piše: Isidora Đolović
Pretprošle sedmice je ljubitelje muzike širom regiona rastužila još jedna vest kao potvrda da poslednjih godina zime nisu blagonaklone prema rokerima. Preminuo je Aki Rahimovski (1955-2022), frontmen Parnog valjka i jedan od najprepoznatljivijih, najvoljenijih glasova bivše Jugoslavije. Sve je dodatno zvučalo za nevericu imajući u vidu solidnu koncertnu aktivnost grupe čak i u poslednjih par godina, nakon ozbiljnih zdravstvenih problema Rahimovskog. Sada je konačno – neće više biti upućenog poziva na show, ali se isti, svejedno, beskonačno nastavlja zahvaljujući velikoj diskografskoj zaostavštini, ušuškanoj u sigurnosti srca mnogih generacija. I kao što obično biva prilikom sličnih događaja (npr. prošle godine, opraštanjem od Đoleta Balaševića), postanete u punoj meri svesni toga koliko je neki bend ili umetnik bio veliki deo vašeg porodičnog vinilskog nasleđa i privatnog stasavanja. Zato je svaki dalji osvrt, kao preteška selekcija za savršenu plejlistu, neizbežno obojen takvim, ličnim pristupom.
A Parni valjak je, baš kao i Đole, zaista oduvek bio tu negde. Sa radio-stanica i nasnimanih kaseta, maminih – a meni prosleđenih – gramofonskih ploča (njihovi prvi albumi, kao što su „Dođite na show“, „Vrijeme je na mojoj strani“, „Gradske priče“, „Vruće igre“), ponekog zapisanog citata... Iz podataka u zagradama pod nazivima pesama znala sam da su Aki i Hus (Husein Hasanefendić, gitarista) srce i duša benda, ne i da je Rahimovski bio rođen u Nišu, kao – Aleksandar. Takve pojedinosti nekako uvek doznamo u ovakvim trenucima, dok svuda naokolo „lete“ (zasluženi) omaž-tekstovi. I bili su, naravno, evergrin, pop-rock standard, možda (zbog upadljivije mejnstrim profilisanosti u drugoj polovini karijere) uvek unekoliko potcenjeni od poklonika žešćeg zvuka. Ali, njihovi sentiši su isto tako svima, bez izuzetka, doticali samo srce, a optimistične stihove znali smo napamet poput sigurne molitve.
Možda sam ih najviše slušala baš u tom prelaznom periodu, tokom kasne osnovne i dobrog dela srednje škole. Volela sam i njihov rani, prilično skrajnuti prog-rock, a zatim i new wave zvuk, koliko poznije komercijalne, ali nepokolebljivo na njihov način kvalitetne stvari. U svojoj decenijama trajućoj karijeri, Parni valjak je, prirodno, prošao kroz različite stilske faze, pa ipak se kao distinktivna stalnost zadržao Akijev sjajan glas, savršeno uklopljen uz Husove kompozicije i stihove. Iz ove perspektive, moram dodati kako sam zaista srećna što sam uspela da ih čujem uživo makar jednom u životu, na koncertu koji su u sklopu prve večeri festivala „Priča“ održali u Čačku 2019. Bio je sam početak septembra, na stadionu FK „Remont“ i, ispostavilo se kasnije, jedno od poslednjih sličnih okupljanja uoči izbijanja pandemije. Pamtiću sjajnu energiju i vitalnost Rahimovskog na sceni, dok je publika od reči do reči horski pevala svaku strofu, već tradicionalno eksplodiravši uz „Lutku za bal“.
A izbor je, kao što rekoh, uvek nezahvalno načiniti. Nisam ih baš svesno izbegavala, ali morale su otpasti „Moja je pjesma lagana“, „Moje dnevne paranoje“, „Neda“, „Zastave“, „Suzama se vatre ne gase“, „Mijenjam se“, „Kada me dotakne“, „Pusti nek traje“... Pa onda „Prevela me mala žednog preko vode“, koja je jedno vreme bila predmet sasvim interne šale nas nekoliko drugarica tinejdžerki; „Ljubavna“, čiji su mi pojedini stihovi i dalje lične parole; ili zadivljujuća, moćna „Otkud ti pravo“, koja je dokazala da veliki bendovi i u poznim danima karijere mogu stvoriti antologijsku kompoziciju. (Zanimljivo, ali „Dođi“ nikad nisam volela, bila mi je i ostala previše patetična.) Teško je biti objektivan, a izostaviti veoma popularne numere koje su ujedno zasluženo tu, realnom vrednošću izdvojene u analima domaće pop-rock muzike. Zato je ovo možda nespretan i manjkav, ali iskren izvod iz zvukovne biografije značajnog benda, jedne mladosti koju je bitno oblikovao, a pre svega sećanje na neponovljivog pevača čijim odlaskom ex-YU sazvežđe dobija pojačanje, taman koliko i scena gubi još jednog velikana. Nema šanse da se sada anđeli dosađuju, ne dok ih lovac snova podstiče da uhvate ritam.
10. Jesen u meni
Previše poznata? Definitivno! Izlizana? Možda... Lična karta benda – svakako. Ima u ovoj pesmi nečeg večito privlačnog, preplavljujuće tuge koja vas uprkos opiranju osvoji i nadvlada. Populistička, posebno kod uvoda u drugu strofu i onog rano moja, hej – što koketiraju sa melosom, sadrži sva opšta mesta prepoznatljiva za osamdesete. I taman kada pomislite da je to sve, tek skup sentimentalnih klišea, neki obrt je vrati autentičnom rokenrolu – recimo, ona kraća gitarska deonica ili razoružavajući refren, pogotovo ubitačno jesen u meni caruje, a u tebi proljeće... Čak i Akijevo meko „č“ zvuči beskrajno simpatično, podstičući već uobičajeno pitanje „zbog čega on sanja ćemprese?“ U potpunosti stopljena sa naslovnom metaforikom, jednostavna je, a efektno osećajna.
9. Večeras trebam društvo
Uvek sam volela ploču na kojoj je i ova pesma, u celini obojenu rokabili stilom i sanjivom, retro atmosferom pedesetih nešto pre no što su je tako ubedljivo iznova oživeli i popularizovali Đavoli ili Vampiri. Već omot sugeriše dominantni stil albuma, plavim koloritom večeri i stripskom tematizacijom savremene Pepeljuge sa asfalta. Ako je prethodna pesma jesenja, ova svakim tonom asocira na leto u gradu. Minimalistički šarm, prostodušnost izjave večeras trebam društvo, primam bilo što – može i za razgovor, priznanja teške usamljenosti i pokušaja da se jednokratno ublaži periodična, ali, kako slutimo, zapravo hronična praznina.
8. Prazno tijelo
Jedna od novomilenijumskih, modernijeg i upadljivo čistijeg zvuka, kompozicija nalikuje još nekim iz njihovog opusa. Radikalnije, odsečno posreduje temu otuđenosti, samoće unutar već potrošene, obesmišljene veze. Promena dinamike između strofa i refrena divno, a ujedno potresno (konstatovanjem poraza) odgovara narativnom prelazu: od pomalo nestrpljivog, polemičkog tona došlo se do priznanja beznadežnosti držanja za jednosmernu ljubav.
7. Ne zovi
Novotalasna, brza i retko, čak začuđujuće „mirotvoračka” pesma o raskidu, stavljanju tačke na odnos koji odavno više nema nikakvog smisla. Druga strofa stavlja jasnu zabranu naknadnih privida kajanja, koji samo vode zloupotrebi usled zabune. Efektna je, melodijski precizna.
6. Dođite na show
Veoma neobična stvar, naročito za nedovoljno upoznate sa počecima Parnog valjka. Uvod u istoimeni konceptualni, debitantski album, predstavlja poigravanje sa alter ego sastavom Ludi šeširdžija i jahači rumene kadulje, što je čini skoro pa autobiografskom. Volim cirkusku uvertiru i kasniji spoj hipijevske ležernosti sa sigurnošću izvođenja. Interesantno je da su ih u početničkoj fazi mnogi zlonamerno upoređivali sa Bijelim dugmetom, čak kritikujući Zagrepčane kao kopiju popularnih sarajevskih kolega. Sličnosti u polaznoj zamisli postoje – setimo se samo da upravo u ovom periodu (1975/6) Željko Bebek na nastupima nosi cilindar, pozira sa belim zecom i u rukavicama iste boje, nalik mađioničaru ili velikom dirigentu. Pesma je samouvereno, entuzijastično predstavljanje novih nada, svesnih talenta i nestrpljivih da ga podele sa publikom, mladalački teatralno i uz nešto naivnog idealizma koji provejava kroz refrene.
5. Stranica dnevnika
Neobično me pogađala kao nesrećno zaljubljenu gimnazijalku, a još i danas uspeva da mi vrati sasvim živo sećanje, doživljaj emocije. Teška, setna pesma, sa divno tužnim početkom (Na tvojoj listi, ja sam samo broj, prošao k'o dašak vjetra kroz život tvoj) i vešto nadovezanom naslovnom metaforom (napola prazna stranica dnevnika). Druga strofa uspomeni pruža neočekivanu, dodatnu težinu, uvođenjem varijacije na temu kao iz Čorbinih „Lutka sa naslovne strane“ ili „Ja sam još ona ista budala“ – da bi vas zatim „kružni“ solo emotivno dokrajčio. U celoj priči, najpotresnija je beskrajna moć strpljenja i praštanja, po svemu sudeći nedostojnom, predmetu poluopsedajuće ljubavi.
4. Sve još miriše na nju
Toliko poznata da joj najava nije ni potrebna, ova pesma je još jedan primer iz kasnijeg opusa Parnog valjka, pa i adekvatno (pre)zrelog pristupa stalnoj temi neprežaljene drage. Ovoga puta je pozicija lirskog subjekta drugačija, te ga zatičemo prekaljenog i surovo iskrenog prema svakoj sledećoj zameni za izgubljenu. Odličan početak u ispovednom tonu nastavlja se u vidu sjajno odmerenih, etapnih segmenata, prekidanih energičnijim predrefrenskim delovima koji ne ostavljaju mesta nedoumici (sve još miriše na nju – i dan, i jutro što će doć'), kao svojevrsnim tačkama prolongirane kulminacije (...samo da zaboravim). Zaključak se, dakle, uvek vraća, ponavlja, shodno zarobljenosti u „otrovnom“ osećanju. U pravom smislu tzv. power balada, pesma je veoma ubedljiva i snažna, sa konačnošću kao prvom i poslednjom suštinom.
3. Noć
Gotovo u potpunosti nepoznat biser, svakom odsviranom notom blues-simfo-progresiv laganica sedamdesetih, autorefleksivna i raskošno melanholičnog zvuka, neodoljivo evokativnih slika (U daljini, prema istoku, dok se gasi svakog svjetla trag...). Tu je jasno dočaran dan koji kao ranjen div umire u trzajima, a ispraća ga prvog noćnog cvrčka pjev; drhtavi zvuk gitare razvija se u vrisak, pušten na slobodu; a zamamnost i tajanstvenost noći prati ukazivanje na neponovljivost takvih trenutaka. Ma koliko ličili jedan na drugi, nijedan zalazak sunca nije identičan, svi doživljaji su jedinstveni, što pesma nastoji i u priličnoj meri uspeva da zarobi (a vlak što ga čuješ nekog drugog vozit' će tad). Akijev vokal je, u skladu sa zahtevima podžanra, nešto slobodniji nego ikad kasnije, a muzika eksperimentalna u smislu da produžena završnica pribegava zaokretu, gotovo sasvim napuštajući dotadašnji melodijski tok i pretežno raspoloženje kompozicije.
2. Ostani s njim
Možda nisam dovoljno objektivna, s obzirom na izrazito lično značenje koje pridajem ovoj pesmi, ali bih rekla da je i pored toga jedna od njihovih najboljih. U tinejdžerskim danima duboko doživljena, bez razlike boli, mada su se osećanje i iskustvo davno izgubili u magli prošlosti. Govori o emocionalnoj velikodušnosti, otkrivenoj u spoznavanju važne životne istine: kada nekoga volite, ne ljutite se ako ode i pronađe sreću drugde. Istog trenutka, ako ste dovoljno zreli, nestaje posesivnosti ili ljubomore – osećaj koliko rasterećujući, toliko i čudno tužan. Jer, ostane jednostavna zapitanost, negde u dubini duše (...nije mi stalo (...) al' ipak mi reci: da li si me voljela, barem malo?). Muzički, stvar je energična, sigurnog ritma, čistog zvuka i vokala, sa lepim synth dodacima gitarskoj osnovi. Završno barem malo, baš kao i: Ponekad mi stvarno dođe da te nazovem, odiše prostosrdačnom, čistom emocijom. Prevaziđete li, izgubite li sebičnost, znate da stvarno – i uzaludno – volite.
1. Godine prolaze
Kao tinejdžerku me oduševljavao omot kompilacije pod nazivom ove pesme. Tako transparentno je otkrivao pripadnost osamdesetim godinama, istovremeno sugerišući umorni duh numere.
Kako je vreme odmicalo, reči i opšti štimung su me u sve većoj meri pronalazili, upijajući mi se u kožu. Dani koji se vuku, nedefinisana nostalgija, sumorna jednoličnost i oslonac u sećanjima koja se uporno nameću, samo, ne u sjaju, već grubom kontrastu sa odveć nedovoljnom sadašnjicom. Takav joj je i ritam, uz glasovnu interpretaciju: rastegnuto, nekako bezvoljno čak i dok tvrdi: Kad je tako malo, malo vremena, ja ga neću trošiti kako ne treba. Moglo bi se zaključiti da je ovo čudna oda prolaznosti i pasivnoj borbi s vremenom (Kapne dan, pa dođe noć – prođe noć, pa kapne dan, korak naprijed – natrag dva, ode godina), obeležena osvešćenošću – sa vezanim rukama. E, da je barem ostalo više dobrih bendova…