piše: Isidora Đolović
Bila sam devojčica kada sam prvi put čula taj neobično energičan glas. Oduvek imam „istrenirano“ uho za stvarno posebne vokale i na njih reagujem bez greške, odmah mi prirastu za srce. Moje odrastanje u potpunosti su obeležili ex-YU pop/rock zvuci, pa sam zaista rano znala sve što je bilo dostupno o našoj nekadašnjoj sceni. Upijala sam podatke kao sunđer, a imajte u vidu i to da je, pre Interneta, dolazak do njih često predstavljao pravi tragački podvig. I kada je na red da se milion puta izvrti na kasetofonu stigla pesma „Volim te još“ sarajevske grupe „Valentino“ (dakle, ne sempl Dr Iggy-ja!), zalepila sam se za besprekorno otpevane prateće vokale, samo da bi me poslednja strofa i refren naprosto „oduvali“. Pitala sam se ko je ta žena, čiji ulet iza Jakirlićevog snebivljivog lamentovanja jednopotezno, nemilosrdno preseca situaciju iz stihova? Zašto nije snimila više, kad već zvuči OVAKO dobro?
Informacije su se nizale, različite i konfuzne: Ipetova supruga ili devojka? Sulejmanović ili Glamočak? Članica „Valentina“ ili samo gost na toj jednoj pesmi? Na kompilaciji novotalasne muzike nađem „Kakav divan dan“ i još više se oduševim. Skupljajući deo po deo mozaika, pre tačno deset godina sastavila sam članak (kasnije mnogo puta plagiran od strane raznih portala), koji možete pročitati OVDE. A onda je Amila Sulejmanović rešila da olakša enigmu i progovori sopstvenom, pisanom rečju, objavivši memoare pod poetičnim naslovom „Ključ bubnja Tama“ (IngramSpark UK, 2018).
Ime knjige je, zapravo, sasvim bukvalno: „Tama“ je poznata, japanska marka bubnjeva, a ključevi neizostavan deo opreme za ovaj instrument. Međutim, u kontekstu Amiline priče, sintagma dobija znatno dublje, metaforično značenje, sugerišući mračnu sudbinu osobe kojoj je posvećena. Slično Peti Smit, koja svoju izvanrednu knjigu „Samo deca“ (prikaz OVDE) koncipira kao dijalog sa preminulom, starom ljubavi (Robert Mejpltorp), Amila već naslovnom simbolikom i fotografijom sa korica postavlja osnovni ton, usmerenje i srž memoara. Kako drugačije? Goran „Ipe“ Ivandić (1955-1994), briljantni bubnjar „Bijelog dugmeta“, bio je neizbežan i važan deo njenog muzičkog, a posebno ličnog sazrevanja.
Drugi deo početne naznake o suštini knjige predstavlja podnaslov – „Memoari jugoslovenske rock pjevačice“. Samim tim, Amila se ne rasplinjava izvan okvira u kojima je upravo to bila, pa priča obuhvata pet godina, između 1983. i 1988. (od ulaska u vezu sa Ipetom, do napuštanja SFRJ i odlaska u London). Ipak, knjigu premrežuju brojni „skokovi“ ispred i iza okvira, korisna objašnjenja i digresije zahvaljujući kojima se polako zaokružuje portret autorke, ali i dočarava kulturno-istorijski kontekst.
Poglavlja su veoma interesantno osmišljena kao ključevi i, sasvim simbolično, postoji ukupno 22 za ovu bravu sećanja. Iako je time izvedena aluzija na kultni roman „Kvaka 22“ Džozefa Helera, čiji naslovni pojam predstavlja paradoksalni, nerešiv problem koji sa svakim pokušajem bekstva poništava mogućnosti pojedinca, čini se da je ova knjiga zapravo bila način da autorka izađe iz sličnog lavirinta i, oslobađanjem duhova, pronađe preostale odgovore.
Na putovanje kreće sa perona beogradske Železničke stanice, u leto 1983. Cilj je velika sovjetska turneja, a devetnaestogodišnja Amila tom prilikom dobija novu frizuru (kratka plava, ogromnim količinama ulja održavana kosa) i izražava očaranost, takođe prisutnim, Ipetom. Mada ne pati od vidljive jugonostalgije, kroz skretanje pažnje na detalje obavezno sevne svest o ironiji tragične sudbine države u kojoj je provela bezbrižnu mladost:
Te stvari uzimamo zdravo za gotovo, misleći da će one trajno biti tu, baš kao taj simbol koji je krasio pepeljaru u mom kupeu. Znak JŽ ću pamtiti do kraja života. Pitam se gdje su te pepeljare sada i da li su završile na deponijama starog željeza.
Turneja zauzima znatan, prvi deo priče, najpre nam predstavljajući neke od živopisnih pratilaca kao što je domaći vodič Volođa ili zanimljive epizode poput zaplene svih instrumenata. Poslovično oprezna Lenjingradska koncertna agencija jedino nije dirala – Ipetov rekvizit:
Njegovi bubnjevi su bili nešto posebno. Ipe je proizvodio fenomenalan zvuk zato što je on štimao bubnjeve na specijalan način. Recimo, njegovi timpani nisu bili zategnuti, nego malo opušteni ili kako bismo mi u Sarajevu rekli „landarali“ i kumst je svirati na takvim timpanima. Svirač mora imati dosta jak udarac da bi proizveo dobar ton i tu je Ipe bio pravi majstor.
Bubnjevi su neka vrsta lajtmotiva i zbog svoje uloge u čuvenoj aferi koja je 1978. trajno obeležila Ipeta. Naime, tada je uhapšen zbog posedovanja hašiša i osuđen na tri godine zatvora. Kako su kasnije govorili njegovi saborci iz „Dugmeta“, vratio se izmenjen ovim teškim i, danas nema mnogo sumnje, nepotrebnim iskustvom. Amila ga upoznaje upravo u tom periodu: Bio je samo osam godina stariji od mene, a meni se činilo kao da mu je milion godina...
Vratimo se na turneju, koja je grupi sa raznih strana sakupljenih jugoslovenskih muzičara predstavljala neponovljiv doživljaj. Zastupljenost publike i funkcije osoblja otkrile su neravnopravnost polova tokom turneje, pri čemu je Sulejmanovićeva u svojoj „delegaciji“ bila jedina ženska osoba. Piše i o tamošnjoj bedi, kako je garderoba kolega kradena sa kanapa za sušenje i preprodavana na pijacama, te žali što je morala da proda matursku haljinu da bi imala za trošak. Paradoksalno, na kraju turneje su zaradili toliko da je novac mogao biti iznet jedino u vidu dijamanata! Zbog telefonskog poziva majci (koja se tada nalazila na službenom putu u Engleskoj) i širokog poznavanja geografije i industrije Sovjetskog Saveza, Volođa je prozvao Mata Hari. U šali je, doduše, bilo mnogo zbilje, budući da su domaćini ozbiljno sumnjali kako Amila radi za Državnu bezbednost Jugoslavije, dok je ona samo htela da se malo razmeće znanjem stečenim u Prvoj sarajevskoj gimnaziji. Poseta Lenjinovom sarkofagu podstiče evokaciju upravo srednjoškolskih dana, sleta, ali i Titove smrti.
Važnu ulogu tim povodom dobija Dženana Sudžuka, kasnije Bregović, gradska lepotica i Amilina godinu dana starija, najbolja prijateljica. Već tada Bregina devojka, Dženi, kako je autorka zove, dragocenim savetima iz prve ruke pomaže Amili da se iole snađe u novom statusu partnerke poznate ličnosti.
Na suprotnoj strani je izrazita odbojnost prema Goranu Kovačeviću iz „Teške industrije“, koga Amila smatra Ipetovim zlim duhom i nosiocem veoma lošeg uticaja. Kasnije su njih dvojica zajedno srljali u ugostiteljski biznis, koji je posredno doveo do kobnih posledica. Drugi antagonista je policijski inspektor Amir Latić, nezvanični krivac za napakovanu aferu sa hašišom, a u vreme dešavanja ove priče i pokušaja da se istraga obnovi, sada sa Tifom kao metom. Netrpeljivost Ipetove majke i sestre Goce takođe je izvor autorkinih nedoumica.
Naslovni motiv se odnosi na situaciju kada joj je, pred odlazak na turneju sa „Dugmetom“, poklonio ključ za bubanj kao garanciju da će joj se vratiti, odnosno, simboličan put do svog srca. Kasnije, devedesetih, predmet u nekoj fioci pronalazi njena majka, koja ga je zatim sačuvala. Amila je u početku veze, prema sopstvenim rečima, bila prilično zakočena – što usled mladosti i daleko manjeg iskustva, što zbog same sredine koju naziva izrazito klaustrofobičnom. Svi su se znali, naveliko se tračarilo i veza sa popularnim bubnjarom, nedavno puštenim iz zatvora, imala bi posledice po reputaciju bilo koje devojke. Upravo zato je, kao „nepodobna“, odbačena iz razmatranja za novu pevačicu grupe „Zana“ (posle Nimanijeve).
Pitanje koje me je neprekidno mučilo, osim koliki je zaista univerzum, je: „Da li iko može da doživi orgazam u ovom gradu?“
Kratko poglavlje pod naslovom „U Sarajevu niko nije zvijezda – govorilo se osamdesetih“ dočarava čaršijski odnos prema talentovanom pojedincu, nasuprot (i u korist) „institucije“ raje. Život grada naprosto pulsira kroz opise sarajevskih okupljališta poput „Park kafane“ (ili „Parkuše“) i „Olomana“, dernečenja u krugu Filmske akademije ili kućnih žurki. Amila sve ove relacije zove bermudskim trouglovima, naročito se usredsređujući na položaj devojaka u sredini gde je poželjno imati pouzdanog zaštitnika ili mnogo sopstvene kičme. U vezi sa tim, spominje čuvene tamošnje, gradacijski postavljene, kategorije šupka i papka, pri čemu je ovaj drugi oznaka za poseban stepen prostakluka: ruralan tip, kockasta glava, grabi dok hoda jer su prvi koraci naučeni na oranici.
Zanimljivi su i opisi Pašinog studija, gde je radila sa „Valentinom“, snimanja prvog albuma („Kakav divan dan“) i zgodnoće momaka iz „Divljih jagoda“, ljubomore na Ninu Sever koja je, posle zajedničkih proba njenog benda „Videosex“ i „Dugmeta“ u Rovinju, neko vreme stalno telefonom zivkala Ipeta. Amila govori i o talentovanom, detinje osećajnom Tifi, svom učešću u emisiji „Hit meseca“, te šou programu koji je snimila za RTV Sarajevo i Ipetovoj bizarnoj želji da mu tom prilikom u šminkernici stilizuju obrve kao kod kapetana Spoka („Zvezdane staze“). Oliver Mandić je jedna od važnih sporednih pojava, sa svojom (sumnjalo se, maloletnom) devojkom Bibi, a tu su još Miško Mihajlovski (D'Boys), Davorin Popović iz neizmernog poštovanja oslovljavan sa „Pjevač”, kao i mnogi drugi.
Amila je veoma spiritualna osoba, pa shodno tome sve posmatra, opisuje i tumači upravo iz datog ugla. Uverenje kako koincidencije praktično ne postoje potkrepljuje činjenicom da je u detinjstvu obožavala film „Kabare“ (iz '72.), a tri decenije kasnije upoznala budućeg supruga (producent i profesor Patrik Dod) i saznala da je sin producenta istog ostvarenja. Kao maloj, heroj joj je bio Petar Pan i često je volela da zamišlja sličan let, pravo kroz prozor, u daleku Nedođiju. Pevanje i maštanje pružali su beg svaki put kada bi je čuvala rodbina, dok joj je majka studirala u drugom gradu. Biološki otac bio je bogat i otuđen, naročito nakon kasnije ženidbe drugom suprugom, svega godinu dana mlađom od Amile. Od njene majke se razveo kada je buduća pevačica imala samo tri meseca, tako da nikada nije bio pravi deo njenog života. Očinsku figuru predstavljao joj je očuh, Mehmed Kurbegović, u to vreme republički ministar za visoko školstvo. Majka je profesor engleskog jezika i Amila često spominje njenu požrtvovanost i pouzdanost.
Zbog ljubavi prema Selindžerovoj prozi, jedno vreme je (u Rusiji) koristila scenski pseudonim Bambi Kramer. Slična interesovanja njena ljubav, nažalost, nije delila:
Ipe je bio izuzetan muzičar, ali nije bio neko ko se kapirao u pozorište ili čitao knjige. Nije mu bila poznata niti je Ipeta interesovala intelektualna avangarda, koja je meni puno značila. Bio je tipičan muzičar. Ja sam imala drugačija interesovanja i čitala sam Prusta, Kunderu, Sartra, Dostojevskog...
Isto je važilo za muzički ukus. Amila je odrasla uz Blondie, čija joj je pevačica Debi Hari bila apsolutni uzor. Kasnije se zainteresovala za Eurythmics, Ultravox, Duran Duran, Depeche Mode, Adam and the Ants i Bananaramu. Ipe je pokušavao da je nauči da svira bubnjeve, ali usled „ispiranja mozga“ muzikom Zeppelin-a, Pink Floyd-a i AC/DC-ja, postigao je samo da zaključi: Toliko sam zamrzila hevi metal da ga ni dan-danas ne podnosim.
Znatno problematičniji bio je njihov emocionalni odnos. Već prvoga dana, prevario je sa jednom Ruskinjom i bio uhvaćen na delu dok mu je dotična davala tzv. „blow job“ u hotelskoj sobi. Gađao bi Amilu palicama svaki put kada pogreši na koncertu, pri čemu je svoje oruđe zvao zasluženim vaspitno-popravnim. Anksioznost zajedničkog života pojačavala je činjenica da mlađa, naivnija Amila nije mogla da mu pomogne kada bi se povukao u svoj mrak, sa rečima: Uhvatile su me crne misli, macice.
Iz hedonističkog životnog stila veoma brzo su počele da proizilaze nenadoknadive posledice, poput doslovno prespavane prilike da im Ademir Kenović, tada filmadžija u usponu, režira spot. Preuzevši na sebe ulogu nezvaničnog menadžera, Ipe je zabranio da Amila bez njega otputuje u Beograd i otpeva vokale za lik Sonje Savić u filmu „Život je lep“, mada joj je poziv uputio reditelj Bora Drašković lično. Na kraju će to učiniti Bebi Dol, još jedna od umetnica kojima se na negodovanje svog momka divila. Bebi i sama, tokom boravka u Sarajevu, nakon jedne scene u diskoteci iznosi zapažanje kako Ipe kinji svoju devojku.
Tipična adolescentska omađijanost u objektivno toksičnoj vezi dovodi je čak do pribegavanja „bacanju graha“ ili raznih ishitrenih postupaka podstaknutih ljubomorom, poput planiranja udaje iz fazona, za Ćiru Mandića.
Držao me je u stanju konstantne paranoje. Kao da je zatvor razorio njegova osjećanja. Nije bio u stanju da vidi da me strašno vrijeđa ili je pak uživao u tome. Iza mračnog pogleda kojeg je ponekad imao, pitala sam se da li poznajem tu osobu uopšte.
Nije joj dozvoljavao da se mnogo zbližava sa drugim muzičarima, naročito nije voleo da razgovara sa Bregovićem i smatrao je da joj njegova Dženana suflira stvari u životu. Ismevao je svaku njenu kreativnu sugestiju ili opasku, u potpunosti preuzimajući autorske zasluge i finansijska sredstva za obe zajedničke ploče. Amila više puta ističe jaku seksualnu povezanost sa njim, ali i postepeno sve veće mentalno udaljavanje (Ja sam odrastala). Kada bi se, primera radi, udubila u analiziranje neke teme poput knjiga, Ipe je govorio: Što su ti velike oči, balavac. Apsolutno neosnovano je teretio za viđanje sa drugim momcima, dok je nasuprot tome očekivao da na oba oka zažmuri kada je reč o njegovim švrljanjima.
Dražen Ričl, za Amilu „Para“ (moj tekst o njemu OVDE), još jedan je od prijatelja koji su joj sugerisali da tretman koji dobija od svog momka nije dopustiv. Amila i Zijo/Para/Dražen su se zbližili na letovanju 1985. u Orebiću, gde je boravila kod rođaka, a on sa članovima svoje tadašnje grupe „Elvis J. Kurtovich“.
Namirisao je blagu distorziju u našoj vezi. Para je bio godinu dana stariji od mene, činio mi se zreliji. On je jedan od prvih ljudi koji mi je sugerisao da bi trebala da ostavim Ipeta i da budem malo sama. Interesantno da je ta mala bubica koju mi je Para ubacio nastavila da živi u mojoj glavi. Para je bio duhovit i karizmatičan. Sa lakoćom se kretao i pričao. Prosto je plenio žensku pažnju. Lako se disalo pored njega, osjećala sam se kao da sam se zakačila na veliki balon sa helijumom. On jednostavno ostavi ljudima oko sebe dovoljno kisika. (...) To ljetovanje ću uvijek pamtiti.
Pored gledanja prenosa „Live Aid“-a na plaži i flerta sa jednim slovenačkim članom ekipe, Amila je tada prvi i jedini put počinila preljubu, upravo sa Draženom: Nikada nikom nisam rekla za tu našu ljetnu avanturu, a specijalno sam držala jezik za zubima zbog Ipeta. Osjećala sam se krivom.
Preletevši na njegovu nešto kasnije dostignutu slavu sa novim sastavom (Crvena jabuka) i pogibiju, tj. dan kada joj je vest saopštila tadašnja devojka školskog drugara Branka Đurića Đure, Amila piše: Tuga koju sam osjetila bila je beskrajna, a nisam nikoga imala da podijelim moje iskustvo i tako je taj bol bio još više amplificiran.
Vedriji tonovi nastupaju dok piše o „dugmetama“ (prateći vokali za turneju 1987. bile su Amila, Zumreta „Zuzi“ Midžić i Lidija Mihajlović) ili saradnji sa Đurinom „Bombaj štampom“. Posebnom slobodom i rasterećenošću odišu odlomci posvećeni druženju sa članovima „Električnog orgazma“, pre svega Giletom i Čavketom. Posrednik u ovom poznanstvu bio je Đura, a sve se odvijalo pod senkom straha da Ipe ne otkrije kako su na istim žurkama. Gile joj je ispričao da su u Poljskoj, kod organizatora jednog festivala, pronašli Amilinu drugu ploču („Igre slobode“) i preslušavali je pod dejstvom LSD-ja (sledi autorkina digresija o esidu i Timotiju Liriju). Nedugo potom joj šalju poziv da se uključi u snimanje rock operete „Kreatori i kreature“ za RTB, pa se druženje nastavilo u prestonici, sa naročito zanimljivim sećanjem na boravak u Čavketovom stanu, kada su svi, onako naduvani, izašli da „pridržavaju zid“ njegove zgrade.
Stalne svađe i mirenja kulminiraju u Ivandićevim nasilnim epizodama koje su istinski šokantne i učiniće da o bubnjaru steknete nimalo povoljno mišljenje. Sve je prevršilo meru kada je pretukao zbog toga što mu je prebacila još jedno otkriveno neverstvo. Epizoda je veoma mučna: pokušao je da je gurne kroz prozor, od siline šamara prokrvarilo joj je uho, a na kraju je tresnuo po glavi koferom „Samsonajt“ (!), pa je jedva, poluobučena, izletela na ulicu i trkom pobegla niz Džidžikovac. Tokom četiri godine koliko su proveli zajedno, Amila je zapostavila fakultet, došla u predanoreksično stanje (u fazama burnih svađa, nije mogla da jede ništa sem „Podravkinog“ pudinga), čak pokušala i samoubistvo.
Nakon konačnog razlaza, Bregović joj nudi pomoć sa trećim albumom, snimanim u studiju Zoke Redžića (basiste „Dugmeta“). Na odobrenje Vlade Divljana, obradili su pesmu „Retko te viđam sa devojkama“, našla je novog momka (panker, DJ i plesač Savo), osmišljavala modne kreacije za predstojeću promociju i, sve u svemu, polagala velike nade u projekat. Međutim, demo naslovljen „Vukovi i lisice“ niko nije želeo da objavi, a nakon poniženja kod urednika „Jugotona“, Amila doživljava nešto veoma slično nervnom slomu.
Dalje se sve odigrava brzo. Šest uzastopnih noći sanja nekakav masakr na ulicama Sarajeva i nema predstavu šta bi to moglo da znači. Dženana je takođe u čudu, budući da je poznaje kao, uprkos svemu, pretežno pozitivnu osobu. Amila donosi odluku o napuštanju grada i, poslednji put se slučajno susrevši sa Ipetom (sve vreme ga, inače, zove Goran ili, kao drugi, Ipac), avionskim letom odlazi u London.
Epilog knjige je veoma efektan. Autorka opisuje kako je naslutila Ipetovu smrt (noć uoči Dženaninih vesti, slučaj sa video-trakom) i otkriva šta se desilo sa demo kasetom njenog nesuđenog, trećeg albuma.
Priča Amile Sulejmanović je, pre svega, istorija mladalačkih grešaka i zabluda. Iako se velika ljubav kojom je obeležena, sa strane – a ne samo vremenske razdaljine – jasno pokazuje kao krajnje destruktivna, neravnopravna i mučna, ona je u stanju da je istovremeno sagleda očima zanesene devojke kakva je tada bila. Jer, pre nego što se usudimo da joj prebacimo bilo šta, mora se imati u vidu Amilina mladost u vremenu opisanih dešavanja. Praktično iz školske klupe, zakoračila je u svet pretežno muških, prekaljenih kolega i u vezu sa iskusnim, ličnim demonima i traumama namučenim muškarcem, tada već naširoko poznatom, posrnulom rokenrol zvezdom. Zaslepljena njegovom harizmom i dominacijom, koliko i vlastitim osećanjima, Sulejmanovićeva zanemaruje buntovnu ambiciju gradske devojke iz kuće intelektualaca, koja je verovala da su talenat i želja sasvim dovoljni za uspešno trčanje sa vukovima. Zapravo, otuda naslov njene planirane treće ploče odzvanja prilično ironičnom simbolikom.
Iz svojih uspomena, Amila izvlači sarajevske slike, briše prašinu sa njih i pušta da još jednom zaplešu pred očima čitalaca: leta i zime, jutra i noći, rasprave i oproštaji, iskrenost i jeftine laži, čvrsta prijateljstva i izdaje. Pratimo (svega) pet godina u kojima se, kako to samo kroz dane mladosti može da se desi, nanizalo toliko događaja, burnih susreta, čudnih poznanstava, otvaranja prilika i u lice zalupljenih vrata. Osamdesete su za muziku širom planete bile izuzetno plodonosna decenija, pa samim tim i na ovim prostorima dolazi do kreativne eksplozije žanrova i Amila beleži neke od najzanimljivijih pojava, pozicionirajući se, tu negde, u njihovom vrtlogu. Ipak, fokus ostaje na razdoblju emocionalnog tobogana sa Ivandićem, gotovo klasične rokenrol romanse ispunjene požudom i nasiljem, ispadima nepoverenja i teatralnim gestovima, dramatičnim sukobljavanjem razuma i srca.
Druga izuzetno važna tema koja se, po svemu sudeći, naknadno i neizbežno javila u svetlu skorašnjeg #MeToo pokreta i njegovih odjeka, tiče se tretmana žena na muzičkoj sceni, ali šire posmatrano i u društvu. Amila otvoreno govori o gradskoj sredini koja veoma lako žigoše devojke ako na bilo koji način odskaču, maltretira ih ukoliko su bez očiglednog zaleđa, potcenjuje kroz tobožnje (neslane) šale. Kao osoba koja nije dala na sebe, više puta je doživela ozbiljnu fizičku pretnju od udvarača povređene sujete, ali se, s druge strane, najtežih izdaja nagledala od onoga koga je istinski volela. U svom odnosu prema Ipetu, bila je često nekritički isključiva, nedosledna, pomalo paranoična i posesivna, ali ne koliko partner i svakako nimalo čudno u tim godinama života. Zato je vrlo lako razumeti i donekle se prepoznati u njenom iskustvu, ako ne zahvaljujući neposredno vašim, a ono barem sećanjima nekog iz bližeg okruženja na rane mladalačke veze.
Treća neodvojiva stvar i zasigurno kolateralna šteta takvog sentimentalnog vaspitanja jeste njena karijera. Amilin potencijal je bio veliki, sa zvonkim i kvalitetnim glasom, atraktivnim izgledom visoke i mršave plavuše, te značajnim poznanstvima u relevantnim muzičkim krugovima. Potonji su joj, kako se vidi, ujedno češće bili otežavajući faktor i druga oštrica mača, s obzirom na to da je Ipe pre svih kriv za mnoge osujećene prilike. Iz opisivanog procesa nastajanja svakog od tri studijska albuma, vidljivo je u kojoj meri je njena zamisao bila zadovoljena ili izneverena, odnosno, kako je teško nositi se sa ponižavajućim kompromisima. Priznaje da je i dan-danas blam zbog banalnosti pesme „Frka“ i, uopšte, drugog albuma „Igre slobode“, koji vidi kao veliki pad. Nelagodu na estradi pogotovo dočarava opisima tezgarenja po diskotekama, praćenih redovno sumnjivim namerama vlasnika takvih mesta prema angažovanim pevačicama. Gotovo stereotipne crnogorske siledžije reprezentuje jedan od takvih, sa gorkošaljivom frazom upornog udvarača: Ti si ka' Brigit Nilsen. Taka se đevojka ne nađe svuđe!
Neke okolnosti su zasvagda ostale nerazjašnjene (uključujući očuhovu smrt), ali je put isto tako, prema principu „ko zna zašto je to dobro“, možda od početka logično vodio vani, na vazduh – slobode. Jer, ni u ličnom, niti u profesionalnom životu, ta devojka svetskih nazora nikako nije uspevala da bude isključivo svoja, ravnopravna i opuštena. Predočeno iskustvo je tako realno, jednostavno, gotovo univerzalno, a knjiga se čita u jednom dahu.
Poštenja radi, trebalo bi navesti i slabe strane, koje, naglašavam, ne umanjuju efekat i pitkost priče. Veliki minus knjige predstavljaju veoma loša lektura (potpisana je Jasmina Murga) i, uopšte, tehnička realizacija (prelom). Ovo drugo se lako može objasniti praktično „samizdat“ formatom, ali za prvo jednostavno nema dobrih opravdanja – no, to zaista nije krivica autorke. Amila nije pisac ili novinar, uz to decenijama živi u Engleskoj i to se neizbežno odrazilo na planu njenog govora/pisanja (primera radi, izraz „propozicija” koji koristi u značenju „ponude/predloga“, u datom kontekstu na našem jeziku nije isto što i proposition, već predstavlja „uslov, kriterijum“. To su važne stilske nijanse koje iskazu mogu dati sasvim drugačije značenje od nameravanog). Zato je bilo više nego poželjno brižljivije intervenisati na tom planu, ne samo u pogledu transkripcije, već i upotrebe određenih anglicizama koji u srpskohrvatskom imaju drugo značenje. Ti „kamenčići spoticanja“ tokom čitanja ne narušavaju celokupnu sliku, ali žuljaju i nesnosni su. Velika je šteta, jer priča ne samo što je zanimljiva, najvećim delom nova i puna nedovoljno poznatih podataka, već jugoslovenska muzička/rock scena predstavlja neiscrpan rudnik iz koga nam tek predstoje ozbiljna iskopavanja.
Amilino svedočanstvo stoga predstavlja važan doprinos istoriji sećanja, pa se nadam da će neko buduće (možda i dopunjeno?) reizdanje biti mnogo pedantnije i profesionalnije skockano. To bi bilo dobro uraditi na uživanje svih nas koji smo ostali trajno oduševljeni moćnim ženskim vokalom što se iznenada uključuje u poslednjoj strofi pesme „Volim te još“ ili preplavljuje sveuzdižućim optimizmom samostalnog singla „Kakav divan dan“. Naposletku, knjiga je bitna i zbog prvog oglašavanja neke od, svakako malobrojnih, ali zapanjujuće raznovrsnih i pažnje vrednih, junakinja pop-rock scene bivše Jugoslavije.
* Dodatne preporuke:
1. Dokumentarni film „Izgubljeno dugme“ (2015)
2. Amilini intervjui:
https://avaz.ba/showbiz/264259/amila-sulejmanovic-sve-o-mojoj-velikoj-ljubavi-s-ipetom-ivandicem
https://uklonimobarijere.rs/amila-sulejmanovic-u-muzici-je-timski-rad-veoma-vazan/