu je pošlo za rukom da preuzme film i učini ga pričom o Lestatu. Tajna je u tome što njegovom igrom ne dominira karikaturalnost, nema prenaglašavanja. Kada nestane sa vidika, kao da je veliki deo energije i potencijala priče jednostavno ugašen, a isto tako se ponovo aktivira njegovim trijumfalno-šeretskim povratkom u samoj završnici.
To nije promaklo ni njegovom kolegi i direktnom glumačkom partneru. Bred Pit je, godinama kasnije, priznao kako se tokom šest meseci snimanja osećao depresivno iz dva razloga: radili su uglavnom noću i na hladnom, a njemu se nije svideo način na koji je Luijeva uloga iz knjige uprošćena na račun Lestatove razigranosti. Osećao se suvišno i pasivno, „kao da samo sedim po strani i ne radim ništa.“ Međutim, to nije sasvim tačno: Luijeva aktivnost u svakom slučaju pretežno pripada domenu kontemplativnog i dok pisana forma to može da savršeno dobro prenese, sa filmom stvari stoje drugačije. I bez opširnih monoloških obrazlaganja koja bi stvorila utisak ponovljivosti, jasno je koliki teret Lui nosi svuda sa sobom – taj pakao iz koga ne vidi izlaz, gde god krenuo. Uz to ga prati osećanje da se, u večnosti, stvari ponavljaju tako da svi koje voli završe tragično.
Utisak koji Bred ostavlja kao nesmireni, prokletstvom namučeni vampir sa osećanjima, savršeno se uklopio uz njegovu neuporedivu fizičku lepotu. Zaista mi je teško da shvatim opsednutost mlađih generacija mlakušnim krvopijama iz „Sumrak sage“ ili „Vampirskih dnevnika“, kada su moju predstavu skrojili Pit, Kruz i Geri Oldman (naravno, spominjana verzija „Drakule“).
Trebalo je da novinara igra River Finiks, ali je preminuo četiri nedelje pre planiranog početka snimanja. Njegova zamena, Kristijan Slejter, donirao je celokupnu zaradu Riverovoj omiljenoj humanitarnoj organizaciji, a odjava filma sadrži posvetu mladom glumcu.
Zabeleženo je i kako Opra Vinfri napušta projekciju nakon svega deset minuta, pod obrazloženjem da su teme previše morbidne i krvave, a ona ne želi da pruža doprinos „silama mraka“. Čisto da primetim, ista Opra je prethodno igrala u izrazito uznemirujućoj ekranizaciji romana „Voljena“ (Beloved) Toni Morison: dvostruki standardi su čudo.
Sažimanja knjiške priče izvršena su sa svrhom i na odgovarajućim mestima, a to se prvenstveno odnosi na Luijeve česte monologe i preispitivanja. Šteta je što je u potpunosti izbačeno Luijevo i Klaudijino putovanje po ruralnim zemljama, kao odlična mogućnost da se uporede dva shvatanja vampirizma i načini oblikovanja ovih mitskih figura, ali čak i u tome ima logike. Performansi Kirsten Danst i Toma Kruza na dodatni nivo uzdižu priču koja je vizuelno besprekorna. Muzika fantastično doprinosi opštem doživljaju, a zasnivanje radnje na kontrastima između Lestata i Luija pokazalo se kao pun pogodak. Kompaktno i zavodljivo, balansiranjem na granici između jezivog, tragikomičnog i ozbiljne drame, „Intervju sa vampirom“ uspešno polaže test vremena, zadržavajući jednak intenzitet svog mračnog sjaja.