„Senke nad Balkanom“, sezona I (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Kada su u kasnu jesen 2017. premijerno emitovane „Senke nad Balkanom“, moja malenkost je prolazila kroz (ispostaviće se, neuspelu) fazu pokušaja povratka u Beograd nakon studiranja. U iznajmljenom stanu nisam imala televizor, niti računar (službeni sam koristila jedino na poslu), pa mi se po već ustaljenom običaju dogodilo da propustim prvi talas popularnosti ove serije. Isti slučaj kao sa „Igrom prestola“ – doduše, ne i knjigama, gde sam pošteno isprednjačila u odnosu na igranu verziju. Uglavnom, u „Senke nad Balkanom“ sam se uključila tek godinu-dve kasnije, prilikom repriziranja na RTS 1: i zaljubila se, od prve epizode. Razlog nije samo to što se prvi put zaista može govoriti o nečemu svetski osmišljenom i realizovanom, sa čime bez trunke kolebanja možemo izaći na crtu velikim inostranim produkcijama. Ni to što je ostvaren hrabar, intrigantan, pametan upliv u deo istorije koji tobože solidno poznajemo, ali ne iz svih njenih uglova. Naposletku, ne radi se samo ni o činjenici da obožavam „Babylon Berlin“ i „Peaky Blinders“, čiji je ovo blizanački balkanski pandan u najpozitivnijem mogućem smislu. Sve zajedno doprinelo je da, posle dve snimljene sezone, „Senke nad Balkanom“ ubedljivo drže titulu najboljeg što se regionalnoj televizijskoj šemi dogodilo u novom veku, možda i – ikada. Koliko god smelo zvučalo, usudiću se da kažem kako još od „Vuka Karadžića“ nijedan televizijski poduhvat nije postigao takav nivo kompleksnosti priče, obuhvatnosti radnje, šarolikosti glumačke ekipe i ubedljivosti ukupnog efekta. Autor Dragan Bjelogrlić stvara kvalitet drugačije prirode od spomenute Kadijevićeve majstorije, ali jednako impresivnog učinka.

Bjela odavno spada među omiljenije jugoslovenske glumce, bilo da ste ga zagotivili kao Bobu iz „Boljeg života“ ili preko sjajnog „Lepa sela lepo gore“. Dozvolite još jedan lični osvrt: najdraži domaći film svih vremena mi je „Crni bombarder“. Međutim, tek kao reditelj pozitivno je iznenadio i najveće skeptike. Pa, reći će možda neko, projekat „Montevideo“ odlikuje mnogo zašećerenosti. Ipak, nije to ona sladunjava banalnost Šotrinih adaptacija Mir-Jam. „Montevideo“ je u našu kinematografiju na velika vrata uveo tematizaciju jedne epohe obeleženu izrazitom toplinom i afirmativnim osećanjima, postavivši veoma visok kriterijum u pogledu vizuelnog, soundtrack-a, uglavnom i glume, te nudeći gotov proizvod koji nas vraća tamo gde pripadamo, a što je najbitnije i podseća kako JESMO deo sveta.

„Senke nad Balkanom“ čine isto, samo u drugačijem žanru i sa naličja međuratnog perioda. Ako je „Montevideo“ izvršio umešno romantizovanje prošlosti, „Senke“ nam pokazuju njenu mračnu stranu. Naravno, istorijska fikcija nije udžbenik, ali sigurno da od ovakvog načina uvođenja (ili vraćanja) pojedinih ličnosti, tema i fenomena u kolektivni vidokrug, uvek bude više koristi nego štete. Pre svega, zahvaljujući polemikama koje su „Senke“ pokrenule, mnogi su prvi put čuli za različite važne aspekte minulog vremena, pa podstaknuti time istraživali, odgonetali, razmišljali o upravo viđenom. Čak su i nasilje, psovke, golotinja, krv, na koje se jedan deo publike redovno žali – mada im iste odlike ne smetaju u inostranim ostvarenjima – sa razlogom prisutni, zaista retko sami sebi svrha ili usmereni isključivo na postizanje efekta skandalizovanja. Bjelogrlić i ostali brojni saradnici stvorili su pravo malo čudo, takoreći dosegli nemoguće: da makar jednom prestanemo sa neobično nam omiljenim samopotcenjivanjem, kad već potencijal i načini da se on ispolji i te kako postoje. Naravno, uspeh ne dolazi sam, već iziskuje mnogo uloženih sredstava, vremena i ozbiljnog rada, u šta ova serija ne ostavlja ni trag sumnje.

Da je priča iz „Senki“ slojevita i razgranata, pa kao takva izazov za praćenje i prethodno sprovođenje u delo, pokazuje već broj angažovanih autora: od režisera i scenarista, preko nekih od najboljih glumaca iz čitave bivše SFRJ (naravno, time još upadljivije bivaju slabe karike), pa do statista. Nastavljene su mnoge saradnje iz „Montevidea“, počev od kompozicija koje i ovoga puta dugujemo zaista čudesnom Robertu Pešutu poznatijem kao Magnifico (čita se Manjifiko). Pre mnogo godina, imala sam neprijatan sukob sa autorom „Konstantinovog raskršća“ u vezi sa prikazom te knjige. Njime sam, međutim, iznela dobru procenu, koja se na neki čudan način kasnije obistinila prisustvom Dejana Stojiljkovića na spisku scenarista: primetila sam kako bi se osrednji, nedovoljno ubedljiv romanopisac verovatno mnogo bolje izrazio kroz svedenije forme poput scenarija ili stripa. Ispostavilo se tačnim. Uopšte, čini se da je Bjelogrlić, gde god je to bilo izvodljivo, u svakom od saradnika na površinu izneo maksimum, osim ukoliko se ne radi o beznadežnim slučajevima  (ima i takvih, no, srećom, zanemarljivo malo).

Nakon lansiranja dvostruke pilot-epizode (u trajanju prosečnog filma), mogli su se čuti izrazi zbunjenosti zbog previše: likova, rukavaca radnje, nejasnoća... Ipak, kada se sve premota i skoncentrisano, sa dužnom pažnjom isprati, zaista nema razloga za paniku. Siže je u isto vreme konvencionalan i multiplikovan, pa se nekoliko tokova priče veoma zanimljivo prepliće na jedinstvenoj teritoriji i pod zajedničkim oblakom zloslutnih senki. Sve istorijske nepodudarnosti su, što bi trebalo da bude jasno i najvećem laiku, u službi dramatizacije. Uprkos tome, bezmalo svaku epizodu ispratili su velika bura, publicitet i analize „do u sitna crevca“.

Ovaj tekst nije još jedan pokušaj te vrste. Nisam školovani filmski kritičar, tako da pišući o svetu pokretnih slika uvek nastojim da prenesem lična zapažanja, osećanja koja mi je ostvarenje probudilo, istaknem njegove najupečatljivije strane i, naposletku, naglasim razloge zbog kojih verujem kako ga ne treba propustiti. „Senkama nad Balkanom“ zamerano je mnogo štošta, od tobožnje antiruske i antisrpske propagande, preko iznevernog „obećanja“ revolucionarnih istorijskih otkrića, pa do potpuno apsurdnih optužbi zbog „najcrnje, najružnije slike beogradskog života“. Mnogo puta mi se učinilo da je određena polazna namera u potpunosti pomračila gledište kritičara, te svesno previđaju kako su odabrani društveni krugovi i relacije njihovog delanja tek deo stanovništva, odsečak obuhvaćene epohe, ali posebno atraktivan i neophodan ovakvoj vrsti priče, pa samim tim odabran za njenu temu.

Zvanični trejler za prvu sezonu:

Osnovni podaci

„Senke nad Balkanom“ je prema filmskoj priči Stevana Koprivice razradio Dragan Bjelogrlić. Kao kompletan autor, jedan je od scenarista uz Danicu Pajović, Dejana Stojiljkovića i Vladimira Kecmanovića. Pored Bjelogrlića, a prema uobičajenoj svetskoj praksi, različite epizode prvog ciklusa režirali su Miroslav Lekić, Danilo Bećković, Ivan Živković, Igor Ivanov, Srđan Spasić i Kosta Đorđević. Ukupno ih je deset, s tim što su uvodna i finale nešto duže od ostalih, pa bi se možda mogle računati kao dvostruke.

Najavljena je realizacija ukupno tri sezone, koje bi pokrivale period između 1928. i 1940., sa pojedinačnim razmakom od šest godina. Tako se prva odigrava neposredno uoči atentata na poslanika Hrvatske seljačke stranke, Stjepana Radića, koji se dogodio 20. juna 1928. u Narodnoj skupštini SHS, posredno dovodeći do uvođenja diktature kralja Aleksandra Karađorđevića u januaru naredne godine.

Prvi deo serijala nastao je u koprodukciji kuće „Kobra film“ (Gorana i Dragana Bjelogrlića), Radio televizije Srbije, studija „Skopje film“ i „Iskra“, RTRS i Makedonske radio televizije. Na Festivalu drama i serija nagrađen je u kategorijama najbolje serije, režije, kostima (Boris Čakširan), muzike, kamere i sporedne ženske uloge (Milica Gojković). Na IMDb važi za najbolje ocenjenu srpsku seriju svih vremena, a naslov je preveden kao „Black Sun“, prema ključnom motivu prve sezone.

 

Priča

Za najveći broj narativa od neuporedivog značaja je – njihov početak. Manje ili više efektan  prolog uglavnom odlučuje hoćemo li, sa koliko pažnje i zanimanja, nastaviti da pratimo radnju. U slučaju „Senki“, prvi kriterijum je ispoštovan dovoljno tajanstvenim uvodom koji obavijaju noćna magla i dim. Ruska emigracija verna srušenom carstvu, a reprezentuju je belogardejci generala Vrangela, 1921. traži zbeg, noseći sa sobom blago Romanovih. Sedam godina kasnije, kada i kreće radnja (1928), u Beogradu je opljačkana ruska pravoslavna crkva pod čijim se oltarom krilo rečeno blago. Prilikom akcije, nastradao je sveštenik, a odmah nam je pokazan i počinilac, mladi kozak Aljoša.

Istovremeno, alfa mužjak Andra Tanasijević – inspektor Tane, posle nezalečenih trauma iz Velikog rata demone prošlosti ubija alkoholom, profesionalnim nemarom i periodičnim sastancima sa bivšom suprugom.

U svitanje nakon zločina o kome upravo pristižu novinske vesti, kriminolog i doktor forenzike Stanko Pletikosić javlja se na dužnost u prestoničku policijsku upravu, gde vlada pravi raspad sistema. Upućuju ga na obližnju kafanu, drugi dom sredovečnog kolege kome je dodeljen za partnera. Iskusni Tane je izraziti solo igrač, tako da mnogo mlađeg novajliju u smešnom kariranom odelu i sa još smešnijim idealima izgrađenim usled stečenog školskog znanja, dočekuje sa skepsom, krajnje nepristupačan i podrugljiv.

No, hteli-ne hteli, primorani su da sarađuju na slučaju koji se iz dana u dan sve više zapetljava, naizgled nepovezanim i nelogičnim koincidencijama. Rusi traže da im se u potpunosti prepusti sprovođenje istrage. Na licu mesta je zatečen zapis kojim se ubica poziva na nedavno likvidiranog vođu kriminalaca, čiji je naslednik zagonetna osoba poznata samo kao Kaluđer. Dok služba bezbednosti savetuje državnog tužioca Đukića da se drži pitanja makedonskih separatista VMRO, a problem imuniteta Vrangelovih jedinica prepusti dvoru, Krojačev klan vreba istog tužioca i njegovu ljubavnicu Maju Davidović, dekadentnu šeficu Prve založne banke. Razlog su kompromitujuće fotografije namenjene ucenjivanju generala Petra Živkovića. I to je samo početak, jer već na maskenbalu u Oficirskom domu, pred okupljenom prestoničkom elitom, doslovno pada glava Violete Đukić, tužiočeve supruge koja je verovala da će doskočiti suparnici obuče li identičan kostim.

Ubrzo na videlo izlazi kako je, po svemu sudeći, nešto drugo na njoj privuklo neželjenu pažnju: raskošna ogrlica, poklon od ljubavnika – na početku nam predstavljenog Aljoše. Kozakov telegram alarmira sovjetski NKVD, koji u misiju šalje čuvenog agenta Mustafu Golubića.

Već neko vreme zatvoren u ćeliji, vođa VMRO Hadži Damjan Arsov u zamenu za informacije o bivšoj Tatkovoj bandi traži da mu se za branioca odobri Ante Pavelić.

Makedonski interesi leže i u neprekinutoj mreži trgovine opijumom. Donator renoviranog krila bolnice, na čijem je otvaranju Violeta drsko izložila famoznu ogrlicu blicevima fotoapatata, apotekar je i ratni profiter Alimpije Mirić. Interesna sfera se širi dolaskom Bečlije Gabrijela Mahta u Beograd, na tragu izvesne zagonetne relikvije.

Svaka naredna epizoda vešto uključuje nove, najćešće i direktno sumnjive ličnosti, čime se krug zločina postepeno rasteže. Ispostavlja se kako su na različite načine upleteni beogradsko kriminalno podzemlje, nekadašnji članovi Crne ruke, komunisti, nemačko tajno društvo Tula. U srži svakog podzapleta i nepočinstva nalazi se moć, tačnije, težnja za njenim zadobijanjem, pri čemu smo sa jedne strane svedoci dvostruke igre vođene od najvišeg državnog vrha do opskurnih terorističkih organizacija, a sa druge upliva okultizma koji kao rezultat ima bizarna ritualna ubistva i najavljuje nacističku pošast.

Ili, kako je sumirao general Živković: Padaju glave kao da smo pod Turcima. Makedonija gori, Pavelić potpiruje. Onaj Vrangel šeta vojsku k'o da je u svojoj guberniji.

 

Intro

Na samom početku, iza opisane sekvence sa ruskom misterijom kao okidačem zbivanja, svedoci smo zanimljivog Tanetovog susreta koji se i kasnije, gotovo lajtmotivski, ponavlja na različitim mestima jave ili snoviđenja. U pitanju je mladi, hristoliki vojnik – ratni invalid koji prosi. Na Tanetovo pitanje: Kolubara? Kajmakčalan?, saborac odgovara: Beograd, nakon čega se vidik efektno premešta na liniju tramvaja podno hotela „Moskva“, pa podiže ka sivom nebu, nastavljajući se u najavnu špicu.

Iako njena grafika deluje pomalo jeftino, sve nadoknađuje odlična muzika. Melodija se naprosto „valja“, lepljivo i teško poput crnog mastila, gliba ili krvi (špica je crno-bela, te nemamo jasnu predstavu o samoj boji) koje ruši svaku (opasnu) ideologiju i njene razbacane ambleme. Vidimo kako pucaju raspeće, petokraka i „svastika“, potopljeni su okultistički simboli koplja i maske, a formira se „crno sunce“. Špica:

Likovi (i kasting)

Kao što postoji veliki broj podzapleta, u njih je uključeno očekivano mnoštvo upečatljivih aktera. Mada se pojedine recenzije upravo tim povodom pozivaju na pretrpanost sadržaja koja priču čini komplikovanom za praćenje, smatram da je, baš naprotiv, u šarolikosti ključ izazova koji predstavlja za gledaoce. Svaka od figura, koliko god bila zastupljena, ima konkretno mesto u narativu, date su joj osobenosti, vlastita celovitost.

Glavni protagonisti su, prema konvencijama detektivskih romana, dvojica kolega različite životne dobi, obrazovno-iskustvenog puta i temperamenta. Tane (Dragan Bjelogrlić) oličava staru školu, učesnik je Velikog rata koji se po „povratku iz mrtvih“ posvetio radu u službi zakona. Ipak, odavno lišen iluzija, ne samo što svoj posao ne obavlja naročito revnosno, već svima stavlja do znanja kako su mu jasne sveprisutne spletke i obmane. Njegovo pojavljivanje na ekranu dosledno prati gitarska tema koja se otegnuto, ležerno kao i sam junak, provlači i prepliće kroz tkanje priče.

Stanko (Andrija Kuzmanović) reprezentuje novu generaciju koja tek stupa u svet. Nedavno dovršivši školovanje u poslovično uređenoj Švajcarskoj, ispunjen je idealima, verom u postulate nauke i snagu prosvećenosti da svako društvo preobrazi u uređenu zajednicu, zbog čega se i vratio domovini. Da nije sve tako jednostavno, pa ovaj smotani, komedijaški odeven tip poseduje mračnu stranu, nagovešteno nam je u završnici pilot-epizode.

Nesuglasice između novih kolega prvenstveno izaziva Tanetova navika da radi sam, zbog čega isprva tvrdoglavo odbija da Pletikosiću pruži šansu. Podrugljivo ga oslovljava: Austrijanac?, sa podsmehom dočekavši odgovor: Lozana je u Švajcarskoj. Naročito ismeva Stankovo knjiško znanje, garderobu i leptir-mašnu, predviđajući: Sačekajte par dana. Ili će odustati ili će neko da ga izbode zbog tog kaputa. Kako biva, do kraja sezone se uloge unekoliko preokreću, pa Pletikosić sticanjem izuzetno gorkih praktičnih iskustava postaje (čak i vizuelno) sve bliži Tanetu, a između njih se stvara tesna saradnja veoma bliska prijateljstvu.

Bjela možda na prvi pogled pretenciozno samom sebi prepušta glavnu ulogu ostarelog policajca koji svejedno uspeva da osvoji glamuroznu mondenku, ali izuzmemo li taj „romantični“ deo, ko bi se bolje uklopio u ostatak portreta umornog, rezigniranog Taneta? Obično vrednost sevne kroz nijanse, tako da bih ovde izdvojila scenu u kojoj grozničavi inspektor, probuđen i poslat na mesto novog zločina, jedva suzdržava povraćanje dok gleda obezglavljeno telo.

Treći glavni lik je Maja Davidović, osmišljena kao femme fatale: bogata naslednica, obrazovana i provokativna, moderna žena koja upravlja porodičnom bankom. Pokroviteljka je umetničkih kružoka, gradom hoda oskudno odevena i javno održava aferu sa oženjenim čovekom iz državnog vrha. Sama po sebi figura „veća od života“, zahtevala je glumicu koja bi takve kvalitete iznela mnogo strastvenije od Marije Bergam. Dotle nepoznata široj javnosti, mlada pozorišna glumica je u paketu sa ovako bitnom ulogom dobila još veću odgovornost. Primetno je da nema dovoljno iskustva pred kamerama, usled čega sve vreme deluje nekako ukočeno i, nažalost, uglavnom ostaje nedovoljno uverljiva.

Ipak, na pitanje postoji li kod nje, makar vizuelno, izvestan X faktor potreban za ovakvu rolu, odgovor je potvrdan: Bergamova ima odgovarajuće aristokratsku pojavu i naročito raskošnu, lepu kosu. Neki su primetili da se takav izgled mimoilazi sa stilom ondašnjih flaperki i nisu pogrešili (uostalom, pogledajte kako izgledaju Lote iz serije „Vavilon Berlin“ ili Katarina Žutić i Jovana Balašević u „Švindlerima“), ali isto tako je dobar pokazatelj Majine različitosti, senzualnosti i onog „baš me briga“ stava kojim ne samo da sledi, već nekad i diktira trendove.

A Maja je i te kako žena od stila. Za famozni maskenbal naručuje originalni kostim iz Narodnog pozorišta, prema sopstvenom nacrtu. Osnivač je i glavni mecena umetničke grupe „Bizant“. Njena tamnija strana ličnosti povezana je sa tabuiziranim sećanjem na majčinu smrt i staru porodičnu kuću u koju od tada odbija da zaviri. U sceni koja nam po prvi put predstavlja junakinju, vidimo Maju kako nakon privatne orgije sedi na krevetu, dok joj se niz obraz sliva suza. Nije razjašnjeno zašto: da li je razlog upravo proživljen opijumski zanos ili kakva traumatična uspomena?

Bjelogrlić je okupio iskusnu i proverenu ekipu kolega iz čitavog regiona, od kojih su neki istinski oduševili. Gordan Kičić je poznat po mnogima iritantnoj dikciji i maniru glume, zbog čega se možda može nazvati Nikolasom Kejdžom srpske kinematografije. Serije ovog tipa ne funkcionišu bez odličnog antagoniste, a Kičić najiskrenije iznenađuje i njegov izveštačeni govorni manir ovoga puta fantastično odgovara liku sociopate, skorojevića i džokerovski pretećeg Alimpija Mirića, čiji se alijas ne sme naglas izgovoriti. Narodski rečeno, uloga mu je „sela k'o budali šamar“. Naročito dobru glumu i promenu pokazuje, prvo, u sceni manastirskog razgovora gazda-Kire sa Kaluđerom, zatim u sekvenci koju ću postaviti pri kraju teksta, ali i svakom prilikom kada se nađe u situaciji da spusti sagovornika na zemlju. Recimo, Taneta: Zvučite kao detektiv iz romana. (...) Sumnja se ovo, sumnja se ono. Sumnja se, sumnja se... Jeste li Vi filozof ili inspektor? Ono što njegove reči čini posebno pretećim jeste stalno balansiranje na ivici lakrdijaštva, tako da nijednog trenutka niste načisto sa tim šali li se ili je ozbiljan.

Nebojša Dugalić igra zanimljivu istorijsku ličnost, generala Petra Živkovića, čije pretpostavljano homoseksualno opredeljenje serija uzima za javnu tajnu i jedan od glavnih faktora poigravanja sa centrima moći. Narodski nazivan Perica furundžija, u prvoj sezoni je najbliži posrednik do zvanične vlasti.

Čovek koga jednom prilikom upoređuje sa ličnom Mata Hari, a igra ga Nikola Đuričko, jeste pukovnik – Đolović. Ne moram naglasiti koliko mi je smešno, ali i neverovatno, svaki put kada čujem da neko u igranoj seriji izgovara moje prezime. I dan-danas, poštar, službenice na šalteru, pošiljaoci narudžbina, muku muče sa tim da pogode jesam li: Đalović, Ćalović, Đonović, Đorović, Đoković… Da sam nadobudni pristalica teorija zavere, mogla bih se zakleti kako je više od puke koincidencije što jedno prevrtljivo fiktivno đubre ima isto prezime kao potpisnica recenzije koja je ranije zasmetala autoru popularne knjige, ujedno scenaristi ove serije. U svakom slučaju, prezime je čudno i prilično retko, tako da se sada obično pozovem na Đuričkov lik kada me neko iz administracije ili šireg okruženja upita: „Kako ono beše?”

Sledi trio fantastico. Goran Bogdan briljira kao kameleon Mustafa Golubić, čovek čija je stvarna biografija još uzbudljivija od bilo koje fikcije. Mnogi su primetili da je prikazan kao balkanski Džejms Bond, ali prelistate li makar površno istorijske izvore, uverićete se u to da odrednice „najopasniji čovek u Evropi“ tih decenija nikako nisu bile preterane.

Državnog tužioca Vojina Đukića odlično tumači Miloš Timotijević, koga bi lagodno mogli prebaciti u „Vavilon Berlin“, a da se ne oseti razlika.

Dok je on elegantan i gospodstven, proverenu glumačku veličinu i performans koji sa svakom scenom zaustavlja dah nalazimo u Žarku Lauševiću. Iskusni majstor ovoga puta dočarava kontroverznu crnu ovcu dinastije Karađorđević, princa Đorđa – zakonitog prestolonaslednika koji je (do danas diskutabilno) zbog psihičke labilnosti abdicirao u korist mlađeg brata. Lauševićeva pojava, glas, monolozi, plene i ovoga puta, dok je stvarnosna intrigantnost ličnosti koju igra samo dodatni plus. Autori serije su se odlučili za alternativno objašnjenje Đorđevog slučaja. Generalov nalog psihijatru Avakumoviću, povodom princa kog drže u niškoj Toponici (Specijalna psihijatrijska bolnica), glasi: Treba da ostane bolestan još jedno dve-tri godine. Najmanje. Lud da luđi nije bio.

Izuzetni su Sebastijan Kavaca (Gabrijel Maht) i Đorđe Kukuljica (grof Rajački), na strani  austrijske zlokobne klike.

Voja Brajović ima efektnu manju, ali bitnu rolu Takija Papahagija, upravnika banke i porodičnog advokata Davidovićevih, ujedno Majine očinske figure. Blizak njihovom krugu je spomenuti dr Konstantin Avakumović, koga igra Dragan Petrović Pele, a ovoga puta mu onako bela kosa i (kao što je neko jednom odlično primetio!) oči haskija naročito efektno upotpunjuju jezivi portret.

Moram priznati da nikad nisam sasvim načisto sa tim je li Nenad Jezdić doživotni Boda Tajson. Po prvi put, baš kao i Kičića koji je manir briljatno stopio sa ulogom, nisam imala utisak da gledam Jezdića, već baš Krojača. Bivši „crnorukac”, ponosni pripadnik Tankosićevog odreda, drži u šaci čitavu Jatagan malu, a nadimak je dobio zbog veštine baratanja nožem.

Ruski glumci su svi do jednog neverovatno ubedljivi, pre svega nosioci najvažnijih uloga: Aleksandar Galibin (Vrangel), Aleksej Solončev (kapetan Fjodor Šerbacki) i Nikolaj Šestak (Aljoša). Što se tiče komšija, pažnju svakako privlači beskrajna harizma Tonija Mihajlovskog (Hadži Damjan Arsov), a Nikola Ristanovski je maestralan u epizodnoj ulozi dr Arčibalda Rajsa, Stankovog mentora i apsolutnog autoriteta u oblasti kriminologije. Bojan Navojec ima nezahvalan, donekle rizičan zadatak da predstavi Antu Pavelića, ali se sa ulogom nosi prirodno i znalački. Fjodor:

Prepoznaćete deo ekipe iz „Montevidea“, sada u potpuno drugačijim rolama koje su izneli sa nejednakim uspehom. Dok je Ivan Zekić sjajan kao slikar Avram Nestorović – narkoman i po svoj prilici sektaš, Viktor Savić je teško prepoznatljiv, a i ne toliko dobar u ulozi gej fotografa Nevena.

Srđan Timarov igra Vidoja, oficira koji se po lažnoj vesti o Tanetovoj pogibiji oženio njegovom udovicom Sonjom (Nikolina Friganović), a nedavno preminuli, divni Marko Živić ostvario je netpičnu rolu dilera Vasilija Trnavca.

Miloš Samolov je ovoga puta kafedžija Antonije zvani Niški i, naravno, ponovo nepogrešivo plivajući između komike i ozbiljnosti, stalno nešto – jede. Nažalost, Miloš Petrović nije posebno siguran kao nasilni makro Stavra.

Gde je Bjela, tu se mora naći mesto za Srđana Todorovića. On je posebna priča. Iako deluje kao prebačen direktno iz savremenog doba, istovremeno je pretežni nosilac crnog humora. Doduše, to se nekako podrazumeva s obzirom na radno mesto njegovog lika, patologa Babića. Na primer, odmah po predstavljanju, čujemo: Nema odbrambenih rana, što znači da je sveštenik bio pravi hrišćanin – ili je poznavao ubicu. Stalno potcenjuje svoju stažistkinju, Bojanu Antić: Glupo je da vam pričam o uzroku smrti, kad je toliko očigledan. Čista hirurgija. Ako ga uhvatite, dovedite ga meni za asistenta, ova mala ništa ne valja. Kasnije podrugljivo pita Stanka hoće li da „pričvrlji doktorku Bojanu”, što znači da se ovaj izraz pojavljivao i pre „Nemanjića“, ali zbog razdoblja nije tako mnogo odskakao! Još malo Babićeve uvrnute komike: Tako mi treba kad se žalim na promet. Kad završim sa svima, mogu samo da legnem pored njih.

Od stare garde, deo postave su još Branimir Brstina (načelnik Dmitrijević) i Boda Ninković (glavni žandar, lenji Živojin). Marko Nikolić je odlično odigrao Stankovog dementnog dedu Luku, a Gorica Popović se i ovde (kao u „Švindlerima“) zove Cveta, s tim što je negovateljica.

Kada se sagleda čitava prva sezona, nemoguće je ne zaključiti da su muški likovi bolje osmišljeni i odglumljeni. Krenemo li od najslabijih primera žena iole bitnih za priču, prva na listi je Krista Avakumović, Majina najbolja drugarica i supruga uglednog psihijatra. Najiritantnijim ženskim likom čini je Iva Kevra, školski primer promašenog kasting rešenja. Njena gluma je najblaže rečeno katastrofalna, govor neprirodan i nerazgovetan, a ekspresija nepostojeća. Stalnim podvriskivanjem, dok istovremeno zvuči kao da u grlu ima kamenje zbog koga se neprekidno davi, postiže samo to da Kristu doživimo kao beznadežnu glupaču.

Samim tim, postavlja se pitanje kako je, zaboga, takva osoba uspela da za sebe toliko veže Golubića (uzmimo samo njegov običaj da joj se obraća neobično nežnim „tvoj Muja”)? Potpuno promašen portret pretvorio je u bučnu, nezrelu poluidiotsku adolescentkinju. Ubedljivo najgoroj glumi Kriste i Maje svedočimo u sceni ponovnog susreta prijateljica nakon nestanka Davidovićeve. Spomenula bih još Majinu služavku Kosu, suviše savremeno našminkanu dok podjednako izveštačeno glumi/govori i čini se kako joj je jedina svrha da paradira razgolićena.

Srećom, nisu svi ženski likovi slabo interpretirani. Mada se pojavljuje samo u prvoj epizodi, Tamara Krcunović je veoma dobra glumica, što suprugu tužioca Đukića čini sasvim dovoljno upečatljivom i zadržava je u pamćenju gledalaca. Jovana Stojiljković poslednjih godina s razlogom pobira pohvale i priznanja. Pojavom i pristupom me neodoljivo podseća na Mirjanu Joković, jer je nekako nenametljiva, ali glumački snažna. Njena Bojana je patolog, među retkim visokobrazovanim devojkama tadašnje Srbije, u svojoj struci još usamljenija. Kao emancipovana mlada žena, mora da se ponaša slobodnije ne bi li ravnopravno „plivala” okruženjem koje ubedljivo drže muškarci. Stanku baš i ne odgovara njeno ophođenje sa doktorom Babićem prilikom večernjeg izlaska, pa odlazi Mari: još jedna zanimljiva rastrzanost između dve drastično različite žene. Bojana se trudi da parira Babiću po pitanju bizarnog humora, istovremeno uvek držeći do sebe kada brani svoj stav i izbor: Nije valjda da trzaš na njega? – Pa, sad kad je nasrnuo na Vas, načisto sam se zaljubila. – Nemaš ti šanse kod njega. Vidiš da voli kurve. – Srećom, neko mi je ubio konkurenciju. Na sličan način pokazuje plemenitost, odlučno prihvativši inicijativu za pronalaženje Marinog deteta.

Bivša mis Makedonije Jana Stojanovska interpretira drugi snažan ženski lik. Opasna Jovana, Damjanova sestra, u priču biva uvedena najpre spominjanjem kroz neodređeno „ona“, tj. zadatak dovođenja „nje“. Poput junakinje stripova, u crvenom kaputu, crnim pantalonama i čizmama, izdominirala je dobrom akcionom scenom na graničnom prelazu. Naročito je zanimljiv nonšalantan, ali u isto vreme otvoreno preteći stav koji zauzima dok razgovara sa ljudima u čijim se rukama nalazi sudbina njenog brata. Jovana predstavlja jedno od boljih pojačanja uvedenih sredinom sezone. Da ne otkrivam previše, njena delatnost je sve vreme izrazito riskantna.

Ipak, ubedljive simpatije kritike i publike odnela je divna, beskrajno talentovana Milica Gojković. Uprkos zanatu i životnom okruženju, njena Mara je prava slatkica, sa nečim nevinim i iskrenim u očima i koketnom obraćanju. Na Stankovo prvo predstavljanje, odgovara: A ja sam kurva. I ne moraš sa mnom biti na „Vi“, svejedno bih ti dala. Istovremeno se, kada god zapita potencijalnu mušteriju: Imaš li ti para?, brže-bolje ispravlja: Šalim se! U njoj postoje upadljiva čistota i neiskvarenost, tako da možda jedina u izrazito mračnom svetu priče simbolizuje istinsku, bezuslovnu ljubav, zbog čega ću joj u nastavku teksta posvetiti još pažnje.

Odlične epizodistkinje su jataganmalske prostitutke Branka (Sandra Bugarski) i Ranka (Anja Mit). Zanimljiv je dijalog u kome, na žaljenje starije, Branke: Godine me pojele, neće me ni komarci!, mlađa dodaje kako sagovornica makar ima dete: Što ja nemam ćerku, da me malo odmeni! Kada Branka primeti kako ni njoj nije kasno da rodi, Ranka odgovara: A šta ako rodim sina? Nisam blesava, to mi je trošak do njegove tridesete! Ovako usputnih, ali britkih opaski koje se savršeno mogu primeniti na današnje vreme, postoji nemali broj. Sama postavka opisane scene takođe je interesantna, spajanjem komike sa tragičnošću obelodanjujući mučan položaj ovih žena. One sede na blatnoj zemlji ispred udžerica, koristeći radnu pauzu životinjski brzo jedu po parče hleba, dok se tu oko njih mota velika svinja.

Tragovi Dejana Stojiljkovića prepoznatljivi su kroz zastupljenost, pomalo čak i promovisanje, niškog dijalekta. U vezi sa tim, pozitivna činjenica da likovi nisu karikature možda se najbolje vidi upravo na primeru „došljačkih“ grupa. Karakterističan govor Nišlija i Makedonaca nijednog trenutka nije stereotipno, kvazikomično sredstvo niskog registra, već predstavlja punopravni deo individualnih portreta i samosvesti.

Velika vrlina serije nalazi se u neospornoj činjenici da njeni junaci zaista osećaju tugu, bes, nemoć, a mi sve to potpuno jasno vidimo. Navešću nekoliko najupadljivijih primera: Đukić, slomljen nasred ispreturane dnevne sobe, novopečeni udovac i to, kako je saznao, varani preljubnik. Aljošina iskrena reakcija na slučajno ugledani novinski članak o Violetinoj smrti, u berbernici gde mu već narednog trenutka sledi Mustafina „sačekuša“. Vidoje, kraljev oficir i nasilni muž od koga je Sonja ponovo pobegla Tanetu u naručje, očajnik svoje vrste, prilikom okršaja na pijaci priznaje suparniku da ne zna kako se izboriti sa decom u Sonjinom odsustvu. Čak i okrutni Stavra, pošto pita nepoznate mušterije kada da dođe po Maru, dobija odgovor: Nije ona više tvoja briga i vidimo da ne samo što mu nije pravo, već se na neki način i plaši.

 

Vrlina u blatu

Ukoliko se neko posle prve epizode zapitao zašto je, zaboga, toliko pažnje poklonjeno mladoj prostitutki koju Stanko slučajno primeti prilikom prve posete ozloglašenoj Jatagan mali, ili je nekome nagovešteni podzaplet sa ukradenim detetom suvišan i patetičan, veoma brzo biva razuveren. Mara je mnogo važnija sporedna figura nego što se na prvi pogled čini. U širem smislu i sa nešto hrabrijim tumačenjem, ukoliko vojnik prosjak predstavlja hristoliku pojavu, ova junakinja budi aluziju na Mariju Magdalenu ili barem stari motiv dobrodušne prostitutke.

Pored toga što u blatu Jatagan male lepotom i blagim pristupom sija kao biser – namerno koristim baš ovaj izraz – čime Pletikosiću prirasta za srce kao neka vrsta poverenika i sigurne utehe, Mara je nosilac znalački izvedene sporedne priče. Kolevka u uglu njene sobe je prvi važan trag. Mada najpre ne želi da priča o tome, Stankovo raspitivanje joj budi smelost da ipak zatraži pomoć oko sina koji joj je odmah po rođenju oduzet, otprilike tri godine ranije.

Mara ne zna kako se zove detetov otac, ali kaže da bi ga odmah prepoznala pri novom susretu. Bio je bogat, njena prva mušterija. Pletikosiću otkriva: Jedan bizgov mi ga je napravio, pa mi ga oteo. Kaže, ja sam šljam, pa da ne prljam njegovu lozu. Sledeći bitan signal dobijamo u informaciji da je dečaka nazvala Petar: Da se dodvorim uštvi onoj bezimenoj – zapamtila sam da mu se otac tako zvao. Iako s razlogom pretpostavlja da joj podvodač Stavra jedini može otkriti identitet nepoznatog, Mara ne sme da se raspituje, budući da se panično plaši agresivnog makroa.

Pored korišćenja šokantnih preokreta, eksplicitnog nasilja ili erotskih prizora, ekipa „Senki“ je na primeru „Igre prestola“ dobro savladala lekciju o simptomatičnom raspoređivanju scena. Tako se odmah iza Marinog priznanja priča seli u Toponicu, gde princ Đorđe drhtavim rukama pokušava da zakopča manžetne, prisećajući se hapšenja u Topčideru.

Početak četvrte epizode uspostavlja još direktniju povezanost, otkrivanjem flešbeka posete Đorđa Jatagan mali 1925. Princ okupljenima deli ribu (kasnije izuzetno važan motiv), zalaže se za socijalnu jednakost i podrugljivo govori o svom braci, lepom Aci. Primetivši njegov zainteresovan pogled usmeren ka dvema prostitutkama, Stavra mu nudi nešto mnogo finije, biser Jatagan male, nediranu robu, rečima: Ti ćeš joj biti prva mušterija. Za to vreme, Đolović iz prikrajka nalaže Tanetu da što pre namesti hapšenje problematičnom Karađorđeviću, budući da je potpuno neobuzdan i ozbiljna pretnja za tron. Tri godine kasnije, vidimo kako princ u pritvoru slika, ironično komentarišući donošenje redovne doze sedativa-aperitiva. Nakon svega opisanog, ne postoji dilema po pitanju Marine stvarne uloge.

I kada pred najstrašniji deo njene priče Stavra upita ugledne naručioce devojke: Je li problem ako je rađala?, prizor se još jednom smenjuje, prešavši na Đorđa koji kritikuje strukturu dvora, ponavljajući molbu da mu se jednom mesečno omogući poseta Beogradu. Možda bismo čuli razlog, samo da već sledećeg trenutka iz lucidnosti ne prelazi u gnev i gubitak kontrole, dodajući: Samo da se ispišam Pašiću na grob! Laušević je, ne treba ni sumnjati, jednostavno maestralan. Negde pred kraj sezone, dolazi do susreta Đorđa i Stanka, kada je potonjem postavljeno polušaljivo pitanje: I, šta jedan seksualni inspektor (zbog rada na odeljenju za krvne i seksualne delikte, prim. I.Đ.) traži u ovoj pripizdini?

 

Moćni par

(Tane, Maji) Šta radite Vi to? Gde god se pojavite, padaju glave.

Mada je u kontekstu date scene, naravno, usmerena prema neobičnoj podudarnosti prisustva Davidovićeve u blizini mesta svakog narednog zločina, citirana dilema može imati i figurativno značenje.

Kada nakon kobnog maskenbala, na osnovu neverbalne komunikacije dvoje prisutnih, Tane poveže određene stvari, upitaće jednog od upućenijih da li je svestan „da je ova mala švalerka državnog tužioca“. Sledi odgovor: On je NJENA švalerka. Ćerka Arsenija Davidovića, ima dva doktorata, ne zna šta će od para.

I dok su Maja i Tane skupa u svakom pogledu bolno neubedljivi (samo mali primer, dijalog: „Kako si znao da sam ovde?“ – „Nisam znao.“), gluma Bergamove zapravo postaje znatno sigurnija u scenama koje deli sa Brajovićem ili Timotijevićem. To nije slučajno.

Zapravo su Maja i Vojin istinski power couple. Oboje imaju „isklesane“ crte i taj elegantni, samouveren izgled. Iako Bojana i Stanko predstavljaju najsimpatičniji, savršen spoj prve sezone (i verujem da su svi navijali za njih počev od upoznavanja u krajnje neromantičnom ambijentu mrtvačnice), nema sumnje ko vizuelno dominira.

Postupak

Već je završnica prve epizode, kada po prestanku muzike na podu ugledamo odsečenu žensku glavu, više nego upečatljiva. Ipak, bilo bi pogrešno pretpostaviti kako je jedini adut „Senki“ služenje, posle nekog vremena neizbežno izlizanim, postupkom skandalizovanja i prepadanja publike. Ne kažem da kasnije nema trenutaka koji lede krv i zaustavljaju dah – naprotiv, ali je njihovo uklapanje sa drugim segmentima radnje tako majstorski izvršeno da svaki put dovodi do prijatne iznenađenosti. Pretpostavljam da je većina nestpljivo iščekivala završne montaže, koje su svaki put donosile nešto novo i istinski uzbudljivo. Navešću nekoliko posebno efektnih primera, dok najbolje čuvam za kraj teksta.

U poslednjem delu pilot-epizode, Stankova agresivnost prema Mari, Majina sadistička dominacija nad Vojinom (takođe u krevetu), te Violetin gnev (drsko isticanje zabranjenog nakita), među prvim su odlično uklopljenim uporednim scenama serije.

Govoreći o starim Rimljanima, Alimpije Mirić naglašava reč legija, ujedno problematizujući pitanje Arsova: terorista ili borac za slobodu? Već narednom scenom, kod Avrama u ćeliji, slikareva tetovaža otkriva vezu sa nemačkim društvom Tula, iza čega sledi jasan monološki iskaz: Dolazi novo doba, (...) tvoja civilizacija umire. U novom poretku, ja neću biti tretiran kao zločinac, već heroj. Sebe vidi kao dobrovoljnu žrtvu, medijuma koji se izrazio kroz platna, deo množine „odabranih“: Mi smo svuda, mi smo legija. Jesi li čuo za tu priču, mali čoveče? Iako pomalo klišeizirano, Stanko se nadovezuje na njegovo citiranje odlomka „Jevanđelja po Marku“.

Iza banalne scene Majinog posmatranja „konjskog princa“ Taneta dok jaše livadom, sledi prizor pravog princa koji pokušava bekstvo, Mare kako se po svemu sudeći priseća nečeg važnog, te Stanka u traganju za dokumentacijom o usvajanju njenog deteta  – i poneki zbilja lep pejzaž.

Šestu epizodu otvara motiv slavodobitnog izveštaja štampe o hapšenju glavoseče, a završava se novom akcijom te vrste – i to drastičnom. Još jedna veoma dobra povezanost okvira.

Flešbek sekvence su takođe svaki put osmišljene u doslednom maniru, kao košmarno magnovenje. U Tanetovom slučaju, otkrivaju nam kako je tokom rata bio u odredu ludog princa Đorđa, da je ranjen i smatran mrtvim, zbog čega mu se supruga Sonja preudala, a zapravo mu je život spasio – Hadži Damjan Arsov.

 

Prostor i estetika

Atmosfera svakog od dočaranih polja radnje odlična je i verodostojna. Pogledajmo samo enterijer Majinog stana kao pozornicu glamura, evropskog duha, raskalašnosti. Ruska kockarnica i bordel „Samarkand“ zadimljeno je, blještavo poprište razvrata i subverzivnih trgovinsko-političkih radnji. Svaka prikazana vila pripadnika beogradskog džet-seta prozračna je, bela, ispunjena najskupljim nameštajem.

A onda se najednom selimo u sivu Jatagan malu, centar kriminalnog podzemlja. Država za sebe, teritorija na kojoj ne važe beogradska pravila, zabranjena zona za policiju, čak i zvukom (upadljivo žešća muzika) priziva šmek „Birmingemske bande“ (Peaky Blinders). Stupanje dvojice inspektora u Jatagan malu svojevrsni je ulazak u jedan od krugova pakla: među blato, lake žene i mutne tipove.

Interesantna su ideološka obeležja, među kojima se zaista za svakog nađe ponešto i prilično je zabavno uočavati signale pojedinačnih opredeljenja. Jedan od Krojačevih ljudi, dugokos, bradat i uvek sa šubarom, izgleda kao preteča Dražinih sledbenika. Kafanu „Kod Nišliju“ vodi obrenovićevac iznad čijeg šanka vidimo okačenu sliku Majskim prevratom svrgnutog kralja. U Krojačevoj jazbini, na zidu su crteži lobanje i ispisane parole „Ujedinjenje ili smrt“, a istaknuto mesto zauzimaju fotografije Apisa i Voje Tankosića.

Gazda Kiro drži okačenu sliku Goce Delčeva.

Kad smo kod dotičnog, makedonsko selo Bukovo, sedište terorističko-dilerske organizacije, prikazano je poput nekog od predela Kolumbije ili Sicilije. Trnavac švercuje robu u mrtvačkim sanducima, a jednu od najdinamičnijih scena predstavlja tarantinovska, neovestern akcija otmice Arsova ispred ozloglašenog zatvora Glavnjača.

Taj prostor je klaustrofobičan i prikladno jeziv, ali još više zastrašuje mesto na koje odvode ošamućenu Maru radi predaje uglednim mušterijama.

Jedna od omiljenijih lokacija za snimanje domaćih kostimiranih drama je kaštel Dunđerskih, ovde vila grofa Rajačkog.

Simboli

Sve počinje sa raskošnom ogrlicom u čijem privesku isprva malo ko prepoznaje – ribu. Zatim Stanko i Maja, svako za sebe, primećuju da se isti znak nalazi u središtu Avramove slike „Smrt Bogočoveka“.

Prema objašnjenju doktora Rajsa, ihtis (ichthys) je bio svojevrstan tajni kod prvih hrišćana, akronim za Isusa Hrista, Sina Božjeg i Spasitelja (Iēsoûs Khrīstós, Theoû Huiós, Sōtḗr).

Simbol, ipak, ne dolazi sam. Tane otkriva duplo dno drvene kutije sa ogrlicom, ispod koga se krije pravi predmet potrage svih zainteresovanih – mitsko Longinovo koplje, kojim je proboden (i ubijen) raspeti Hrist. Ponovo se vraćamo Rajsu, koji zaključuje: Ubijaju ljudi opsednuti željom za moći.

Istovetan natpis ugraviran na koplju, Nobiscum Deus – „Bog je sa nama”, uočljiv je u podnožju table Prve založne banke, kao moto institucije. Posmatrajući portret svog oca, koji (nimalo slučajno) liči na Đorđa Vajferta, prvog ovdašnjeg masona, Maja prepoznaje karakterističan simbol.

Grof Rajački je prvi kod koga pronalazimo jasne oznake društva Tula (Thule-Gesellschaft), preteče nemačkog nacizma: slika na zidu, pečat sa Mahtovog prstena, tu je čak i slušanje Vagnerove muzike. Posle nagoveštaja kako gost, da bi upoznao „glavnog“, mora proći inicijaciju, od Kaluđera traže „devojku bele rase“ (pominje se da je to već treći put), ali i da sada zažmuri na svrhu zahteva. Zauzvrat mu obećavaju posredovanje pri proširenju tržišta za rasturanje maka. U staroj kući, Maja zatiče čitav niz arijevskih obeležja.

Avramov studio na više mesta otkriva prisustvo motiva crnog sunca, pri čemu je slikar, kao opsednut, spreman da nožem brani dela iz tog korpusa od Stavre.

Nakon što Đorđu kaže: Možda će baš Vaša biti poslednja, Avakumović se pita kako je ime slici (pogađate, „Crno sunce”). Kasnije otkrivamo da blefira, jer uveliko poseduje isti motiv na još jednom prinčevom radu, u sopstvenoj kući.

Dotična slika, okačena na istaknutom mestu, prema Kristinom rečima je poklon od princa. Crno-crvena boja, kao i na Marinom telu (od krvi: neko je urezao simbol), predstavlja izrazito efektnu podudarnost, tim pre što je Stanko fokalizator oba prizora.

 

Slikarstvo u „Senkama nad Balkanom“

Likovna umetnost je značajno zastupljena u seriji već činjenicom da glavna junakinja neguje tesnu povezanost sa velegradskim krugom mladih slikara i fotografa. Deo trupe upoznajemo prilikom saslušanja u policijskoj stanici, a kada Stanko kasnije poseti atelje radi ispitivanja Avrama Nestorovića (umetnički Optikus), dobijamo priliku da i sami zavirimo u njihov katalog (izuzetno sličan bečkoj secesiji), odnosno, u neposredni stvaralački postupak (poziranje dva modela).

Širom Majine kancelarije i stana primetne su reprodukcije dela Tamare (de) Lempicke, poljske art deco umetnice.

Zastupljen je i prerafaelit Džon Vilijam Voterhaus, slikama „Hylas and the Nymphs“ (1896) iznad Majinog kreveta i „The Lady of Shalott“ (1888) kod princa Đorđa. S obzirom na to da se radi o jednom od najdražih mi slikara, nije bilo teorije da ih ne zapazim.

Na prinčevom zidu možete uočiti još zanimljiviji portret – Miloša Obrenovića, dok Avakumović drži sliku Bizmarka, a Vrangel cara Nikolaja II Romanova.

Naravno, ustanove poput suda krase poznata dela domaćih umetnika, sa prizorima iz nacionalne istorije: Takovski ustanak, krunisanje cara Dušana, portret aktuelnog kralja i tome slično.

 

Knjige i „Senke nad Balkanom“

Arsov u ćeliji čita Dostojevskog, ali mu Pavelić uskoro donosi „Fausta“ (malo prave germanske filozofije). Uoči akcije oslobađanja, dostavljena mu je i „Kapetanova kći“.

Krista čita „Ranjenog orla“, a njen Muja zbirku poezije čijeg autora nisam uspela da otkrijem.

Naravno, pored impresivne biblioteke u kući Majinog oca, upadljiva je i velika kolekcija Stankovog dede, Luke Pletikosića, koji se upravo čitanjem i recitovanjem Zmajevih stihova bori sa Alchajmerovom bolešću.

 

Najbolje od najboljeg

   

Muški lik: Mustafa Golubić.

Ženski lik: Mara.

Glumci: Žarko Laušević, Ivan Zekić, Sebastijan Kavaca, svi Rusi.

Antagonista: Kaluđer. Sledeći klip sadrži scenu koju sam ranije spomenula.

Scene:

1. Prvo stupanje Taneta i Stanka u Jatagan malu;

2. Ulazak Rusa u crkvu, praćen moćnom muzikom koja pojačava napetost;

3. General Vrangel (i ostale „zverke“) u pozorištu tokom premijere „Labudovog jezera“, istovremena Aljošina pogibija. Za postavku ovog baleta, naglašeno je, postarala se još jedna istorijska ličnost – Jurij Ljvovič Rakitin;

4. Pavelić na pijaci najpre evropejski gadljivo dočekuje ponudu trgovca da proba (oliže) kajmak direktno sa noža, da bi ga posle pohvalio i naručio dva kilograma.

5. Okultni obred izvršen nad Marom, dok Avram u ćeliji krvlju iscrtava simbol crnog sunca. Naraciju Ristanovskog fenomenalno prate paralelne scene, svaka povezana temom priče – Longinovim kopljem i pohlepom koju izaziva, pretvarajući tragaoce u zveri. Ubedljivi klimaks čitave sezone!(upozorenje: prizori iz klipa su prilično uznemirujući)

U senci naše nauke čuči magija, u senci zakona krije se varvarstvo, u senci kulture vreba idolopoklonstvo. U senci humanizma, bdije surovost.

6. U celini posmatrano, montaža s kraja svake epizode je briljantna. Karakterističan završni postupak kombinovanja uporednih segmenata, uz prepoznatljivu muziku, služi kao klimaks tekuće i nagoveštaj dalje radnje.

Epizode: Peta i šesta, kao najsadržajnije, daju objašnjenja pozadinskih priča i dobro povezuju najvažnije likove. Obe je režirao Miroslav Lekić.

Ostalo: Vrhunski kostimi i muzika, potpuna karakterizacija likova, uzbudljivi zapleti, autentičan ambijent i veoma vešto održavana napetost. Pored spomenutog kaštela Dunđerskih, „Senkama“ je sa serijom „Jagodići” zajedničko i to da odjavnu temu „Divna“ tokom prvih osam epizoda izvodi Ogi Radivojević. Kasnije je zamenjena verzijom Nikole Pejakovića Kolje i Magnifica, različitog teksta i nešto drugačijeg štimunga.

Promašaji  

1. Golotinja još i nekako, ali tretman žena je prilično neravnopravan u pogledu seksualnosti. Nezavisno od staleža kojima pripadaju junakinje, u većini slučajeva imamo gotovo opsesiju svlačenjem glumica, te nasilnim seksom koji simulira ili jeste silovanje. Izuzetak je zaista suptilna scena između Stanka i Bojane. Osim dominantne Maje, kao da ostali ženski rod obožava da bude „zaskočen“ otpozadi, davljen, tretiran grubo i divljački. Mislim da je, uz razumevanje umetničkih sloboda, konteksta vremena i naravi likova, ovo svejedno problematično.

2. Druga stavka su famozne psovke, kojima je bezmalo svaki naš film pretrpan bez mere i ukusa. Da se razumemo, ne glumim lažnog moralistu ili puritanca, svesna sam koliko je vulgarno izražavanje deo svakodnevnice, nekima i najveći deo vokabulara, pa ipak, ubacivanje psovki ovde često zaista nije nužno, svrhovito, ni na mestu. Recimo, kada princ Đorđe Živkovića nazove „pederčino raspala“, druga reč u sintagmi sasvim sigurno nije bila deo žargona između dva svetska rata. A psuje se sve, od „standardnih” članova porodice, nebeskih tela i svetaca, preko „'leba buđavog” do „deteta nepodšišanog“ – i psuju svi, u svakoj prilici.

3. Krista. Iva Kevra od početka do kraja očajno glumi. Sve je pogrešno, od govora do apsolutne nemoći da dočara emociju ili reakciju svog lika.

4. Previše karikiranja u scenama sa Antom Pavelićem i predsednikom suda (trapavi cameo Vlade Kecmanovića).

5. Iznenadni upliv tehno zvuka na maskenbalu potpuno je bespotreban, ne samo zato što predstavlja anahronizam, već je muzika tokom čitave sezone bila besprekorna, pa se tako i u spomenutoj sceni moglo ostati na čistom džez zvuku, umesto što je pomešan sa elektronskim.

6. Majina „joga“ na livadi u negližeu i vunenim čarapama, pa šetanje u kaljačama i gunju ogrnutom na golo telo. Usporeni snimak praćen teatralnom muzikom, dok podbuli Tane jaše kao „romantični heroj“ (istina, autoironičan, što je već iskupljujući faktor: Kakav konj, takav i princ), a Maja se zaljubljuje od samog pogleda. Uopšte, čitava nategnuta romansa između njih dvoje.

Deo sa Tanetovim oporavkom na selu stereotipan je i pomalo glup, jedini dobar momenat predstavlja onaj kada mu sestra, čisteći ranu, kaže: Andro, ružo, vrati se u nesvest, manje će te boleti!

7. Možda previše providan motiv velikih brojanica u Kaluđerovim rukama – iako se, istina, najupadljivije pojavljuju pred kraj sezone, kada je njegov identitet uveliko poznat (a prati ga muzika sa pojanjem i brujem zvona).

 

Zanimljivosti

Uloga Stanka prvobitno je bila namenjena Milošu Bikoviću. Odustao je zbog obaveza u Rusiji, za čime ne treba žaliti. U najužem izboru za još jednu glavnu rolu, Maju Davidović, ostale su Brankica Sebastijanović i Marija Bergam. Nenad Jezdić je najpre želeo da igra Taneta, dok je Goran Bogdan odbio ulogu Ante Pavelića.

Lik Makedonke Jovane zasnovan je na istorijskoj figuri Marije Buneve, dok se (videli smo, labava) inspiracija za Kristu nalazi u ličnosti Kristine Đorđević, supruge profesora Medicinskog fakulteta i bliske saradnice komunističkog pokreta.

Kao što su mnogi primetili, kroz nekolicinu značajnih scena učinjen je svojevrstan omaž filmovima poput „Širom zatvorenih očiju“ (obredi tajnog društva), „Isterivač đavola 3“ (monolog u tamnici) ili „Iz pakla“ (priča o bolesnom princu i prostitutki sa kojom ima dete). Maskirano „priviđenje“ koje Maja uočava u gomili dok pleše sa Vojinom, asocira na scenu Lujeve paranoje iz „Čoveka sa gvozdenom maskom“ i najavljuje temu zamenjenih dvojnica.

Đorđev i Marin sin je u sirotištu preimenovan u – Miša. Interesantno, tako glasi ilegalno ime Titovog mlađeg sina, rođenog kao Aleksandar, u zajednici sa Hertom Has. Iz bezbednosnih razloga, jer su oboje roditelja bili ilegalci, dete je ubrzo nakon što se rodilo predato drugoj porodici, ali ime Miša koristi i dan-danas.

U poslednjoj epizodi, na Pavelićevu znatiželju dečak kurir iz Bukova odgovara da se zove Kiro Gligorov – što je postalo još jedan predmet stručnih i laičkih diskusija (s obzirom na to da je kasniji predsednik Makedonije rođen sa prezimenom Pančev, ali ga direktor osnovne škole upisuje kao Ćirila Gligorovića).

Iz usta onog drugog, starijeg (gazde) Kira, čula sam meni lično nov i neobično zabavan izraz: ne beri gajle (brigu).

Još malo Majinog stila:

Aktuelnost ili, ipak, bezvremenost

Govoreći o malim ljudima poput sebe, Tane primećuje: Naši životi su poput obeleženih karata. Unapred znamo da gubimo partiju. Upravo je Mara najdrastičniji primer „niščih“, igračke sudbine koju joj, bez osvrtanja ili najmanjeg interesovanja za ličnost pojedinca, kroje moćnici na vrhu.

Serija ispituje različite nivoe korumpiranosti, prisutne u svakoj pori društva. Pored toga, obiluje primerima koji kao da opisuju današnju situaciju. Recimo, načelnik  policije Dimitrijević insistira na početnom zataškavanju ili makar montiranju slučaja. U liku i socijalnom napredovanju Alimpija Mirića nije teško prepoznati savremeni trijumf podlih oprtunista. Zbog toga nije ni čudo što Pletkosić dobija otvorene savete da napusti zemlju i potraži sreću negde preko granice. Čak i Bojana, povodom njegovog optimističnog pogleda na budućnost države (Stanko u početku iskreno veruje da Kraljevina SHS može postati „nova Švajcarska“), skeptično postavlja pitanje: A Vi mislite da će naša deca umirati isključivo od dosade?

Spomenimo još i Mirićevu tobožnju nedoumicu, drsko iznetu pred gazda Kira: A recite mi, je l' Makedonija nije severna pokrajina Grčke?

 

Zaključak

Da im prve sezone nisu nastale u isto vreme („Senke” čak i nešto ranije), bila bih ubeđena kako se radi o veoma dobroj balkanizaciji serije „Vavilon Berlin”. Zapanjujuća je (naročito početna) srodnost estetike, tipa priče, glavnog lika (inspektor morfinista, razočarani ratni veteran sa tajnom ljubavlju iz prošlosti), žanra i istorijskog razdoblja. Ipak, domaća varijacija na epohalnu temu veoma brzo se odvaja i kreće u sopstvenom pravcu koji je čini naročito interesantnom upravo za ove prostore, samim tim posve specifičnom. Finale je dosledno moćno, bez patetike, sa svim povezanim koncima i nagoveštajem nekog drugog crnila.

Konačno smo dobili seriju koja zadovoljava oko, uho i um, uzbudljiva je i inteligentno osmišljena, intrigira i plaši, pobuđuje oprečne reakcije, ali retko apsolutno negiranje. Sa „Senkama nad Balkanom“ nastupa novo razdoblje za ovdašnje filmske i TV stvaraoce, pod uslovom da iz njihovih pogodaka i propusta budu usvojene odgovarajuće smernice.

Vrednosna ocena:  9,50 /10