komentariše: Isidora Đolović
Svaki veliki uspeh pored lovorika donosi neizbežan teret očekivanja, pristiglih sa najmanje dve strane. Izvor prvih je lična odgovornost da želja za realizacijom zamišljenog dobije najbolji mogući izraz, dok druga potiču od okoline koja se, zadovoljna dobijenim, osnovano nada makar podjednakom kvalitetu, ako već ne dodatnom podizanju lestvice. Ispit je težak i mnogi ga, nažalost, ne prođu, ali oni kojima nakon vatrenog krštenja uspe sledeći rizičan korak, osigurali su opstanak u grupi odabranih. Ako se osvrnemo na neke od najpopularnijih ili kultnih serija iz poslednje dve-tri decenije, obično je baš druga sezona ta koje se obožavatelji najradije sećaju, koja je postavila standarde i zacementirala status ostvarenja, bez obzira na sve što može uslediti. Takođe, u žanrovskom smislu uspešno probijen led obično dovodi do zakulisnih razilaženja sa prvobitnim emiterima, tako da se, poput „Ubica mog oca“ i nešto kasnije „Švindlera“, „Senke nad Balkanom“ nakon početnog uspeha sa RTS-a sele na kablovsku televiziju.
Nakon što je prva sezona iz sedmice u sedmicu izazivala živopisne polemike, podsticala novinske članke povodom dotaknutih tema ili prikazanih ličnosti, sa sve podrazumevanim nestrpljivim praćenjem, serija konačno na ove prostore uvodi i pojam bindžovanja domaćih sadržaja. Razlog su, naravno, prvi korisnici platforme koji su imali priliku da odjednom isprate nove epizode. Produkcija je još bolja, vizuelno je sve impresivnije, dodatno doterano i „ušminkano“, a priča nimalo nije izgubila na dinamici, uzbudljivosti i oštrini.
Osnovni podaci
Premijerno emitovanje druge sezone u jesen 2019. bilo je rezervisano za platformu EON i zainteresovani su, kao što sam već spomenula, imali mogućnost da uz novčanu nadoknadu odmah odgledaju svih deset epizoda. Produkciju preuzima „United Media“, tako da je serija ubrzo nakon toga prikazana na televizijama „Nova“ i „Prva“.
Sa izuzetkom scenariste Bobana Jevtića, koji je odmenio Danicu Pajović, ostali koautori su isti: Dragan Bjelogrlić, Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović – doduše, potonji do sedme epizode. Što se režije tiče, osim Bjele, ponovo su uključeni Ivan Živković (epizoda 4), Miroslav Lekić (koautor 5.), Srđan Spasić (6) i Danilo Bećković (8, koautor 9.).
Još jednom su trijumfovali na Festivalu drama i serija (FEDIS), osvojivši nagrade za najbolju seriju, muziku i sporednu žensku ulogu (Vesna Trivalić).
U skladu sa početnim konceptom, priča se nastavlja šest godina posle dešavanja iz prve sezone, tačnije, 31. decembra 1933. Za središnje teme odabrani su pripremanje atentata u Marseju, izgradnja Spomenika Neznanom junaku na Avali umesto ostataka srednjovekovnog utvrđenja, buđenje nesmirenih utvara Solunskog procesa iz 1917. i rat balkanskih kartela.
Zvanični trejler za drugu sezonu:
Priča
Kraj spomen-obeležja u blizini tvrđave Žrnov na Avali, otkriveno je bizarno ubistvo minera. Žrtvi su odsečeni prsti, a pored pacova (naturalistički prizor ih otkriva svuda oko odrubljene volovske glave, dok se jedan nalazi na ramenu ubijenog) ostavljen je i zagonetni potpis koji upućuje na vinovnika. Čitavu misteriju podupire i sa folklornim motivima povezuje prisustvo ludog Rajka Kajganića, koji bulazneći spominje povratak nekakvog vampira.
Vratio se, ali iz Švajcarske i sada u statusu razvedenih, par forenzičara čijim se odlaskom u evropsko svitanje života, kao retkom svetlom tačkom na horizontu, završio prethodni deo priče. Stanko Pletikosić i Bojana Antić se, posle neodređenog vremena odvojenosti, ponovo susreću na sahrani dede Luke (ovoj sceni dodatnu težinu daje činjenica da je glumac Marko Nikolić zaista preminuo početkom 2019. godine). Tom prilikom saznajemo kako je Stanko u Beograd pristigao nešto ranije, Bojana predaje na Medicinskom fakultetu, a nagoveštaj razloga zbog kojih su se udaljili jedno od drugog daje njen razgovor sa Cvetom, kada na zaključak: Neće se on nikad skrasiti bez tebe, Antićeva pomirljivo odgovara: Ali ni pored mene.
Stanko je u velikoj meri nasledio Tanetov službeni status, pa sada ima sopstvenog mlađeg kolegu, novajliju Božidara Zečevića. Mada smo iz Pletikosićevog iskustva videli kako svaki početnik nastoji da se izbori za svoje mesto u službenoj hijerarhiji i dokaže mahom teorijsko znanje, mladi Zečević od početka ostavlja vrlo neobičan utisak. Primera radi, odmah sigurno zna da se iza inicijala ostavljenih na mestu zločina (N. J.) krije šifra za Neznanog junaka (dobro, uzmimo da je ovo zapravo logično), iznenađujuće uznemireno reaguje na Rajka zatvorenog u Glavnjači ili priče kolega o tome ko je zapravo sahranjen ispod Žrnova. Patolog Babić dokazuje kako se u međukolegijalnim odnosima istorija uvek ponavlja, primenjujući obrazac svojevremeno isproban i na Tanetovom pulenu: Ko ti je ovaj mali?
U Policijskoj upravi je novitet i načelnik. Njegov prethodnik Dimitrijević je, da podsetim, u finalu prve sezone zbog kraha sa hapšenjem Kaluđera podneo ostavku. Usled osnovanog straha od osvete, povukao se u egzil iza taraba Jatagan male, gde drži javnu kancelariju (trenutno se baveći peticijom za spas tog naselja) i ilegalnu kockarnicu. Pojačanje u uglavnom neizmenjenom kraju je podnarednica Draginja – Krojačev ratni „brat“, sa sinom Stanislavom, mladim bokserom poznatijim kao Cane „Benzinac“, koga očajnički pokušava da sačuva od kriminala.
Alimpije Mirić „Kaluđer“ ustoličio se na poziciji uglednog građanina, pa u svojoj prvoj sceni pozira za portret usred ekskluzivnog kluba koji vodi, izražavajući nameru da sruši upravo opisano divlje naselje radi podizanja modernog inostranog kompleksa.
Klan Verige, njegovog najbližeg saborca, sukobio se sa Krojačevim ljudima u pravoj vestern atmosferi. Naznačenom motivu belog odela kao podsetnika na neoprostivo javno poniženje jedne, a uzdizanje druge strane, sleduje velika uloga u završnici sezone.
Pavelića iznova zatičemo na pijaci, ali sada italijanskoj, gde se sastaje sa Antunom Godinom. Tražen od američkih vlasti zbog dilovanja droge, dotični je povezan i sa teroristima iz VMRO, ali ga usled nepažnje prilikom najskorije akcije Đolović pritiska da kao „krtica“ dvorskoj Službi bezbednosti preda Arsova, u zamenu za prećutnu dozvolu obavljanja prekookeanskog šverca.
U bečkom Muzeju umetnosti, isti Pavelić najavljuje Godini susret sa „jednom našom Hrvaticom” koja je u situaciji da ih poveže sa izvesnim nemačkim „čudom“. Prisutni su na događaju kojim Maja Davidović, zajedno sa suprugom Klausom fon Hajnemanom (i na njegovu ideju), gradu poklanja kičastu skulpturu ratnika. Opaska jednog od nemačkih posetilaca povodom Austrije (Mi i jesmo jedna zemlja. Videćete već.), najavljuje pojavu fatalne Marije Oršić. Ova enigmatična (pseudo?)istorijska figura u priču je uvedena najpre glasom (iznenada progovara iza Majinih leđa), pa samopouzdanjem kojim prosto zrači dok se od prvog trenutka poigrava (homo)seksualnošću pred novom poznanicom.
Grof Leopold Novicki stiže u Beograd kao izaslanik francuskog ministra Luja Bartua, ne bi li se prvog dana nove godine susreo sa kraljem. Međutim, diplomata sedi na (najmanje) dve stolice, budući da pre toga ima zakazan sastanak sa vezom iz Tule. Dok Rajački ugovara tajni susret, Maji je u Beču predata koverta koju je neophodno dostaviti gostu, ali se za njega interesuju još neka lica. Pre svih, to su šef kraljeve garde Živković i još jedan stari poznanik, Mustafa Golubić. Naime, mogućnost da Jugoslavija prizna komunistički Sovjetski Savez predstavlja glavni rizik buduće Bartuove posete, čiji je Novicki glasnik.
Još jedan glas – ali iskonstruisane javnosti, reprezentuje Obrad Savković, poznat kao srpski Gebels, vlasnik uticajnog dnevnog lista „Novo doba” i član Odbora za izgradnju predstojećeg monumenta na mestu srednjovekovnog Žrnova. Kralju je veoma stalo da tvrđava što pre odleti u vazduh, pa je za potrebe spomenika koji bi trebalo da nikne kao zamena, angažovan priznati, ali mušičavi vajar Ivan Meštrović.
I dok se Beograd priprema da uplovi u još jednu godinu, koja sa sobom različitim stranama nosi prikladno raznovrsne nade, podzemni tuneli Žrnova ne daju mira Pletikosiću. Pod hitno mu je potrebna Tanetova pomoć, jer vojska namerava da slučaj zataška pripisivanjem ubistva Rajku. Samo, Tane se odavno povukao iz službe.
Zašto neko krade kosti iz kripte i leš iz mrtvačnice? Šta predstavljaju uklonjene tetovaže na rukama veterana? Postoji li strana koja NEMA interes da likvidira diktatora na prestolu? Kakve tajne krije prestonička opservatorija, tobožnji Istraživački centar doktora Petruševskog? I glavna misterija sezone: ko je čiji insajder?
U kolopletu otvorenih pitanja poverenja, izdaje i osvete, suštinska postaje dilema, da parafraziram Stanka: Znači, ipak je bitno na čijoj si strani? (Tane: Oduvek je bilo tako.)
Intro
Najavna špica više nije ćirilična, što ima veze ne samo sa odvajanjem od Nacionalne televizije (RTS), već u prvom redu naglašavanjem odlika regionalnosti. I dok verzija iz prethodne sezone nosi oznake de(kon)strukcije, sada je na delu obrnut proces uspostavljanja, uzdizanja kroz spajanje kamenja u oblike lobanje ili ruke, simbole petokrake i kukastog krsta, spomenika na Avali i, naposletku, prethodećeg mu Žrnova…dok u prvi plan odmah izbija ozloglašeno „crno sunce”. Umesto krvi/guste tečnosti, sada se prostorom „valja“ dim, nekakva veoma gusta para, pri čemu jača asocijacija na osenčenost i isijavanje. Izrazito bolji kvalitet grafike ujedno služi kao najava za poboljšanu produkciju, ali i to da je, kako se odmah čini, uvažen glas publike po pitanju većine prethodnih propusta. Špica:
Stari znanci, pojačanja i poneko lice iz istorije
Jedna od lekcija koju su autori „Senki“ usvojili iz primera planetarno popularnih televizijskih serija odnosi se na značaj, nazovimo je tako, liste za odstrel. To znači da je, u stilu koji „Igra prestola“ popularizuje – mada nije njen izum, važno promišljeno napraviti izbor aktera za nastavak priče, onih koji moraju pasti kao žrtve baš u trenutku kada je gledaocima do njih najviše stalo, te onih koji opstaju kroz radnju iako ne postoje racionalno objašnjivi razlozi za to. Uostalom, kao i u životu. Specifičnost ove serije krije se u ravnopravnom uključivanju, pored izmaštanih, realno postojećih osoba ili barem onih inspirisanih određenim istorijskim ličnostima, usled čega je poigravanje takvim biografijama, koliko god bilo izazovno, ipak strogo ograničeno faktografskim uslovnostima.
Što se tiče prve postave, svoje uloge su ponovili, pre svega, Dragan Bjelogrlić (Tane), Andrija Kuzmanović (Stanko) i Marija Bergam (Maja). Svi su, barem bi trebalo da je tako, posle pet godina i više gorkih nego prijatnih iskustava, postali mudriji, oprezniji, podozriviji.
Za razliku od Stanka, Tane više ne pije, ali zato pravi rakiju, obezbeđujući Dimitrijevićevu jazbinu za poker. U tim kartaroškim seansama učestvuje državni vrh, ali i crnogorska mafija, neobuzdano zadužujući novac. Bjelogrlić je u ovoj sezoni pomalo odustao od neubedljivog portretisanja Taneta kao usamljenog mačo kauboja, čime ovaj junak dobija na životnosti. Njegov odnos sa kolegom je sada zreo, poverljiv, prisan i obojen trenucima humora, kao kada klaustrofobičnom Stanku, na ulasku u nekadašnje žrnovsko okno, primeti: Inspektore, niste mi za rudara! Obojica prolaze kroz slične unutrašnje borbe, ponavljaju poneku grešku – naročito mlađi policajac, a podjednako ih muče neprežaljene ljubavi iz prošlosti, mada sa različitim povratnim reakcijama.
Međutim, ako oni bez sumnje nešto i nauče iz minulih loših procena, to se ne bi moglo reći za Maju. Druga sezona nam je predstavlja udatu, sa već nekoliko godina otklona od beogradske sredine, ali opšti utisak se može svesti na ono „Gde si bila – nigde; šta si radila – ništa“. Istina, zanimljivo je što njena početna pozicija sada biva upravo suprotna u odnosu na onu iz prve sezone: zanemarena, prevarena supruga koja podozreva. Između Maje i Klausa (Stipe Erceg) postoji upadljiva distanca, a kako se čini da je banka ponovo u problemu, postoje osnove da govorimo o braku sklopljenom iz finansijske koristi. Vrhunac sladunjavosti predstavljaju naznake da usamljenoj, očito veoma dugo zagoreloj Maji nedostaje Tane.
Sudeći prema Klausu, a podsetimo li se tužioca Đukića, junakinja ima svoj tip muškarca (otuda je privlačnost prema Tanetu još veća misterija!): suvonjav, visok, bogat, aristokratskog izgleda. I, ako smem da primetim sa čisto estetske strane, dobro su uskladili boje (čitavom sezonom dominira ljubičasta).
Brzo postaje jasno kako Davidovićeva uopšte nije u toku sa Tulom, nema pojma o planiranom atentatu, a „Papi“ (začudo, tako sada zove Papahagija, mada je tokom prve sezone bio dosledno „Taki“), koji bi trebalo da je (što u nekom trenutku i sama kaže) jedina pouzdana muška figura u njenom životu, Klausa prvi put upoznaje tek prilikom Majinog povratka kući. Dalji pokušaji da se u rešavanju misterije nametne kao ravnopravni učesnik, samo nepodnošljivo dokazuju koliko se zanela u izigravanju opasne zaverenice, ali je dešavanja ponovo uveliko nadilaze.
Na trenutke se čini kako je gluma Marije Bergam ubedljivija nego lani, da bi već narednom scenom ponovo delovala nekako beskrvno i slabo. Naročito nategnuto izgleda produženje „ljubavi“ prema Tanetu, zbog čega je komično uopšte gledati njene uporne pokušaje zavođenja inspektora. Tim putem, zapravo, samo dobijamo potvrdu kako sama ništa ne razume i ne može. Ova priča od početka ima previše „rupa“, pa tako Tanetovo: Sama si to birala, kao da previđa činjenicu da je sam odbio u finalu prve sezone. Sve u svemu, loš su spoj.
Na novogodišnjoj žurki su prisutni Sonja i Vidoje: ona je novi alkoholičar, a on i dalje praktikuje latentno porodično nasilje, što se sve da iščitati iz par razmenjenih rečenica i gestova, za javnost inače prikladno „uparađenih“ supružnika. Ipak, u nijansama je ključ, te iz svega jednog pokreta, poput onog kojim pijani Vidoje poluagresivno, više očajnički, pokušava da zgrabi ruku žene koja ga napušta, iščitavamo više nego na osnovu svih, a ima ih, sladunjavo neuverljivih razmena ljubavnih izjava. Slično se odnosi na kasniji potez Taneta koji, pošto Dimitrijević zahteva od njega da se zakune u „najdraže“, bira – Sonjin grob. Toliko o Majinim nadama.
Goran Bogan kao Mustafa, Nebojša Dugalić (Živković), Gordan Kičić (Kaluđer/Mirić), Voja Brajović (Taki) i Đorđe Kukuljica (grof Rajački) dosledni su u svojim ulogama, stari likovi prilagođeni novim okolnostima, ali bez drastičnih uzleta ili padova u profilisanju. Isto se može zaključiti u slučaju Bode Ninkovića (Živojin), Srđana Timarova (Vidoje), Marka Živića (Trnavac), Srđana Todorovića (Babić), Miše Samolova (Niški je ubedljivi šampion komike, čije opaske ponekad stvarno čovek ne može, a da ne zabeleži, npr: Ne postoje bivša kurva i bivši policajac.) i Nikole Đurička na čiji se manirizam u ulozi pukovnika Đolovića (prezimenjaka, jel’te) tek sa drugom sezonom nekako naviknemo: mislim na čudno bečenje i pogrbljenost.
Oni čiji likovi prolaze kroz nešto krupnije promene, sa lakoćom izlaze na kraj s novim zadacima. Pre svega, Branimir Brstina kao, sada bivši, načelnik policije, kroz obe sezone figurira relativno tiho, ali svojim prisustvom od neizostavnog značaja. Sada je obelodanjena Dimitrijevićeva motivacija za prljave poslove: želja da sinu obezbedi odlazak u inostranstvo (dakle, spas), što njegovu karakterizaciju obogaćuje, ali istovremeno čini znatno tragičnijom.
Jovana Stojiljković dobija mnogo više prostora kao Bojana, tim pre što njenoj junakinji ova sezona donosi novi profesionalni i emotivni status, a to glumici pruža mogućnost da zablista – i ona je odlično koristi. Uporedimo dve gotovo identične situacije, kada Bojana/Maja traži pomoć od Stanka/Taneta, jer se „upetljala u opasne poslove i nema gde da ode“. Razlika u emociji i boljoj glumi, ali i sama postavka lika, na strani je Stojiljkovićeve.
Rastrzanost između ljubavi i dužnosti (Bojana, Marija, pa i Maja), oženjeni muškarci u bordelima (Stanko, Klaus), upadljive su teme koje odlično korespondiraju sa „objektivnom realnošću“ političkih manevara. S obzirom na to da beogradski ogranak (ćelija) Komunističke partije želi da nadalje dejstvuje samostalno, a ne samo da sprovodi direktive pristigle iz Moskve, zbog Mustafinog neslaganja je u najavi unutrašnji razdor. Ne znam da li i koliko udela ima činjenica da su Goran i Jovana privatno par, ali svaka zajednička scena, naročito kada se žustro raspravljaju upravo oko kolektivnog nasuprot pojedinačnog morala, odglumljena je besprekorno. Isto važi za njene scene sa Stankom, gde duboka emocionalna podeljenost bolno izlazi na videlo i dvoje glumaca uspevaju da verno predoče svaku nijansu složenih osećanja svojih likova.
Nenad Jezdić kao Krojač u ovoj sezoni ima pretežno očinsku ulogu i nekako je skrajnut, dok se Toni Mihajlovski (Hadži Damjan Arsov) takođe pojavljuje gotovo samo kao dekor, neko čija je funkcija strogo određena spoljnom pragmatičnošću. Da se vratim Krojaču, definitivno se radi o strani ovog junaka koju ranije nismo imali prilike čak ni da naslutimo, a kao posebno emotivnu bih izdvojila scenu u kojoj Krojač priznaje Benzincu kako ga podseća na rano preminulog sina.
I još samo kratko zadržavanje na teritoriji Jatagan male: Sandra Bugarski i Anja Mit ponavljaju svoje živopisne, mračnom komikom i grotesknim elementima obojene uloge prostitutki, s tim što Anja, tj. Ranka sada dobija nešto više prostora kao Dimitrijevićev ženski krupije.
Novih likova je solidan broj i skoro svi do jednog su veoma dobri. Krenimo od Marka Grabeža, čija je glumačka kreacija veoma interesantan lik inspektora Zečevića. Mlad, neobično posvećen, mestimično plahovit, čita kriminalističke (britanske) romane i žurnale, zanima se za psihologiju ljudi. Iako povremeno možda deluje kao da gaji istopolna osećanja prema Stanku, zapravo je u svetlu kasnijih otkrića jasno kako traži zamensku figuru starijeg brata.
Iskusni Bogdan Diklić mirno, ali preteći, dočarava Obrada Savkovića, čoveka koji upravlja pisanom rečju i time predstavlja strah i trepet visokog društva. Između ostalog, drži Kaluđera u šaci, šuruje sa Marijom Oršić i ucenjuje Živkovića istim onim fotografijama iz prve sezone, tačnije, njihovim postavljanjem na naslovnu stranu. Odakle mu slike? U Majinom odsustvu, Obrad je vršilac dužnosti ogranka Tule.
Suprotno istorijskim izvorima, Pavelić i Godina (Slavko Sobin) nisu ni blizu pokretačima budućih akcija ustaškog pokreta. Jedna žena raspolaže znatno većim uticajem, a radi se o Mariji Oršić, koju igra Leona Paraminski. Mada ne mogu reći da sam razočarana njenim portretisanjem tako enigmatične figure, nedostajalo je nešto, možda malo više naznaka legendarne genijalnosti ili pak spiritualističkog zanosa na ivici ludila. Oršićeva koju ovde zatičemo pre svega je proračunata i hladna, izuzmemo li par apsolutno neuverljivih iskliznuća. No, ima referenci na njenu opsesiju Arijevcima: zavodeći Maju, uverava je da izuzetnost pojedinca nema veze sa nacijom i polom. Da li je i to tek deo manipulacije?
Petar Strugar, Bjelin adut iz „Montevidea“, više nego prijatno iznenađuje kao Danilo Tomasović, šef crnogorske mafije u prekookeanskom švercu heroina. Spasivši Damjanov život, uključuje ga u novi posao, dok istovremeno radi za nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Antona Korošeca (Vlado Novak), proteranog na Hvar. I pošto je Korošecov čovek, a službi bezbednosti više odgovara saradnja sa Godinom, kako bi dotičnog držali podalje od novih pokušaja atentata na kralja, Đolović nalaže Alimpiju da likvidira Tomasovića. Dovoljno zamršeno?
I ostatak crnogorske ekipe, pre svega Žmaro i Danilov brat Milun, predstavljen je bez uobičajene stereotipizacije i karikiranja – što mi je naročito milo, jer po majčinoj liniji potičem iz tih krajeva i uvek sa posebnom pažnjom pratim kako filmadžije vide Crnogorce. Ovo je zaista redak primer u kome nije dominantan sindrom Gorčila, odnosno, Mime Karadžića. Izdvajam trenutak kada Danilo najmlađem bratu, studentu, po puštanju iz zatvora primeti: Dobar vam ovaj hotel. Da je Njujork, ne bi se postidio! Prema skromnom ličnom utisku, najbolje pojačanje u sezoni.
Žao mi je što Igor Đorđević nije dobio malo više minutaže, ali je svejedno veoma upečatljiv kao Veriga, glasom i pojavom izmešten iz italijanskih filmova o mafiji, pa još taj duboki ožiljak na levom obrazu.
Nataša Ninković je Emina, Minka, Madam – zavisno od toga u kom se od nekoliko krugova kretanja trenutno nalazi. Hercegovka burne prošlosti, sa Golubićem deli višeznačno sećanje na „trešnje iz Stoca“, Kaluđerova je domaćica u ekskluzivnom klubu, dok se Stankova sklonost prema vezivanju za prijateljice noći ispoljava upravo kroz novu romansu, započetu dok se nalazila u pritvoru. Ona je dobar primer kvalitetno napisanog sporednog lika. Više je stvari koje ne znamo o njenom životu nego što nam je obelodanjeno, ali svoju ulogu povezivanja i povlačenja značajnih poteza i bez toga obavlja baš kako treba. Skrenula bih pažnju na jednu od najtežih scena, u kojoj je Kaluđer kažnjava šibanjem dlanova zbog sumnje o cinkarenju. Nasuprot tome, izrazito zanimljivu dinamiku odnosa ima sa Mustafom, kome ovako pokušava da opiše ustaškog dilera: A prezime mu k'o iz kalendara. Sve u svemu, Nataša je divna glumica i prava dama.
Vesna Trivalić je dobila ulogu Draginje, iskusne žene ratnice za koju se ponegde tvrdi kako je zasnovana na liku Milunke Savić. Sa malo reči, ali briljantno vladajući ekspresijom, apsolutno zaslužuje stojeće ovacije. Prijatno iznenađenje predstavlja mladi Aleksej Bjelogrlić, tada naturščik kome otac, suprotno malograđanskim pretpostavkama o nepotizmu, sigurno ne bi ukazao poverenje da je i najmanje sumnjao kako dečko nije dorastao zadatku. Benzinac je simpatično, shodno godinama razmetljivo i svega željno, ali u osnovi naivno dete, koje život umnogome još shvata kao igru. Problem nastaje kada se sve to odvija u ni najmanje naivnom okruženju.
Mladu, pridošlu prostitutku Savku, koju Benzinac uporno pokušava da odvede na krempite, igra Milica Tomašević. Ona ima njegove simpatije, ali mu srce ipak osvaja novo makedonsko devojče – Kirina kći jedinica, opasna Jana (Sara Klimoska). Petre Arsovski i u prvoj sezoni igra gazda Kira, a ekipa južnjaka je u celini odlična, baš kao i crnogorska.
Provereno dobri su Aleksandar Đurica (načelnik Jeremić), Bojan Žirović (Rajko Kajganić), sada već pokojni Ivan Bekjarev (Rajkov saradnik), Andrej Šepetkovski (otac Artemije) i Goran Sultanović (predsednik suda).
Posebnu pohvalu zaslužuje Radovan Vujović u ulozi kneza Pavla Karađorđevića. Osim što su se potrudili da ga fizički učine što sličnijim istorijskoj ličnosti, dopadaju mi se finese poput one da ovaj čovek, poznat kao zainteresovaniji za umetnost nego politiku, ipak ima nagoveštene valere i primisli, što ne sprečava da teške razgovore o budućnosti države zaključi nonšalantnim: Predivno! ili Meni se ovo sviđa!, pri pogledu na kakvu dobru sliku. Drugu značajnu istorijsku figuru dočarava Nikola Vujović – u pitanju je čuveni vajar Ivan Meštrović, koji nas je zadužio nekim od najimpresivnijih građevina i spomenika. U ovoj verziji stalno pije i ne gasi cigaretu, podupirući pomalo stereotipni, ali zabavan prikaz hirovitog „državnog umetnika“ (kako ga Vidoje zove).
Prelepa Ivana Dudić pojavljuje se u epizodnoj, ali upadljivoj ulozi Lili, dok se Radivoje Bukvić kao grof Novicki zamalo našao u kadru sa tadašnjom suprugom, Marijom Bergam. Dobri su Milica Jakšić i Srđa Bjelogrlić kao mladi komunisti Danica i Manojlo (koga smo primetili i u prethodnoj sezoni, budući da je najbliži Mustafin saradnik). Naposletku, Nenad Okanović igra bata Raku, predvodnika Pištoljmalaca, ali neizbežno u njemu vidite sina Dragana.
Postupak
Umesto konvencionalne najave putem „kartice“ objašnjenja od prošlog, Bjelogrlić sada primenjuje postupak iz serije „Montevideo“: crno-beli dokumentarni, autentični snimci iz vremena koje tematizuje predstavljaju okvir priče, gotovo neprimetno se pretačući u fiktivni deo. Tako se u prvoj epizodi arhivski snimci kraljeve posete Zagrebu (od 17. decembra 1933.) preklapaju sa prisustvom Arsova u rulji i pokušajem atentata, čiji neuspeh vodi brzom povlačenju. Prelazak u kolor tehniku prati dobra promena pozadinske muzike. Dokumentaristički okvir obeležava i završetak, još jednom se uspešno pretapajući u igrani, polufiktivni izlazak potencijalno presudnih aktera narednog poglavlja na scenu zbivanja.
Sličnost sa serijom „Vavilon Berlin“ ovoga puta je naglašena, možda i namerna, a umesto dominantne mističnosti i horor elemenata iz prethodne sezone, preovladava kriminalistički siže.
Pištolj mala se sa Jatagan malom obračunava kroz boks meč između mršavog Benzinca i rmpalije Bozadžije. Osim što je reč o klasičnoj situaciji David protiv Golijata, scena je omaž filmu „Sneč“.
Struktura i siže uvodne epizode osmišljeni su prema istom obrascu kao u prvoj sezoni: neobjašnjiv zločin sa zaleđem u nacionalno-religijskoj tradiciji, ostavljen potpis koji navodi na (pogrešan?) trag, naizgled potpuno nepovezana potraga dve ili više klika za određenom osobom ili informacijom koju ona poseduje, te kulminacija na mondenskoj žurki, gde se zamena ličnosti odigrava ruku podruku sa njenim likvidiranjem. Služeći se istim principom kao i pre, novo poglavlje pregledno postavlja na scenu dekor i igrače čiji će se broj, naravno, svakom sledećom epizodom povećavati.
Polazni obrazac jeste istovetan, ali upotrebljava se za potpuno novi slučaj. Izlaganje je jasnije i mada prva epizoda ponovo ima dvostruku dužinu trajanja, priča odmah deluje manje zgusnuto, a lakše za praćenje.
Tako melodija „Barjaka” upečatljivo bledi u već poznatu muziku kod, još jednom savršene, montaže završnih minuta uvodne, ali i svake sledeće epizode.
Iako je istina da se druga sezona može pratiti i zasebno, bez nužnog poznavanja radnje prethodne ili predistorije odnosa (preživelih) likova, neke fine spojnice omogućavaju nam prepoznavanje delova ranijih zapleta. Tako iz usputnog razgovora otkrivamo da je Pršov usvojeni sin (dete Mare i princa Đorđa), sada ponovo pod imenom Petar, krenuo u školu. Još neke slične, suptilne napomene dobro povezuju radnju s onom iz prve sezone: spomenuću motiv maske, tokom prethodnog dela priče neizostavan, a sada prisutan u presudnoj sceni tačke sa Kaluđerom.
Doduše, ima i patetičnih podsetnika: Kristina uramljena fotografija na Majinoj komodi.
Još jedan ubijeni pravoslavni sveštenik:
Prostor i estetika
Posle svih paralela povlačenih sa „Vavilonom Berlinom“, biće da je Bjela odlučio ovako nešto: kad je bal – nek' je bal!, doduše, ne pod maskama, to smo videli u prethodnoj sezoni. Klub „Luxor“ direktno asocira na „Moka Efti“, novogodišnja žurka je gotovo preslikana, sa sve kros dresingom i transrodnim zabavljačima, a direktan omaž predstavlja i jedna Klausova rečenica. Primećujući otmenost mesta, Maji kaže: Podseća me na jedan klub u Berlinu.
Ništa manje upečatljivo dočarana je atmosfera u okolini Žrnova, tamna noć ispunjena ne tako udaljenim zavijanjem vukova, dok se Stanko mota oko tunela.
Divni kadrovi se nižu u završnici uvodne epizode: napolju počinje da pada sneg, unutra zlatne konfete (još jednom, „Vavilon Berlin“!); Arsov sa terase primorskog restorana posmatra vatromet, odigrava se zamena Novickog Golubićem i, konačno, sve zaokružuje Tanetov povratak. Sutradan, zavejana Jatagan mala izgleda gotovo idilično.
Knez Pavle je ljubitelj umetnosti, pa u holu njegove rezidencije vidimo, između ostalog, El Grekovu sliku „Laokoon“. Na pitanje „šta misli o francuskim impresionistima”, Živković mu odgovara: Više volim ekspresioniste.
Imamo priliku da vidimo i maketu budućeg spomenika na Avali, inspirisanog antičkim mauzolejima.
Majine naočare za sunce sada su drugačijeg oblika – tokom emitovanja prve sezone mogle su se čuti zamerke da previše podsećaju na „lenonke“.
Ovako Krojač Tanetu opisuje Mustafino najnovije skrovište: Šuma neka, predgrađe. Ima ona skalamerija, durbin veliki k'o kuća. Gledaju zvezde.
Otkako je Kaluđer preuzeo monopol na rasturanje opijuma, makedonski dileri se kriju u pograničnom selu Dramče. I proizvodnja je modernizovana, otuda retorte i epruvete u najavnoj špici.
Ne bi bilo fer makar ne spomenuti ambijent Babićeve lešare.
Simbolika enterijera, naročito zidova Živkovićevog kabineta, još od prve sezone nedvosmisleno ukazuje na prenaglašenu kompenzaciju upitne muževnosti (njegova seksualnost) kroz isticanje načičkanih, trofejnih primeraka ustreljenih i prepariranih ptica ili divljači.
Majina cipelica u blatu Jatagan male:
Kaluđerove brojanice:
Zanimljiv pečat vremena – plakati na banderama, iza Zečevića (šunjanje je, inače, omiljena zanimacija u drugoj sezoni, a kao zaklon obično služi drveće):
Ne veruj muškarcu koji laže...
...ili predlog za međuratnu mešavinu „Zašto (se) očajne domaćice ubijaju“.
Funkcionalnost sporednih junak(inj)a
Pre svega se radi o likovima Lili i Jane. Pravo ime devojke iz kabarea je Miladinka. Ne znamo njenu pozadinsku priču, niti kako je dospela do Mirićevog kluba, ali nije neosnovano pretpostavljati da se radi o jednoj od mnogih u potrazi za uspehom i srećom pod svetlima velegrada. Ipak, to nije ni važno, jer – baš kao Emina, Lili je sporedan lik sa jasno zadatim opsegom delovanja. Može biti shvaćena kao narator ili konferansije, s obzirom na to da se pojavljuje u scenama izrazito pravilno raspoređenim duž sezone. Njeno obraćanje posetiocima kluba u prvoj epizodi nagoveštava turbulentnu godinu; uz nju idu motivi vatre, miševa i mačeva – koji su bitni pratioci nekog od narativnih rukavaca; a svaka od tačaka i pojavljivanja iza kulisa (u svojstvu Kaluđerove metrese) predstavlja anticipaciju raspleta. Naime, Mirić uporno insistira na tome da ga ubode ili poseče.
Podzaplet sa Benzincem i Janom nasilno je prekinuta coming of age drama (naročito deo sa upadom u destileriju), posle Mare još jedna žrtvovana bezazlenost, ponovo iz blata Jatagan male. Oni su samo deca potekla iz opasnog okruženja. Životna, lična strana vođe makedonskog kartela oličena je u supruzi i kćerki, koje želi da sačuva od prljavih igara kriminala – isto pokušava Draginja sa Benzincem. Jana je fokalizator tragedije koja sledi, deo sporedne, ali efektne i nezaboravne priče o nemogućnosti opstanka sna o čistoti usred prljave stvarnosti.
Simboli
Iako u ovoj sezoni nema potrage za okultnim simbolima, njihovo prisustvo kao spojnicu i podsetnik nalazimo na samom početku, kada Maja odlazi u bečko sedište Tule po pismo za Novickog. Uzgred, ima li možda kamenje koje Oršićeva prevrće po rukama neke veze sa aluzijama na njen misticizam?
To ne znači da i ovoga puta nećemo, u skladu sa žanrom, „loviti“ rasute signale pri procesu sklapanja odgonetke. Uostalom, postupak ubice se zasniva na sejanju ove vrste tragova. Između ostalog, značajni su crkva u kojoj je osnovana Crna ruka, Apisov bajonet, istrgnute stranice iz knjige krštenja.
Prisutno je još više simbola na aluzivnoj ravni. U jeku novogodišnjeg slavlja, pacovi iz iluzionistkinjinih ruku (ujedno obeležje misterizonog ubice), na otkucaj ponoći pretvaraju se u golubove, kao u nekoj uvrnutoj verziji bajke „Pepeljuga”. Nemoguće je ne primetiti pločice u bojama Jugoslavije, koje na kraju pesme dvosmislenog teksta pokazuju „Sestre“.
I kad već govorimo o Kraljevini SHS, na pitanje vojnika Slovenca da li je njegov nacrt pesmističan i ne predstavlja li zapravo grobnicu, Meštrović zamišljeno odgovara: Možda. Vrijeme će pokazati.
Muzika
I ova sezona omogućava da, pored uveliko prepoznatljivih, uživamo u novim, još gitarskijim nijansama muzike. Izdvaja se bluz sa zapanjujuće skladno upredenim zvukom gusala, koji prati dolazak Crnogoraca u Jatagan malu:
Vodeća tema, naravno, ostaje „Divna“ u verziji Kolje i Manjifika, koju možete čuti na svakoj odjavnoj špici. Slovenački dreg trio „Sestre“ izvodi pesmu „Barjak”, a noviteti su još „Udade se jagodo” – obrada tradicionala u izvođenju Ksenije Kuljače, kao i „Boj bijat dva dilbera“ – autorska kompozicija, mada zvuči kao da je potekla direktno iz folklora, koju peva mlada glumica Sara Klimoska:
Kao i u prethodnoj sezoni, za aranžmane i odjavne kompozicije zaslužan je Aleksandar Ranđelović.
Najbolje od najboljeg
Muški lik: Mustafa Golubić, sada sa znatno mračnijom stranom koja je, kako sam primetila, iznenadila mnoge. Ne zaboravimo, reč je o agentu Kominterne, koji o svom pozivu kaže: Ne ubijam ja one koji su zaslužili, nego za kojima je potreba. (…) Nije po krivici, nego naređenju. Goran naročito briljira u sceni rasprave sa Bojanom oko (njenog) razočaranja u revolucionarnu praksu, odnosno, partijskih zabluda.
Interesantno je (i prava šteta) da u ovoj sezoni niko knjigu ne otvara, osim Zečevića i Mustafe. Zašto mi nešto govori da je Goran Bogdan, privatno zagriženi ljubitelj čitanja, sam tražio da mu u svakoj sezoni daju bar jedan kadar sa knjigom u rukama?
Ženski lik: Čini mi se da je ovoga puta više interesantnih žena koje su svakako afirmativnije predstavljene, ali nijedna se ne izdvaja posebno upadljivo. Zbog razvoja njenog lika i naročitog zaokreta u završnici sezone, biram Bojanu Antić.
Glumci: Petar Strugar je ubedljivo najprijatnije iznenađenje. Dovoljno je reći da njegov lik jedini pored Taneta ima tako moćnu, autentičnu muzičku temu, kao obeležje svakog svog pojavljivanja. Izdvojili su se još Marko Grabež i Igor Đorđević.
Antagonista: Mada je Kaluđer ponovo standardno zadovoljio interpretacijom koja iz, na prvi pogled, šablonske, naglo skrene u zaista dobru, veoma mi se dopalo kako je prikazan nosilac druge vrste uticaja, Savković.
Scene:
1. Otvaranje prazničnog nastupa putem obraćanja magične Lili publici, monologom o granicama (lažnih) života i smrti možda diskretni omaž filmu „Iluzionista“:
Šta je veće od života – a šta je veće od smrti? Iluzija. Možemo da lažemo sebe da zaista živimo, a da li zaista umiremo? Jer, i život i smrt su samo varke, prikaze, aveti. Ko je sa one strane i šta nas tamo čeka?
2. Rajački koji u pustoj šumi nailazi na strašila.
3. Golubić u Beču upozorava Godinu:
4. Ono kad se Boba i Ljiljana venčaju, pa dobiju Caneta! Vesna i Bjela ponovo skupa (Čika Andra, mamin ratni drug), u kadru sa njegovim sinom, pri čemu autor serije ne može da sakrije osmeh ponosa u nastavku scene, dok se sam kreće Jatagan malom. Simpatičan trenutak.
5. Paralelne sekvence Liline (prve) tačke sa mačevima i pucnjave otvorene na Tomasovićevu pratnju. Dodajmo istovremenu prvu posetu Stanka i Taneta klubu, upad nepoznatog ubice u Vidojevu kuću, te fenomenalnu montažu koja očigledno, ali vešto, namerno ukazuje na pogrešno osumnjičenog:
6. Susreti s početka (Golubić – Maja / Stanko – Tane) i pred kraj sezone (Golubić – Zečević / Maja – Oršićeva).
7. Makedonska krvava svadba.
8. Montaža koja dolazi odmah iza spomenute scene, pri čemu se tradicionalna muzika tih krajeva fantastično stapa sa jezovitošću bliskih otkrovenja prema kojima se kreću Zečević, Maja i najdrastičnije, naravno, mali Benzinac. Zanemarite Draginjin „Dormeo“ jastuk na samom kraju, jer je sekvenca zaista odlična:
9. Poslednja kabaretska tačka (odmazda nad Kaluđerom).
Epizoda: Deveta.
Rečenice:
(Tane, Danilu) Jesi ti to došao iz p**ke materine da mene teraš iz mog grada? Vrhunska referenca na današnjicu, tačnije, fenomen narodski definisan kao „došli divlji, pa oterali pitome“.
(Damjan) Kad odu ljudi, ostanu senke.
Ostalo: Šminka na glumicama, koja sada izgleda besprekorno. Kostimi, nepromenjeno vrhunski. Cameo Draže Petrovića u prvoj epizodi, na dočeku Nove godine. Muzika sa novim, prilagođenim varijacijama. Produkcija i ambijent. Pretežno ljubiča(n)st(ven)a boja Majine garderobe. Humor Niškog i Gezima (Marko Gvero). Pojačana aluzivna ravan prema današnjici. Logična, lako poveziva radnja. Uspešno iskorišćen lajtmotiv novog doba, koje se ne odnosi samo na istoimeni list ili dolazeće, prevrtljivo i opasno vreme, već promenu paradigme novinarstva, državničkih funkcija, ideologija, opšteg ustrojstva sveta. Ova sintagma u sebi objedinjuje protivrečne pojmove nade i predapokaliptičnog užasa.
Promašaji
1. Suviše očigledan identitet ubice, za koga su nam od samog početka servirane prilično providne naznake. Moram priznati da sam već kod druge–treće epizode bila sigurna ko je kriv, pa mi rasplet kao potvrda nije predstavljao iznenađenje. Izostala je napetost poput one u prvoj sezoni.
2. Možda preterano razvučena i spora radnja do sredine sezone; preduga ekspozicija.
3. Predvidljivost pojedinih dijaloga i delova zapleta. Nažalost, primećuje se kasnije odsustvo Kecmanovića iz ekipe scenarista, budući da tekst u poslednje dve-tri, inače izvrsno režirane epizode, postaje sve plići i šablonski. Uzmimo za primer razgovor Marije i Maje, koji glasi: „Treba da se čuvaš.“ – „I od tebe?“ – „Pogotovo od mene.“ Bukvalno sam unapred naglas izgovarala delove teksta, za čim je sledio pravi–pravcati eho iz usta glumaca, na ekranu. Zatim, kada Danilo ponosno ističe velike nade u blistavu budućnost brata studenta, odmah nam postaje jasno kako taj gine do kraja epizode. Isto važi za Sonjinu odluku da napusti muža, odnosno, za Tanetovu reakciju da, po opraštanju od nje, u odgovor prekine dug period uzdržavanja od alkohola. Dodala bih otprilike celokupnu funkciju i bitisanje Benzinca u priči, samo što smo u nju mnogo više emotivno uključeni.
4. Leona Paraminski jeste prelepa žena, ali kada je reč o famoznoj kosi Marije Oršić, ovde su to nekakvi umeci koji izgledaju smešno i jeftino, ružno padajući niz leđa. Takođe, interesantno je da mnogo ubedljivije zvuči dok glumi na nemačkom jeziku.
5. Neuverljive romanse Bojane i Mustafe, Stanka i Emine, a o bilo kojoj Majinoj vezi da ne govorimo. Znatno više logike nosi afera Klausa i Oršićeve.
6. Pitanje erotskih scena u ovoj sezoni samo donekle je popravljeno: može se reći da su autori naučili lekciju i smanjili doživljaj, pa one nisu tako učestale, ni plastične (ne računajući Stanka, „električnog zeca“). Ali, sada umesto simulacije silovanja otpozadi, imamo interesantnu opsesiju ženskim međunožjem (Mustafa, Klaus, Mirić), a koja je smešna i čini da scene budu do transfera blama neprijatne.
7. Isto važi za forsiranje Marijinog i Majinog lezbejstva. Sad, da li na konto pretpostavljane feminističke ili makar sveženske orijentacije društva Vril, ili se (pre će biti) radi o ispunjavanju mokrih fantazija muškog dela gledališta, posebno onih naklonjenih kultu lika i dela Oršićeve? Pojedini inostrani autori fikcije odlaze toliko daleko da Mariju smeštaju u bordel kroz jedan period njene karijere, pa ovde možda imamo odjek takvih maštarija u sceni susreta sa Klausom.
8. Neusklađenost pri oslovljavanju vođe makedonskih separatista. Čas je Hadži Damjan Arsov (pretežno u prvoj sezoni, dakle, pod tim imenom ga upoznajemo), čas Damjan Hadži Arsov. Međutim, nije svejedno gde se nalazi titula koja, inače, označava obavljeno hodočašće i poklonjenje pojedinca Hristovom grobu u Jerusalimu. Kada je osoba lično išla na hadžiluk, titulu nosi ispred imena – zatim se ona kod naredne generacije premešta, odnosno, pripaja prezimenu kao prefiks. Dakle, Damjan može biti sin ili potomak hodočasnika (Hadži-Arsov), a može biti i onaj koji je sam preduzeo putovanje (Hadži Damjan), nikako i jedno i drugo.
9. Patetični oproštajni dijalozi kroz inače veoma uzbudljivo i dinamično finale: Maja i Marija, Tane i Damjan (ponovo! Prisetimo se prve sezone), Maja i Tane (i ovo smo već slušali), Bojana i Mustafa (kada je platforma krenula da se podiže, prva asocijacija mi beše – „Titanik?”). Ni Šotra ih ne bi odbacio.
Zanimljivosti
Omaž filmu „Dežurni krivci“ predstavlja scena u kojoj Rajko hramljući izlazi iz policijske stanice. Isto se može zaključiti za čitav rasplet u vezi sa otkrivanjem počinitelja povezanih zločina. Mnogi gledaoci i kritičari su, naravno, odmah uočili Kajzer Soze sindrom.
Dejan Stojiljković nije odoleo da ne ubaci (svoj) Pantelej u razgovor koji vode prerušeni Niški i direktor Savkovićeve štamparije.
Nataša Ninković je rođena Trebinjanka, što znači da se ulogom u ovoj seriji vratila zavičajnom, hercegovačkom govoru. Ivana Dudić se pre glume, baš kao Lili koju igra, bavila scenskom magijom – veštinu je naučila od oca, takođe mađioničara, prvi nastup imala sa sedam godina i dve godine kasnije postala vicešampion Balkana.
U epizodnoj (i svojoj prvoj) ulozi portira Ostoje koji kontroliše ulaz u opservatoriju, ilegalno sastajalište Golubićevih komunista, pojavio se bluz muzičar Jovan Lole Savić, jedan od osnivača benda „Zona B“ i otac glumca Viktora Savića (koji se takođe pojavljuje, ali u prvoj sezoni).
Na samom kraju, u priču bivaju uvedeni Vlado Černozemski (Zoran Jauković), sledeća jugoslovenska vlada predvođena Milanom Stojadinovićem (Boris Isaković), uzdizanje nacizma, te dolazak „novog druga iz Moskve“ – Josipa Broza Tita (Miloš Biković).
 |
| Montaža u skladu sa umecima.... |
Zaključak
Druga sezona svake serije već tradicionalno predstavlja mogući kamen spoticanja (naročito za odmah veoma uspešne projekte) ili istinski vrhunac, neosporni uzlet kvaliteta. Srećom po „Senke“, njihov slučaj spada u prvu grupu i to zaista ubedljivo. Učinjen je korak unapred, dok je ono zaista vredno ostalo nepromenjeno. Ispravljeni su uglavnom svi znatniji propusti iz prethodne sezone, manje je bespotrebnog svlačenja, degutantnih scena seksa, pa čak i psovki. Gluma je takođe bolja, bez katastrofalnih primera poput Kriste. Možda usled više misticizma i faktora noviteta koje donosi iznenađenje, lično za nijansu preferiram prvu sezonu, ali nema sumnje da je ova sigurnije realizovana. Veći naglasak je stavljen na politiku, iako još uvek postoje majstorski utkani elementi horora, na momente i folklorne fantastike. Klasičan kriminalistički zaplet smenio je prethodnu pretežnost okultnog, ali je u središtu ostalo višestrano fokusiranje na interesne sfere: atentat, pojedinačnu osvetu i trgovinu nedozvoljenim supstancama. Sačuvana je prepoznatljivost priče, ali osvežena drugačijim varijacijama, pa tako lik Benzinca predstavlja nastojanje da se ponovi utisak koji je Mara u prvoj sezoni ostavila na saosećajnu publiku. Od sedme epizode počinje zaista dobra akcija i dolazi do ubrzavanja na svim poljima. Likovi su živopisni, višedimenzionalni, osvetljeni sa nekoliko strana.
Ako ste već ispratili prvu ili obe sezone „Senki nad Balkanom“ i makar malo uživali u priči koju donose, ponovljeno gledanje otvoriće vam novi ugao posmatranja, a mnoge stvari se tek naknadno posložiti kako treba. Ukoliko još niste gledali ovu fenomenalnu seriju – šta čekate?
Vrednosna ocena: 9,60 /10