piše: Isidora Đolović
Alis Kuper je eru osamdesetih ispratio na talasu ogromne popularnosti svog komercijalno i danas vodećeg albuma „Trash“ (1989), ne želeći da predugo čeka na sledeće studijsko izdanje. Pa, iako se nadao ponovljenom uspehu, za dvanaestu samostalnu ploču koja se pred publikom pojavila 2. jula 1991. godine, izbegava da se služi identičnom formulom. Mada „Hey, Stoopid“ po mnogo čemu nastavlja stil kome se (na negodovanje jednog dela fanova) priklanjao gotovo čitave decenije, postoji nekoliko ključnih naznaka odlučnosti u želji za promenom.
Početne ambicije bile su jasne: Želeo sam da ova ploča zvuči još grandioznije. Morali smo da imamo pravog producenta, (...) prave pesme i zato sam ih pisao sa gomilom različitih ljudi. Sva moć jednog albuma nalazi se u pisanju pesama. One moraju biti ispravno sklopljene pre početka snimanja, jer ako izgubite previše vremena na rad u studiju, nestaje njihova spontanost. Izrazio je nadu kako će ljudi u budućnosti ovaj album svrstavati među klasične iz njegovog opusa, a svoje omiljene, usled čega je zacrtano da pored odlika savremenosti sve istovremeno zvuči pomalo retro, kao iz sedamdesetih.
Za razliku od prethodne ploče, na kojoj je za produkcijski deo većinski bio angažovan Dezmond Čajld, ovoga puta izbor pada na Pitera Kolinsa. Sa Kuperom je već sarađivao na spomenutom „Trash“-u, a zaslužan je za „Operation: Mindcrime“ i „Empire“ koji danas važe za najbolje ploče Queensryche-a. Ističući kako je Čajld briljantan talenat i autor pesama koje lično najviše voli, Alis je odluku da mu ipak ne prepusti ponovo glavnu reč opravdavao zaključkom kako ovaj u studiju predstavlja silu koja, nekako, uvek nadjača, pa je tako na prethodnoj ploči bilo previše Dezmonda, a nedovoljno Alisa: Na novom albumu ponovo sarađujemo, ali ne u tolikoj meri. Usled toga je sadašnji materijal mnogo žešći, ali ne gubi prijemčivost emitovanju na radio-stanicama. O Kolinsu je govorio kako je toliko „strašan“ da bi „radio sa njim na svakom albumu.“ Sa gotovo sat vremena trajanja, radi se o dotad najdužem ostvarenju Alisa Kupera (pri čemu su određene pesme morale biti izbačene kao višak), sa najviše zabeleženih gostovanja slavnih kolega. Jedino što se nije promenilo bila je postava benda: pored njega, gitarista Stef Berns, bubnjar Miki Kuri i basista Hju Mekdonald, koji će ubrzo preći u grupu Bon Jovi.
Držao sam sve na „uličnom“ nivou, sa prisutnim osećajem za humor. Leto jeste doba kada možete biti što je moguće gluplji – ostatak godine, od vas se očekuje da naporno radite, idete u školu, budete odgovorni i ne iskačete iz kalupa, objasnio je Alis simboliku koju je nosilo vreme pojavljivanja ploče. Ipak, uprkos neozbiljnom tonu kojim u početku nastoji da sve zavara, nije potrebno mnogo do uviđanja kako se radi o veštoj obmani. „Hey, Stoopid“ je album koji se neozbiljnošću i prepoznatljivim sredstvima služi da bi ukazao na pojedine veoma problematične trendove. Nameru izražava čak i omotom, koji je u prvobitnoj verziji bio još šareniji, sa predmetima poput špriceva i pilula koji jače sugerišu poruku iz uvodne numere. U konačnom rešenju je takva slika ublažena, ipak zadržavajući grotesknu, uznemirujuću prirodu: pohlepa, poroci, neumerenost iza čije zamamnosti, kako kažu stihovi: they win, you lose.
Ploča sadrži dvanaest numera:
1. Hey, Stoopid
2. Love’s a Loaded Gun
3. Snakebite
4. Burning Our Bed
5. Dangerous Tonight
6. Might as Well Be on Mars
7. Feed My Frankenstein
8. Hurricane Years
9. Little by Little
10. Die for You
11. Dirty Dreams
12. Wind-Up Toy
Naslovna pesma počinje u horskom maniru kakav bi se očekivao od, recimo, Bon Jovija: melodično i na prvu loptu zapaljivo. Međutim, gotovo odmah zatim to: Hey, hey, hey, hey....hey, stoopid! unosi nelagodu i nagoveštava razliku. Kuper je rešio da iskoristi potencijal „sing-along” refrena i, umesto očekivanih stihova u stilu „Here she comes walkin' down the street in a tight dress and high heels“, odabere zaista goruću temu. Uporedivši društvenu situaciju iz 1991. sa onom od par decenija ranije, shvata kako su „droga i seks sada smrtonosniji, a sve je uočljivije da mnogo mojih obožavalaca gaji neku čudnu fiksaciju smrću.“ Otuda „Hey, Stoopid“ upozorava na alarmantnu učestalost tinejdžerskih samoubistava, uglavnom iz banalnih razloga, ali nastupa više kao prijateljski prekor nego otvoreno „popovanje“. Budući udarni singl, uključila je par atraktivnih pomoćnih pojavljivanja: Sleš i Džo Satrijani na gitarama, a Ozi Ozborn kao prateći vokal, pri čemu Sleš i Ozi daju primer ljudi koji su i sami u nekom trenutku bili „na ivici“, pa uspešno odoleli iskušenjima. Poput omota, pesma je svime „pretrpana“ na dobar način, od gitarskih rifova do vokala. Iza melodije koja se odmah kači za uho, te prilično interesantnog spota, nalazi se smisao iznet bez imalo zadrške, ali i prostora za zamerke: No doubt, you're stressin' out / That ain't what rock n' roll's about / Get off that one way trip down lonely street; odnosno: Your story ain't so shocking. Uostalom, ko bolje od Alisa Kupera zna o čemu govori?
Pored ovog, izdvojila su se još dva singla: „Love's a Loaded Gun“ i „Feed my Frankenstein“, koji se sledeće, 1992. čuo u filmu „Wayne's world“ (glavni likovi odlaze na Kuperov koncert). Radi se o još jednoj „fazonskoj“, hitičnoj pesmi u teatralnom maniru i sa novim zvučnim gostovanjima: Stiv Vai, opet Satrijani, Nikki Sixx i glumica Kasandra Piterson, poznatija kao Elvira, Mistress of the Dark (njena je fraza: He's such a psycho). Sama pesma, zapravo, predstavlja specifičnu vrstu obrade: koautor Mark Mening je, sa svojim bendom Zodiac Mindwarp and the Love Reaction, u januaru iste godine snimio za album „Hoodlum Thunder“. Ipak, pošto im je Alis od početka bio stvaralačka inspiracija, može se reći da je neminovno prešla u njegove ruke. „Hurricane Years”, „Dirty Dreams“ (na obe gostuje gitarista Vini Mur) i „Little by Little” su sve do jedne dobre gitarske, glam teme za izlaske.
Iako su kritike većinom bile pozitivne, određeni deo publike zamerao je suvišnu razvodnjenost kroz prisustvo laganijih pesama. Istina je da, osim „Love's a Loaded Gun“ i izuzetne, a potcenjene „Might as Well Be on Mars“, preostale dve – „Burning Our Bed“ i „Die for You“ verovatno nisu bile neophodne. Osim gostovanja Mika Marsa kao gitariste na drugoj, ove pesme ne donose ništa posebno, niti novo. Zato „Might as Well Be on Mars“ višestruko nadoknađuje sve manjkavosti, kao jedna od najkvalitetnijih i definitivno nedovoljno vrednovanih numera Alisa Kupera. Svojom mračnom oštrinom najviše odgovara još jednoj fantastičnoj ranijoj baladi, „Hell is living without you“ (čak joj je i tekstualno donekle bliska na asocijativnom nivou, recimo: You've turned my world into a dark and lonely place / Like a planet lost in space, my light is fadin'). Na odlično bavljenje temom otuđenosti koja izaziva očajavanje, efektno se nadovezuju simfonijski elementi i postepeno „iščezavanje“ vokala pri kraju.
Završni pečat svemu daje „Wind-Up Toy“, koja ostavlja utisak nečega što je Alis snimio za svoju dušu. Postepeno biva razotkrivan lirski postupak oneobičavanja usled naratorovog poremećenog uma, zaokružen odličnom odjavom u horor rock stilu. Solo Džoa Satrijanija naročito dobro ističe kretanje između pretećeg i lakrdijaškog tona. Satrijani je, inače, na albumu odsvirao ukupno pet pesama.
Najbolje od albuma – obavezne 3:
1. „Dangerous Tonight“ ima opak uvod koji odmah upućuje na čajldovski hit (on je, uostalom, koautor) poput „Poison“ ili „Bed of nails“. I pored ponovljivosti, odlično zvuči, sa vrhunskom vokalnom sugestijom i otvorenom čulnošću u stihovima koji se još jednom igraju letalnošću seksualnosti (I'm dangerous like a razorback / Deadly like a heart attack / Well, I don't bend and I don't crack / Dangerous tonight).
2. „Snakebite“ je glasovno i opštom atmosferom evokacija opusa ranog Kupera, sa rifom koji neobično podseća na „Poison“ (pesmu, ne istoimeni bend) i ima potpuno 80s glam refren. Zanimljivo je da zvuk na samom početku dolazi od tri prave zvečarke, koje su za tu priliku bile donete u studio.
3. „Love's a Loaded Gun“ je balada koja i posle toliko godina zvuči jednako dobro i ubedljivo. Krajnju netipičnost i gorčinu dodaju joj reči i radnja spota, sigurno jednog od najzanimljivijih iz tih godina.
„Hey, Stoopid“ je ploča koju danas prati podeljena reputacija među fanovima žanra. Dok je jedni smatraju poslednjim činom neslavne „pop metal“ faze Alisa Kupera i nešto tvrđim klonom „Trash“-a, drugima je poslužila kao svojevrsno uvođenje u svet rokenrola na početku, po mnogo čemu prekretničke, decenije. Uprkos svim žanrovskim razlikama, iz više izvora možemo čuti kako je svrstavaju uz albume Nirvane ili Pearl Jam-a. Nastavivši komercijalnijim putem, Kuper svesno unosi najupadljivije elemente svojstvene minulim, reprezentativnim razdobljima svoje karijere, čime pojačava sublimirane rokenrol motive. Od ironizovanog naslovnog pokliča, do našminkane iskežene lobanje sa omota, neuobičajeno direktno obraćanje izaziva trenutno čuđenje, možda čak uvređenost, za čime sledi postepeno razumevanje osnovne namere. Stoga je udarni singl tendenciozno „krcat“ impresivnim gostovanjima, dvosmislenom estetikom video verzije i sasvim neuvijenim pristupom, kako bi atraktivno „pakovanje“ na što bolji način posredovalo dublji smisao koji nosi.
Nešto slično bi se opravdano moglo primetiti i povodom ostatka ploče, na kojoj uglavnom svaka od pesama poseduje dvostruku prirodu: onu očiglednu i manje upadljivu, pozadinsku. Teme sadomazohističke ljubavi, nestabilne svesti, usamljenosti svemirskih razmera, obuhvaćene su izrazom koji varira od ekscentričnosti do poverljivosti. Nastavši u piku ere popularnosti glama, uoči još jedne epohalne transformacije rokenrol zvuka, više nego dobro se služi uhvaćenim talasom. I naposletku, kada se zderu svi slojevi, ostaje solidan hard rock album koji je možda, samo možda „labudova pesma“ čitavog podžanra.