komentariše: Isidora Đolović
Nakon naizgled beskonačne dominacije ispraznih serija patriotsko-kvazihumorističke prirode, globalna hiperprodukcija televizijskog formata zahvatila je (doduše, shodno uvek skromnijim uslovima) i naše prostore. Posledica takvog otvaranja je šarolikost, iz koje su uvek veće šanse da ispliva nešto kvalitetno, autentično i novo. Drugi interesantan, uslovno rečeno trend, takođe sa oprečnim rezultatima, tiče se sve veće zastupljenosti tzv. kostimiranih/drama iz epohe na srpskom jeziku, pri čemu je primetno da se njihovi autori drže relativno sigurnog terena istorijskog razdoblja između dva svetska rata. Nedugo posle izuzetnog i apsolutno zasluženog uspeha „Senki nad Balkanom“ (o kojima ću uskoro, nadam se, takođe napisati koju reč), nešto ranije i trodelnog projekta „Montevideo“, pojavilo se pažnje vredno ostvarenje slčne retro-noar estetike, specifičnog crnohumornog zaleđa i direktne inspirisanosti mešavinom različitih stilova. „Švindleri“ su, kao nesumnjivo potpuno osveženje kada se radi o ovdašnjoj ponudi, lansirani krajem 2019. na televiziji Superstar, pa s proleća 2020. i na RTS 1. Dok publika trenutno sabira protivrečne utiske od druge sezone, čije je premijerno emitovanje nedavno okončano, podsetimo se početaka i svega što ovu seriju čini vrednom pažnje, originalnom, zabavnom – ali i gde se možda ipak omanulo u prvom ciklusu od 12 epizoda.
Poreklo „Švindlera“, što postaje jasno već pri kraju pilot epizode, nalazi se u – stripu. Scenarista Đorđe Milosavljević je, sada već davne 1993. sastavio tekst za priču „Svindl“, koja se u nastavcima pojavljivala na stranicama specijalizovanog časopisa „Tron“. Ilustracije su delo Miroljuba Milutinovića Brade, ali sama priča se brzo razilazi sa onom iz serije, tako da ipak nije reč o direktnoj adaptaciji, već novom razvijanju početne ideje. Kompletan strip-album pojavio se tek kada i igrana serija, čiju režiju potpisuju Nemanja Ćeranić i Miroslav Lekić. Zanimljivo je da „Švindleri“ predstavljaju nastavak saradnje koju su Milosavljević i Dejan Lutkić (izvršni producent i jedan od glavnih glumaca) ranije ostvarili kroz „Jagodiće“. Sa svoje tri sezone, taj, na neki način žanrovski i estetski pionirski poduhvat, otvara put za sve kasnije uspešne projekte slične vrste.
Za početak bih da pojasnim šta uopšte znači švindler. Pojam na koji ćete naići kako u izvornom nemačkom (schwindler), tako i u engleskom jeziku (upravo adaptacija „Vašara taštine“ o kojoj sam pisala prošle nedelje, u kontekstu Bekinog lika uvodi izraz swindler), odnosi se na prevaranta, spletkaroša, osobu koja „na kvarno“ dolazi do novca – ali isto tako i onoga ko loše obavlja neki posao. U svakom slučaju, radi se o negativnom određenju.
Priča: U 1930. godini, Palanka je mesto prema kome su verovatno skrojili frazu Bog je tamo rekao „laku noć“. Varoš smeštena negde u unutrašnjosti Kraljevine Jugoslavije, već duže vreme zamire usled iseljavanja (prilično aktuelno, zar ne?), a ništa življom je ne čini unutrašnja autokratija Sofronija Ignjatovića. Sofra je potomak lokalne trgovačke dinastije, vlasnik prodavnice kolonijalne robe, gradonačelnik i pater familias. Bliže se opštinski izbori, a njemu počinju da stižu anonimna pisma preteće sadržine, zbog čega je angažovao prestoničkog inspektora u prevremenoj penziji, Svetu Rankovića. Posebno mu je „trn u oku“ protivkandidat za funkciju prvog čoveka mesta, brica Jovan Kirić.
Iz Beograda su nešto ranije doputovala i dvojica mladih povratnika. Ivan „Ika“ Razumović i Boža Baćković su devetnaestogodišnji delinkventi, nekadašnji pitomci mesnog sirotišta „Golubica“. Nakon incidenta sa spaljivanjem potonjeg, te višemesečnog okušavanja sreće na beogradskoj lupeškoj sceni, zavičaju ih vraća jedna posebno zanimljiva novinska vest. Naime, premija Turističke lutrije od milion dinara izvučena je baš negde u Palanci i sada svi zadržavaju dah nagađajući o identitetu vlasnika loza.
Iku i Božu kod kuće dočekuju brojni duhovi nedavne prošlosti. Utočište nalaze kod pomajke Cvetane – trebaće im, jer za njima stiže vođa Sindikata lopova, secikesa i džeparoša, Brzi Nož. Razumović je ostavio neraščišćene račune sa doktorom Nastićem i njegovom mnogo mlađom, zanosnom suprugom Teodorom, dok su na drugom kraju komplikovanog odnosa Nastićev podmukli sin Sašica i Ikina ljubav iz detinjstva, siromašna Jagoda.
Komšija Sandučar svakoga dana sa kofera (otuda nadimak) dovučenog na trg poziva misterioznog dobitnika premije da mu udeli pomoć, ili će se obesiti o dud – tradicionalno porodično mesto za suicid. Na periferiju se u pratnji pomoćnice Klare nečujno doselio izvesni Oton Muha, neuverljivi slikar i fotograf, tobože brat svetski poznatog Alfonsa. Uz sve to, Palanka neguje tihu ljubavnu priču u stilu Romea i Julije, između Stanislava Ignjatovića i Darinke Kirić, dece zavađenih suseda. Sofrine muke upotpunjuje kći avanturistkinja Sofija, koja je upravo i sama pristigla iz Beograda, sa pratiocem Jelenkovićem za koga veruje da je ljubav njenog života. Odana supruga Sokolija pokušava da bude tolerantniji oslonac u domu Ignjatovića, ali se stvari sve više zapetljavaju...
Otkuda prsten pečatnjak sa slovom „S“ kao znakom raspoznavanja, na rukama toliko različitih lica? Ko je Kralj švindlera i šta traži u Palanci, ako je zaista tu? Jesu li novac, spletke i laži glavni, možda jedini važeći zakon?
Na prvom mestu, „Švindleri“, kao što je u relevantnim kritikama već primećeno, predstavljaju veoma interesantan spoj krimi priče, špageti-vesterna, crne komedije i drame nušićevskog tipa. Svi ovi žanrovski, stilski i estetski uticaji su i te kako transparentni, čime se na izvanredno zabavan način pruža omaž dugoj tradiciji, ne samo iz domena kinematografije, već i pozorišne ili strip umetnosti.
Pošto je za svaku dobru priču presudno da ima glavu i rep, može se reći da je ta stavka ovde takođe ispunjena sa uspehom: svaku epizodu karakterišu svrhovite uvodne flešbek sekvence i dobri cliffhanger-i na kraju, između čega su smešteni solidni obrti.
Muzika za koju je zaslužan Miloš Zubac odlično prati svaku promenu atmosfere, sentimenta i dekora, uz maestralnu uvodnu špicu se uklapajući u spomenutu mešavinu neo-vestern i avangardne profilisanosti. Nadam se da postavljanjem ovog klipa ne kršim autorska prava, pošto verujem da dobar „intro“ i te kako može odraditi svoje u smislu izazivanja interesovanja budućih gledalaca za sadržaj koji najavljuje. Ovde imamo odličan primer skoncentrisanosti svih vodećih motiva koji su prisutni kroz prvu sezonu, uključujući doslovnu bezličnost aktera.
Jer, upravo je igra identitetima u osnovi zapleta, ostvarena kroz dodir apsurdnog, neočekivanog sa domaćim, izvesnog daha glamura „uljeza“ sa bedom uličnog, prljavog sveta. Bezakonje i spletke odvijaju se na svakom nivou, od tobože uglađenih evropejaca do pripadnika otvoreno marginalizovanih grupa.
Mnoge zamerke su usmerene na odsustvo dovoljnog broja statista i „kartonsku“, oskudnu scenografiju. Delimično bih se složila. Prva činjenica mi je i samoj prilično dugo „bola oči“, dok nisam shvatila da, prihvatimo li Palanku doslovno kao grad duhova, učmalu sredinu sa namerno ciljanom atmosferom kao iz „Tačno u podne“ ili sličnih filmova, rešenje samo po sebi uopšte nije čudno. Mogli su se čuti i komentari kako Palanka liči na pojedine primorske gradiće, upravo zbog utiska permanentne sijeste.
Ipak, zaista stoji da se moglo i moralo poraditi na tome da ambijent bude makar za nijansu „bogatiji“: ovako previše podseća na pozorišnu predstavu. Primera radi, u kafani uvek sede eventualno dve-tri (iste) osobe, na trgu se u najboljem slučaju može naći do petoro njih, a kao sredstvo širenja vesti služe dve gradske tračare. Sirotište ima šest-sedam štićenika i dvojicu zaposlenih. Sve to jeste u službi dočaravanja mrtvila kome naročito mlađi meštani očajnički žele da umaknu, ali nedostaje nešto što bi doživljaj učinilo potpunim.
Okupljena je odlična ekipa glumaca svih generacija, pri čemu se ubedljivo izdvajaju maestralni Dragan Jovanović (Sofra) i na početku spomenuti Dejan Lutkić (Oton Muha). Gagiju je ovo bio povratak pred kamere nakon pauze uslovljene problemima sa diskus hernijom, pa još jednom dokazuje da je jedinstven komičar starog kova. Lutkić bi, sigurna sam, ma gde u svetu postigao uspeh zahvaljujući karakterističnoj pojavi, boji glasa i vrlo „dendijevskom“ držanju koje čini da mu ovakve role idealno pašu.
Uvek na visokom nivou je Aleksandar Đurica kao inspektor Ranković, dok sjajna Gorica Popović pokazuje sasvim novu, daleko mračniju stranu glumeći Cvetu, ženu čija je prošlost opasnija nego što se može pretpostaviti iz činjenice da svakodnevno barata satarom koja, ponekad, završi i u nečijem čelu (da, već kraj prve epizode donosi jedan šokantan prizor niotkuda).
Drugi noseći stub serije su mladi glumci u središtu priče: Pavle Mensur (Ika) i Filip Hajduković (Boža). Veliko otkriće, talentovani i lepi momci pred kojima je sigurno uspešan nastavak karijere. Iako Mensurov govor možda zvuči previše beogradski moderno, njegovom dočaravanju lika oštroumnog, samouverenog Ike ne može se naći nikakva zamerka. Hajduković je još bolji, sa divnim glasom i pristupom ulozi blagog, detinje prostodušnog Bože. Zajedno čine dvojac koji se prati sa interesovanjem i poseduje neophodnu distinktivnost.
Pretpostavljam da je većina nas koja ga pamti još kao Branda iz „Porodičnog blaga“, u nekom trenutku sa pozitivnom iznenađenošću zaključila kako je Vojin Ćetković, s godinama i raznovrsnim repertoarom, sve bolji glumac. Ovoga puta mu je pripala neobično zabavna, ali i zahtevna, trostruka uloga braće bandita (Brzi, Oštri i Rđavi Nož), koja je direktan omaž britanskoj crnoj komediji „Nežno srce“ (Kind Hearts And Coronets) iz 1949.
Interesantno je da tri četvrtine porodice Ignjatović igraju i privatno članovi (glumačke) porodice: uz Gagija, tu su uvek blaga i graciozna Branka Pujić (nepogrešiv izbor kao Sokolija) i Anđela Jovanović, sve zastupljenija predstavnica nove generacije, ovde u ulozi Sofije. Ruku na srce, možda joj to nije najblistavije izdanje u dosadašnjoj radnoj biografiji, ali više je nego primetna ista razigranost i uživanje u stapanju sa svojim likom kakvu odavno poznajemo kod njenog oca. Pored Pavla Mensura (Irfanov sin iz braka sa Srnom Lango), utešan je primer da nisu sva deca poznatih netalentovana i preko veze ugurana u istu branšu.
Neobično suptilna Nevena Ristić Vukes (Darinka) i Strahinja Blažić (Stanislav) pobiraju sve simpatije kao zaljubljeni potomci zavađenih kuća. Među najlepšim dijalozima čitave prve sezone nalazi se njena kupovina kofera i obrazloženje zašto odlazi u Beograd (obratiti pažnju, zbog druge sezone: Dara spominje odlazak „kod tetke Nade u šnajderaj“).
Ostatak kvalitetnog kastinga čine Dubravko Jovanović (bata Cane, mrzovoljni gostioničar), Marko Gvero (komšija Sandučar), Marko Baćović (Joca Kirić), Andrija Kuzmanović (Fića Jelenković), Miodrag Krstović (Katon Porcija, upravnik sirotišta), Nenad Ćirić (doktor) i Milena Jakšić (Teodora). Posebno su uverljivi Radoje Čupić kao Saraga, Jovo Maksić u ulozi Gule Čabra i mladi Luka Grbić, fantastičan kao ljigavi Sašica (nije li samo imenovanje odraslog momka u deminutivu svojevrsni signal nekakve perverzije?). Srđan Miletić je uvek zanimljiv epizodista, sada u ulozi večito pijanog Đure, praktično dela inventara kafane „Pariz“.
Nažalost, moram priznati da Alisa Radaković kao Jagoda, možda jedina od istaknutijih članova postave, zaista odudara. Sve vreme mi se činila nekako pasivnom, praznom i neuverljivom. Primetila sam da i u filmu „Dara iz Jasenovca“, gde glumi ozloglašenu Nadu Šakić, ostavlja sličan utisak lepote, ali i statičnosti lutke.
S druge strane, Brankica Sebastijanović koju inače smatram bledom glumicom, ovde kao emancipovana Klara uopšte nije loša – prvenstveno jer je povučena Lutkićevom harizmom, pa sa takvim direktnim partnerom ostavlja daleko bolji utisak.
Čini se da pretežno počasnu ulogu ima Vlasta Velisavljević kao Nićifor, vlasnik mlina i neka vrsta gradske savesti. Neujednačeno primenjivana funkcija komentatora koji „ruši četvrti zid“ ka publici možda je ipak suvišna, tim pre što, kao što rekoh, nije dosledno zastupljena.
Specifičan prostor zbivanja obuhvata dva pretežna plana. Po svemu sudeći, Palanka ima jedan trg okružen svim bitnim objektima: gradonačelnikova kuća sa prodavnicom, kafana, berbernica, mlin i ostaci spaljenog sirotišta, fontana. Neizostavan deo dekora čini jedan beli pas, Katonov napušteni kučak sa kojim se osećajni Boža posebno solidariše. Druga pozornica je Velika Ma'ala, sirotinjska četvrt u kojoj Cvetana drži kasapnicu i na čijim ulicama „lovi pse i mačke“ za meso (kako voli da plaši svoje siročiće).
Posebna priča je salon Ignjatovićevih, karakterističan po kičerastim portretima i oružju na zidovima, koji se otvara jedino „za popa, o slavi“, ali je pravi odraz ličnosti svog vlasnika. Sofra Ignjatović je pretežni nosilac komike i satire, počev od fizičkog izgleda – zavrnuti brkovi i frizura koja najviše podseća na toreadorsku kapicu bude opravdane asocijacije na diktatore ili vlasnike hacijendi. I ostali elementi su odgovarajući, tako da nije čudno što se kućni despotizam proširuje do varoških razmera. Dovoljno je pogledati domaćinove reakcije na jutarnju kafu. Sokolija svaki put sa strepnjom čeka mig odobrenja ili pak odsečno: Ladna. Druga., kao znak za novi pokušaj. Pere mu noge, obuva ga i opravdava prilikom svake rasprave sa slobodoljubivim naslednicima, ali do kraja sezone sledi iznenađenje na planu takve patrijarhalne zajednice. Balkon Sofri služi kao mesto obraćanja meštanima, nadgledanja „svoje“ teritorije sa prikladne visine. Da obezbedi sef, asfaltira neposrednu okolinu kuće i uvede struju, koristio se sredstvima iz opštinske kase: tipično ponašanje rukovodilaca i dan-danas.
Istovremeno je karikaturalan i jasno antagonistički osmišljen. Na pitanje gosta o postojanju biblioteke, Sofra kaže: Šta treba, da seljaci samo čitaju, a ne rade ništa? Prema njegovom uverenju, dnevne novine služe jedino „za potpalu i čučavac“, što ukazuje na tipičnu sklonost ka sprovođenju cenzure. O simbolici imena svojih ukućana, primetio je: Džaba sloga kad su dva „S“ ženskog roda!, dodajući: Žene su glavni problem naše države. Uzrečica (i opravdanje) za grabežljivost mu glasi: Bog je prvo sebi bradu stvorio!, dok kao zdravicu koristi: Daj Bože sreće i para. Na ženino pitanje koje cipele želi da mu donese, Sofra traži: „Batine“. Kad udaram đonom, hoću da bude najskuplje.
Iako ga gotovo niko zaista ne poštuje, retki su Palančani koji smeju da mu protivreče. Jedan od njih je Kirić, a scena u berbernici odličan primer moćnikove provokacije pod oštricom (Je l’ ti mirna ruka, Joco?). Crni humor iste vrste ponavlja se kada Sofra, terajući Stanislava brici, ističe: Neću samo ja da podmećem vrat za ovu porodicu!
Stanislav je svakako među retkim potpuno pozitivnim likovima. Sebe naziva porodičnim volom, jer je jedini istinski eksploatisan, uvek praćen očevom komandom: „Za kasu!“ Čak i njegova voljena Dara, mada primećuje kako joj otac postaje sve više opsednut pobedom i stoga ne mnogo drugačiji od Sofre (budući da se zalaže za potezanje svakog sredstva do cilja), kada se ukaže prilika da Joca povede u predizbornoj trci, svim srcem podstiče dalje nadmetanje.
Druga osoba koja ne zazire od Sofrinog pokušaja uspostavljanja strahovlade je Cveta. Na njegovo: Za tebe, gospodin gradonačelnik!, odgovara: Za mene, presno govno palanačko. (...) Ovde se sprema hrana i nije higijenski da ti budeš blizu. Naravno, takva odvažnost se pre svega zasniva na uverenju da posedovanjem uvida u tuđi „prljav veš“ može držati svakoga u šaci.
Naime, od više ogranaka sindikata do siročića (tzv. „deca iz kupusa“, kopilani bogataša ukoliko to njihovi novi staratelji odluče – još jedno sredstvo zarade), manipulisanjem pravim ili lažnim poreklom služe se gotovo svi akteri. U liku i misiji Otona Muhe dolazi do povezivanja tokova priče koji se dotle razvijaju uporedo, ali bez doticanja. Od sredine sezone, radnja se upadljivo ubrzava i postaje složenija.
Kad već spominjem Samostalni sindikat lopova, secikesa i džeparoša, efektan je već jedan od prvih prizora u seriji: neuspeh glavnog dvojca kod tradicionalne džeparoške inicijacije. Unapred namešten, samim tim nemoguć izazov sa zvoncima, podsetiće nas na Igoa i epizodu Grengoarovog pristupanja Dvoru čudesa („Bogorodičina crkva u Parizu“). Utisak upotpunjuju živopisni nadimci članova „prijemne komisije“: Pera Palamar, Đoka Slina, Mika Besni Pacov, Žika Žvala, Krvavi Rista...
Simbolika ličnih imena i prezimena važna je kako za Ignjatoviće i Cvetine siročiće, tako i u slučaju zagonetnog Otona Muhe. Naime, u pomalo podrugljivom: Gosn Muva?, sadržani su iskrivljen provincijski izgovor i forenzičarska simbolika.
Sofijina lažna optužba izrečena na račun Ike i Bože (da su je odžeparili na železničkoj stanici, iako je zapravo sav novac dala Jelenkoviću, pa posle krišom uzimala još, iz očeve kase) dovodi do prvog spominjanja izraza „švindler“ u kontekstu dvojice glavnih junaka. Sama „palanačka princeza“, razmažena i romantična, već prema šablonu bogatih i dokonih devojaka voli da koketira sa opasnošću. Tek kada joj iznenadnim preokretom porodica bude ostala bez prebijene pare, Sofija se naprasno spušta na zemlju, što njene naknadne simpatije prema Boži čini neuverljivim i prilično uvredljivim po njega (kao vodeća motivacija se postavlja pitanje „ko će da nam besplatno cepa drva za ogrev“?). Iako je inspektor Ranković savetovao da nije rešenje u srljanju po svaku cenu (Ne dajte da vam sloboda bude besciljno bekstvo), ovako snishodljiva „utešna nagrada“ još manje deluje kao dobar izbor.
Znatno veći emocionalni potencijal imala je drama između Ike i Jagode, prouzrokovana delimično njegovom ambicioznom sebičnošću, a drugim delom usled afere sa usamljenom doktorovom ženom koja sa svoje strane vodi fatalnim posledicama.
Ipak, glavna veza je ona između dvojice prijatelja i, srećom, nimalo trivijalna ni jednostavna. Boža čini upadljivo mirniji deo tandema: detinjast je i pitom, sin lokalnog pijanca. Pitanje njegove potlačenosti najboljem drugu prva pokreće Klara (čiji odnos sa Božom je, nažalost, ostao nerazvijen – a imao je izglede da bude veoma zanimljiv, na šta čak i Muha aludira). Dok Ika neumorno mašta o bekstvu i priželjkuje više od provincijskog života, Boža bi se zadovoljio i poštenim poslom kod kuće. Često ga otvoreno potcenjujući (I mene bi trebalo da uteši što ti misliš, Božo?), pokušavajući da sakrije pojedine bitne odluke ili naredne korake od njega, Ika ipak u presudnim trenucima ne može bez Božine pomoći.
Gostioničar Cane ih obojicu zove „propalice, palikuće, ološ i ladoleži“. Kao deca sa društvene margine, nikada nisu imali šanse da se izdvoje, unapred osuđeni da budu dežurni krivci i kolateralna šteta svake spletke moćnijih od sebe. Navedeno se posebno surovo ispoljava na primeru „Golubice“ (ustanove čije je ime jednako ironično kao i kafane nazvane po Gradu svetlosti) i svih strahota iza njenog protektorata: naročito mučne su scene između Jagode i Sašice, ili fizičkih kažnjavanja Ike i Bože. Ipak, uprkos postojanju zaista mračnih prizora i tema, u osnovi svega ostaje humor, pa su tako završni tonovi prve sezone pretežno optimistični, utešni i vedri.
Ovo je serija koja zahteva koncentraciju i strpljenje, ali je istovremeno svaki njen segment dobro povezan sa osnovom. Jedna po jedna tajna se polako razjašnjava do poslednje epizode, tako da mi nisu baš najjasnije pojedine zamerke na račun tobožnjih nejasnoća. Jedno je sigurno: „Švindleri“ imaju svoju logiku i nagrađuju pažljivog gledaoca. Takođe, ne pokušavajte da unapred pogodite kod koga je srećka – verujte mi, ne možete ni pretpostaviti, zato se jednostavno prepustite toku priče.
Vrednosna ocena: 8/10