komentariše: Isidora Đolović
Mjuzikl je nezgodan jer češće nego kod nekih drugih žanrova sve preti da sklizne u banalnost. Teško je ostati ozbiljan već pri samoj pomisli da, tek tako, usred dijaloga neki tamo ljudi počinju da pevaju i važno je biti veoma obazriv, kako bi se muzika dobro uklopila sa narativom. Nije dovoljno osloniti se isključivo na vokalna izvođenja, još manje na kompiliranje dobro poznatih melodija kao mamac za publiku, koji bi trebalo da podupre slabunjavi siže i nostalgičnim emocijama zaseni sve druge manjkavosti. „Vreme roka“ (Rock of Ages), nažalost, primenjuje upravo spomenutu taktiku. Prvobitno uspešan brodvejski komad, kako se iz naslova da naslutiti (u pitanju je istoimeni hit grupe Def Leppard) ima nameru da kroz neizbežan smeh i nešto satire vrati publiku u zlatno doba hard rocka i grad prema kome su tih godina vodili svi putevi. Odredište je Los Anđeles iz 1987. i u njemu klub „The Bourbon Room“ na Sanset Stripu (svaka sličnost sa pravim lokacijama i osobama je više nego namerna), čuvenom po „ozloglašenoj“ hard'n'heavy sceni.
Tamo se, noseći kofer pun gramofonskih ploča i mnoštvo snova u glavi, zaputila mlada provincijalka Šeri Kristijan iz Oklahome (glumi je Džulijen Houg). Želi da postane klupska pevačica i, uprkos religioznom prezimenu, zagledana je u rokenrol scenu i njene upečatljive vedete. Stupivši na tlo „grada anđela“ koji naprosto vri od uzbuđenja, muzike i energije, Šeri je oduševljena i, tako euforična, laka meta za džeparoše. Neki ulični dripac joj otima prtljag sa dragocenim vinilima, ali u pomoć, mada sa zakašnjenjem, priskače Dru (Dijego Boneta) – mladić istovetnih ambicija. Dok ne dobije šansu da se dokaže kao muzičar, on radi za šankom u „Burbonu“ i odmah pristaje da predloži Šeri kao novu konobaricu. Naravno, devojci je ostvarenje sna da, makar i na sporedan ulaz, stupi u legendarni lokal.
Za to vreme, vlasnici Denis Dupri (Alek Boldvin) i Loni Barnet (Rasel Brend) muku muče sa porezom. Posle decenije uspešnog poslovanja i lansiranja karijera mnogih žestokih bendova, nalaze se pred gašenjem. Nešto manji problem im predstavljaju protesti grupe prohrišćanski orijentisanih žena, koju predvodi gradonačelnikova supruga Patriša Vitmor (Ketrin Zita-Džons). Razjarene konzervativke su odlučne u tome da zatvore „jazbinu greha“ i time doprinesu čišćenju moralnog lica grada. Njihova meta, spomenutom dvojcu ortaka poslednja nada u spas, jeste predstojeći oproštajni nastup Stejsija Džeksa (Tom Kruz), frontmena sastava Stacee Jaxx & Arsenals koji napušta zarad započinjanja solo karijere. Sa svoje strane, ta dekadentna zvezda ima nerašćišćene račune sa pohlepnim menadžerom (Pol Đamati).
Središnja ljubavna priča između dvoje mladih došljaka u potrazi za velegradskom srećom, odigravaće se između nekoliko vatri. Muzika bi tu, prirodno, trebalo da predstavlja najvažniji faktor povezivanja, pomoći, kreiranja atmosfere, ali, to se baš i nije ostvarilo. U čemu je problem?
Film „Rock of Ages“ režirao je Adam Šenkman na osnovu već postojećeg mjuzikla koji, koliko sam shvatila, funkcioniše znatno bolje i zapravo uživa prilično poštovanje publike. Njegovu dugometražnu verziju sa velikog platna teoretski svrstavaju među džuboks komedije (jukebox musical comedy) kakve su doživele ekspanziju tokom dvehiljaditih, a karakteristične su po korišćenju postojećih popularnih umesto autorskih kompozicija (primer je „Mamma Mia!“).
Otvoren zvucima numere „Paradise City“ (originalno Guns N' Roses) i skandiranjem u slavu čoveka čiji je (fiktivni) lik očigledno zasnovan na mešavini pojava i imena stvarnih rokera: to su pre svega Eksl Rouz (Axl Rose), Trejsi Gans (Tracii Guns) i Niki Siks (Nikki Sixx), film nesumnjivo obećava mnogo....već u prvoj sledećoj sceni izneverivši očekivanja. Radi se o trenutku kada se u autobusu, koji plavokosu Šeri nosi u pravcu snova, njenom neobično iritirajućem pevanju osrednje, tobože simbolične „Sister Christian“ (u originalu izvode Night Ranger) pridružuju ostali putnici. Nažalost, ubrzo shvatamo da ćemo katastrofalne vokalne deonice slušati prilično često, budući da je dotična – glavna junakinja. Pored lošeg pevanja, ambijent epohe je izrazito neuverljiv, što uočavate čak i ako niste Amerikanac koji se iz neposrednog iskustva seća kalifornijskih osamdesetih godina. Dru i Šeri kao da se naprosto utrkuju ko je smušeniji, gori kasting izbor i od čijeg nastupa gledaoca više boli glava. Pretekli su i, odmah za vratom im dišuće, šampione u antipatičnosti, Boldvina i Brenda (čiji je naglasak, iz nekog razloga, britanski – a on sam izgleda poput karikature Fredija Merkjurija tokom sedamdesetih).
Odmah vidljiva poenta jeste da su svi protagonisti sanjari, koji priželjkuju nešto bolje od postojećeg. Stoga je kao idejna srž filma odabran preko svake mere izrabljeni hit grupe Journey, „Don't stop believing“ – ovde Druova pesma koju je sastavio inspirisan Šeri, a zapravo zajednička sudbinska priča. Radi se, ujedno, o njegovom prvom iskoraku u autorske vode, mada i ta činjenica ostaje zamagljena prilično konfuznim tokom priče.
Fazoni su izlizani, kao npr. komentar povodom dvojice „kosatih“ pred šankom, u Dude looks like a lady stilu.
Gradonačelnik Majk Vitmor (Brajan Kranston) bivši je roker i redovni posetilac „Burbona“ s početaka poslovanja kluba, od čega su mu, izgleda, ostale izvesne perverzne navike. Dok mu se žena sprema za krstaški pohod, on je vara sa sekretaricom sklonom sadomazohizmu, u izrazito čudnoj i neprijatnoj upotrebi teme „Hit me with your best shot“ (Pat Benatar). Ispostaviće se da Patriša, baš kao i neverni joj muž, ima burnu prošlost, povezanu upravo sa Stejsijem – otuda patološka ostrašćenost i osvetoljubivost.
Glavni glumački par je, najblaže rečeno, užasan. Kao u svakoj bajci, luda ljubav im se desila nerealno brzo, još iste večeri kada posećuju prodavnicu ploča (gde, ako ništa, možete videti izložene albume Dokken-a, UFO-a, Van Halen-a, pa čak i grupe ABBA; tu je, između ostalog, veliki poster albuma „Somewhere in time“ Iron Maiden-a), a zatim na večernjem sastanku kraj čuvenog holivudskog znaka. U obe prilike Dru demonstrira svoj svirački „talenat“, na koji Šeri reaguje u maniru „kako mali Perica zamišlja rokenrol.“ Ozbiljno, doživela sam prvi u nizu veoma ozbiljnih transfera blama od onako neartikulisanog mlaćenja glavom, kreštanja, žmurenja i neprijatnog loženja uz zvuke čudne mešavine (tzv. medley) „Jukebox Hero“ i „I love Rock' N' Roll“. Prvi od mnogih primera patetične scene sa prvobitno dobrim odabirom muzike predstavlja spomenuti sastanak na vidikovcu odakle se pruža pogled na panoramu grada, kada je ovom duetskom smoru pošlo za rukom da upropasti čak i prelepu pesmu „Waiting for a girl like you“ (Foreigner). Nažalost, dok je ionako predug film odmicao, postajalo je sve gore.
Patriša Vitmor se služi dvosmislenim, čak lascivnim metaforama: „Burbon“ je kao zmija – otkinimo joj glavu i Strip će umreti. Ta glava, naravno, pripada Stejsiju, čiji poguban uticaj zapaljiva Patriša i sama teško može da obrazloži: prema njenom mišljenju, metal propagira sex, hateful music, and... sex. Pokret „Clean up the Strip“ je, naravno, direktna aluzija na PMRC (Parents Music Resource Center) i njihovu, dve godine ranije objavljenu, crnu listu poznatu kao Filthy 15 (o kojoj ću drugom prilikom, u zasebnom tekstu) – jedino nije jasno po čemu su to „Stejsijevi“ hitovi „Pour some sugar on me“ ili „Wanted dead or alive“ pretnja javnom moralu.
Iako okuplja relativno zvučna imena, film pretežno obeležava previše očigledno glumatanje, čak i iskusnih Đamatija, Kranstona i naročito Zite-Džons koja, ako ništa drugo, stvarno dobro peva i uverljiva je u tom smislu (što smo, uostalom, shvatili još iz „Čikaga“). Međutim, šou u potpunosti krade Tom Kruz i jedino što zaista vredi jesu sve scene gde se pojavljuje (i kojima dominira) njegov Stejsi. Jedini je dobio istinske pohvale od kritike, koja je inače nemilosrdno „pokopala“ film – i sam Alek Boldvin se unapred ogradio od „tog užasa, potpune katastrofe“, tražeći da ga producenti u poslednjem trenutku zamene drugim glumcem.
I dok bi se iz Drua još nekako, nešto i dalo izvući, Šeri, odnosno Džulijen, očigledno dobro pleše, ali ju je jednostavno nepodnošljivo slušati. Zvuči kao Britni Spirs koja se nagutala helijuma – svaki put kada bi zapevala, osećala sam poriv da samoj sebi iščupam uši i refleksno smanjivala ton. Sve zajedno deluje kao namerno skrnavljenje pesama koje mnogi vole, bez trunke blama i sramote. Spomenula bih grozomornu izvedbu „More than words“ (Extreme) u kombinaciji sa „Heaven“ (Warrant), gde se Dru još i može istolerisati, sve dok mu se ona ne pridruži. „Every rose has its thorn“ najednom iskače van pravog konteksta, a u jednom trenutku se čuje i „Cherry pie“, iako je ta pesma snimljena tri godine nakon dešavanja radnje filma.
Problem je u sledećem: devojka pre svega nema odgovarajući glas za ovu vrstu muzike, tako da je svaki njen pokušaj interpretiranja u domenu žanra očajan: afektira, prenemaže se, preko svake mere drami, a ko ima strpljenja i volje, može da recka koliko puta zabaci glavu u „zanosu“. Posebno je neprijatno njeno „loženje“ blizu nekakvih buradi u magacinu kluba, a neizbežno je i pevanje s plakanjem na kiši, u nekoliko različitih varijanata. O autotjunu da ne govorim.
Slično se opravdano može zaključiti po pitanju izgleda likova, koji je sve samo ne autentičan. Šeri u najvećem delu radnje izgleda poput Džesike Simpson ili neke slične „zečice na koledžu“, naročito pošto se, u prebrzom razvoju događaja (za svega dan-dva dolazi do ogromne ljubavi), iz priproste seljančice transformisala u ribetinu, konobaricu sa neobjašnjivim uticajem na gazde kluba, kao npr. po pitanju predgrupe za budući nastup Arsenals-a.
Što se garderobe tiče, neko od recenzenata je ispravno primetio da ona više odaje utisak dvehiljaditih nego osamdesetih, naročito u slučaju glavnih likova. Kao neko ko je bio tinejdžer između 2003. i 2008. mogu da potvrdim iz prve ruke: momci alternativci su zaista izgledali veoma slično Druu, a Šeri u jednoj sceni čak nosi stvari kakve sam i sama oblačila u to vreme (crna „raštrkana“ suknja na crne helanke, čizme i teksas jakna).
Tom Kruz, usamljeni iskupljujući faktor, briljira kao obeznanjena faca koja ima majmunče u kožnoj jakni, ne ide nikuda bez flaše i doslovno obara s nogu svaku ženu na svom putu. Opsesija je oboje mladih, naročito Šeri. Malin Ejkerman igra Konstans, novinarku „Rolling Stone“-a koja raskrinkava Stejsijev nezainteresovano-nadobudni stav, iako prebrzo i sama podleže njegovom magnetizmu. U tandemu sa Kruzom, podiže energiju i nivo filma, pre svega usled očigledne činjenice da su se glumci odlično zezali i glupirali snimajući apsurdno-komične zajedničke scene. Pa šta ako nije bilo teoretske šanse da se prava novinarka prestižnog rok-časopisa pojavi na radnom zadatku obučena u minjak, niti da bude toliko praznoglava i padne pod očigledno nenormalnog muzičkog superstara?
Iako su autori filma izjavljivali kako je Tomov lik posebno inspirisan Ekslom Rouzom ili Džimom Morisonom, na bini ponajviše liči na Entonija Kidisa (Red Hot Chilli Peppers) iz poznijih faza karijere. Kao i ostale kolege, sam je izveo sve pevačke deonice, s tim što njegove zvuče retko pristojno i prirodno. Doduše, Šeri ponovo kvari sve, uključivanjem pred kraj jedne od njih, dok je rečenica o hrčku, čije joj je uginuće emocionalno olakšala Stejsijeva muzika, savršeni primer izvitoperene „duhovitosti“ koju film sve vreme nameće... Istina, komika nije uvek hotimična: već opisana scena s početka, u autobusu, pored izveštačenosti i suvišnosti deluje smešno, mada realno ne bi trebalo da je tako. S druge strane, Kruz i Ejkermanova nekako bizarno spajaju vlastitu „hemiju“ sa humorom.
Čak i ime Druovog benda zvuči za nevericu. Začudo, ovde je već sasvim na mestu Lonijeva najava: …very poorly titled – Wolfgang Von Cult! (odmah sam skraćeno memorisala kao WTF?!) Dobijanjem prilike da nastupe kao predgrupa, ostvaruju relativno solidan debi (motivisan neopravdanom ljubomorom zbog Stejsija i Šeri) numerom „I wanna rock“ (Twisted Sister). Pol Gil, pokvareni menadžer, podstaknut time uzima Drua pod svoje, uz uveravanje kako je slava dragocenija od ljubavi.
U drugoj polovini filma, posvađani nakon rečenog nesporazuma, ljubavnici odlaze svako na svoju stranu i napuštaju bar. Meri Džej Blajdž kao Džastis, vlasnica striptiz kluba koja pomaže Šeri da se ne nađe na ulici bez prebijene pare, po običaju „rastura“ glasovnim mogućnostima – međutim, okolnosti su pogrešne (scena na kiši i „Harden my heart“ Quarterflash-a). Ponavljam, fenomenalan glas, ali miljama udaljen od ambijenta i prenaglašen, kao u duetu „One“ koji je ranije snimila sa U2. Njene vokalne akrobacije su druga krajnost Šerinom piskavom oglašavanju.
Primetila sam već, neoprostiv je promašaj davanje vulgarne konotacije drugoj strofi pesme „Waiting for a girl like you“, koja inače ima sasvim drugačiji smisao, a ovde je pretvorena u ničim izazvanu halucinaciju napaljenog Drua. Scena sa Kruzom i Ejkermanovom, upravo zahvaljujući neskrivanoj ironiji i uvrnutoj komici, daleko uspelije i smislenije koristi drugu baladu istog benda („I wanna know what love is“), sa potpuno različitim efektom.
Ekipa filma uspeva da upropasti čak i „Here I go again“ (Whitesnake) – Šerin vrisak je naročita, bukvalna, kazna za uši. Ne znam čak ni kako opisati krajnje neukusno implicirana homoseksualna osećanja rukovodilaca kluba (je li zato Brendov lik Britanac?), uz ionako, a ovde naročito, patetičnu pesmu „I can't fight this feeling anymore“ (REO Speedwagon).
Produžena verzija filma sadrži besmislenu „Rock you like a hurricane“ duetsku sekvencu Stejsija i Šeri koja, kao i mnoge pre nje, verovatno služi samo da se glumica skine i pokaže kako ume da igra oko šipke. Možda ne bi bilo loše da pritom ćuti.
Među ruljom kontramitingaša prepoznaćete Sebastijana Baha i Nuna Betenkurta – iskreno, ne znam šta im je ovo uopšte trebalo (na stranu što su dva definitivno najlepša muzičara iz tematizovane ere naprosto bolno omatorila). Navedena scena je upotpunjena još jednim nebuloznim „duelom“, ovoga puta ukrštanjem numera „We built this city“ (Starship) i „We're not gonna take it“ (Twisted Sister). Znatno bolje funkcioniše podzaplet oko Stejsija i Konstans, a primer dobre upotrebe pesme, ovoga puta u originalu, predstavlja scena gde se čuje „No one like you“ Scorpions-a.
Na završnom koncertu, inače osmišljenom kao vrhunac banalne sladunjavosti, u publici primećujemo „oslobođenu“ Patrišu, obučenu (prerušenu?) slično Robu Halfordu iz „Screaming for venegeance“ faze.
Prvi i jedini relativno dobar štos dolazi pred kraj filma, kada Druov boj bend nastupa na plejbek, usled čega zaprepašćeni Denis izjavljuje kako je upravo povratio – u gaće. Iz dupeta. Moram priznati da se komentar može generalizovati na ostvarenje u celini. Sreća, pa vreme roka nije zaista izgledalo ovako – bolje pustite istoimenu pesmu, koja se čuje u pozadini dok Stejsi Džeks prvi put stiže u „Burbon“.
Ono što najviše smeta, pored većinom nepodnošljivih vokalnih izvođenja, definitivno je utisak izveštačenosti i potpuno odsustvo autentičnog ambijenta i atmosfere epohe. Naprosto, nisu dovoljni bez reda nabacani detalji, kao sadržaj Šerinog kofera (između ostalog, LP ploče Aerosmith-a, Lite Ford, Poison-a i fiktivnih Arsenals-a) ili poster Majkla Monroa (Hanoi Rocks) iznad Druovog kreveta.
Poente zapleta ili bilo kog podzapleta, u suštini, nema. Šeri ne može da odluči je li profesija striptizete njen poraz ili (na neki čudan način, ispraćeno još jednim neadekvatnim muzičkim izborom, „Any way you want it“) trijumf feminizma; Meri, tj. Džastis kao „dobra vila“ posebno u krajnjem ishodu nema nikakve logike; baš kao ni kvazitransformacije Patriše Vitmor i Konstans pod uticajem „šarma“ Stejsija Džeksa – osim što sugerišu kako je za ženu u Los Anđelesu jedina realna mogućnost da postane promiskuitetna (da ne upotrebim neki manje odmeren izraz). Čemu degutantni uvid u tajni život perverzijama sklonog gradonačelnika, apsolutno irelevantan za nastavak radnje? A gej romansa Denisa i Lonija? Razvoj već loše postavljenih likova time postaje još manje ubedljiv.
Sve u svemu, film je: predug; negledljiv usled glupih i prizemnih „fora“, vizuelne karikaturalnosti i preglumljavanja; apsolutno neslušljiv, sem u par izuzetaka kada se ionako radi o pesmi „sa trake“, a ne karaoke-kasapljenju originala. Jedini zaista dobar i inspirativan glumački performans daje Tom Kruz, koji naprosto nestaje u svojoj ulozi (rečju, svi su wannabe likovi, zvezde u pokušaju, jedino je on POSTAO Stejsi) i pride ima solidan glas.
Prema tome, u potpunosti su na mestu kritičarska pozivanja na njegovu raniju rolu Lestata, koje se neminovno prisećate naročito u sceni kada se Džeks diže iz „legla“ grupi devojaka, negde pri početku filma. Odlično pogođena mera hedonizma, ludila i potiskivanog očajanja. Ketrin Zita-Džons, Malin Ejkerman i Brajan Kranston posao odrađuju školski korektno, mada bi se određeni deo njihovog materijala komotno i bez griže savesti mogao odbaciti kao suvišan. Sve ostalo je na nivou velikog, dvočasovnog sramoćenja.
Majmunče Hej Men je interesantniji i principijelniji lik od većine, a nakon svega, više ćete ceniti Poison, Warrant i slične bendove. Uostalom, odjavna špica sa koje grmi muzika Quiet Riot-a (dabome, u originalu) vredi više od svega prethodećeg. „Vreme roka“ sigurno nije nešto putem čega bih bilo koga upoznavala sa svojom omiljenom muzikom. Verujte mi, bolje je opredeliti se za kompilaciju i ne skrnaviti ničije uspomene ili stvaralaštvo.
* Preporučujem odličnu analizu filma iz pera Majkla Henlija, autora stranice „Time-traveling film critic“:
https://ttcritic.wordpress.com/2012/06/14/rock-of-ages-2012/
* Zanimljivost: U jednom intervjuu, upitana za fenomen pojave grandža (grunge) nakon tzv. hair metala (koji ovaj film ne može da odluči slavi li ili karikira), glavna glumica je izjavila sledeće – Depression and anger at the world because they weren't cute. Očigledno nikada nije videla kako su tada izgledali Kris Kornel i Lejn Stejli…