komentariše: Isidora Đolović
Povodom jubileja afere Majerling, današnja tema je televizijski film koji se u mnogim izvorima navodi kao najrelevantnija adaptacija istorijske priče. Dok nisam baš sigurna koliko se to zaista može tvrditi, naročito u pogledu verodostojnosti prikazanog, činjenica je da ostvarenje obuhvata mnoštvo, iz različitih izvora prikupljenih, detalja (najčešće fragmenata urbanih legendi ili potpuno izmaštanih) o jednoj od najvećih misterija Habzburškog carstva, ali i evropske povesti uopšte. O događaju i ličnostima koje su bile uključene, pisala sam u nekoliko navrata: na starom blogu, OVDE i novom, OVDE. Preporučujem ih kao istorijski zasnovan uvod u tekst koji sledi.
Film je, zapravo, koncipiran kao mini-serija iz dva jednoipočasovna dela, sa internacionalnom, mešovitom glumačkom postavom, usled čega je sinhronizovan na italijanski, nemački i engleski jezik. Još jedna sličnost sa ostalim dugometražnim verzijama istorijskih priča, snimanim u periodu kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih, otkriva se već u koncepciji uvodnih najava tumača glavnih uloga i samoj špici koja predstavlja kompilaciju najznačajnijih scena. Cilj je izlaganje deset poslednjih godina života habzburškog prestolonaslednika, nadvojvode Rudolfa od Austrije, ali u sasvim određenom stilu, na šta ukazuje dvojni odabir naslova i podnaslova. On uglavnom glasi „Kronprinz Rudolf: Der Rebell“, što znači da je kao bitan izvor uzeta studija nemačke istoričarke Brigit Haman („Rudolf. Crown Prince and Rebel“). Druga verzija, češća na engleskom govornom području, jeste „The Crown Prince, the (only) son of Sissi“ – i to su, nezavisno od gledišta za koje se opredelimo, dve pretežne strane njegove ličnosti koje autori ističu kao presudne.
Kao austrijsko-nemačko-francusko-italijanska koprodukcija, film se pojavio pod tri različita naslova za svako tržište: „Kronprinz Rudolfs letze liebe“ (Poslednja ljubav princa Rudolfa), „L'Heritier de Sissi“ (Sisin naslednik) i „Il destino di un principe“ (Sudbina jednog princa). Režiser je Robert Dornhelm, a spomenuta Brigit Haman konsultovana je po pitanju scenarija. Nemačka verzija je upola kraća i u prvi plan postavlja ljubavni zaplet.
Uvod je osmišljen u formi nizanja pozadinskih, maglovitih fragmenata sećanja kroz jurnjavu lokomotive zavejanim predelom od Majerlinga do Beča, uz pratnju dramatične muzike. Pomalo, a verovatno i ne slučajno, sve izaziva asocijacije na „Anu Karenjinu“ (zanimljivo je da su, nekoliko godina kasnije, dvoje glavnih glumaca igrali vodeće uloge i u toj seriji: „Rudolf“ Ljevina, a „Marija“ naslovnu rolu). Priča se otvara nemim saopštenjima o tragediji, najpre onim izrečenim Rudolfovoj majci (carica Elizabeta, čuvena „Sisi“), pa zatim njenim odlaskom caru, suprugu i ocu. Zatim vidimo početak čuvene, do današnjeg dana sačuvane pogrebne ceremonije Habzburga, koja se odigrava kucanjem na vrata imperijalne Kapucinske kripte i nabrajanjem titula pokojnika. Iza sveštenikovog odsečnog: Ne znamo ga, prvi put je jasno ukazano da Rudolf nije bio ono što su mu nametnuli rođenje i klasna pripadnost.
Kao dužem obrazloženju uzroka upravo nagoveštenog ishoda, priča se hronološki vraća malo više od deset godina unazad – do 1878. Vidimo Rudija (Max von Thun) od nekih dvadesetak leta, kako se nestrpljivo vrpolji dok dvorski slikar Hans (igra ga Omar Šarif, inače Rudolf u starijoj, najpoznatijoj filmskoj verziji „Majerlinga“) pokušava da ga portretiše. Sledeći kadar mladića prikazuje razgolićenog, u krevetu sa vidno starijom baronesom Helenom Večerom (Alexandra Vandernoot), po čijem telu „iscrtava“ mapu Evrope, iznoseći viziju kosmopolitskijeg ustrojstva kontinenta, nalik današnjoj Evropskoj Uniji. Ovo je, naravno, u celini izmišljeno, jer i pored tračeva koji starijoj Večeri pripisuju uvođenje Rudolfa u mladićstvo, kao i to da je bila ljubavnica Franca Jozefa, šanse za tako nešto su zaista male. Kao i viđena golotinja, služi tek postizanju efekta skandalizovanja. Helena mu tom prilikom poklanja tabakeru sa ugraviranim imenom „Rudolf“ (još jedno izokretanje može-biti-ali-je-neproverena istorije: navodno je princ takve tabakere poklanjao svim devojkama sa kojima je bio, a ne obrnuto), pa se iskrada i vešto prelazi iz jedne u drugu kočiju, zamećući trag (sličnih scena je u filmovima o onovremenom Beču iznenađujuće mnogo).
Sledeći prizor se odigrava u pozorištu i ponovo je plod fikcije. U društvu prestolonaslednika nemačkog trona, budućeg kajzera Vilhelma (II), Rudolf prisustvuje izvođenju opere „Romeo i Julija“ (što je, naravno, VEOMA znakovito). Sudeći prema dočeku i reakcijama okupljenih, bez konkurencije je najveća zvezda u gradu. Na stepeništu ga, uz ljubavnicu, dočekuje njena kći, devojčica Meri (teško da se Marija Večera sa sedam godina uveliko služila tim nadimkom!), poprilično jeziva klinka i već ozbiljan „stalker“ – a tu je i razuzdana rođaka Mari Lariš.
Onako usputno, Rudolf iznosi opasku o nesrećnim brakovima u svojoj dobroj katoličkoj porodici, što i nije baš na mestu kada se dobro zna za ogromnu ljubav Franca Jozefa prema Elizabeti. Njihovom odnosu je s vremenom presudila nepremostiva razlika u naravima supružnika, ali je neosporno da se radilo o braku sklopljenom po slobodnom izboru (uprkos svim preprekama) i da car do kraja života nije prestao da je voli i oplakuje.
U svakom slučaju, carski par je, posle Helene, tek drugi u nizu primera potpuno neadekvatnog odabira za ulogu, posmatramo li čisto fizički. Ni Klaus Maria Brandauer (Franc), ni Sandra Ceccarelli (Sisi) ne liče na svoje stvarnosne junake. Nasuprot njima, glumac koji igra Rudolfa je šarmantan i uverljiv, a najviše podseća na mladog Kristijana Bejla, koji bi meni lično bio kasting rešenje iz snova.
Tom prilikom saznajemo dva bitna razloga za Rudijevu melanholiju i teško nezadovoljstvo: pre svega, otac ga uporno ignoriše, ne uzimajući njegove ideje za ozbiljno i lišavajući ga učešća u bilo kom važnom diplomatskom poduhvatu. Posmatrajući, s druge strane, majčinu nežnost prema mlađoj sestri (Mariji Valeriji, koju iz nekog razloga vidimo tad i nikad više), princ obuzet Edipovim kompleksom odlazi u bordel, očito svoju drugu kuću. Tamo susrećemo Mici Kaspar (Birgit Minichmayr), a dvojica mladih „budućih careva“ zbijaju šale na račun svojih dugovečnih očeva i procenjuju kako im je 1922. realno vreme dolaska na tron.
Rudolf, ipak, ističe habzburšku superiornost, ali i potrebu da se trula, konzervativna monarhija njegovog oca menja u susret XX veku. Liberal je, bonvivan i plejboj, ali istovremeno naučnički tip, intelektualac – jednom rečju, retka zverka među jednoga-dana-krunisanim glavama.
Isto smatra tata Franc, ali ne u pozitivnom smislu, zbog čega problematičnog jedinca šalje u Prag. Tamo se ovaj dosađuje u lovu, negoduje zbog prevelikog uticaja premijera Eduarda Tafea (Kristijan Klavje) na oca, loše se slaže sa nadbiskupom. Ponovo se kao bitna, mentorska figura pojavljuje spomenuti slikar Hans Kanon (Šarif), sugerišući mu da se bolje upozna sa situacijom tako što će malo zaći među narod. Psihoanalizirajući ga pre frojdizma, Hans tvrdi kako ispod njegove površine vidi uplašeno dete koje se opire namenjenoj sudbini. Prerušen, mršavi i obrijani Rudi sa sve radničkom kapom tumara ulicama, nailazi na pekaru i zaljubljuje se u devojku koja tamo radi (zapravo, prvu na koju je, kako izgleda, uopšte naleteo tako „pušten s lanca“). Jesam li rekla da je priča sentimentalna? Ovo je još jedan izmaštani podzaplet, proširena legenda o mladoj Jevrejki koja je bila zaljubljena u Rudolfa, mada se nisu poznavali i umrla od tuberkuloze, što je njega, kada je čuo, strašno pogodilo. Film priču razvija u nedovoljno motivisanu i ne baš logičnu modifikaciju, sa ciljem da pruži delimično objašnjenje rastuće depresije junaka u kasnijem periodu.
Elem, Rudi se devojci predstavio kao Julijus Feliks i, u onih par susreta (zakamufliran, ali ipak pod prismotrom) imaju proste razgovore, jedan poljubac uz stablo drveta i reku, te slučajno otkrivanje neke vrste geta za siročad/male prosjake, zbog čega je princ veoma potresen. Dvostruki život kulminira bekstvom iz gostionice na otvorenom, gde su ga neki ljudi prepoznali na osnovu zidnog portreta iznad šanka. Međutim, Sara (Julia Jentsuh) nikako ništa ne povezuje, pošto je verovatno nije zanimala politika, a ni džet-set. U međuvremenu, dolazi i napadna Helena, sa kojom Rudolf raskida pod obrazloženjem da je – odrastao (= našao mlađu).
Drugo objašnjenje naravi i postupaka glavnog protagoniste pokušava da nam sugeriše epizoda susreta sa majkom, praćenom instruktorom jahanja. To je Britanac Bej Midlton (videti moj prikaz knjige „Lovac na bogatstvo“), na koga je Rudolf nekontrolisano ljubomoran. Uveliko pišući anonimne članke protiv vlasti, pod pseudonimom – pogađajte tri puta: Julijus Feliks! – princ ipak odbija Sisine ideje o izvođenju puča na račun naklonosti koju oboje uživaju u Mađarskoj. Frustriran osećajem da su mu ruke vezane usled očevog ignorisanja, ipak nema nameru da „cepa carstvo“ u čije jedinstvo veruje iznad svega.
Sa povratkom u Prag, otkriva da je Sara umrla, posredno njegovom krivicom: očeve uhode su otkrile da se viđaju, pa uredile da se jevrejska Jagodinka Simonović prisilno uda. Ona je, verovatno u očajanju, izašla na pljusak, zaradila groznicu i – preminula. Razočaran u ljubav, Rudolf se vraća svojoj uobičajenoj razonodi, javnim kućama. Da bi ga zauzdao, otac pribegava dokazano najgorem mogućem rešenju, politički motivisanom, ugovorenom braku. I to sa „jedinom preostalom evropskom princezom na raspolaganju“, nedozrelom, praktično detetom.
Čitava epizoda venčanja je trapavo i loše izvedena: pre svega, Stefani od Belgije (Daniela Golpashin) nimalo ne liči na „sebe” u realnosti. Manimo se korektnosti, prava Stef bila je mnogo ružnija. Više od hiljadu reči/scena govori tužni skup na fotografisanju: niko nije srećan ili makar zadovoljan postignutim spojem (između ostalog, Sisi komentariše kako snajka „pleše kao kamila“). Na dan ceremonije, Helena spaljuje fotografiju nekadašnjeg ljubavnika, dok Marija (Meri) čuva svoj primerak. Prve bračne noći, Stefani se trese od straha i plače, što Rudolf suptilno ignoriše, čime filmska verzija odgovara onoj u baletu „Majerling“ (ovde je sugerisano ne-baš-silovanje, ali definitivno bračni odnos bez obostranog pristanka).
Međutim, dve godine kasnije, dok još uvek žive u Pragu, Stefani zatičemo kao histeričnu, narodski rečeno, oštrokonđu koja ne pokazuje ni trunku podrške, razumevanja ili napora za slaganje sa bilo čime što Rudolf radi. Ovo je već mnogo više u skladu sa istorijski zabeleženim portretom. No, već u sledećih par scena imamo šizofreno, konfuzno ponašanje na delu: kada Rudolf, ushićen što mu je otac dozvolio povratak u Beč, pokuša da joj se približi, ona beži kao da je manijak. Nešto kasnije, na otvaranju izložbe (obeleženom puštanjem električnog osvetljenja), egzibicionistički se penje na binu i šapuće mu kako je trudna.
Zabrinuti Franc nikako da sazna ko je tajanstveni Julijus Feliks, autor buntovničkih novinskih članaka. Rođenje princeze Elizabete (nazvane po Rudolfovoj majci – nisam sigurna da je ta činjenica mnogo usrećila ijednu od njih) propraća odbrojavanje plotuna, tokom kojeg Sisi, ful obučena i u stezniku, radi zgibove na svojoj čuvenoj sobnoj napravi. Da li je ova scena zamišljena kao deo neke parodije? Sve u svemu, odmah biva jasno da, koliko god princ voleo kćerku, dete ne može popraviti odnose između supružnika.
Hronološki skok u 1888. godinu: Marija Večera (igra je Vitorija Pučini), ista ona mala uhoda, sada je prelepa devojka – doduše, osim svetlih očiju, glumica ama baš ni po čemu ne liči na pravu Meri. Zaista, kome je uopšte palo na pamet da ona i Helena budu predstavljene kao plavuše, dok je Stefani crnka, naizgled još mlađa od suparnice-tinejdžerke?!? Vidimo da je Stefani još drčnija, a Rudolf, lagano izjedan nekom bolešću, postaje zavisnik od morfijuma.
Na bal u Hofburgu, priređen u čast kajzera Fridriha, Larišova Mariju odvodi pod izgovorom za Helenu kako je reč o prosidbi u najavi, od portugalskog plemića. Zapravo ima nameru da pomogne devojci u ostvarenju davnašnje opsesije – bliskog susreta sa Rudolfom. Po običaju, majka i sin napuštaju dvoranu usred valcera i odlaze da se šetaju. Sisi mu ovom prilikom pokazuje tetovažu sidra na ramenu (!), objasnivši kob koju mu je prenela: Mi bolujemo od onoga što jesmo i na kraju iz tog razloga i umiremo.
Prvi deo filma se završava upoznavanjem Marije u vrtu zamka i Rudolfovom momentalnom očaranošću.
Mici podrugljivo, naglas čita Marijino ljubavno pismo, dok je u krevetu sa Rudolfom, koji je ozbiljniji. Prokrijumčarena kroz lagume dvora, ispunjene raznim opscenim sklupturama, Marija prvi put posećuje prestolonaslednikove privatne prostorije (poverljivi sluga Lošek i nadalje ostaje zadužen za „dobavljanje“ žena). U tzv. Orijentalnoj sobi, pažnju joj privlači famozna tabakera s početka filma; kada ostanu nasamo, iako on samo želi da razgovaraju, očekivano je zbunjena.
Rudolfov nerazdvojni drug, nadvojvoda Johan Salvador ili „Ort“ (Fritz Karl), primer je dobro ispoštovane istorijske osnove. Najčešće ih viđamo skupa, bilo to u bordelu ili na gardijskom polju. Princ se nada reformama i uzda u liberalnije nazore starog kajzera Fridriha, dok njegov unuk (već spominjani Vilhelm, u tumačenju Roberta Štadlobera) zastupa agresivnu, velikonemačku politiku.
Ljubav prema Mariji menja Rudolfa, koji se poverava Mici, uvek pre svega prijateljici „sa povlasticama“. Očajna gluma Stefani kulminira u sceni njenog upada u stan dotične, sa saopštenjem da ju je muž zarazio nekakvom veneričnom bolešću, pa je sada sterilna. Nebulozno, pre svega jer se za isti podatak znalo godinama ranije i supružnici jedva da su više imali bilo kakvog kontakta. Štaviše, uveliko zabavljena sopstvenim ljubavnicima, teško da se Stefi opterećivala provaljivanjem kod kurtizana, mada joj ispadi, sudeći prema hroničarima, definitivno nisi bili strani.
Marija dotle zaneseno održava i krije prepisku sa svojim idolom plave krvi, odbijajući majčina navaljivanja da se uda. Rudolf ponovo odbija ponuđenu mađarsku krunu. Uzgred, zar je kašalj jedini simptom gonoreje (ili sifilisa)? Šta Stefani znači ono: „Ti još i možeš da se izlečiš?“ Kako to da se ni Mici, ni Marija (nešto kasnije) nisu zarazile? Previše kontradiktornosti.
Biće da devičanska krv ipak makar privremeno leči venerične bolesti. Rudolf Mariji najpre čita svoje spise, pri čemu je devojka sva u stilu: O, Rudi, TAKO si pametan! Moram priznati da ima nekog sladunjavo-infantilnog šarma u ovoj sceni i svi kritičari koji su zamerali kako se Večera ponaša „poput zatreskane tinejdžerke“ zaboravljaju glavno – ona to i jeste bila.
Kasnije
je odvodi nadomak Majerlinga, tvrdeći kako ga je kupio za njih dvoje (zapravo, to se desilo 1886.). Rudi baš
voli da se ljubaka u prirodi, pored drveća. Nije slučajno što scena ambijentom podseća
na raniju, sa Jevrejkom, ali je telesno sada mnogo
konkretnija i smelija. Slede eksplicitniji krevetski kadrovi.
Dok napolju bukte protesti nemačkih separatista i antisemita, Franc ne obraća dovoljno pažnje na monografiju o Austrougarskoj koju mu sin ushićeno i sa detinjastom nadom predstavlja. Rezultat njegovog višegodišnjeg rada caru ne znači mnogo. Istovremeno, Migel od Bragance, bogati portugalski princ-udovac sa troje dece, Heleni dolazi kao poručeno rešenje za izlazak iz finansijske krize. Naravno, preko Marije: ovde je fino izvučena paralela roditeljske zloupotrebe dece ignorisanjem njihovih želja i sklonosti.
Mici obaveštava organe vlasti o Rudolfovim suicidalnim namerama, međutim, oni ne shvataju ozbiljno reči „jedne prostitutke“. Gluma je, najblaže rečeno, očajna.
Zato je dobra, možda i najbolja u filmu, scena sa Marijom i Rudolfom kraj teleskopa. „Hemija“ između glavnog glumačkog para je odlična i ubedljiva.
Uveden je i motiv prstena, sa ugraviranom porukom od velikog simboličkog značaja.
Urednik i vlasnik opozicionarskih novina, Moric Šeps (Joachim Krol), nalazi se u zatvoru, ali ipak ohrabruje prinčevu nameru da nastavi borbu za ideale budućnosti.
Značajna je scena na hipodromu, gde narod gleda i komentariše Mariju i Rudolfa. Ona traži od Bratfiša da im peva, tvrdeći kako bi jednoga dana volela da je njegova pesma isprati u raj. Ovo je izrazita anticipacija budućih događaja i vešto upotrebljena istorijska građa. Nagoveštavajući mu da bi umrla za/uz njega, Rudolfa počinje da podseća na Saru iz Praga.
Slikar Hans podržava ljubavni izbor svog štićenika, skrećući mu pažnju na ključno pitanje – čiji život zapravo živimo? Nemoguće je zaobići ovaj anahronizam: imajući u vidu da je Kanon preminuo 1885, kako je moguće da savetuje Rudolfa po pitanju Marije?
Odličan kontrast predstavljaju Franc i, sada zvanično vladar Nemačke, Vilhelm, na vojnoj smotri, spram nezainteresovanog Rudolfa. Sledećom prilikom, Franc ne staje na stranu Rudolfa, koji se javno raspravlja sa Vilhelmom u pogledu neizbežnog sukoba Nemačke i Francuske, pri čemu kajzer podrazumeva austrougarsko savezništvo. Treća značajna scena je incident u lovu na divlju svinju, kada naizgled banalna omaška ukazuje princu kako nije u stanju da nadmaši oca. Optužen za neposlušnost, odlučan da traži poništenje braka, Rudolf rastuću depresiju suzbija „bodenjem u venu“ ... i, naravno, bordelima.
Nije sve, naravno, porok i blud: prilikom tajnog susreta sa Žoržoom Klemansoom, kandidatom na francuskim republičkim izborima, dobija nadu u mogućnost predupređenja nemačke dominacije i sprečavanja rata u Evropi.
Helena pronalazi tabakeru (koju je sada Rudolf prosledio Mariji: potpuno bizarno, gore čak i od toga što spava sa devojkom čija mu je majka nekada bila ljubavnica), odmah otpušta sobaricu (istorijski tačno, ali iz drugog razloga), a Mariju šalje u Englesku do ugovorene svadbe, ucenjujući je činjenicom da nemaju novca. Sugeriše kako je švaleracija u braku, odnosno, posle, dozvoljena. Još nešto, zašto je Hana, Marijina starija sestra, ovde po svemu sudeći mlađa?! Gde je brat?
U sceni koja ozbiljno pretenduje na neslavnu titulu najgluplje u filmu, Stefani priređuje Rudolfu „sačekušu“, poput kakvog zlog trbuhozborca nateravši Mariju da mu kaže kako se udaje (kao da ova već sledećeg minuta, nasamo, neće opovrgnuti iznuđen iskaz). Izlazi iz kabineta sa zaključkom da Večera „liči na Mici Kaspar“ (?!) i pozivanjem na neprikosnovenu validnost katoličkog braka. (Na stranu sve, zar Marija nije u Engleskoj?)
Johan nastavlja da prebacuje prijatelju što (hamletovski?) okleva pred ocem, a doktor mu predviđa još dvadeset godina života sa sifilisom, u najboljem slučaju. Konfuzno i trapavo motivisano beznađe, sateranost u egzistencijalni ćošak, vodi do pomalo nebulozne odluke da preko Larišove (ustaljeni kurir) zamoli Migela za neobičnu uslugu. Glumeći ravnodušnost, traži da vrati Mariju u Beč i oženi se njome.
Film kao po pravilu postaje jak na mestima koja su istorijski verodostojna. Franc Jozef saopštava sinu da je nedostojan prestola, jer nekonvencionalnim stavovima preti da sruši šest vekova dugu monarhiju. Ljut je i što je pisao papi iza njegovih leđa, javno se pokazujući sa mladom baronesom. Najavljuje ambasadorski bal 28. januara, na kome bi trebalo da se sve razreši. Ovde imamo solidan portret već ostarelog cara, čoveka koji iskreno voli svoju porodicu, ali je u isto vreme nepopravljivo vezan krutim vaspitanjem, karakterom i vladarskom pozicijom. Daje Rudolfu do znanja kako je svestan da sa Stefani ne može dobiti sina, pa ipak ne odstupa od pravila. Za razliku od njega, ovde predstavljena Sisi suviše je ukočena, nezgrapna, distancirana u potpuno pogrešnom smislu.
Sa teško suzbijanim likovanjem, Tafe ucenjuje princa optužbama za pripremanje državnog udara. Rudolf laže Mariju da je ne voli, kako bi je zaštitio od hajke koja mu se približila: očajan, pritisnut sa svih strana, za sebe je već odlučio šta i kako dalje.
Famozni
bal sadrži polulegendarnu scenu Marijinog ispada, ovde začinjenu nerealnim
postupkom na zaprepašćenje svih prisutnih. Rudolf je upoznaje sa roditeljima
(Sisi komentariše da je lepa), naočigled zvanica i svoje otuđene supruge. Ogroman propust: gde je polumesec u Marijinoj kosi?!?
Filmska verzija se opredeljuje za scenario detaljno isplaniranog odlaska u Majerling. Jedini segmenti koji su istorijski ispoštovani odnose se na: znak krsta, navodno napravljen nad Micinim čelom prilikom dostojanstvenog rastanka; ulogu Larišove u dovođenju Marije; Večerinu crnu putničku haljinu. Prizor male Erži, koja spava sa lutkom vojnika (surogat oca) u naručju, kao i reči upućene Stefani (zapravo deo pisma), služe pojačavanju sentimentalnog efekta.
Završnica je smeštena u tmurni pejzaž sumornog zimskog dana. Marija najpre stiže u palatu kroz isti onaj jezivi prolaz – na radnom stolu su sada posebno vidni famozna lobanja i revolver; a Larišova dobija instrukcije po pitanju saopštenja verzije za javnost. U Majerling odlaze zajedno, prethodno primenjujući, kroz čitav film provlačeno, vešto manevrisanje menjanjem kočija ulicama Beča – način na koji se plemstvo inkognito prebacivalo sa jedne tajne lokacije na drugu.
Delimično verno je rekonstruisana i poslednja noć: Habzburzi imaju porodični skup, Marija i Rudolf slušaju Bratfiša dok peva. Ujutru, princ nalaže Bratfišu da Mariju odveze u Beč, ali ona se neposlušno vraća u kuću, pozivajući se na zavet sa prstena. Njihova poslednja scena je svedena, ali efektna, počev od dela dijaloga: (Rudolf) Misliš li da ćemo se vratiti, posle smrti? (užasava ga Sisino uverenje u besomučne reinkarnacije i neprekinuti krug mučenja, prim. I.Đ.) – (Marija) Ali, nigde i ne idemo. Sada ostajemo zajedno, ovde, zauvek. Kadar se magli, ostavljajući u prvom planu samo revolver na noćnom stočiću, preko koga je položena Rudolfova ruka. Čekajući napolju, Bratfiš i Lošek čuju pucnje, jedan za drugim, nimalo iznenađeni.
Okviri filma su istovetni, samo je krajnji proširen u ceo govor pred kriptom. Izgovorio ga je Veliki maršal, princ fon Hoenloe i glasi ovako:
- Ko dolazi?
- Njegovo kraljevsko i carsko visočanstvo, najdostojanstveniji princ, nadvojvoda Rudolf.
- Ne poznajemo ga. (...) Ko dolazi?
- Nadvojvoda Rudolf.
- Ne poznajemo ga. (...) Ko dolazi?
- Siroti grešnik.
- Unesite ga.
Narativna odjava upoznaje gledaoce sa dugoročnijim posledicama događaja po Evropu (Prvi svetski rat), ostavljajući ih u nedoumici po pitanju Rudolfovog eventualnog uticaja na drugačiju geopolitičku mapu, samo da je bio bolje sreće. Poslednji prizor je usamljeni grob Marije Večere.
Film „Prestolonaslednik Rudolf“ nije (preterano) loš, ali, ruku na srce, ni dovoljno dobar. Možda bi se najbolje dao definisati onom narodnom: „Mnogo hteo, mnogo započeo“. Gotovo poput glavnog junaka, ostvarenje je imalo znatan broj polazišnih pogodnosti: veliku produkciju, impresivan vizuelni deo (naročito s obzirom na to da se radi o televizijskom filmu), relativno dobru glumačku ekipu, autentične lokacije snimanja i zanimljivu, snažnu muzičku podlogu (zaslužni su Ludvig Ekman i Jerg Magnus Fajl) koja dramatično prati odgovarajuće obrte u radnji. Što je najbitnije, imalo je intrigantnu priču kao osnovu, sa prilikom da joj se pristupi s nešto šireg stanovišta nego što je to učinio, recimo, već spominjani „Mayerling“ sa Omarom Šarifom i Katrin Denev, zasnovan na Aneovom pretežno zaslađenom romanu.
U tome su samo delimično uspeli. Nažalost, iako obuhvata znatan društveno-politički opseg, film istovremeno biva beznadežno sentimentalizovan oslanjanjem na tračersko-polulegendarnu građu. Time se ruši unutrašnja logika događaja, a predstavljenim ličnostima oduzeta je dubina, pa na kraju nemamo utisak da ih poznajemo ili zbilja razumemo bilo čije postupke.
Ono što je odlično svakako su kostimi, ambijent epohe i enterijeri, pogotovo Rudolfov kabinet kao veran odraz njegovih interesovanja, pre svega ornitologije. Pohvale idu i na račun naslovne uloge: glumac se svojski potrudio da što bolje uđe u lik i prenese ga prilično ubedljivo, sa svim protivrečnostima. Iako fizički nimalo ne liči na nju, partnerka u ulozi Marije Večere takođe je sjajna, a isto važi za Brandauera kao Franca Jozefa.
Rudolfa i njegovu majku pratila je reputacija kakvu kasnije posebno popularizuje princeza Dajana: miljenici naroda, osećajni i slobodoumni zatočenici zastarelog, strogog dinastičkog protokola, predodređeni za tragičan kraj. Beznadežno se nigde ne uklapaju – suviše prefinjeni za plebs koji je već sit monarhije; suviše svetovni i širokog duha za dvor. Kada takvim ličnostima dodamo više nego nesvakidašnje okolnosti pod kojima su napustile ovaj svet, jasno je zašto nam i dalje izmiče zaista kvalitetna tematizacija njihove, po mnogo čemu još nerazjašnjene, kontradiktorne istorije. Makmilanov balet „Majerling“ zapravo ostaje adaptacija koja najbolje posreduje mračnu, tragičnu strast u pozadini ove priče.
* Moji tekstovi o Habzburzima,stari blog