piše: Isidora Đolović
Rock muzika stavljena u istu rečenicu sa festivalom „Evrovizija“ (Eurovision Song Contest) na prvi i svaki sledeći pogled zvuči potpuno nespojivo. Prvi pojam označava mnogo više od muzičkog pravca, jedan stil razmišljanja i života, subverzivan i onda kada preteže mejnstrimu. Drugi se odnosi na manifestaciju sinonimnu kiču, upravo u meri koliko je rokenrol drugo ime za pobunu. Njihove dodirne tačke u teoriji ne mogu postojati, a prisustvo rock ili (još drastičnije) metal izvođača na festivalu pretežno „lakih nota“ nezamislivo je, nekako apsurdno i neprirodno. Pa, ipak, s vremena na vreme se tako nešto dogodi, podigne više prašine nego u najluđim očekivanjima, unese dodatni faktor šoka – ali i kvaliteta. Moj tekst o fenomenu „Evrovizije“ u kontekstu recepcije koju ima na našim prostorima nalazi se OVDE, a sada bih više pažnje posvetila uplivu omiljenog mi žanra u more šljokica, kao i krajnjoj (ne)umesnosti takve kombinacije.
Ruku na srce, niti je „Evrovizija“ baš uvek bila potpuni cirkus, (gej) parada i nadmetanje primera zrelih za antologiju scenskih blamova, niti je mestimična zastupljenost rokenrola pod njenim okriljem, sa svim mogućim podžanrovima, pojava novijeg datuma. Potražite li bilo koji video-presek dosadašnjih odstupanja od pretežno pop/dens stila takmičara, obavezno zatičete čak i domaću Korni grupu iz ranih sedamdesetih, kao jedan od prvih primera upliva progresivnog rocka u vidu ozbiljnije, tematski sumornije numere. Možda se čini kako su stilovi danas fluidniji nego ikada pre, do te mere da se odavno izgubila njihova pojedinačna osobenost. Nema sumnje, ranija diskretna mešanja žanrovskih odlika davala su znatno skladnije rezultate i doprinosila krajnjoj pamtljivosti, dakle, dužem roku trajanja kompozicije. Ili je naprosto drugačiji pristup učinio da čak i evrovizijske numere sa sobom nose malo veću težinu, sagledane u retrospektivi.
Kao što vidimo, rokenrol zapravo nikada nije bio potpuno stran čitavom konceptu „Evrovizije“ i to ne samo kroz naslov jedine jugoslovenske pobedničke pesme, „Rock Me, Baby“. Uostalom, zanimljivo je razmotriti koliko je uzajamne koristi, a koliko moguće štete oduvek donosio takav spoj. Šta rock ili metal izvođač (u nastavku svrstani u objedinjenu kategoriju), a šta samo takmičenje ima od učešća tako očiglednih „autsajdera“, ako ne odličnu priliku za proširenje žanrovskog polja i makar privida sveobuhvatnosti? Da li je pojavljivanje na „Evroviziji“ u neku ruku ponižavajuće, krajnji pokušaj privlačenja što veće pažnje i prizivanja novih šansi (poput prijavljivanja rokerski ili bluzerski orijentisanih kandidata na audicije za „Zvezde Granda“)? Ko su, uostalom, rokeri/metalci koji staju na evrovizijsku binu – „prodane duše“ ili ljudi dovoljno samosvesni da znaju kako je svaka prilika za promociju u osnovi dobra, ukoliko je iskoristimo bez predrasuda i osvrtanja na barijere?
Čini se da isplativost, ipak, jeste uzajamna. Baš kao što „Evrovizija“ netipičnim, neočekivanim takmičarima osigurava veću vidljivost i kod dela publike koji bi se inače svojevoljno teško mogao upoznati sa takvim zvukom, oni joj zauzvrat obezbeđuju barem trenutnu pažnju nekih drugih krugova auditorijuma. Za jedne, to je trijumf svestranosti i tolerancije, drugima dokazuje prohodnost kvalitetnih žanrova kroz potpuni haos, a svima i u svakom slučaju donosi dobru zabavu. Jer, na kraju krajeva, pažnje vredna pesma je „samo“ to – pesma, stilski i vremenski zapravo neutralna, kakvih „Evrovizija“ ipak ostavi makar dve-tri u deceniji, pa poštovaoci najrazličitijih vrsta muzike bivaju neobično jednoglasni.
Kao stupanj kome prethodi nacionalno takmičenje, „Evrovizija“ je svakako važno sredstvo sticanja veće prepoznatljivosti, bilo da se radi o iskusnim kandidatima ili početnicima. Kao po pravilu, ukoliko se i ne kotira naročito visoko, usled same prirode žanra sa navikom da ne stvara baš bilo šta, takva pesma ostaje u trajnom sećanju čitavih generacija. Duet Dada Topića i Slađane Milošević je školski primer za to: za dlaku im je izmakao plasman, ali „Princeza“ zato uživa status klasika. Iz različitih pobuda i sa drugačijom vrstom (ne)ozbiljnosti, na „Evroviziji“ su učestvovali muzičari poput Ramba Amadeusa ili Dina Merlina. Što se žestokog zvuka tiče, ubedljivo prednjače skandinavske zemlje, naročito Finska gde je metal najpopularniji pravac. I zato, kada neka crna ovca zaista odnese pobedu, dolazi do pravog potresa.
U nastavku sledi pregled nekih od najreprezentativnijih primera koji se mogu podvesti pod alternativne žanrove, a pripadaju novom milenijumu. Krenula bih od pesama koje se (nažalost) NISU kvalifikovale na predtakmičenjima:
Nightwish – Sleepwalker (Finska, 2000)
Ovaj snimak je do mene stigao sa dve-tri godine zakašnjenja (ipak je to bilo vreme mnogo teže dostupnog i sporijeg interneta), kao najblaže rečeno – senzacionalan. Danas me posebno zaprepašćuje koliko su samo bili mladi. Potiče iz „Wishmaster“ ere benda (po istoimenom albumu) i zauzima prilično neobično mesto u njihovoj diskografiji. Jedna je od skrajnutih, nešto široj publici gotovo nepoznatih pesama, retko senzualna u žanru symphonic metala. Da te godine nisu završili drugoplasirani u okviru nacionalnog izbora, možda bi sve bilo potpuno drugačije. Moram priznati da spadam među one kojima Tarja Turunen, uz dužno poštovanje dvema kasnijim pevačicama, ostaje jedini vokal pravog Nightwish-a.
Night Shift i Teodora Bojović – Daj mi snage (Srbija, 2004)
Ime slično zvuči, ali muzika ne baš. Sada već govorim o nastupu kog se prilično dobro sećam. Naši izbori su od raspada Jugoslavije, kao po pravilu, iz ovih ili onih razloga uvek bili kontroverzni. Ako me pamćenje ne vara, ovo je iz godine u kojoj su (prvi put) izabrani Crnogorci, mada je u „srbijanskoj“ kategoriji bilo par baš jakih kandidata. Beogradskim delom takmičenja izdominirao je Negativ, „Zbunjena“ se često vrtela na radiju, mada nije ni prići njihovom (dotadašnjem) opusu. Istom prilikom mi je najviše pažnje privukla sledeća saradnja, ali, iskreno, u tom trenutku malo više po lošem. Delovala je prenaglašeno, suviše očigledno po uzoru na „Bring me to life“ (Evanescence). Sve je bilo u istom fazonu: muški i ženski vokal, ritam, atmosfera, tema (solidnih) stihova, imidž. Danas definitivno zvuči mnogo bolje nego ranije. Nije mi poznato šta se desilo sa grupom, dok se Teodora odavno više ne bavi muzikom.
Etar – Sanjaj me (Srbija, 2009)
Isto važi za sledeći bend, o kome godinama nisam čula ništa novo, nisam sigurna ni postoje li i dalje. Slaba sam na njih, pošto me (uglavnom lepe) uspomene vežu za Zaječarsku Gitarijadu 2007. kada sam ih prvi put čula (nastupali su pod imenom Aetar, u okviru prve polufinalne večeri, a zatim i finala). Kao i u slučaju Negativa, ovo im nije najbolja pesma koju su snimili, kamoli reprezentativna, ali pretpostavljam da je za potrebe takmičenja ove vrste bilo potrebno malo prilagoditi stil u nešto prijemčivije. Uzor je ponovo više nego očigledan, kako vizuelno, tako i zvukom: američka grupa Paramore (čak ih je moj mlađi brat jedno vreme slušao, doduše, zbog pevačice Hejli Vilijams) i među klincima kratko aktuelan „emo“ pokret.
Avantasia – Mystery of a blood red rose (Nemačka, 2016)
Ljubiteljima power metala odavno je poznat projekat Tobijasa Sameta iz grupe Edguy. Početkom novog milenijuma objavili su dvodelni album „Avantasia: The Metal Opera“ (kako se samo drevno osećam dok ovo pišem!), koji se zatim produžio u niz novih projekata. Jedan od takvih je konceptualna ploča „Ghostlights“ (sa impresivnom listom gostujućih vokala: Mihael Kiske, Džef Tejt, Di Snajder, Šeron den Adel, Marko Hietala...), a pesma koja je otvara poslata je na nacionalno takmičenje. Mnogi Nemci i dalje tvrde kako je trebalo da pobedi.
* Bonus iz zvanične konkurencije, tj. zanimljive numere koje su mi ostale u sećanju kao pozitivni primeri ili, u najmanju ruku, ne zvuče loše:
Vanilla Ninja – Cool Vibes (Švajcarska, 2005)
Ove devojke je jedno vreme bilo nemoguće zaobići na muzičkom kanalu „Viva“. Bile su pozerke, tako sam kao tinejdžerka mislila (a nije bolji utisak ni sada), u istom košu sa Avril Lavinj i LaFee – ali, daj šta daš. Kao i danas, prilika da se na „Evroviziji“ čuje nešto iole „žešće“ sama po sebi je vredela pažnje. Pesma u suštini nije loša i pored slabašne glasovne interpretacije i pretežnog manekenisanja ostalih članica sa instrumentima. Opisala bih je kao rock sa gotik primesama prema tadašnjoj modi, a zanimljivo je da grupa dolazi iz Estonije, iako su se (nakon dva neuspeha na kvalifikacijama u otadžbini) pojavile ispred Švajcarske. Još nešto, podrazumeva se da bih svojoj bratanici uvek pre pustila grupu Vanilla Ninja nego Anu Nikolić, jer je mnogo bolja osnova i veće su šanse da joj sledeća slušalačka faza bude nešto poput Nightwish ili Within Temptation.
The Ark – The Worrying Kind (Švedska, 2007)
Te godine je pobedila Marija Šerifović i stvarno ne mogu da se setim bilo koje druge numere osim „Molitve“, toliko ih je sve zasenila. Tek naknadno sam otkrila ovaj neozbiljno-simpatični omaž glam rock zvuku sedamdesetih (T-Rex, pre svega) i naročito Dejvidu Li Rotu.
Rasmussen – Higher Ground (Danska, 2018)
Na starom blogu sam već komentarisala idealni soundtrack za seriju „Vikinzi“ (koju mnogo volim do četvrte sezone). Inače, Rasmusen nije bend (kao što se možda na prvi pogled čini) već prezime pevača, koji predvodi jedan '80s tribjut i ređe nego što bi bilo poželjno objavi ponešto autorsko. Meni zaista najzanimljiviji predstavnik i apsolutni favorit iz te godine.
Što se konačne liste tiče, posle ovako dugog uvoda nije mi uspelo da izvedem rangiranje kojim se ne bih ogrešila o nekog izvođača. Zato sam se opredelila za hronološki redosled, kao najpošteniji. Ima tu zaista svega i svačega, a izbor je (kao i uvek kod mojih članaka ove vrste) pretežno objektivan sa nezanemarljivim udelom ličnih simpatija. Dakle, ovako je rokenrol u pravom smislu začinio „Evroviziju“ iz moje mladosti i, korak po korak, pripremio je za ono čemu smo svedočili ove godine.
10. Athena – For real (Turska, 2004)
9. Wig Wam – In my dreams (Norveška, 2005)
Do danas mi je među omiljenim evrovizijskim kandidatima. Zanemarimo li smešan imidž i u velikoj meri kao parodirano ponašanje / pozu losanđeleskih bendova od pre tri decenije (i kusur), pesma je sjajan, zarazan i poletan glam rock.
8. Lordi – Hard Rock Hallelujah (Finska, 2006)
...A onda se, svega godinu dana kasnije, situacija razvila u neslućenom pravcu. Nisam sigurna mogu li dovoljno dobro da dočaram ljudima koji ne prate niti vole ovaj žanr, ali pokušaću, koliko je pobeda grupe Lordi bila velika stvar ili šok, zavisi na kojoj ste strani. Zamislite prozivke na svakom koraku nasred hodnika ili školskog dvorišta, svakoga dana, poglede kakve su verovatno imali članovi porote u Salemu, živopisne nadimke: sektaš, narkoman, klošar, drakula, čupavo čudovište, veštica i tome slično. I sad zamislite da na popularnoj smotri gde su te godine, odlično se sećam, nade većine polagane u Grkinju da ponovi uspeh (bila je tu i Severina sa užasnim varijacijama dalmatinskih plesova i poštapalica), negde pred ponoć ubedljivo (najveći broj osvojenih glasova do tada) sve potuku finski metalci maskirani u čudovišta. Upravo je scenski deo sa kostimima nekako preterano zasenio pobedničku pesmu, pa se famoznog jutra posle činilo da je malo ko zaista poslušao. A dobra je, fazonska i himnična. U svakom slučaju, bilo je to veče velike pobede. Je li im tamo uopšte mesto, da li su se „prodali“, zapravo uopšte nije važno: NEŠTO se promenilo, postavivši i ostajući u pravom smislu istorijski preokret.
Sutradan u školi, na času engleskog kod naše divne profesorke Dragane, uvek raspoložene da razmatra i teme šire od lekcija (zbog čega sam je posebno volela), vladao je tajac. I, šta kažete na ONO?, po svom običaju nije se trudila da sputa nevericu, koju su delili i ostali, pretežno devojčice (još ne mogavši da prežale Elenu Ristesku). Sedim u ćošku, u prvoj klupi, kez mi sam od sebe beži negde iza ušiju, ali se svojski trudim da ostanem ozbiljna, mada znam da mi je izraz očiju kao u Češirske mačke. Konačno se oglašavam: Mislim da je baš super! Zapravo, melodija podseća na fazon Alisa Kupera. Profesorka odgovara: Nisam ni sumnjala da će TEBI da se svidi...Realno, sve i da nije, rekla bih isto. Izvini, Hari, „Lejla“ je divna, ali sve do ovog proleća sam mislila da je to prkosno-ponosno osećanje povodom nekog muzičkog iskoraka nestalo negde u dubinama mog zaborava. Dok se istorija nije ponovila, u znatno prijatnijem fizičkom obliku i još ubedljivijem zvučnom udaru.
7. Teräsbetoni – Missä miehet ratsastaa (Finska, 2008)
Sledeće godine se, kao što znamo, Marija Šerifović u Helsinkiju izborila da ugostimo „Evroviziju“. Još jedno proleće dalje, inače moje prvo beogradsko – brucoško, pokretni vašar se zaustavio u Srbiji. Ulice su preplavili stranci, pa smo se Ana i ja, radi što boljeg uklapanja u opštu atmosferu, pretvarale da smo takođe turisti i hodale centrom razgovarajući na engleskom. Stanovale smo tada kod jedne prestoničke babe (namerno koristim grublji izraz, jer nije bila neka od finih bakica), sa čijeg televizora u zajedničkoj dnevnoj sobi ispratismo, parkirane na kauču, sve tri večeri takmičenja. Još pamtim kako smo (namerno) skandalizovale gazdaricu, tim pre što joj se uopšte nije dopadao naš ukus, a ni bilo šta drugo. Malo nategnuto se „oduševismo“ Litvancem koji je ispod veštačkog punog Meseca izveo trominutnu operetu. Ali, povodom Finaca stvarno nismo imale razloga da bilo šta preuveličavamo. I nismo imale drugih favorita.
Jarkko Ahola je, uostalom, tako lep i još bolji vokal. Kad zagrebem ispod imidža a la Manowar, tek posle toliko godina shvatam koliko je pesma dobra. Izvođenje na finskom jeziku samo joj dodaje oštrinu i čini da zvuči moćno.
6. maNga – We could be the same (Turska, 2010)
Ako se ne varam, godina Milana Stankovića, a na evropskom planu one „male“ Nemice koja peva o satelitu (metaforički, razume se). Poslednja pre mog odlaska u dom, što znači da se takmičenje gledalo na televizoru u stanu, ali sada bez nadzora. Odmah iza spomenute prvoplasirane numere, možda i najmediokritetskije na toj poziciji u novom veku, našla se pesma koju ni dan-danas ne mogu da prežalim, a izgleda nisam u manjini. I sigurno bih je stavila na prvo ili drugo mesto, da je kriterijum isključivo dopadanje. Odlična stvar, melodični blaži rock sa efektnim primesama prepoznatljivog zvuka podneblja.
5. Eldrine – One more day (Gruzija, 2011)
Od ovog razdoblja mi „Evrovizija“ više nije bila toliko u vidokrugu, a ni zanimljiva (domski smeštaj, zahtevniji ispiti, besparica, početak kraja društvenog života), ali čini mi se da nisam mnogo ni propustila. Pošto se ostatak liste mora nečim popuniti, izdvojila bih bend koji se pomalo anahrono deklariše kao Nu metal, vraćajući se stilu čiji su vrhunac popularnosti promašili za deceniju (muško-ženski vokali, brutalniji zvuk). Kao bleda kopija grupe Evanescence, ostvaruju zanimljiv dodir tradicije i zapadnjačkog zvuka, ali haljina pevačice je ipak najbolja od svega.
4. Max Jason Mai – Don't close your eyes (Slovačka, 2012)
Ponovo primer pesme koja uopšte nije zaslužila loš plasman, ali ako je za utehu, test vremena danas prolazi mnogo lagodnije i sa višom ocenom nego takmaci, ne samo iz te godine. Posebno je zanimljivo što je reč o slovačkom rocku.
3. Kaliopi – Crno i belo (FYR Makedonija, 2012)
Kada kažem „bolje od drugih“, ne mislim na izuzetak sa istog izdanja festivala. Povodom ove pesme su reakcije većinom nepodeljeno dobre, što se donekle dalo očekivati, znajući kakav je Kaliopi vokal. A tek obrt iza prvog refrena... Ponovljenim, kasnijim učešćem nije uspela da ostavi ni približan utisak, možda jer joj daleko bolje leže energičnije stvari poput ove.
2. Blind Channel – Dark side (Finska, 2021)
Činilo se da, paralelno mom pretežnom povlačenju iz života, nekoliko dugih godina traje ozbiljno zatišje upečatljivih primera rock/metal zvuka na „Evroviziji“. Promenili su se vreme, muzika, vidovi njene dostupnosti. Subverzivnosti je, uprkos transparentnom pretvaranju manifestacije u LGBT karavan, nekako manjkalo u pravom, udarničkom obliku. Sve do ove godine, kada su poput uragana (ne onog našeg) sve uzdrmali najpre, ko drugi nego – Finci. Beskompromisno, direktno, mladalački energično.
1. Måneskin – Zitti e buoni (Italija, 2021)
Petnaest godina kasnije, može se reći da se (jedan) krug zatvorio. Rokenrol je ponovo pokazao svoju žilavost i opravdanost tvrdnje da je večan dokle god su mu deca verna. Pretpostavljam da nema barem površno neupućenog u pomamu koju je od maja naovamo i u Srbiji pokrenuo italijanski bend (dobro, ponajviše frontmen). U ovoj i ovakvoj zemlji, gde se decenijama najviše sluša i prati znamo-već-šta. Iskreno, da mi je neko ispričao proletos, ne bih poverovala. Dvehiljaditih (vreme pobede Lordija), metal muzika je ipak bila nekako jača i zastupljenija – ili se to meni, tinejdžerki, činilo da je mnogo realnije ući u sličnu trku i nadvladati. Drago mi je što sam pogrešila.
Moneskin i Damiano su otkriće godine, možda i decenije. Kakva harizma, talenat, potencijal! Moram priznati da me još nijedan savremeni, tako mlad bend, sve do Grete Van Fleet nije u ovoj meri oduševio, a na momente su bolji, autentičniji od Gretice. Iako nisam nameravala da pratim finale, majka mi je pogodila slabu tačku: Obrati pažnju, evo ih neki tvoji čupavci, rokeri. (Finska i Italija, naravno). Momentalno su me katapultirali u mladost.
Talentovani su, harizmatični i svoji, a pobeda apsolutno zaslužena, veliki šamar svim pljuvačima, konzervativcima, tradicionalistima. Ova deca (najviše me šokiralo što je prezgodni Damiano TOLIKO mlađi od mene) iskreno, srčano, beskompromisno izlaze na scenu i doslovno oduvaju sve. Ipak, najbolje od svega je što raste interesovanje za njihove dosadašnje albume i spotove, a posredno i sam rokenrol. Dopada mi se kako na veoma zanimljiv način baštine tradiciju, prevashodno sedamdesetih (Bowie, T-Rex), ali i osamdesetih, sa poigravanjem vizuelnim asocijacijama na Depeche Mode ili Rammstein, a opet nije sve samo prazna šminka i maska, pesme su sadržinom, umećem izvođenja, autentične i kvalitetne.
Damiano David sa licem renesansnog kipa i odličnim vladanjem glasom, poseduje sve preduslove da postane rock bog. Prirodno nosi harizmu pravog frontmena-superstara, što dokazuju reakcije: bilo da je trn u oku ili raj za oči, ravnodušnih nema. Izdvojila bih ulogu basistkinje Viktorije de Anđelis kao veoma pozitivnu za neke nove klinke, koje će se možda upravo zbog nje odvažiti na bavljenje (rock) muzikom.
Apropo oprečnih reakcija, najiskrenije mi je za nevericu što nakon toliko decenija od pojavljivanja Alisa Kupera, KISS, pokreta New romantics, Bouvija, W.A.S.P., Merilina Mensona, Lordi, Ghost, itd., mnogi sablažnjivo posmatraju scensku odeću i šminku rock muzičara....ili možda nisam u toku, budući da od mature nemam mnogo kontakta sa Radašinima koji ispod oka gledaju drogoše.
Rekla bih da je, ipak, ono što u najvećoj meri kupuje publiku istovremenost izrazito retro i mladalačkog duha koji su doneli, izuzetna pozitivna energija, solidarnost, utisak starinski blisko povezanog benda u stilu hipi ere, kako po vizuelnom, tako i opštem ustrojstvu. Vratili su i nas matorije u tinejdžerske dane, ulili neki ludi entuzijazam. Jedino se nadam da ih novonastali haos i popularnost praćena naglašenom fetišizacijom na mrežama neće poremetiti, te da će ostati u istoj postavi i stvarati još bolju muziku, bližeći se stvaralačkoj i životnoj zrelosti.
Suština je da spektakl, upadljivost i prateći skandali nisu, niti smeju biti jedini adut. Svi nabrojani izvođači pre svega poseduju neporecivi talenat i veštinu, na koje se propratni elementi samo oslanjaju. Njihovim prisustvom, „Evrovizija“ barem na tri minuta postaje nešto u svakom mogućem smislu jače i, zapravo, prilično inspirativno.
Toliko. Nemojte biti nemi i pokorni: Noi siamo diversi da loro.