piše: Isidora Đolović
Mada se služe različitim izražajnim sredstvima, poznate grane umetnosti uglavnom povezuje zajednički izvor nadahnuća. Samim tim, teško da za komparatiste ima interesantnijih pojava od postojanja pojedinačnim kvalitetima ravnopravnih dela iz nekoliko vodećih žanrova, čije polazište predstavlja konkretan literarni ili vizuelni predložak. Sredinom osamdesetih godina, nalazeći se na vrhuncu popularnosti, Gordon Samner poznatiji kao Sting objavio je prvi samostalni album nakon niza uspešnih ostvarenja sa matičnim bendom „The Police“. Ploča „The Dream of the Blue Turtles“ pred publikom se našla prvog junskog dana 1985. Osam meseci kasnije, kao peti singl i poslednja numera na B strani, izdvojila se „Moon over Bourbon Street“. Pop-rok zvuk sa pretežnim uplivom džeza poslužio je kao ruho za stihove inspirisane prvim delom romaneskne franšize „Vampirske hronike“ En Rajs, ali i konkretnim autorovim doživljajem jedne noći u Nju Orleansu, gde se nalazi ulica iz naslova.
Francuska četvrt ili Vieux Carré, najstariji je deo grada na jugoistoku Sjedinjenih Američkih Država, a Ulica Burbona njegova istorijska oblast i već dugo najposećenija turistička tačka. Dotle pretežno stambeni distrikt, nazvan po francuskoj kraljevskoj dinastiji, prelaz iz XIX u XX vek dočekuje kao centar kockarnica, javnih kuća, vodviljskih pozornica, ali i intenzivnog razvoja džez scene. Iako se već u vreme Stingovog boravka njen karakter uveliko izgubio pred zahtevima komercijalne prirode, muzičaru polazi za rukom da snagom imaginacije oživi arhaični duh čija uspomena, uostalom, još uvek predstavlja glavni faktor privlačnosti za posetioce.
Prema jednoj verziji, Stingu je knjigu „Intervju sa vampirom“ pozajmio kolega iz „The Police“, gitarista Endi Samer, tako da je uz nju zanoćio čitajući. Prema drugoj, koju sam Sting iznosi u jednom intervjuu, neko mu dotura roman nakon svirke, verovatno baš u Nju Orleansu. Istakao je kako su tada svi preferirali antagonistu Lestata, ali je njegovu pažnju zarobio drugi glavni lik, Lui. Priči Rajsove ga je tako snažno privukla upravo tema vampira sa neprekidno budnom savešću, problem duševne rastrzanosti usled primoranosti da ubija kako bi zadovoljio zahteve naknadno stečene, nametnute prirode, dok izvornim i neukaljanim delom svoga bića to ne želi – zapravo, svim srcem prezire.
Dopala mi se ideja o vampiru koji je sam po sebi grabljivac (predator), ali se sve vreme kaje znajući da njegova žudnja i glad nisu moralno ispravne, što dovodi do borbe u junakovoj svesti. Iako se naknadno pojavio čitav pokret ljudi koji su verovali da je popularni antiheroj Lestat u nastavku („Kraljica prokletih“, 1988.) postao rok zvezda po uzoru na mene, nije ON bio lik koji me zanima, istakao je Sting, dodajući: On (Lui) je divna, dirljiva duša koja nema izbora sem da čini zlo, a istovremeno želi da prestane. Još jednom me zainteresovala ljudska dualnost.
Međutim, pravi podsticaj za realizaciju dobijene ideje usledio je tek pošto su se spojili upečatljiv doživljaj stvoren čitanjem i neposredno lično iskustvo. Obrevši se u karakterističnoj tišini opustelih ulica, Sting se živo prisetio atmosfere iz knjige: Jedne noći ispunjene mesečinom, našavši se u Francuskoj četvrti Nju Orleansa, imao sam izražen osećaj kako me neko prati.
Prema njegovim rečima, pesma opisuje usamljenost, otuđenost i privlačnost ne samo zabranjenog, već bez dileme lošeg. Postignuta je neobično sugestivna atmosfera (jesenja, melanholična, ispunjena kajanjem, potištenošću i svesnim susprezanjem) u apsolutnom skladu sa muzikom, rečima i vokalnim izvođenjem. Melodija se zasniva na kompoziciji „Autumn Leaves“, popularnom džez standardu iz 1945. čiji je autor Žozef Kozma. Na snimku Sting svira dupli bas, dok su ostatak ekipe, baš kao i na albumu, činili afirmisani džez muzičari: Brenford Marsalis (saksofonista), Keni Kirkland (klavijature), Deril Džons (bas) i Omar Hakim (bubnjevi).
Mnoge radio stanice su odlukom autora da baš ovu numeru odabere za sledeći singl dovedene u nezgodnu situaciju. Sting je u to vreme uveliko jedna od najvećih svetskih zvezda, ali se pesma nije uklapala u većinu programa, niti podsećala na bilo šta široko popularno. Kompozicija polazi od duge svedenosti, potpune stišanosti, korak po korak se razvijajući dovoljno ekspresivno, ali nikad prenaglašeno. Procena emitera bila je donekle tačna: pred nama nije tipičan radijski hit, zbog čega svaki pokušaj njegovog svođenja na još jednu uobičajenu pop stvar zapravo predstavlja uprošćavanje i potcenjivanje. Džez uplivi prilično doprinose setnoj, vremeplovnoj prirodi melodije, koja klizi kao po mesečini i savršeno dočarava već naslovom postavljeni dekor. Iako se na odgovarajućim mestima izlazi iz zaklona, naginjući sa tamne strane prema svetlu, nikada ne napuštamo zonu zasenčenosti prokletstvom, večito nadvijenim nad licem koje govori o sebi.
Osmišljena kao ispovest, počinje upravo u tom stilu: najpre u prvi plan izlazi glas, zatim se obazrivo, pa sve sigurnije nadovezuje melodija. Obraćanje navire naizgled niotkuda, baš kao iz sugerisane senke, ispitujući koliko zapravo sme da se otvori prema slušaocima, budući da je ono što sledi istovremeno neverovatno, sablažnjivo i potresno. Iz strofe u strofu, glas postepeno jača do klimaksa i emotivnog slamanja. Sting nije od pevača koji baš svima i stalno prijaju. U ovom slučaju se ipak od prvog do poslednjeg tona, sa pravom merom i odgovarajućim sentimentom, izrazio veoma uverljivo, dočaravši svaki talas unutrašnje bure lirskog subjekta, a što nikako ne ostaje neprimećeno.
Priča je razumljiva, sve i da ne znate za njeno pozadinsko nadahnuće, izneta u jednostavnim prizorima i pomalo ustaljenim, ali svejedno efektnim poređenjima, metaforama, kontrastima. Iz nje izbija tragika samospoznate neizbežnosti, uvek budna svest o tome da se egzistencijalna kob ničim i nikako ne može, sigurno ne svojevoljno, izmeniti ili sasvim poništiti. Sukob nagona i htenja, urođene i nametnute prirode, dočarani su dovoljno dramatično da sve ne pređe u preterivanje svojstveno izvornom žanru priče-uzora.
Iznoseći svoje viđenje, muzičar preuzima perspektivu književne figure izgrađene prema modelu ukletog junaka bajronizma. Njegova nesreća putuje kroz vekove, usled čega shvatanje temporalnosti zapravo gubi značaj, bivajući otpisano kao relevantna kategorija. Svesni smo jedino trajanja i smenjivanja, u nedogled, situacija osuđenih da se večito ponavljaju. Radi se o agoničnoj sprezi života i smrti, čije su uloge deo tradicionalne postavke i uveliko izvršene ironijske zamene.
Uprkos jedinstvenom fokalizatoru, interesantna je vremenska usmerenost sadržaja strofa. Prva izvire direktno iz sadašnjeg trenutka i postavlja početne obrise situacije; druga se zasniva na retrospektivi kao osvrtu, neophodnom za osvetljavanje zatečenog; završna je donekle usmerena ka neodređenosti i time, zapravo, nepostojećoj budućnosti. Tom prilikom je primenjen postupak direktnog ukazivanja na drugo lice, kao osobu prema kojoj se ogleda razmera junakove nesreće.
Uvodna strofa in medias res postavlja prizor još jedne noći u začudnom, jezovitom, ali ipak čudesno privlačnom i snolikom ambijentu. Prometna ulica „dole“ i hipnotišući mesec na svodu zajednički utiču na prognanika koji se, kako sam ističe, ne uspeva odupreti dvostrukom zovu: normalnosti, kolektiva, lepote šetališta pošto se spusti mrak (sve sami relikti izgubljenog); a nasuprot tome instinkta uništitelja po nuždi, zakona prirode koji predstavlja fatalnost stečenog.
There’s a moon over Bourbon Street tonight, / I see faces as they pass / beneath the pale lamplight. I’ve no choice but to follow that call / the bright lights, the people / and the moon and all…
Više nego zanimljive su stalne, naizgled nespojive oznake zadržane duhovnosti jednog „nesvetog“ bića: vampir se svakoga dana moli, ne samo zarad suzdržavanja od nemogućeg, već kako bi pred samim sobom opravdao i zatim iole lakše podnosio animalnu potrebu koja ne pita obuzeti um za dozvolu. Nasuprot ovim, interesantni su detalji namenjeni kompletiranju ambijenta: bledi sjaj uličnih lampi ujedno je prigušen i jasan, na trenutke čak napadan.
 |
| Prikaz istorijskog izgleda distrikta |
Smešno, ali istinito, mnogi slušaoci zbog refrena veruju kako je došlo do stilske nepreciznosti, zbrke pri definisanju, pa je junak zapravo – vukodlak. Ne znam odakle potiče takva interpretacija, niti čime je podstaknuta, ali svaki put nailazim na nju. Pre svega, odsustvo senke je prilično transparentan signal ustaljeno zamišljane vampirske prirode (nemaju odraz, tj. pošto senka u većini folklornih tradicija simbolizuje dušu, to znači da su stvorenja „otpala“ od Boga), dok bešumnost kretanja ukazuje na prikradanje u vremenu naznačenom početnom opčinjenošću pod sjajem Meseca. Zanimljivo je da se lunarna svetlost povezuje sa srebrom, elementom pogubnim za vampire, iz čega sledi da je na snazi dvostruki oprez.
Oh, you’ll never see my shade, / or hear the sound of my feet, / while there’s a moon / over Bourbon Street.
I dok bi prva celina sasvim uslovno mogla biti posmatrana kao neutralna, druga direktno postavlja ispovednu formulu (bilo je to pre mnogo godina...) kao narativni model, u potpunosti je zasnivajući na oštrim kontrastima. Najpre je to odnos između nekad i sad, uzročno-posledična veza koja uslovljava deskriptivno neuvijeno priznanje ubitačne dvostrukosti. Stoga posle gorčinom obojenog osvrta na presudnu promenu, pri čemu se posebno upečatljivo poseže za još jednom sakralnom simbolikom (bezazlenost jagnjeta u raljama ov(akv)og života), slede četiri deskriptivna stiha, kojima se dobro skrivani portret osuđenog istovremeno uvija u preteće i demaskira. Naknadno mi je uvek pomalo smešna prilično očigledna mogućnost da je pokojna Marina Tucaković imala Stinga u vidu mnogo godina kasnije, pišući za „srpku majku“ onaj stih o rukama sveštenika u suprotnosti sa licem grešnika i nemilosrdnim srcem – shvatate šablon. Ipak, ovde je (ne samo usled drastične žanrovske, smisaone, vrednosne razlike) kamuflaža doslovna i neophodna, pa izlagač doživljava vlastitu prirodu kao zversku, stavljajući autoportret u funkciju upozorenja. Uostalom, isto potvrđuje refren koji sledi odmah zatim.
Konačno, treća strofa je najneposrednija i vokalno adekvatno izneta, na ivici „pucanja“ sasvim unutar svesti i dubokog osećanja svog prokletstva. Efekat je postignut trenutnim preusmeravanjem vizure sa pripovedača na posmatrano lice. Nepoznata Ona otelotvoruje nevinost i čistotu, predmet je čežnje i na svaki način nedostižne lepote. Ušuškana u materijalnoj sigurnosti doma, nesvesna je posmatranja sa strane uz protivrečne pobude.
She walks everyday through / the streets of New Orleans, / she's innocent and young, / from a family of means. / I have stood many times / outside her window at night, / to struggle with my instinct / in the pale moon light.
Kao plen, postala bi žrtva neposrednog skrnavljenja i ono malo sačuvane, ali očigledno izrazito žive napadačeve potrebe za lepotom i dobrotom. Zbog toga je u ovom delu pesme sadržan vrhunac konflikta, pa se iznova poteže motiv sakralnog (molitva), zaključno sa pomalo eliptičnom sentencom i paradoksalnošću sudbine koja uslovljava podnošenje, čak uživanje u razaranju istinski vrednih htenja (I must love what I destroy, / and destroy the thing I love). Nasuprot tome, zapravo kao naličje, jedini oblik makar trenutnog približavanja posedovanju onoga što se želi, stoji njegovo nasilno poništavanje. Naravno, sve vreme ostaje naglašeno prisutan lajtmotiv mesečine koja istovremeno podstiče i zaustavlja, hipnotiše i otrežnjuje.
Zahvaljujući ovakvoj završnici, refren iznenada otkriva alternativni značenjski nivo: odsustvo distinktivnih karakteristika (senka, zvuk) nije samo preduslov uspeha napadačkog čina, već predstavlja i znak za doslovno povlačenje, odustajanje od blizine svetu, kao mukotrpno skrivanje od iskušenja.
Upravo takav sugerisani sled prati više nego dobra jugoslovenska verzija spota, ili možda pre kreativno proširene filmske priče kao odgovora. Koliko sam shvatila, arhivski snimak iz emisije „Trezor“ prvobitno je bio deo novogodišnjeg programa emitovanog 3. januara 1986. na Radio-televiziji Beograd. Sudeći prema datumu, tačno mesec dana prethodi zvaničnom lansiranju pesme kao samostalnog singla, čime još jednom dobijamo potvrdu koliko je SFRJ u pogledu (pop) kulture držala korak sa svetom. Glavnu ulogu igra Branislav Lečić, a pojavljuje se i Margita Stefanović, čuvena Magi iz „EKV“-a, dok o plavokosoj devojci s kraja spota nisam uspela da pronađem nikakvu informaciju. I znam da, nakon slučaja sa Danijelom Štajnfeld, Lečić kao vampir (predator) zvuči prilično znakovito – ali, ne bih mešala (nama anonimcima u svakom slučaju potpuno nepoznatu) privatnu ličnost sa delom umetnika, naročito ne današnjicu sa tekovinama blistavije prošlosti, a na štetu ovako divne muzičke priče. Atmosfera sada već starog Beograda, apsolutno pogođena fizionomija i izražajnost Lečićevog lica, Magina naširoko poznata harizma, dobro uklapanje detalja, složeni su tako da rezultat predstavlja odličan, originalan omaž Stingovoj pesmi, a posredno i romanu En Rajs od koga je, na kraju krajeva, sve počelo.
Zvaničnu ekranizaciju (o kojoj uskoro pišem) svet je upoznao „tek“ osam godina kasnije u odnosu na ovo zakopano blago, a sve skupa govori u prilog s početka iznetom uverenju o neograničenosti pri preplitanju istovetnih polaznih nadahnuća kod različitih vidova stvaralaštva.