piše: Isidora Đolović
Kada se tek upoznajete sa opusom Alisa Kupera (alijas Vinsenta Dejmona Furnijea, frontmena istoimene grupe – Alice Cooper), podrazumeva se da krenete od ranih sedamdesetih i ploča koje su, uostalom, najbolji pokazatelj opravdanosti značaja jednog od začetnika shock rock-a. Ali, kada vas, posebno ukoliko pripadate generacijama mlađim od te pesme, neko upita za istog muzičara, prvi odgovor obično glasi: „Aha, Poison!“ Naprosto, usled zaista žestoke zastupljenosti na talasima radija i tada još muzički uticajnom kanalu „MTV“, ova numera je svojevremeno ponovo uzdigla Kuperovu pomalo utihnulu karijeru, priključujući ga upravo vladajućoj struji naknadno poznatoj kao glam metal. U pitanju je jedan od onih grandioznih hitova (mada, istovremeno, nije isključena dodatna odrednica – „izlizanih“, ovde, za neko čudo, tako nešto uporno ne važi), koje svako zna, slušao rock muziku ili ne, poznavao takav zvuk ili bio u potpuno drugačijoj sferi interesovanja.
Osamdesete su učinile nešto ranije smatrano nemogućim: da čak i bendovi poput Iron maiden ili Judas priest svoj zvuk začine sintisajzerima, Ozi Ozborn barem na neko vreme (i nipošto neprikladno) prigrli glam stil, pa nikoga nije začudilo što je Alis Kuper takođe zaključio da nema druge sem da se uhvati u isto „kolo“. Tim pre, jer bi se sve odigravalo i na lično zadovoljstvo. Povezivanje sa saradnicima koji su u tom trenutku bili pravi izbor, kao provereno kadri da postignu određeni aktuelni zvuk, donelo je očekivani rezultat. „Trash“ je svojevremeno bio veoma moderan album, ali mu ukorenjenost u bazičnom hard rocku pruža stalnu relevantnost, pa se ni danas ne može reći da zvuči zastarelo ili prevaziđeno.
Jedanaesti studijski album Alisa Kupera objavljen je 25. jula 1989. za diskografsku kuću „Epic Records“. Kao producent, Dezmond Čajld je u najvećoj meri, nepogrešivo, pomogao stvaranju velike povratničke ploče. Za saradnju sa njim se Kuper, inače, odlučio slušajući na radiju u kolima najnovije pesme kolega poput Aerosmith i Bon Jovi, u tom periodu apsolutnih osvajača top-lista upravo zahvaljujući Čajldovom doprinosu. Priključivanjem vodećem pravcu, Alis prekida deceniju relativnog stagniranja i možda delimičnog utiska otpisanosti. „Trash“ je, popevši se na sam vrh lestvice LP-ja (prvoplasiran u Sjedinjenim Američkim Državama, a drugi u Velikoj Britaniji), predstavljao vraćanje u velikom stilu i danas se, uprkos očiglednoj mejnstrim uklopivosti, još uvek veoma visoko kotira kao jedan od najboljih primera hard rock/glam metal zvuka svoje decenije. Ne bi trebalo zaboraviti ni ikoničnu fotografiju sa omota, koja je prepoznatljivo provučena kao motiv video spota za najveći hit, „Poison“.
Postavu koja je snimila ploču činili su, pored Kupera kao vokala: gitarista Džon MekKari, basista Hju Mekdonald, bubnjar Bobi Šuinar i klavijaturista Alan Sent-Džon. Zabeležena su gostovanja zvučnih imena poput Stivena Tajlera (traka broj 5), Džona Bon Džovija (8) i Kipa Vingera (10) na pratećim vokalima, gitarista Džoa Perija (3), Ričija Sambore (9) i Stiva Lukatera (9), a Džoan Džet je doprinela kao koautor singla „House of fire“. Čitavu priču zaokružuje svetska turneja „Trashes the world“, u okviru koje Alis posećuje i Jugoslaviju, nastupivši na beogradskom Sajmu 21. jula 1990.
 |
| Izvor: jugosvirke.files.wordpress. Broj sadrži intervju i reportažu Aleksandra Žikića |
Na albumu se našlo ukupno deset pesama:
1. Poison
2. Spark in the dark
3. House of fire
4. Why trust you
5. Only my heart talkin'
6. Bed of nails
7. This maniac's in love with you
8. Trash
9. Hell is living without you
10. I'm your gun
Njihov kvalitet, kao i sam stil, nije potpuno ujednačen, ali raspored traka je takav da su „udarne“ tačke baš na onim mestima gde je to neophodno kako utisak celine ne bi bio pokvaren. Izdvojila su se četiri singla, do današnjeg dana veoma dobro poznata, što je za bilo koji album sasvim dovoljan pokazatelj položenog ispita vremena. Zbog uobičajenog pristupa recenziranju (započetog na starom blogu), najkvalitetnije ostavljam za završni „top 3“, a ovde se među njima igrom slučaja (ili odličnom procenom producenta) nalaze uvodne dve, pa zato sa pregledom ploče krećem od prve sledeće. „House of fire“ je još uvek popularna, zahvaljujući hitičnosti i reprezentativnosti po manir čitavog albuma. Možda je meni lično malo dosadila, ali moram priznati da uvek volim onaj prelaz od strofe ka refrenu. Sve u svemu, klasična hard rock stvar sa ubedljivim horskim deonicama i postepenim građenjem zvučne kulminacije.
Iza nje dolazi „Why trust you“, u klasičnijem maniru i poprilično kisela po opštem tonu – verovatno niko bolje od Alisa ne ume da, bukvalno „kroz zube“, tako zajedljivo procedi nešto slično. Još jedan potcenjeniji primer, koji odlikuju dobra gitara i zanimljivo održavanje tempa. „Only my heart talkin'“ je u punom smislu power balada, što podrazumeva naglašene gitare i malo teatralnosti. Široko omiljena među fanovima, dobro postiže efekat razoružanosti „matorog grešnika” i zaista je solidna stvar, mada meni ne i najbolja sporija sa ove ploče. Dok ona zvuči nekako „kućevno“ i familijarno, „Hell is living without you“ na B strani kao da dolazi direktno s mračnog dna beznađa, pa verujem da zbog tako gotskijeg šmeka nije izabrana za singl.
„Bed of nails“, još jedna izrazito popularna stvar, ima odličan uvod u nekakvom „Drakula“/„Fantom iz opere“ stilu (orgulje i ta sablasna naracija ispod glasa), razvijajući se u hard rock hitčinu sa.... ne baš rodno korektnim, mada šaljivim S/M stihovima. Priznajem da mi je uvek izazivala određenu nelagodu, pošto nikada i nikako nisam uspela da pređem preko tog (kraja) refrena. Zvuči mi beznadežno seksistički – a osoba sam koja pesme poput „Lutko moja, takav sam ti ja“ (Osmi putnik) ili „Animal“ (W.A.S.P.) voli taman dovoljno da potpuno istoleriše problematične stihove (u prvom slučaju, znate već ono: Budi dobra, ženiću te – ne varaj me, prebiću te; a u drugom – pa, podnaslov sve govori, čak je ni Bleki odavno ne izvodi uživo). Ipak, ritam je ovde makar nepromenjeno, sve vreme sjajan, a rokenrol/metal nikad i nije bio za lažne čistunce.
Iza toga „This maniac's in love with you“ dođe kao neka relaksacija, slatka pesmica koju klavijature i prateći vokali zaogrću skoro pop prizvukom. Naslovna numera donosi solidan instrumentalni okvir za još jedan cinični „obračun“ sa (ne)opevanim ženskim đubretom (trash) – refren otkriva i kakvim zapravo, tj. u kojim situacijama. Možda je, barem idejno, najviše na tragu Kuperovog shock rock koncepta iz sedamdesetih. Album zatvara neozbiljna, otvoreno opscena „I'm your gun“. Svojim brzim ritmom vraća sve u ležernije raspoloženje, posebno upadljivo iza prethodeće joj numere, ali istovremeno pomalo klizi u banalnost. Možda je takav kraj bio potreban?
Najbolje od albuma – obavezne 3:
1. „Spark in the dark“. Nadovezuje se na uvodnu dobrim radom gitare i fazonskim, sa merom dvosmislenim stihovima. Sličnog je tipa kao „House of fire“, ali zvuči svežije i sa više stila. Zanemarena, solidna glam stvar.
2. „Hell is living without you“. Mračna balada, vrhunska počev od prve strofe (I can't find your face / in a thousand masqueraders, / You're hidden in the colors / of a million other lost charaders. / In life's big parade, / I'm the loneliest spectator, / 'cause you're gone without a trace / in a sea of faceless imitators), pa postavke refrena, muzike, atmosfere i stalnih referenci na izvitopereni svet koji glumata. Dramatičnost je ovoga puta pun pogodak, sugerišući osećaj apsolutnog beznađa. Naročito volim dvosmislenost naslova, koja je istaknuta i alterniranjem sa krajevima strofa, a može biti podjednako „(moj) Pakao bez tebe i dalje živi (funkcioniše)“ i (lepše) „Živeti bez tebe je pakao“. Kao pretposlednja na ploči, postiže pravi efekat.
3. „Poison“. Očekivano?
Vidite, jedan od mojih najboljih školskih drugova odmalena se bavio plesom i bio vrhunski talenat. Istovremeno pobožan, jednom prilikom mi se požalio da njegov ispovednik u nekom ovčarsko-kablarskom manastiru smatra scensku umetnost grehom. Sam drugar je tada, zbog muzike koju slušam, bio ozbiljno zabrinut za moj moral i dušu, iako je priznao da u rocku/metalu zaista postoji neka čudna snaga – navodeći upravo „Poison“ kao primer. Danas on živi u Njujorku, izveštio se kao plesač i glumac. A ja, ostajući verna žanru, nikada se nisam odala nijednom poroku za koji su me „moralni“ patrijarhalci-patriote kao tinejdžerku sumnjičili samo zbog oblačenja u crno i odlazaka na svirke. No, to nije poenta digresije, već zadivljujuća privlačnost pesme „Poison“ koja, eto, nije promakla ni mom, muzički potpuno drugačije orijentisanom drugu.
Zasigurno najkomercijalniji i najčuveniji hit Alisa Kupera, poznatiji čak i od „School's out“, svoj status velikim delom duguje, do danas nepromenjenom emitovanju do iznemoglosti na kanalima „VH1“ i „MTV“ (sada „80s“). I pored toga, nema govora o precenjenosti, samo apsolutno zasluženoj slavi. Iako toliko „izlizavana“, pa vrapci znaju makar refren, ni po jednom osnovu ne možemo reći da je loša pesma. Otvara ploču i, pametno izabrana kao udarni hit, do kraja nastavlja da zasenjuje ostatak materijala. Svaki takt je na mestu, svaki prelaz, vokalni efekat. Imamo uvod sa prepoznatljivim rifom i efektnim „otkucavanjem“ ritma kroz nadovezujuće strofe, ka refrenima; horske prateće vokale; stihovne metafore kao spoj oprečnosti (Your cruel device, / your blood like ice, / one look could kill, / my pain – your thrill)… Sve je savršeno!
Prvi, objektivno najbolji singl, bez premca na albumu, ujedno mu postavlja ton i teme, ali i besprekorno vaga opsesiju sa agonijom, požudu koja satire (I wanna love you, but I better not touch, / I wanna hold you, but my senses tell me to stop, / I wanna kiss you, but I want it too much , / I wanna taste you, but your lips are venomous poison) i sadomazohističke elemente (I wanna hurt you, just to hear you screaming my name; … I don't wanna break these chains). Gitara ni na trenutak ne potiskuje, ali zato sve vreme podupire, najisturenije (vokalne) deonice kompozicije. Dodajmo kvalitetan, upečatljiv spot (u dve verzije, od kojih je jedna cenzurisana) – pesma koja zaista ne može da dosadi.
Iako bi ga bilo preterano nazvati vrhuncem njegove diskografije, a svakako nije ni najbolji album koji je Alis Kuper snimio, „Trash“, ne samo zahvaljujući velikoj prepoznatljivosti, zauzima istaknuto i nesumnjivo prekretničko mesto. Revitalizovavši mu karijeru, učinio ga je ponovo relevantnim i vratio „u igru“ – imajmo u vidu da je legendarni muzičar tada već zagazio u četrdesete i lako se moglo desiti da ga otpišu kao deo rokenrol istorije, koji ni u teoriji više ne može uzburkati more puno stalno novih talasa. Sa stanovišta pravca i duha vremena, ploča „Trash“ je opravdano prihvaćena kao jedan od najboljih primera zvuka i, danas, nezaobilazan deo različitih pregleda najreprezentativnijih ostvarenja iz svoje epohe.
Materijal nije monoton: od ukupno deset pesama, za najmanje polovinu se može reći da su iznad proseka, dok album kao celina svaki put prolazi ispit vremena. Kompromis ili ne, zdušno je prihvaćen i prilagođen stilu uveliko afirmisanog muzičara, tako da ne predstavlja dodvoravanje dobu, već još jedan primer sposobnosti umetnika da na svoj način ovlada epohom.