priredila: Isidora Đolović
U trećem delu franšize o Indijani Džonsu, arheologa istovetna strast za pronalaženjem legendarnog Svetog grala udružuje sa Elzom Šnajder. Ona je pametna, zanosna i – lukava, budući da joj motivisanost pri traženju relikvije služi ciljevima Trećeg rajha. Sada već opšte mesto i svojevrsni fetiš zaljubljenika u naučnu fantastiku: žena anđeoske lepote spojene sa demonskom prirodom, odnosno, privržena zlim namerama, možda su naknadno stvorili i lik Marije Oršić. Krajnje opskurna figura nacističke galerije predstavlja naizgled beznadežno nerešivu zagonetku. Pošto je bilo kakva zvanična dokumentacija nepostojeća, ozbiljno se dovodi u pitanje verodostojnost sačuvanih podataka, tvrdnji i jedne jedine fotografije. S druge strane, magnetizam i istovremena bizarnost ideje o postojanju doslovno nezemaljske žene, neprekidno podgreva maštu i težnje poklonika urbanih legendi za dokazivanjem njene istinitosti. Prema tome, bila samo proizvod relativno veštog proturanja izmišljenog u stvarnosni kontekst ili je osoba pod ovim imenom zaista postojala i radila, pa iz nepoznatih razloga ostala dugo zataškana u vrtlogu haotičnih istorijskih zbivanja, život Oršićeve po svemu deluje kao neverovatan materijal za roman ili filmsku priču. Možda čak isuviše neverovatan.
Opisana prilično klišeizirano, kao prelepa i loša, žena čija je genijalnost primenjena u pogrešne svrhe ili možda obmanom zloupotrebljena, Marija Oršić kod pojedinih ljubitelja priča o paranormalnom predstavlja predmet istinskog kulta, što teže dokazivog, time uzbudljivijeg. Kada u završnici prve sezone „Senki nad Balkanom“ Avakumović i glavna junakinja raspravljaju o pravilima za sticanje zvanja obermajstera društva Tula, psihijatar je ubeđuje kako se ta pozicija mora zaslužiti, ali je čak ni tada ne može zauzimati žena. Na Majino pitanje: A gospođica Marija, koja vam svima kroji kape? Ona je muško?, daje odgovor: Gospođica Marija Oršić je duša našeg reda i, prema tome, izuzetak. Njeno spominjanje, ubrzo i direktno uključivanje u priču popularne televizijske serije, probudilo je novo interesovanje, do te mere da su domaći (što je najzanimljivije, tabloidni) portali „eksplodirali“, svi do jednog prepisujući, parafrazirajući ili loše prevodeći jedan te isti izvor, uz neveštu interpretaciju priče. Ipak, kao što sam već primetila, ljubiteljima paranormalnih fenomena je uveliko poznata, makar u osnovnim crtama.
Istini za volju, elemenata za sklapanje potpune slike i nema tako mnogo, naročito ne sasvim pouzdanih. Strani izvori je navode pod imenom Maria Orsitsch, ređe Orsic, ne dovodeći u pitanje njeno slovensko poreklo sa očeve strane. Rođena je u Zagrebu, u Donjem gradu, mada pojedini izvori tvrde suprotno – da je Bečlijka. Jedan od takvih je novinar i pisac Vanja Bulić, koji u intervjuu povodom svog romana o Tesli ističe kako je Marija došla na svet u Austriji, ali su njeni Ličani, Srbi (!) koji su tokom XVI veka doseljeni u Otočac. Ipak, malo je sumnje da joj je otac ipak bio hrvatski arhitekta Tomislav Oršić, rođeni Zagrepčanin (iz neposrednog komšiluka gradske katedrale) koji je kasnije držao kancelariju na Trgu bana Jelačića.
U Zagrebu i dalje postoji palata Vojković – Oršić – Kulmer – Rauch, nazvana po vlasnicima među koje se 1806. upisao izvesni Adam Oršić. Ipak, kada mu se kći udala za barona Ferdinanda Kulmera, barokno zdanje prelazi u njihovo vlasništvo, a od 1959. se u njegovim prostorijama nalazi Hrvatski povijesni muzej. Nije poznato radi li se o istoj porodici iz koje je potekla Marija.
Službeno boraveći u prestonici tadašnje Austrougarske, Tomislav – kasnije germanizovano Tomas – upoznaje lepu balerinu Sabine, sa kojom se ubrzo oženio. Po svemu sudeći jedino dete, Mariju, dobili su 31. oktobra 1895. i ovaj datum više nego očiglednom simboličnošću deluje (baš zato) sumnjivo, što ne znači da nije zaista moglo biti tako. Uglavnom, devojčicu je majka još kao malu upoznala sa pričama (za laku noć?) o izuzetnim bićima, da bi kasnije razvila sposobnost komuniciranja sa duhovima. Drugu stranu legende čine tvrdnje o rano izrađivanim nacrtima koji oca navode da podstiče njeno školovanje, s tim što se sama Marija pozivala na poreklo nadahnuća „sa druge strane“.
Očigledno je da su Oršićevi u nekom trenutku prešli za Beč, gde Marija veoma mlada postaje pristalica nacionalističkog pokreta koji se zalagao za, Versajskim sporazumom onemogućeno, ujedinjenje Austrije i Nemačke. Sa tadašnjim verenikom, 1919. se preselila u Minhen i pristupila ozloglašenom tajnom društvu Tula. (Uzgred, ne koristim reč „navodno“ pošto bih u ovom slučaju bila primorana na njeno ponavljanje kod svake druge rečenice, ali je svejedno podrazumevajte uz bezmalo svaki pasus.) Priča dalje tvrdi kako se inicijacija odigrala krajem iste godine, u lovačkoj kući negde u Alpima, koja kasnije postaje Hitlerova rezidencija. Kao vođa društva navodi se Karl Haushofer.
Nekolicina Marijinih prijateljica 1921. unutar Tule osniva ogranak Vril ili Pangermansko društvo za metafiziku (Alldeutsche Gesellshaft für Metaphysik). Sve odreda su bile mlade, slobodoumne, nosile veoma dugu kosu, obično vezanu u rep. Dužina tih kosa, koja je često dopirala do poda, nije bila samo vid prkošenja aktuelnoj modi, već su verovale da im služi kao kontakt/sprovodnik do drugih dimenzija. Vrilerinnen, kako su se još nazivale, pored frizure za obeležje uzimaju i disk koji je predstavljao njihova dva glavna medijuma, Mariju i Zigrun. Potonja je pseudonim odabrala po jednoj od devet Valkira, kćeri germanskog božanstva Votana.
Naziv udruženja potiče od utopijskog romana Edvarda Bulvera Litona, „Vril: Dolazeća rasa“, prvi put anonimno štampanog 1871. godine. Članice su verovale u mogućnost ponovnog uspostavljanja komunikacije sa arijevskom vanzemaljskom vrstom nastanjenom na Alfa Kentauriju, u sazvežđu Aldebaran. Prema staroj priči, posetivši Zemlju nastanili su se i jedno vreme vladali Sumerskim kraljevstvom, pa otuda termin vril vodi poreklo od drevne reči koja označava bogolikost, „Vri – Il“.
Direktan izvor ove legende vezuje se za seansu održanu krajem novembra 1924. Tom prilikom, Marija u društvu osnivača Tule, Rudolfa fon Zebotendorfa, posećuje Rudolfa Hesa na njegovoj minhenskoj adresi. Godinu dana ranije preminuo je član njihovog kulta Ditrih Ekart, publicista i prevodilac Ibzena, osnivač lista „Auf gut Deutch“ (Na dobrom nemačkom) i, što je još bitnije, Nemačke radničke partije iz koje se razvila Nacionalsocijalistička stranka. Uglavnom, Zebotendorfu i piscu Ernstu Šulte–Štrathausu bilo je naročito stalo da ga kontaktiraju, a Marija se uveliko nametnula kao vrstan poznavalac spiritizma. Prilikom seanse, njegov duh im se obratio kroz Oršićevu, ali i još jedan posrednički „kanal“, predstavivši se kao pripadnik naroda Sumi sa „daleke zvezde Aldebaran u sazvežđu Bika“. Objasnio im je da pripada humanoidnoj rasi koja je pet miliona godina ranije nakratko vladala našom planetom, ostavivši ruševine iračkih gradova Larsa, Šurupak i Nipur kao tragove. Oni koji su preživeli potop opisan „Epom o Gilgamešu“, postali su preci arijevske rase. Kao dokaz, Marija u neprekinutom transu zapisuje rečeno na klinastom pismu osnivača drevnog Vavilona.
I Trevor Rejvenskroft se poziva na ovu priču, tvrdeći kako je Oršićeva skrenula pažnju na sebe upravo kao vešt medijum. Jedni veruju da je širenjem mita o Arijevcima isprva pokušavala da podigne poraženi moral naroda u godinama nakon Prvog svetskog rata, dok drugi smatraju kako joj je to bilo sredstvo manipulacije vođama. A Vril ih je ubrzo privukao više nego dovoljno: među svoje članove ubrajali su Geringa, Himlera, Rozenberga, Hitlerovog ličnog lekara Morela, kao i samog firera. Veruje se da je od 1927. redovno posećivao njihove sastanke, koristeći sve što je čuo za sopstveno kreiranje nacističke ideologije. Prema izvesnim pretpostavkama, preuzeo je Tulu i Vril, spojio oba pokreta i izokrenuo njihovo učenje u suštu suprotnost onome što su Marija i ostale članice prvobitno želele – a to je nezavisnost od dominacije muškaraca.
Naime, danas se devojke iz Vrila obično posmatraju kao feministkinje, što se kosilo sa nacističkom ideologijom, te analitičari veruju kako nisu bile sasvim privržene monstruoznom učenju. Mrežom već godinama cirkulišu fotografije koje tobože predstavljaju pet najistaknutijih članica, ali je njihova autentičnost više nego upitna.
Ono što je ipak dosledno ispoštovano, mada sa promenjenom svrhom, odnosi se na pretežno naučnu usmerenost udruženja. Pored toga što su organizovali zajedničke vežbe koncentracije, sa Tulom 1922. konstruišu prvi nemački leteći disk, ispitivan u vazdušnom tunelu tokom naredne dve godine. Nakon Hitlerove zabrane tajnih društava, pripojeni su SS jedinici E-IV, pod imenom „Lanac“ (Die Kette), koje aludira na međusobnu mentalnu povezanost članova. Tokom prve polovine četrdesetih, Vril je uključen u konstruisanje antigravitacione letelice namenjene da naciste, prema uputstvima koja su vanzemaljci slali Oršićevoj, poveže sa Aldebaranom (na arapskom, ova reč, inače, znači „sledbenik“). Projekat se zasnivao na idejama Viktora Šajsbergera i Marijinim nacrtima letelica. Iako su za eksperiment izdvojena velika novčana sredstva, krajem 1944. se poduhvat završio neuspehom, a raketa „Vril-7“, osmišljena tako da bude neograničavana brzinom svetlosti, nakon kratkog leta se vratila oštećena „kao posle stotina godina upotrebe“.
U toku poslednje godine rata je, kako se pričalo, razvijen špijunski uređaj Vril magično oko, koji je mogao da se pojavljuje i iščezava. Maksimilijan de Lafajet u knjizi „Marija Oršić, Nikola Tesla, njihove vanzemaljske poruke, okultno i NLO“, uvereno tvrdi kako je između slavnog naučnika i zagonetne Marije vođena prepiska. Kao što smo videli, Bulić prihvata ovu tezu, ističući da su pisma i ideje razmenjivali na jeziku nestalog naroda, a dodatno su ih povezivali zajednički koreni iz Like.
Poslednji Marijin trag odnosi se na cirkularno pismo kojim je 11. marta 1945. predvidela da će do kraja iste godine doći do propasti Rajha, rečima „Niko ne ostaje ovde“ (Niemand bleibt hier). Nestala je, kao i njeni saborci. Prethodno je planirano da se, u slučaju poraza Nemačke, njihova tehnologija prebaci u tajnu Bazu 211 na Antarktiku, ali deo evakuacije obuhvatao je i slanje medijuma na Andromedu. Nikada nije otkriveno šta im se zapravo dogodilo.
Nekoliko je pretpostavki povodom Marijine dalje sudbine:
1. Vrbovali su je i zarad tajnih operacija prebacili u Sjedinjene Američke Države, gde se udala za bogataša. Spominje se čak i kasnije udato prezime njene kćerke Jolande, Rafa, mada nije jasno da li je rođena u tom braku (Mariji je u vreme nestanka bilo već pedeset godina) ili ranije, sa onim nemačkim verenikom, pripadnikom istog kulta.
2. Podmornicom je prebačena do Južne Amerike, gde joj se, kao i mnogim drugim nacistima, izgubio svaki trag.
3. Likvidirao je SS. Vanja Bulić sumnja u ovaj scenario, smatrajući kako bi u tom slučaju na videlo izašli snimci egzekucije, deo uobičajene nacističke propagande.
4. Evakuisana je na Aldebaran, gde i danas živi, večito mlada. Serijal „Ancient Aliens Theory“ zastupa upravo verziju da je „pokupio“ NLO.
5. Dospela je u šuplju zemlju Agartu, mitski podzemni svet ili raj nemačkih okultista. Ivan Vukadinović u svom romanu tematizuje upravo njen nestanak, kroz erotizovani SF.
Nezemaljska lepota Oršićeve, koja je činila oličenjem arijevskog ideala (plava kosa i oči), ponekad se pogrešno navodi kao inspiracija za Pavelićev roman „Liepa plavka“ (1954) – drugi izvori veruju da je u pitanju izvesna Ana, koja je sa suprugom Antom Godinom prenela oružje izvršiocima atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića. Upravo tragom te priče, u drugoj sezoni serije „Senke nad Balkanom“ opasnu Mariju igra hrvatska glumica Leona Paraminski.
* Fikcija i polufikcija u kojoj se spominje ili sasvim tematizuje slučaj Marije Oršić:
1. prvo spominjanje Marije Oršić i famozna fotografija potiču iz knjige Žaka Beržjea i Luja Pauelsa „Odlazak u treći milenijum: Budućnost fantastičnog razuma“ (Aufbruch ins dritte Jahrtausend: von der Zukunft der phantastischen Vernunft), objavljene 1960. godine;
2. Trevor Rejvenskroft – „Koplje sudbine“ (1972);
3. Vanja Bulić – „Teslina pošiljka“ (2015);
4. Vladimir Đurić Đura – „Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci“ (2015);
5. Ivan Vukadinović – „Svet Agarte“ (2014);
6. William A. Hinson – „Castle Werfenstein and the Wonder Women of Vril: Maria Orsic and the beings of light“ (2017);
7. Annice Hunn – „Vril Society: Maria Orsic – The Wonder Woman, The Thule Society and the truth about occult secrets“ (2017);
8. Mart Sander – „The Goddess of the Devil: Hitler's Medium“ (2020);
9. paraistorijski sajt 1stmuse sadrži više podataka o
životu i radu Marije Oršić.
Neki tvrde kako u Zagrebu i danas stanuje rodbina njene porodice. Drugi uveravaju da je u pitanju vrhunska postmoderna konstrukcija, te da Oršićeva nikada nije ni postojala, a poznata crno-bela fotografija predstavlja najobičniju montažu. Istina se, verovatno, krije negde tamo, što bi rekli tvorci serije „Dosije X“ za čije glavne junake ovo, bez sumnje, može biti inspirativan zadatak.